Kad god me lupnu po srcu boli juga, tada se sa stolice na kojoj sedim dok pišem nagnem do police, pa u naramke stavljam Šabove knjige… Mašala, na daskama mojim dosta ih je! Drhtavim ih rukama listam, sričem poeziju sebi u bradu, kroz ulice njegove proze smrznut šetam, klecam kao da sam se uhvatio u golem čoček, u šotu rugovsku! Tako i sada dok mi kraj tastature cvokotave stoji otvorena “Kuća Jasina”, knjiga štampana u Novom Pazaru u izdavaštvu kuće “BUKS – Bošnjačkog udruženja književnika Sandžaka” 2022. godine, evo me prolazi “tulska tmuša”. U svom bogatom književnom radu, a bome je Šaban napisao dvadesetak knjiga poezije i proze, “Kuća Jasina” zauzima centralno mesto stvaralaštva ovoga po meni najvećeg živućeg pesnika u zemlji Srbiji, i ona u neku ruku završava motiv “kuće” kod Šabana tj. triologiju koja je započeta Šarenkapićevim knjigama poezije “Kućna nega” i “Crvene kuće”. Triptih je time zaokružen, a Šaban je sebi izgradio kućerinu u jeziku naših naroda i narodnosti, kućerinu sa tako tvrdim temeljima da je više niko nikada neće moći pomaći ni pedlja. Ova knjiga kojom je Šaban postavio crepove na svoju građevinu poezije, duhovna je kuća samoga pesnika, kuća njegove molitve tj. dove, a u nju je dobrodošao ama baš svako i živ i mrtav. U toj “Kući Jasina” obitava Šarenkapićev džan, njegova duša kojom nas je pročitao i zapisao, utefterio nas u vakat za svakad! Gradovi su gradovima zato što imaju svoje graditelje u jeziku… Pa su tako neki srećni gradovi kao što su Sarajevo, Beograd, Travnik dobili svoje telale koji su ih prosvetlili na dunjaluku. Jedan od tih gradova je i Novi Pazar. Šaban Šarenkapić ušao je u krvotok čaršije ovoga grada, zašao je i u onu mitsku a odavno porušenu “tijesnu čaršiju” koja je bila žila kucavica Pazara, i tu među ćepencima i ćeramidama, ispod streha, možete videti njegov šešir i žar cigarete u kara-tamnim noćima koja mu se među zubima puši. Prođite tada mirno, to je samo pesnik koji sluša damare čaršije pa ih noktima urezuje u fasadu, u lice neke potleušice. Nekako je vazda tako, sa Šabom u Novom Pazaru drugujem u onim studenim, kasnim jesenjim ili zimskim danima kada akšam brzo pada… Zapisano je: “Tmuša u Tuli Stanje je, i prostire se Od malih nogu, pa sve do smrti” Tada se skutrimo u našu čajdžinicu “Podhamam”, pijemo teški crni čaj, a Šabo počne ovako: “Sad po mahalama cepkaju drva Zanijet sam dolaskom jeseni: Miruhom cepanica Na ulicama Inače, ulice su tulske pune Bijesa i metežne Kad je žega A zimi, Bože U blizini tvojoj od snijega: Opuste i postanu tjeskobne E tu me ti, Jedini Kad ustreba sučekaj i – dokrajči” Pitaćete se o čemu to pesnik zbori… O Tuli, dakako! I njenim ulicama koje su istetovirane u “Kući Jasina”. Pronađite ovu knjigu, i pročitajte je uistinu. Šabo lako prepozna “atanu”… Ako ne znate šta je to “atana” evo vam pesma iz knjige o kojoj vazim, pa je pročitajte: ABRAŠOVO ATANA Hajro je Abraš tersaćlija i kahvedžija I mome ocu poučitelj – Od oca sam čuo puno kasnije Iz Abrašovih usta riječ Atana – I nisam joj znao značenje Ali sam je grku očitao Sa očevih usana U času kad mu mušterija Ostavi bakšiš za kahvu Neliznutu, i ode – Kao kad mene Po ramenu potapša drug Uz aferim za pjesmu mi nepročitanu
Tulske ulice Šabanove
Kad god me lupnu po srcu boli juga, tada se sa stolice na kojoj sedim dok pišem nagnem do police, pa u naramke stavljam Šabove knjige… Mašala, na daskama mojim dosta ih je! Drhtavim ih rukama listam, sričem poeziju sebi u bradu, kroz ulice njegove proze smrznut šetam, klecam kao da sam se uhvatio u golem čoček, u šotu rugovsku! Tako i sada dok mi kraj tastature cvokotave stoji otvorena “Kuća Jasina”, knjiga štampana u Novom Pazaru u izdavaštvu kuće “BUKS – Bošnjačkog udruženja književnika Sandžaka” 2022. godine, evo me prolazi “tulska tmuša”. U svom bogatom književnom radu, a bome je Šaban napisao dvadesetak knjiga poezije i proze, “Kuća Jasina” zauzima centralno mesto stvaralaštva ovoga po meni najvećeg živućeg pesnika u zemlji Srbiji, i ona u neku ruku završava motiv “kuće” kod Šabana tj. triologiju koja je započeta Šarenkapićevim knjigama poezije “Kućna nega” i “Crvene kuće”. Triptih je time zaokružen, a Šaban je sebi izgradio kućerinu u jeziku naših naroda i narodnosti, kućerinu sa tako tvrdim temeljima da je više niko nikada neće moći pomaći ni pedlja. Ova knjiga kojom je Šaban postavio crepove na svoju građevinu poezije, duhovna je kuća samoga pesnika, kuća njegove molitve tj. dove, a u nju je dobrodošao ama baš svako i živ i mrtav. U toj “Kući Jasina” obitava Šarenkapićev džan, njegova duša kojom nas je pročitao i zapisao, utefterio nas u vakat za svakad! Gradovi su gradovima zato što imaju svoje graditelje u jeziku… Pa su tako neki srećni gradovi kao što su Sarajevo, Beograd, Travnik dobili svoje telale koji su ih prosvetlili na dunjaluku. Jedan od tih gradova je i Novi Pazar. Šaban Šarenkapić ušao je u krvotok čaršije ovoga grada, zašao je i u onu mitsku a odavno porušenu “tijesnu čaršiju” koja je bila žila kucavica Pazara, i tu među ćepencima i ćeramidama, ispod streha, možete videti njegov šešir i žar cigarete u kara-tamnim noćima koja mu se među zubima puši. Prođite tada mirno, to je samo pesnik koji sluša damare čaršije pa ih noktima urezuje u fasadu, u lice neke potleušice. Nekako je vazda tako, sa Šabom u Novom Pazaru drugujem u onim studenim, kasnim jesenjim ili zimskim danima kada akšam brzo pada… Zapisano je:
“Tmuša u Tuli
Stanje je, i prostire se
Od malih nogu, pa sve do smrti”
Tada se skutrimo u našu čajdžinicu “Podhamam”, pijemo teški crni čaj, a Šabo počne ovako:
“Sad po mahalama cepkaju drva
Zanijet sam dolaskom jeseni:
Miruhom cepanica
Na ulicama
Inače, ulice su tulske pune
Bijesa i metežne
Kad je žega
A zimi, Bože
U blizini tvojoj od snijega:
Opuste i postanu tjeskobne
E tu me ti, Jedini
Kad ustreba sučekaj i – dokrajči”
Pitaćete se o čemu to pesnik zbori… O Tuli, dakako! I njenim ulicama koje su istetovirane u “Kući Jasina”. Pronađite ovu knjigu, i pročitajte je uistinu. Šabo lako prepozna “atanu”… Ako ne znate šta je to “atana” evo vam pesma iz knjige o kojoj vazim, pa je pročitajte:
ABRAŠOVO ATANA
Hajro je Abraš tersaćlija i kahvedžija
I mome ocu poučitelj –
Od oca sam čuo puno kasnije
Iz Abrašovih usta riječ
Atana –
I nisam joj znao značenje
Ali sam je grku očitao
Sa očevih usana
U času kad mu mušterija
Ostavi bakšiš za kahvu
Neliznutu, i ode –
Kao kad mene
Po ramenu potapša drug
Uz aferim za pjesmu mi nepročitanu