ali nije mi vukovar ostao u sjećanju samo po žvakama s cimetnim punjenjem i budu spenceru. to je došlo kasnije. prije su bili komarci na dunavu koji su jedno ljeto moju sestru izujedali po nogama tako da je zamalo završilo kobno. bio je sladoled u plastičnoj fudbalskoj lopti koji je došao s plastičnom kašičicom i premalim otvorom za ulazak u loptu na vrhu pa se nikad nije mogao ostrugati do kraja. bilo je pravoslavno groblje na kojem je moja baba prvo ljubila sliku svog malog sina umrlog od leukemije pa onda mela i prala grobnicu, a bile su i male crvene bubice na grobu. bile su sandale isusovke koje mi je tetka kupila na moje inzistiranje jer su ih svi nosili, ali su mi odvratno stajale. bio je poštar koji je babi i dedi dono pemziju, a onda je baba meni dala džeparac. bila je dragana koja je imala malog pačića momu i lidija koja je imala leukemiju. bila je teta pepica koja je plela džempere na veliki pletaći stroj. u stvari, bila je puna ulica baba koje su svako popodne sjedile pred kućama i radile ručne radove. bila je betica čija je mama u trudnoći pila antibiotike pa je betica svaki put fulala lopticu kad smo igrale badminton. bila je baba vata koja je izgledala kao vijetnamka, mala, mršava s iskošenim očima. bile su baba jela i njene dvije kćeri jadranka i blaženka koje su se sunčale na krovu naše garaže i zgroženo se okrenule kad je moj deda izašao na dvorište i, kad je vidio da sam pojela pola teglice pekmeza na žlicu, rekao: dosta dete, usraćeš se. bio je čika stojan kojeg smo zvali stojadin. bio je još jedan dedica koji se nikad nije ženio, a živio je sa staramajkom; jednom im se zapalila kuća pa su naše knjige, koje su bile kod njih na posudbi, zauvijek dobile čađavi miris. onda je bila naša špajza u kojoj je vladala grobna tišina, puna staklenki s kiselim paprikama koje je pravila moja baba, slanina koje su visile s plafona i raznobojnih maketa aviona koje je pravio moj deda. bila je baba jelina unuka silvija koju je deda zvao vasvilija. bio je moj divni deda, s gustom, belom kosom do brade uredno začešljavanom unatrag i premazivanom ehotonom da ne požuti. bio je višnjik od kojeg je baba pravila sokove i pekmez. bio je dobri čika šanika koji je imao guste brkove i svaki put me ljubio u obraz nakon što je pio rakiju pa su mu brkovi bili mokri i smrdljivi. bili su jelena i zoki koji su mi dali jesti pokvarenu čokoladu. bila je svetlana čijem bratu zvezdanu je noga otišla u žbice. bilo je kruva-masti za jauznu. bila je biljana i njen tata ivica, malo sumnjiv tip. bio je naš momo kojem su šiške išle u oči pa nije vidio na koga laje. bio je sladoled u slatkom kornetu koji mi je curio niz majicu kad su tetku i mene zaustavila neka dvojica i pitala: izvinite, koliko ima uuuri? bio je bazen u borovu. bila je biblioteka kod hotela dunav u koju sam išla u svom đubretarcu s naramenicama. bila je robna kuća u kojoj je bila samoposluga u kojoj su šarani plivali u bazenima ispod pulta za ubijanje šarana. bila je anita koja je od babe uvijek dobila sladoled kad je tužila gdje smo otišle ja i njena sestra melita, a ja sam uvijek potom dobila batine. bila je rukavica od frotira kojom me baba u kadi ribala od glave do pete. bio je turgenjev kojeg sam pokušavala čitati dok sam čekala tetku da se vrati iz druge smjene u borovu. bilo je sarme, kokte i rakije kad je bila svinjokolja. bilo je svilenih bombona. bila je velika kaljeva peć, ali smo grijali na termoakumulacione i ugalj. bila je ljuljačka u šupi s ugljem i drvima. bila je pasta za pranje ruku kojom je moj deda skidao kolomaz s kože nakon što je nekome opravio bicikl. bila je dedina radiona u kojoj je sve mirisalo po kolomazu i drugim bravarskim mazama. bila je samoposluga u kojoj je baba uvijek kupila kavu u zrnu, a onda molila da joj samelju. bili su kajgana i kakao za doručak svako jutro. bio je ćošak, kultno mjesto za igru djece iz svih okolnih ulica. bila je ada, mitsko mjesto za kupanje na dunavu na koje nikad nisam otišla. bila je milinka koja je iskakala kroz prozor zbog čovjeka koji je bio oženjen. bile su njena sestra darinka i mama ljubinka. bila je i baba radojka, ne mogu se sjetiti kako joj se zvao muž. bile su palačinke s kakaom kod baba radojke u ljetnoj kuhinji. bila je ikona svetog jovana krstitelja, slavskog sveca mog dede, na zidu iznad kreveta moje babe. bila je kuća puna knjiga i gramofonskih ploča. bilo je puno cvijeća koje je moja baba zvala betonije. bilo je domaćeg pekmeza od jagoda koji sam mislila da baba pravi od ranije spomenutih višanja. bio je pun ormar štikli moje tetke a la lepa brena koje su mi bile prevelike, a taman sam dobila tuniku s resama za lepa brena vrckanje. eto, toga svega je bilo u vukovaru mog djetinjstva.
u vukovaru mog djetinjstva
ali nije mi vukovar ostao u sjećanju samo po žvakama s cimetnim punjenjem i budu spenceru. to je došlo kasnije. prije su bili komarci na dunavu koji su jedno ljeto moju sestru izujedali po nogama tako da je zamalo završilo kobno. bio je sladoled u plastičnoj fudbalskoj lopti koji je došao s plastičnom kašičicom i premalim otvorom za ulazak u loptu na vrhu pa se nikad nije mogao ostrugati do kraja. bilo je pravoslavno groblje na kojem je moja baba prvo ljubila sliku svog malog sina umrlog od leukemije pa onda mela i prala grobnicu, a bile su i male crvene bubice na grobu. bile su sandale isusovke koje mi je tetka kupila na moje inzistiranje jer su ih svi nosili, ali su mi odvratno stajale. bio je poštar koji je babi i dedi dono pemziju, a onda je baba meni dala džeparac. bila je dragana koja je imala malog pačića momu i lidija koja je imala leukemiju. bila je teta pepica koja je plela džempere na veliki pletaći stroj. u stvari, bila je puna ulica baba koje su svako popodne sjedile pred kućama i radile ručne radove. bila je betica čija je mama u trudnoći pila antibiotike pa je betica svaki put fulala lopticu kad smo igrale badminton. bila je baba vata koja je izgledala kao vijetnamka, mala, mršava s iskošenim očima. bile su baba jela i njene dvije kćeri jadranka i blaženka koje su se sunčale na krovu naše garaže i zgroženo se okrenule kad je moj deda izašao na dvorište i, kad je vidio da sam pojela pola teglice pekmeza na žlicu, rekao: dosta dete, usraćeš se. bio je čika stojan kojeg smo zvali stojadin. bio je još jedan dedica koji se nikad nije ženio, a živio je sa staramajkom; jednom im se zapalila kuća pa su naše knjige, koje su bile kod njih na posudbi, zauvijek dobile čađavi miris. onda je bila naša špajza u kojoj je vladala grobna tišina, puna staklenki s kiselim paprikama koje je pravila moja baba, slanina koje su visile s plafona i raznobojnih maketa aviona koje je pravio moj deda. bila je baba jelina unuka silvija koju je deda zvao vasvilija. bio je moj divni deda, s gustom, belom kosom do brade uredno začešljavanom unatrag i premazivanom ehotonom da ne požuti. bio je višnjik od kojeg je baba pravila sokove i pekmez. bio je dobri čika šanika koji je imao guste brkove i svaki put me ljubio u obraz nakon što je pio rakiju pa su mu brkovi bili mokri i smrdljivi. bili su jelena i zoki koji su mi dali jesti pokvarenu čokoladu. bila je svetlana čijem bratu zvezdanu je noga otišla u žbice. bilo je kruva-masti za jauznu. bila je biljana i njen tata ivica, malo sumnjiv tip. bio je naš momo kojem su šiške išle u oči pa nije vidio na koga laje. bio je sladoled u slatkom kornetu koji mi je curio niz majicu kad su tetku i mene zaustavila neka dvojica i pitala: izvinite, koliko ima uuuri? bio je bazen u borovu. bila je biblioteka kod hotela dunav u koju sam išla u svom đubretarcu s naramenicama. bila je robna kuća u kojoj je bila samoposluga u kojoj su šarani plivali u bazenima ispod pulta za ubijanje šarana. bila je anita koja je od babe uvijek dobila sladoled kad je tužila gdje smo otišle ja i njena sestra melita, a ja sam uvijek potom dobila batine. bila je rukavica od frotira kojom me baba u kadi ribala od glave do pete. bio je turgenjev kojeg sam pokušavala čitati dok sam čekala tetku da se vrati iz druge smjene u borovu. bilo je sarme, kokte i rakije kad je bila svinjokolja. bilo je svilenih bombona. bila je velika kaljeva peć, ali smo grijali na termoakumulacione i ugalj. bila je ljuljačka u šupi s ugljem i drvima. bila je pasta za pranje ruku kojom je moj deda skidao kolomaz s kože nakon što je nekome opravio bicikl. bila je dedina radiona u kojoj je sve mirisalo po kolomazu i drugim bravarskim mazama. bila je samoposluga u kojoj je baba uvijek kupila kavu u zrnu, a onda molila da joj samelju. bili su kajgana i kakao za doručak svako jutro. bio je ćošak, kultno mjesto za igru djece iz svih okolnih ulica. bila je ada, mitsko mjesto za kupanje na dunavu na koje nikad nisam otišla. bila je milinka koja je iskakala kroz prozor zbog čovjeka koji je bio oženjen. bile su njena sestra darinka i mama ljubinka. bila je i baba radojka, ne mogu se sjetiti kako joj se zvao muž. bile su palačinke s kakaom kod baba radojke u ljetnoj kuhinji. bila je ikona svetog jovana krstitelja, slavskog sveca mog dede, na zidu iznad kreveta moje babe. bila je kuća puna knjiga i gramofonskih ploča. bilo je puno cvijeća koje je moja baba zvala betonije. bilo je domaćeg pekmeza od jagoda koji sam mislila da baba pravi od ranije spomenutih višanja. bio je pun ormar štikli moje tetke a la lepa brena koje su mi bile prevelike, a taman sam dobila tuniku s resama za lepa brena vrckanje. eto, toga svega je bilo u vukovaru mog djetinjstva.