Tribun Tolstoj

 (i njegov odnos sa Turgenjevim)

Intrigantno je da se proanalizira odnos Tolstoja (figura Tribun) prema Dostojevskom (figura Hronisterik) i prema Čehovu (figura Nomad). Tolstoj i Dostojevski, da li ima lucidnijih posmatrača života od ove dvojice književnih božanstava?, ali među njihovim autorskim strategijama, iako su savremenici, nalazimo malo srodnog. Da li, možda, zato što kod prvog preovlađuju tribunske, a kod drugog hronisteričke kreativne i ljudske snage? Takoreći vršnjaci (Dostojevski je stariji 7 godina), vodeći klasici još za života, u svojim impresivnim književnim opusima, oni su tada, kao i danas,  vrhovi dva različita planinska masiva, a čitalačko iskustvo njihovih bezbrojnih poštovalaca nosi jake, ali različite doživljaje. 

Već sam ranije pomenuo – iako na prvi pogled izgleda da književna kategorija Tribuna može da se opredeli preko ocrtane mape njegovih književnih metoda i delovanja, i da se pomoću toga produbi njegovo srastanje sa sudbinom, prirodom, čak i „fizionomijom“ svog naroda (Gete, Igo, Andrić, Krleža, Koneski…) – to je mnogo složenije, slojevitije i u zavisnosti od osobne poetike kod svakog  autora Tribuna, odnosno i od njegovog shvatanja uloge (i funkcije) književnosti. Kod Tolstoja je to još očiglednije i specifičnije. Ovo se još jasnije vidi u odnosu na Dostojevskog, i njihov suštinski književni i ljudski raskorak. U eseju “Dostojevski – sa merom”, sedamdesetjednogodišnji Tomas Man priznaje: „Čudna stvar: u svom književničkom životu napisao sam opširne studije o Tolstoju kao i o Geteu – po nekoliko o svakom od njih. O svoja druga dva edukativna doživljaja kojima nisam manje dužan, koji su moju mladost bar isto toliko uzbudili i radi čijeg obnavljanja i produbljivanja moje poznije godine nisu znale za umor, nikad nisam pisao povezano; ni o Ničeu, ni o Dostojevskom… Otkud to izbegavanje, to izvlačenje i ćutanje – nasuprot onoj svakako nedovoljnoj, ali radosnoj govorljivosti, koju je u meni pobuđivala veličina dvaju drugih umetnika i zvezda? … Ali me obuzima strah, duboki, mistični strah koji nalaže ćutanje, pred  regilioznom veličinom prokletih, pred bolešću u liku genija i genijem u liku bolesti, pred tipom nevoljnika i besomučnika, u kome se sjedinjuju svetitelj i zločinac…“. Za tribuna Mana, hronisterička priroda, koliko da ga ushićuje, ona je drugačija, ona  sa „bolešću u liku genija“ i „genijem u liku bolesti“, odatle „zdravi“ tribuni kao Gete i Tolstoj izazivaju „prisno poštovanje i divljenje“, dok suočavanje sa hronistericama je nalik susretu sa uznemiravajućim demonskim, koliko da je ono uzbuđujuće i moćno. 

Ipak „zdrave“ sam stavio pod navode, jer su većina tribuna vulkani, nekad sa spoljašnjim, a nekad sa unutrašnjim erupcijama. 

Razvoj Tolstojevog odnosa prema jednom drugom značajnom ruskom piscu, Ivanu Turgenjevu, deset godina starijem od njega, može da otkrije svu složenost i nepredvidljivost njegove prirode. Slavljen  zbog  „Lovačkih zapisa“, urednik, zajedno sa Nekrasovim, čuvenog  „Savremenika“, Turgenjev upravo tamo, u redakciji časopisa, dobija rukopis „     „ ,poslat iz vojne kasarne sa dalekog Kavkazy, pod inicijalima L.T. Odmah posle čitanja kaže Nekrasovu: „Podstiči ga da piše. Pozdravljam ga i aplaudiram mu“. Doznaje da jedina sestra Lava Nikolajeviča, Marija Maša Nikolajevna živi blizu njegovog imanja u Spaskom, posećuje je i sprijateljava se s njom (postoje određene naznake da se on čak i zaljubio u nju, što za romantičnog Turgenjeva nije bilo strano). Zna se da je u njenoj kući čitao rukopis „Rudin“ i da je prema njenim sugestijama unea neke izmene u romanu. Tamo je ugledao i portret mladog Tolstoja, o kome je zapisao „nelepo, ali pametno i upečatljivo lice“. Uskoro i lično, u pismu će ga posavetovati: „Biće mnogo bolje ako se izkobeljate sa Krima. Vi ste dovoljno dokazali da niste kukavica… Vaše oružje je pero, a ne sablja“. 

Najzad, jednog novembarskog dana 1855-te, artiljeriski podoficir Lav N. Tolstoj stiže u goste kod Turgenjeva u Petrograd, koji dočekuje sa radošću „onog koga čeka prvo mesto u ruskoj književnosti“. Ali se mladi oficir Tolstoj odmah prepušta lakomislenom petrogradskom noćnom životu, „ženama, ciganskoj muzici i kartanju, a posle spava do dva popodne kao mrtav“. Prosto nije za verovati da je isti taj razvratnik zapisao u svoj dnevnik: „Na žensko društvo treba da se gleda kao na neprijateljski deo socijalnog života. Koji nam zapravo otkriva senzualnost, bezosećajnost, lakomislenost, i mnoge druge poroke…“. 

„Sudbinski“ moralni preokret o čemu je toliko pisano, koji se desio Tolstoju u kasnijem životu, može da se nasluti već u njegovoj mladosti, po noćnim kafanskim orgijama, s jedne strane, i gnevu prema sebi zbog  „neprimernog“ vladanja, s druge. Još više, etički aspekt je oduvek bio važan u njegovoj prozi, što je u „Krojcerovoj sonati“ i  „Ukidanju i obnovi pakla“ dovedeno do krajnje i radikalne konsekvencije. I pri pisanju „Rata i mira“ i „Ane Karenjine“, kod Tolstoja je veoma prisutna svest o etičkoj odgovornosti pisca, što, zbog njegovog estetskog genija, u ovim književnim remek-delima nije nametljivo. Ali, u završnoj fazi svog stvaranja, toliko u moralističkoj misiji, on negira i svoju sopstvenu vrhunsku umetnost kao nepotrebnu i nemoralnu. 

Ali da se navratimo nekoliko decenija unazad, kad mladi Tolstoj troši svoj petrogradski život na noćne terevenke, a njegov domaćin Turgenjev nalazi strpljenja da ga upozna sa gradskim krugom pisaca i ljubitelja umetnosti, koji ga prihvata, s pravom, kao veliko otkriće u savremenoj ruskoj književnosti. Umesto da mu uzvrati za podršku, Lav Nikolajevič mu često protivreči, te uskoro izaziva nepotrebne rasprave, čak i svađe. 

Odnos između dvojice pisaca, sve do smrti Ivana Sergejeviča, varira između toplog-ladnog: kada su zajedno, ne treba im dugo da uđu u neslaganje, pa čak i oštre svađe, ali kad se razdvoje, imaju potrebu (i nadu) da se opet sretnu i vrate uspostavljeno prijateljstvo. Posle petrogradskih nesaglasnosti, Turgenjev mu piše iz inostranstranstva: „Vi ste jedini čovek sa kojim ne mogu da postignem razumevanje, naime, tako se desilo jer nisam hteo da se ograničim prema Vama samo prostom druželjubivom vezom – želeo sam da odem dalje i dublje, ali sam to učinio nepažljivo. Povredio sam Vas, uznemirio i kad sam shvatio tu svoju grešku, odstupio sam verovatno tvrdo i prenaglo, i zato se zapravo stvorila ta pukotina među nama“. Nemalo je čudan izvinjavajući, može se reći podčinjavajući ton kojim se već dokazani, književno etablirani autor obraća svom, tada prilično mlađem kolegi. Ali isto tako primetno je da je L.N. Tolstoj, veoma brzo, svoj, među starijim piscima i kritičarima hvaljen talenat, uzvisio na pijedestal, kao nesumnjiv prvenac u književnom Panteonu, što je takođe karakteristično za prijem jednog mladog Tribuna u svojoj književnoj i kulturnoj sredini. 

I već u februaru 1857., Tolstoj je opet u gostima kod Turgenjeva, ovog puta u Parizu. Svakodnevno se druže, razgovaraju, posećuju muzeje, pozorišta, operu…, zajedno putuju u Dižon. Tolstoj namerava da produži boravak, kad, jedan događaj, 6-og aprila, ne samo što mu menja planove, nego će mu ostaviti duboki ožiljak u daljem životu. Naime, tog dana, prisustvuje javnoj egzekuciji giljotinom. Sav zgrožen, kaže Turgenjevu da je sanjao sebe na giljotini. Ubrzo napušta Francusku. Zapisaće u svom dnevniku: „Navratio sam kod Turgenjeva, dva puta, kad sam se opraštao, odlazeći, zaplakao sam zbog nečeg. Mnogo ga volim. On je napravio i pravi od mene drugog čoveka“. 

Inače, dve duže posete Parizu, prva kod Turgenjeva 1857., druga 1861., označile su dubok pomak u njegovim (dugotrajnim) duhovnim preobrazbama. Trauma od prizora javnog giljotiniranja izaziva kod nekadašnjeg neustrašivog učesnika Krimskog rata veoma jak otpor prema nasilju. Četiri godina kasnije, posle susreta sa Viktorom Igoom (vidljiv je uticaj „Jadnika“ u scenama bitaka u „Ratu i miru“), posećuje „oca anarhizma“ Pjera Žozefa Prudona. Tolstoj iz Prudonove knjige „La Guerre at la Paix“ pozajmljuje naslov za svoje remek-delo, ali je mnogo značajnije što će učenje ovog francuskog filozofa i sociologa odigrati veliku ulogu u kasnijem uobličavanju Tolstojeve misli o neophodnosti reformi u društvenom i moralnom životu carske i još uvek kmetske Rusije. Treba reći da uticaj Prudona na Tolstoja nije odvojena pojava među ruskim intelektualcima toga doba – nenasilan, duhovni anarhizam postaje pokretač socijalnih i moralnih stavova kod Hercena, Bakunjina, Kropotkina… i Prudonova reputacija u Rusiji postoji još pre nego što će se Tolstoj sresti s njim. I Tolstoj je pre susreta čitao „Qu’ est-ce que la propriѐtѐ?“ („Šta je sopstvenost?“) ovog francuskog mislioca. Posle njihovog upoznavanja, Tolstoj je, osvojen strastvenom predanošću Prudona svojoj misiji, loš više privučen njegovom delu. U slučaju ruskog gorostasa, veoma je značajno kako to prudonovsko moralno vjeruju o socijalnoj pravdi i istini nadolazi i odražava se u njegovom književnom stvaralaštvu. 

Ako se prati kako, posle njegove prve posete Parizu, kako teče uzajamni odnos sa Turgenjevim (koji, uobičajno, putuje Evropom), videće se da, bar na daljinu, nedostaju jedan drugom. „Ako cenite moje prijateljstvo prema Vama, napišite mi što iskrenije možete šta radite? O čemu razmišljate? Zašto ste ostali? Ta sva pitanja me muče…“, piše Tolstoj iz svoje Jasne Poljane. 1860’te, zbog neslaganja sa uredničkom politikom „Savremenika“, odnosno sa tvrdom političkom linijom u člancima Černiševskog i Dobroljubova (uz podršku Njekrasova), i Turgenjev i Tolstoj se odriču dalje saradnje u časopisu. 

Najzad, u proleće 1861., Turgenjev se vraća u Rusiju, ubrzo se susreće sa Lavom Nikolajevićem i zajedno posećuju njihovog bliskog prijatelja, pesnika Afanasija Feta. Prvi dan im prolazi u živom druženju i razgovorima, … ali sledećeg jutra, prema Fetovom svedoštvu, za vreme doručka Tolstoj, onako usput, zapita Turgenjeva da li je zadovoljan vaspitavanjem njegove ćerke Poline, koja je inače rasla u Parizu, pod okriljem porodice Vijardo. Turgenjev je pohvalio Polinu, kako krpi iznošenu odeću siromaha, pa im je vraća tako „popravljenu“, na šta je Tolstoj reagovao da je to po njemu teatralno da jedno nakićeno devojče krpi nečije rite. Dolazi do oštre svađe posle koje obojica, pred očima zaprepašćenog Feta, ljuti odlaze sa njegovog imanja. 

Ova svađa ih je držala punih sedamnaest godina. 

Čini se da je Lav Nikolajevič bio taj koji je isprovocirao starijeg pisca, ali treba reći da Ivan Sergejevič, mada biografi afirmišu njegovu plemenitost, nije bio baš toliko popustljiv. Njegovi francuski prijatelji Merime, Zola, Sand, Mopasan, naročito Flober s kojim ga je vezivalo doživotno drugarstvo, isticali su njegovu dobronamernost, obzirnost i ljubaznost, ali njegov odnos sa sunarodnicima, ne samo sa Tolstojem, bio je prilično promenljiv: sa Njekrasovim, sa kojim ga je vezivala dugogodišnja saradnja, sa kojim je bio nerazdvojan za svo vreme dok su zajedno uređivali „Savremenik“, upravo zbog gore navedene nesaglasnosti oko uređivačke politike zaledio je susrete, da bi ga posle više godina posetio u bolnici, na samrtnoj postelji, o čemu piše u proznoj pesmi „Poslednji susret“: „Nekada smo bili intimni, bliski prijatelji… Ali nastupi loš tren – i mi se raziđosmo kao vragovi… Učinilo mi se kao da među nama stoji visoka, tiha, bela žena… nigde ne vide njene duboke, blede oči, ništa ne govore njene stroge, blede usne… Ta žena je sjedinila naše ruke… Ona nas zauvek pomiri… smrt nas pomiri…“. I sa Gončarovim posle mnogo godina međusobnog uvažavanja i druženja dešava se oštar prekid (takođe traje godinama) kada autor „Oblomova“ osuđuje Turgenjeva da je u romanu „Plemićko gnezdo“ ukrao scene iz njegovog neobjavljenog rukopisa. Poznate su i Turgenjeve uvrede romana Dostojevskog iz kojih se, kako kaže, širi „kiselkasti miris i bolnički smrad“, a autora „Zločina i kazne“ upoređuje sa „bubuljicom na nosu književnosti“!. Ni Dostojevski mu ne ostaje dužan – posle objave romana „Dim“ sarkastično savetuje Turgenjeva koji poduže živi u Francuskoj, da nabavi teleskop, „inače ne može nikako da vidi Rusiju“. Ponekad je Turgenjev imao grube ispade i sa ženama – Sari Bernar je rekao da ga potseća na kornjaču, a Polinu Vijardo, čiji je bio doživotni ljubavnik, jednom u ljutini gađao mastionicom. 

I tako, izgleda da su amplitude u njegovom odnosu sa Tolstojem bile podstaknute od obe strane. Kada je, pak, posle višegodišnjeg ćutanja, dobio pismo od Lava Nikolajeviča kako bi voleo da se vide, odmah je rado prihvatio poziv da dođe u Jasnu Poljanu. 

O tom susretu dvojice pisaca govori Tolstojev sin, Sergej Lavovič: „Tada mi se činilo da se moj otac ponaša prema njemu uzdržano, ljubazno, uz lako poštovanje, a Turgenjev prema ocu, nezavisno od svoje ekspanzivnosti, pomalo oprezno. Ivan Sergejevič je dugo, nasamo razgovarao sa mojim ocem, u kabinetu i za vreme njihovih šetnji. Verovatno je da im je glavna tema bila kniževnost“. Posle povratka na svoje imanje, stariji, šezdesetogodišnji Turgenjev piše mlađem, pedesetgodišnjem Tolstoju: „Ne mogu, a da Vam ne ponovim još jednom koliko je prijatan i lep utisak ostavio u meni boravak u Jasnoj Poljani i toliko sam radostan što su raniji nesporazumi među nama iščezli bez traga, kao da ih nikad nije ni bilo. Osetio sam veoma jasno da život koji nas je ostario, za nas nije prošao uprazno, da smo i Vi i ja – obojica postali bolji nego pre 16 godina (tu je Turgenjev umanjio njihov razlaz za jednu godinu) i bilo mi je prijatno da to osetim“. 

Teško bolestan, nekoliko dana pred smrt, napisao mu je olovkom pismo: „Mili i skupoceni Lave Nikolajeviču, pišem Vam da Vam kažem koliko sam bio radostan što sam Vaš savremenik – i da Vam izrazim svoju poslednju, iskrenu molbu. Prijatelju moj, vratite se književnosti! … Ah, koliko ću biti ako mogu da računam da će moja molba dejstvovati kako treba!… Prijatelju moj, veliki pišće Ruske zemlje – uslišite mi molbu!.“ 

I pored neslaganja i ljudskih razlaza, Turgenjev je od početka poznanstva do kraja svog života predano veličao Tolstojevo delo. Kada su kod Lava Nikolajeviča počela ubrzano da deluju njegova moralna preispitivanja i sve manje ga interesovali oduševljeni odzivi o njegovim delima koji su pristizali odasvud, Turgenjev je prijateljski nastojao da ga vrati kniževnosti. Za njega, kao i za sve ruske pisce različitih generacija, kao i za svu rusku književnu javnost, pisac Tolstoj je pravi i jedinstveni Tribun. Na primer, za Dostojevskog: „Ana Karenjina je kao delo književno savršenstvo, nema mu ravnog u savremenoj evropskoj književnosti. A u pogledu njegovih ideja, to je nešto naše, nešto suštinski rusko…“. Izgledalo je najočekivanije, zbog ogromnog uvažavanja i prvenstva koje mu je ukazivano od strane savremenih pisaca, da Tolstoj dobije Nobelovu nagradu. No nije je dobio (zbog čega su u januaru 1902. protestovali 40-ak istaknutih ličnosti iz švedske  književnosti i umetnosti, i naročito jednom ogorčenom statijom – Avgust Strinberg), ali i da ju je dobio, sigurno bi je se odrekao, kao što i sam svedoči u povratnom pismu protestujućem apelu zbog nedobijenog Nobela: „Draga i poštovana braćo! Bio sam veoma zadovoljan što mi nije bila dodeljena Nobelova nagrada. Prvo, to me je spasilo od velike teškoće – da raspolažem ovim novcem, koji kao i sav novac, prema mom mišljenju, može doneti samo zlo, i drugo, dalo mi je čast i zadovoljstvo da dobijem izrazr saučešća toliko mnogo ljudi…“. 

Nešto zbog neprikosnovenosti pozicije Tribuna koja mu je bila osigurana, nešto i zbog važnosti njegove misli (Jasna Poljana je bila mesto hodočašća mnogobrojnih poštovalaca), Tolstoj je bio svestan svog velikog uticaja. Jedan od dokaza tog uticaja su pisma mladom Gandiju, pisana 1908-e, dve godine pre smrti, koja su bila ključna, govorio je indijski mudrac, u oblikovanju Ahimsa, učenja o nenasilju. Za Mahatma Gandija, Tolstoj je bio „najveći apostol nenasilja“, „veliki učitelj na koga sam dugo gledao kao na jednog od mojih vođa“. Pokušaj da predstavi tu moćnu Tolstojevu filozofiju nenasilja čini i Štefan Cvajg u „Begstvu ka Gospodu“, u svom dopisanom epilogu nedovršene Tolstojeve dramske autobiografije „I svetlo sija u mraku“ koju je veliki ruski pisac započeo 1896-te godine. U prvoj sceni epiloga, u Jasnoj Poljani, Cvajg suočava Tolstoja sa dvojicom mladih posetilaca, studentima koji se predstavljaju kao „revolucionarna ruska omladina“. U razgovoru, oni isprva iskazuju ogromno opštonarodno poštovanje za njegovo delo (koje su doživljavali neki veliki književni tribuni XIX veka – Gete, Manconi, Igo…- a danas to izgleda gotovo nezamišljivo). Ali ubrzo, studenti, sve žešće, počinju da mu zameraju na njegovoj pasivnosti, nasuprot svih zločina koja se čine narodu i da je njegova obaveza da javno istupi sa podrškom za revoluciju. Glasna i ljuta je ta diskusija mladih revolucionera, na šta Tolstoj odgovara da je „stradanje bolje od nasilja“: „- Zar vi zaista mislite da ćete svojim bombama i revolverima konačno ukloniti sa sveta zlo? Nećete, jer će zlo onda delovati u vama pa vam ponavljam da je stotinu puta bolje patiti za neko uverenje nego ubiti zbog njega“. 

Da se navratim još jednom na odnos Tolstoja i Turgenjeva. Čini se da je Turgenjev najbliži figuri Nomada. Ali, da li bi s druge strane on mogao da se prikaže kao „nesuđen Tribun“? Kao i Tolstoj (i pored Prudonovskih principa koje je ovaj sprovodio na svom imanju), i on je živeo bez materijalnih briga. Kao uostalom i svaki tribun, koji može da istrpi i teže periode u svom životu, ali nikad ne dostiže rub siromaštva (što je mnogo češće kod pisaca hronisterika i nomada). Prva Turgenjevljeva dela, isto kao i Tolstojeva, iako baš ne toliko jako, bila su dočekana s odobravanjem i podrčkom književne kritika i savremenih pisaca. 

Ali, Tribun je privilegovano mesto u nacionalnom književnom Panteonu. Rezervisano samo za jednog. Mada deset godina mlađeg. Koji će vladati do kraja svog života. A posthumno će ugraditi svoje delo kao temelj književnosti svog naroda i sveta.   

 

      



Aleksandar Prokopiev 18. 11. 2022.