Već smo odavno navikli da nas zbunjuje dvostruka priroda umetničkog angažmana Milete Prodanovića – ona vizuelna i ona pripovedna. Roman Ultramarin možemo da čitamo kao ilustrovani, autobiografski esej, ali i kao roman-putopis: negde u tom žanrovskom zbunjivanju nalazimo najveće bogatstvo knjige koja je i opora i nostalgična, i kritička i eskapistička. Pred nama je autobiografski pikarski roman, putopis po predelima i modelima koji na bajkovit, eteričan način sažima poetiku Milete Prodanovića – u njemu se nostalgično esejiziranje prepliće sa oštrim potezima društvene kritike i lucidnim opažanjima umetnika.
Ova dvodelna knjiga-projekat nastavak je tendencija nove hipertekstualnosti u srpskoj prozi. Ultramarin od čitaoca traži aktivno učešće, razumevanje i prepoznavanje, traži nesvakidašnju vizuelnu investiciju ali ga ne vodi u predele snova, već u prošlost, stvarnost i politiku. Važnost vizuelne identifikacije reči u opusu Milete Prodanovića odavno je vidljiva i zaslužuje da se njome šire pozabavimo, kao što je uočljiva i potreba srpske proze da se tematizuje kroz upotrebu crteža, ilustracije, fotomontaže ili bilo koje druge vizuelne intervencije. Čitavu paletu vizuelnih strategija otkrivaćemo u prozi generacijski bliskih ali poetički sve više udaljenih pisaca poput Save Damjanova, Sretena Ugričića, Đorđa Pisareva, Mirjane Đurđević. Sve njih, međutim, povezuje politička alegorija; eskapističko se pretvara u političko, odnosno u neopolitičko, pa tako dobijamo jednu vrstu retroalegorije – politički komentar realnosti sklizne ili u prošlost, ili u fantastiku.
Ultramarin preispituje figuru oca kao kontinuiranu i tajanstvenu opsesiju srpske kulture, analizira maskulinitet i identitet, sazrevanje i političku artikulaciju. Ovo je roman o svevidećoj i svevodećoj figuri oca, o umetnosti kao nadogradnji ljubavi i tehnologiji kao oruđu za snove. Mističnost tehnologije, bilo da govorimo o tehnikama slikanja ili pak moćnim mašinama poput automobila i brodova, kod Prodanovića jeste odlučujući faktor saznavanja sveta.
Ultramarin se nadovezuje i na one Prodanovićeve knjige koje su, bar prividno, poetički udaljene – nadovezuje se na ironični rimejk lirsko-refleksivne partizanske proze Crvena marama, sva od svile tako što demontira ideološke varke i razobličava vulgarno banalizovanje nacionalnih i socijalnih ideala. Kao i zbirka priča Agnec, Ultramarin ima svoju kontrolnu metaforu: tranziciju, prelaz i putovanje kao sliku stanja duha. Poput putopisne knjige Povorka čudesa, Ultramarin je smesa autobiografije i istorije, samo što, za razliku od esejističkog travelogue-a koji spaja umetničko i bizarno u pokušaju da predstavi savremeni turizam, Ultramarin stapa umetnost i turizam da bi predstavio bizarnost istorije. Kao i roman Kolekcija, Ultramarin upozorava na opasnost od eksploatacije umetnosti u ime kratkotrajnih političkih ciljeva. Slično kao Vrt u Veneciji, Ultramarin je putovanje kroz vreme i smisao, ali dok je Vrt u Venecijizdružio Veneciju i Beograd u priči o dugoj istoriji propadanja, Umbrija i Toskana u Ultramarinu postaju hronotop kontinuiteta vrednosti nasuprot ljudskom životu u kom se smenjuju “opsesivna bezbrižnost” (Miletina dijagnoza osamdesetih godina prošlog veka u Beogradu, šire primenljiva!) i neumitno raspadanje. Za razliku od Eliše u zemlji svetih šarana roman Ultramarin odbija da bude ciničan prema političkim institucijama i makijavelizmu pojedinca, i za razliku od bulgakovljevski nestašnog romana Ovo bi mogao biti vaš srećan dan (slatka replika na Pseće srce)roman bez slika i roman bez reči neće igrati na kartu političke basne.
Postojana tematizacija patnje i iskušenja, čuda i kazne nije sasvim zavejana nostalgijom, kao što bismo mogli pomisliti. Prodanović i dalje osvetljava groteske političkog trenutka ili istorijskog poretka, ali se sada u njegovoj prozi po prvi put uspostavlja stamena, nepokolebljiva figura moralnog i etičkog autoriteta, figura koju smo nazreli u liku sveštenika iz Crvene marame.
Proza Milete Prodanovića je, kao i njegov ukupan umetnički doprinos, ironično-sentimentalni vodič kroz naše vreme; ona beleži sve naše divlje revolucije i etičke promašaje. Mileta Prodanović je, odista, redak srpski pisac koji ima i topos i misiju, i estetički i etički angažman, pisac koji poetiku i politiku spaja na najefektniji način.
Ultramarin
Već smo odavno navikli da nas zbunjuje dvostruka priroda umetničkog angažmana Milete Prodanovića – ona vizuelna i ona pripovedna. Roman Ultramarin možemo da čitamo kao ilustrovani, autobiografski esej, ali i kao roman-putopis: negde u tom žanrovskom zbunjivanju nalazimo najveće bogatstvo knjige koja je i opora i nostalgična, i kritička i eskapistička. Pred nama je autobiografski pikarski roman, putopis po predelima i modelima koji na bajkovit, eteričan način sažima poetiku Milete Prodanovića – u njemu se nostalgično esejiziranje prepliće sa oštrim potezima društvene kritike i lucidnim opažanjima umetnika.
Ova dvodelna knjiga-projekat nastavak je tendencija nove hipertekstualnosti u srpskoj prozi. Ultramarin od čitaoca traži aktivno učešće, razumevanje i prepoznavanje, traži nesvakidašnju vizuelnu investiciju ali ga ne vodi u predele snova, već u prošlost, stvarnost i politiku. Važnost vizuelne identifikacije reči u opusu Milete Prodanovića odavno je vidljiva i zaslužuje da se njome šire pozabavimo, kao što je uočljiva i potreba srpske proze da se tematizuje kroz upotrebu crteža, ilustracije, fotomontaže ili bilo koje druge vizuelne intervencije. Čitavu paletu vizuelnih strategija otkrivaćemo u prozi generacijski bliskih ali poetički sve više udaljenih pisaca poput Save Damjanova, Sretena Ugričića, Đorđa Pisareva, Mirjane Đurđević. Sve njih, međutim, povezuje politička alegorija; eskapističko se pretvara u političko, odnosno u neopolitičko, pa tako dobijamo jednu vrstu retroalegorije – politički komentar realnosti sklizne ili u prošlost, ili u fantastiku.
Ultramarin preispituje figuru oca kao kontinuiranu i tajanstvenu opsesiju srpske kulture, analizira maskulinitet i identitet, sazrevanje i političku artikulaciju. Ovo je roman o svevidećoj i svevodećoj figuri oca, o umetnosti kao nadogradnji ljubavi i tehnologiji kao oruđu za snove. Mističnost tehnologije, bilo da govorimo o tehnikama slikanja ili pak moćnim mašinama poput automobila i brodova, kod Prodanovića jeste odlučujući faktor saznavanja sveta.
Ultramarin se nadovezuje i na one Prodanovićeve knjige koje su, bar prividno, poetički udaljene – nadovezuje se na ironični rimejk lirsko-refleksivne partizanske proze Crvena marama, sva od svile tako što demontira ideološke varke i razobličava vulgarno banalizovanje nacionalnih i socijalnih ideala. Kao i zbirka priča Agnec, Ultramarin ima svoju kontrolnu metaforu: tranziciju, prelaz i putovanje kao sliku stanja duha. Poput putopisne knjige Povorka čudesa, Ultramarin je smesa autobiografije i istorije, samo što, za razliku od esejističkog travelogue-a koji spaja umetničko i bizarno u pokušaju da predstavi savremeni turizam, Ultramarin stapa umetnost i turizam da bi predstavio bizarnost istorije. Kao i roman Kolekcija, Ultramarin upozorava na opasnost od eksploatacije umetnosti u ime kratkotrajnih političkih ciljeva. Slično kao Vrt u Veneciji, Ultramarin je putovanje kroz vreme i smisao, ali dok je Vrt u Venecijizdružio Veneciju i Beograd u priči o dugoj istoriji propadanja, Umbrija i Toskana u Ultramarinu postaju hronotop kontinuiteta vrednosti nasuprot ljudskom životu u kom se smenjuju “opsesivna bezbrižnost” (Miletina dijagnoza osamdesetih godina prošlog veka u Beogradu, šire primenljiva!) i neumitno raspadanje. Za razliku od Eliše u zemlji svetih šarana roman Ultramarin odbija da bude ciničan prema političkim institucijama i makijavelizmu pojedinca, i za razliku od bulgakovljevski nestašnog romana Ovo bi mogao biti vaš srećan dan (slatka replika na Pseće srce) roman bez slika i roman bez reči neće igrati na kartu političke basne.
Postojana tematizacija patnje i iskušenja, čuda i kazne nije sasvim zavejana nostalgijom, kao što bismo mogli pomisliti. Prodanović i dalje osvetljava groteske političkog trenutka ili istorijskog poretka, ali se sada u njegovoj prozi po prvi put uspostavlja stamena, nepokolebljiva figura moralnog i etičkog autoriteta, figura koju smo nazreli u liku sveštenika iz Crvene marame.
Proza Milete Prodanovića je, kao i njegov ukupan umetnički doprinos, ironično-sentimentalni vodič kroz naše vreme; ona beleži sve naše divlje revolucije i etičke promašaje. Mileta Prodanović je, odista, redak srpski pisac koji ima i topos i misiju, i estetički i etički angažman, pisac koji poetiku i politiku spaja na najefektniji način.