Nema uspešnog etničkog čišćenja bez čišćenja memorije: nije dovoljno proterati ljude – što žive, što mrtve, jer za “čistače” ni u smrti nismo jednaki – nego treba izgnati i spomen na njih, ceo onaj simbolički prtljag nečijeg istorijskog prisustva, a ponajviše sve ono što ukazuje na raniju blisku povezanost, čak isprepletenost, nekih novih “nas”, sa nekim novim “njima”, koje se bliskosti više ne smemo sećati od trenutka kada je svečano proglašeno da postojimo neki Mi i da postoje neki Oni.
Imena ulica naših gradova, a “naši” su u ovoj priči svi oni gradovi koji su bili takvi u trenutku započinjanja Raspada, etnički su čišćena u više navrata, u više slojeva, kampanja, u više zamaha satarom koja je imala raseći i presuditi gde je šta i ko je čiji. Krenulo je, sećam se, u našoj užoj domaji sa imenima partizana i komunista kojima je greh bio ne što su bili partizani i komunisti, nego što su bili Hrvati, Slovenci, Muslimani; tako su naši gradovi ostali bez raznih Kardelja, Kidriča i Kraševa, a onda se krenulo i dalje, pa su gdegde postradali i slikari, i pisci, i ko zna ko još ko je najedared ispao sa spiska prigodno redefinisane “naše kulture”; na kraju se došlo i do istrage “loših Srba”, loših sa stanovišta jedne nove tobož ideološke, zapravo tek deprimantno malograđanske paradigme. Tu je čak i gdekoji španski borac umeo stradati u ime nekog dugokosog gitaroša (limanski “slučaj Parović vs. Lenon” od pre nekoliko godina), mada bi se taj gitaroš, samo da može, prvi gadljivo usprotivio toj nedostojnoj simboličkoj razmeni, ponižavajućoj za obe strane, izrugujućoj obema. Slično je, pa gdegde i gore, bivalo i u drugim krajevima rastočene nam domovine, tamo gde su neki novi Oni čistili tragove simboličkog prisustva ovih novih Nas, sve do brisanja imena gradova, planina, reka, svih toponima koji bi ukazivali na Nas kao na legitiman, čak blizak oblik postojanja u svetu.
Novine sada pišu kako će Milan Mladenović po svoj prilici dobiti ulicu u Zagrebu, u znak počasti za ono što je značio nekim generacijama iz vremena dok biti Mi i biti Oni nije značilo živeti u dve međusobno nedodirljive dimenzije; ili, naprotiv, baš onim generacijama kojima je i glas, stih i stav Milana Mladenovića bio duševni protivotrov, jedan od dragocenih načina da se opstane u vremenu gluposti i mržnje, a u prkosu gluposti i mržnji, prkosu koji nije bio sam sebi svrhom, nego je bio pitanje časti i razuma.
Ima neke posebne simbolike u tom činu darivanja ulice, zagrebačke, baš Milanu Mladenoviću, jer – za one koji ne znaju, a uvek se i takvih nađe – Milan je Mladenović bio pevač i gitaroš sa beogradske kaldrme, rokenrol poeta ili tek muzikant, ako hoćete; ne verujem da bi se on bunio protiv te poluironične odrednice, nije taj bio tip koji žudi za akademskim verifikacijama koje god sorte, i za onom vrstom pompeznog uvažavanja iza kojeg ne stoji ništa supstancijalno, ništa stvarno, nego je tek filistarski zort pred državno overenim Autoritetima. Bio je, dakle, čovek izvan svake podele uloga u etabliranoj Visokoj Kulturi, koja je u “bednih malih istočnoevropskih država” (Ištvan Bibo) vazda nekako preblisko povezana sa fantomom odviše ozbiljno i doslovno shvaćene “nacionalne kulture”, toliko “nacionalne” da za kulturu tu više i ne ostane mesta, nego se, pre ili kasnije, sve svede na rituale samoobožavanja plemena, u kojem pesnici i muzičari, glumci i pisci, imaju biti samo vračevima i ceremonijal-majstorima jedne žalosne komedije kolektivnog samopovlađivanja. Milan je Mladenović bio čovek iz nekog drugog sveta, a ako je kakvome “plemenu” i pripadao, bilo je to pleme onog geteovskog izbora po srodnosti, i činili su ga svi oni ljudi koji su osećali zajednički senzibilitet i veru u nedostojnost hodanja pod zvezdanim nebom bez moralnog zakona u sebi, nezavisno od nacionalnog i “geografskog porekla”, jer čovek ipak nije vinova loza pa da zagledamo je li uzgojen sa južne ili severne padine, da li ga je osunčalo odavde ili odande, pod ovim ili onim uglom, niti je pseto kakve šminkerske pasmine, pa da mu istražujemo rodoslov do devetog kolena. Ako ustrajemo sa ovom kerećom metaforom, takvi bi kao on pre pripadali ponosnome soju avlijanera, onih koje ne krasi, ionako tek kičasto isfantazirana, “čistota krvi”, nego ona jedino stvarna i jedino važna, čistota srca. Utoliko je malko i smešno i nedostojno što se sada u korist Milanovu poteže i to da je građanin Mladenović “rođen u Zagrebu”, valjda ne bi li se tako smekšala srca onih koji bi mogli imati štagod protiv, ali hajde de, neka bude i tako ako će to da pomogne.
Verujem da mora biti lepo živeti u Ulici Milana Mladenovića, u kojem god gradu. Ima u tome neke posebne, opore i tamne jesenje lepote, baš kao u onim njegovim stihovima “Vidi da možda nije stigla jesen/Traži i naći ćeš u sebi truo hrast/Gore u nama je bujica reči/Dole u nama je jesenji strah”.
Ulica lepog imena
Nema uspešnog etničkog čišćenja bez čišćenja memorije: nije dovoljno proterati ljude – što žive, što mrtve, jer za “čistače” ni u smrti nismo jednaki – nego treba izgnati i spomen na njih, ceo onaj simbolički prtljag nečijeg istorijskog prisustva, a ponajviše sve ono što ukazuje na raniju blisku povezanost, čak isprepletenost, nekih novih “nas”, sa nekim novim “njima”, koje se bliskosti više ne smemo sećati od trenutka kada je svečano proglašeno da postojimo neki Mi i da postoje neki Oni.
Imena ulica naših gradova, a “naši” su u ovoj priči svi oni gradovi koji su bili takvi u trenutku započinjanja Raspada, etnički su čišćena u više navrata, u više slojeva, kampanja, u više zamaha satarom koja je imala raseći i presuditi gde je šta i ko je čiji. Krenulo je, sećam se, u našoj užoj domaji sa imenima partizana i komunista kojima je greh bio ne što su bili partizani i komunisti, nego što su bili Hrvati, Slovenci, Muslimani; tako su naši gradovi ostali bez raznih Kardelja, Kidriča i Kraševa, a onda se krenulo i dalje, pa su gdegde postradali i slikari, i pisci, i ko zna ko još ko je najedared ispao sa spiska prigodno redefinisane “naše kulture”; na kraju se došlo i do istrage “loših Srba”, loših sa stanovišta jedne nove tobož ideološke, zapravo tek deprimantno malograđanske paradigme. Tu je čak i gdekoji španski borac umeo stradati u ime nekog dugokosog gitaroša (limanski “slučaj Parović vs. Lenon” od pre nekoliko godina), mada bi se taj gitaroš, samo da može, prvi gadljivo usprotivio toj nedostojnoj simboličkoj razmeni, ponižavajućoj za obe strane, izrugujućoj obema. Slično je, pa gdegde i gore, bivalo i u drugim krajevima rastočene nam domovine, tamo gde su neki novi Oni čistili tragove simboličkog prisustva ovih novih Nas, sve do brisanja imena gradova, planina, reka, svih toponima koji bi ukazivali na Nas kao na legitiman, čak blizak oblik postojanja u svetu.
Novine sada pišu kako će Milan Mladenović po svoj prilici dobiti ulicu u Zagrebu, u znak počasti za ono što je značio nekim generacijama iz vremena dok biti Mi i biti Oni nije značilo živeti u dve međusobno nedodirljive dimenzije; ili, naprotiv, baš onim generacijama kojima je i glas, stih i stav Milana Mladenovića bio duševni protivotrov, jedan od dragocenih načina da se opstane u vremenu gluposti i mržnje, a u prkosu gluposti i mržnji, prkosu koji nije bio sam sebi svrhom, nego je bio pitanje časti i razuma.
Ima neke posebne simbolike u tom činu darivanja ulice, zagrebačke, baš Milanu Mladenoviću, jer – za one koji ne znaju, a uvek se i takvih nađe – Milan je Mladenović bio pevač i gitaroš sa beogradske kaldrme, rokenrol poeta ili tek muzikant, ako hoćete; ne verujem da bi se on bunio protiv te poluironične odrednice, nije taj bio tip koji žudi za akademskim verifikacijama koje god sorte, i za onom vrstom pompeznog uvažavanja iza kojeg ne stoji ništa supstancijalno, ništa stvarno, nego je tek filistarski zort pred državno overenim Autoritetima. Bio je, dakle, čovek izvan svake podele uloga u etabliranoj Visokoj Kulturi, koja je u “bednih malih istočnoevropskih država” (Ištvan Bibo) vazda nekako preblisko povezana sa fantomom odviše ozbiljno i doslovno shvaćene “nacionalne kulture”, toliko “nacionalne” da za kulturu tu više i ne ostane mesta, nego se, pre ili kasnije, sve svede na rituale samoobožavanja plemena, u kojem pesnici i muzičari, glumci i pisci, imaju biti samo vračevima i ceremonijal-majstorima jedne žalosne komedije kolektivnog samopovlađivanja. Milan je Mladenović bio čovek iz nekog drugog sveta, a ako je kakvome “plemenu” i pripadao, bilo je to pleme onog geteovskog izbora po srodnosti, i činili su ga svi oni ljudi koji su osećali zajednički senzibilitet i veru u nedostojnost hodanja pod zvezdanim nebom bez moralnog zakona u sebi, nezavisno od nacionalnog i “geografskog porekla”, jer čovek ipak nije vinova loza pa da zagledamo je li uzgojen sa južne ili severne padine, da li ga je osunčalo odavde ili odande, pod ovim ili onim uglom, niti je pseto kakve šminkerske pasmine, pa da mu istražujemo rodoslov do devetog kolena. Ako ustrajemo sa ovom kerećom metaforom, takvi bi kao on pre pripadali ponosnome soju avlijanera, onih koje ne krasi, ionako tek kičasto isfantazirana, “čistota krvi”, nego ona jedino stvarna i jedino važna, čistota srca. Utoliko je malko i smešno i nedostojno što se sada u korist Milanovu poteže i to da je građanin Mladenović “rođen u Zagrebu”, valjda ne bi li se tako smekšala srca onih koji bi mogli imati štagod protiv, ali hajde de, neka bude i tako ako će to da pomogne.
Verujem da mora biti lepo živeti u Ulici Milana Mladenovića, u kojem god gradu. Ima u tome neke posebne, opore i tamne jesenje lepote, baš kao u onim njegovim stihovima “Vidi da možda nije stigla jesen/Traži i naći ćeš u sebi truo hrast/Gore u nama je bujica reči/Dole u nama je jesenji strah”.