Oteo od tog teškog sna sam reči:
Taj plamen kojim gorimo
Nikad ne znači ništa!
To iz mene poodavno ječi.
To sam kazao mnogom rimom.
To mi je, u stvari, za uzlet pista.
Vučem se kroz carstvo uzaluda
Gdje isprazno smeši mi se Buda
A Imanuel, zamislite, Kant
Vašarski posta muzikant.
I odavno je huka reka
Rodnih za mene predaleka
Ko iz detinjstva janjca bleka.
Ovu amebu, ovoga mikroba,
Svojih sopstvenih nesanica roba,
Koji samom sebi je ko Obar
Iščezli još u vajkadašnja doba,
Sve staze vode do njenoga groba.
Oko mene je sama gluš i tmora.
Izbeglički je odrpana zora.
Sestrinski mi se smeši svaka mora.
A živeti, ako i naprazno, moraš.
No još je sveža huka mora
Koja slutim u šumljenju bora.
I krepkiji, što je zaludniji, korak
Samome sebi kazao sam juče:
Vaistinu, bodro se vučeš.
Uzalud
Oteo od tog teškog sna sam reči:
Taj plamen kojim gorimo
Nikad ne znači ništa!
To iz mene poodavno ječi.
To sam kazao mnogom rimom.
To mi je, u stvari, za uzlet pista.
Vučem se kroz carstvo uzaluda
Gdje isprazno smeši mi se Buda
A Imanuel, zamislite, Kant
Vašarski posta muzikant.
I odavno je huka reka
Rodnih za mene predaleka
Ko iz detinjstva janjca bleka.
Ovu amebu, ovoga mikroba,
Svojih sopstvenih nesanica roba,
Koji samom sebi je ko Obar
Iščezli još u vajkadašnja doba,
Sve staze vode do njenoga groba.
Oko mene je sama gluš i tmora.
Izbeglički je odrpana zora.
Sestrinski mi se smeši svaka mora.
A živeti, ako i naprazno, moraš.
No još je sveža huka mora
Koja slutim u šumljenju bora.
I krepkiji, što je zaludniji, korak
Samome sebi kazao sam juče:
Vaistinu, bodro se vučeš.
<5. 7. 2017.>