Ćaća mi se nakon demobilizacije iz OZN-e ufatija privrede, pak je tako sredinon pedesetih dospija i do poduzeća “Riba”. Sićan se, prostorije su in bile kraj Stare Slobodne i Biskupove palače, a unutra odma, onako kad baneš direkt s ulice, prvo šta vidiš je bila radio stanica. Komad sivog metalnog kašuna, botuni, lampice, kazaljke, prekidači i mikrofon, Alo cipal, javi se! Prijem! Alo glamac, zubatac, alo lubine, jastogu jedan, nemoj mi se zaškarpunit! Jo gušta, jedva san čeka ić s materon do Pazara pa svratit do ćaćinog preduzeća. Alo, nanaru, di si?! zna je reć. Nisan još bija u kategoriji plovnog subjekta.
U to predtelefonsko doba, na kantunu ulice znala je bit metalik kutija, onako bezimena, ma je svak zna čemu služi, s gornje strane obla; to je bija milicijski operativni telefon sa terena, ključ je ima samo operativac, i nijednoj budali nije padalo na pamet se ticat u oto. Naša je kuća u portunu prizemno imala, odma do vrata našega stana, jedan moćan metalni kašun prozračan, na njemu je pisalo, od slova na rupice, TELEFON, ključa nije bilo a ni telefona; u tom bi nam metalu svako jutro mlikarica ostavila dvi litre friško pomuzenoga mlika, da bi iz njega kući nosila šolde šta ih joj je moja mater ostavjala. I sad mi se kurče s nečim kao internetska kupovina, ono on line. Moja je Lina to radila priko telefona bez telefona i bez ikakve linije. Ma da on line?
Mliko u telefonu a u kući akvarij deboto. Cila je kužina vonjala na konzerve od sardini, u uju, s povrćen, s ovin i sa onin, u ovome i onome, a ispod ormara bi zna izvirit pokoji hlap ili jastog, našto bi se ja kričuć peja po katridama dok mi se brat cenija od smija. Vjerovatno bi jastog ili hlap zaurla od strave kad bi mene ugleda, ali kako je bija u slabo sa svojin materinjskin, samo bi umučeć šmugnija natrag pod ormar. Očevo nam je radno misto, na moj užas, donosilo te neredovite jednodnevne kućne ljubimce, jadnike šta su gmazali po kući, sve dok ih mater ne bi ubacila u kipući emajlirani akvarij.
Osta mi je u pameti onaj tusti vonj iz predezodoransnog doba – iz doba kad se kuhalo obid i po dvi tri ure, kad su kuće davale po spizi i nikome se to nije gadilo, kako bi se danas reklo, u oven novokonponovanome tehnološki sterilnom politički korektnom Scavolininacionalističkom dobu, domovi su onomad smrdili na ljude, hranu, vino i duvan, i nisi smija reć da si Ervat – vonj iz prepunog škafeta s dna ormara, škafeta širokog koliko i ormar, škafeta preteškog, dva mi je puta pa na nogu, pa mi otac zna opalit još dvi priko čunke, e šta se diran u ono šta nije za mene, škafeta o sardini.
Sa sardinama san osta u dobre sve do današnjeg dana, ma su mi hlapi i jastozi bili nepoznanica punih pedeset godin. Neka je Šime kasnije bija i diretur u nekin firmama, jastog više nikad nije bija na spisku naše trpeze. Tek prin šest godišć, ka mi je ribar posta zet, svaka mu se ruka pozlatila, jopet san moga probat zombije iz mojeg dičinjeg doba. I, moran van reć, jema jedan, člankonožac morski, puno boji, lipji za pod jazik i zazube, i slasniji o hlapa i jastoga i grancigula skupa, savršen, ma van ne smin kazat koji. Tako san obeća.
Eto šta se čoviku svašta mota po glavi, ka se domisli i počme pensat o ovin kandidatima ča bi najradije filetirali Ustav po svon dnevno političkon koristoguštu.
U ona vrimena
Ćaća mi se nakon demobilizacije iz OZN-e ufatija privrede, pak je tako sredinon pedesetih dospija i do poduzeća “Riba”. Sićan se, prostorije su in bile kraj Stare Slobodne i Biskupove palače, a unutra odma, onako kad baneš direkt s ulice, prvo šta vidiš je bila radio stanica. Komad sivog metalnog kašuna, botuni, lampice, kazaljke, prekidači i mikrofon, Alo cipal, javi se! Prijem! Alo glamac, zubatac, alo lubine, jastogu jedan, nemoj mi se zaškarpunit! Jo gušta, jedva san čeka ić s materon do Pazara pa svratit do ćaćinog preduzeća. Alo, nanaru, di si?! zna je reć. Nisan još bija u kategoriji plovnog subjekta.
U to predtelefonsko doba, na kantunu ulice znala je bit metalik kutija, onako bezimena, ma je svak zna čemu služi, s gornje strane obla; to je bija milicijski operativni telefon sa terena, ključ je ima samo operativac, i nijednoj budali nije padalo na pamet se ticat u oto. Naša je kuća u portunu prizemno imala, odma do vrata našega stana, jedan moćan metalni kašun prozračan, na njemu je pisalo, od slova na rupice, TELEFON, ključa nije bilo a ni telefona; u tom bi nam metalu svako jutro mlikarica ostavila dvi litre friško pomuzenoga mlika, da bi iz njega kući nosila šolde šta ih joj je moja mater ostavjala. I sad mi se kurče s nečim kao internetska kupovina, ono on line. Moja je Lina to radila priko telefona bez telefona i bez ikakve linije. Ma da on line?
Mliko u telefonu a u kući akvarij deboto. Cila je kužina vonjala na konzerve od sardini, u uju, s povrćen, s ovin i sa onin, u ovome i onome, a ispod ormara bi zna izvirit pokoji hlap ili jastog, našto bi se ja kričuć peja po katridama dok mi se brat cenija od smija. Vjerovatno bi jastog ili hlap zaurla od strave kad bi mene ugleda, ali kako je bija u slabo sa svojin materinjskin, samo bi umučeć šmugnija natrag pod ormar. Očevo nam je radno misto, na moj užas, donosilo te neredovite jednodnevne kućne ljubimce, jadnike šta su gmazali po kući, sve dok ih mater ne bi ubacila u kipući emajlirani akvarij.
Osta mi je u pameti onaj tusti vonj iz predezodoransnog doba – iz doba kad se kuhalo obid i po dvi tri ure, kad su kuće davale po spizi i nikome se to nije gadilo, kako bi se danas reklo, u oven novokonponovanome tehnološki sterilnom politički korektnom Scavolininacionalističkom dobu, domovi su onomad smrdili na ljude, hranu, vino i duvan, i nisi smija reć da si Ervat – vonj iz prepunog škafeta s dna ormara, škafeta širokog koliko i ormar, škafeta preteškog, dva mi je puta pa na nogu, pa mi otac zna opalit još dvi priko čunke, e šta se diran u ono šta nije za mene, škafeta o sardini.
Sa sardinama san osta u dobre sve do današnjeg dana, ma su mi hlapi i jastozi bili nepoznanica punih pedeset godin. Neka je Šime kasnije bija i diretur u nekin firmama, jastog više nikad nije bija na spisku naše trpeze. Tek prin šest godišć, ka mi je ribar posta zet, svaka mu se ruka pozlatila, jopet san moga probat zombije iz mojeg dičinjeg doba. I, moran van reć, jema jedan, člankonožac morski, puno boji, lipji za pod jazik i zazube, i slasniji o hlapa i jastoga i grancigula skupa, savršen, ma van ne smin kazat koji. Tako san obeća.
Eto šta se čoviku svašta mota po glavi, ka se domisli i počme pensat o ovin kandidatima ča bi najradije filetirali Ustav po svon dnevno političkon koristoguštu.
Ala da