Razmišljajući o ponašanju tri tipa pisaca u njihovom odnosu prema vlasti, mislim da se o Tribunu nisam dovoljno iskazao. Opisao sam ga kao iskusnog, odmerenog igrača, koji ponekad, ako je potrebno, koketira sa vlašću da bi na tribunskom mestu ostao što duže. Ali, kao i kod Hronisterika i Klovna, i kod Tribuna ima značajnih nijansi u skali između koristoljublja i hrabrosti. Mislim da sam nedovoljno istakao upravo odlučnost određenih Tribuna u ključnim momentima društvenih i nacionalnih raskršća u svojoj otadzbini kada se beskompromisno bore za svoje stavove. Oni mogu da nose tu ulogu tako predano, da bi nekada trebalo i da se otrgnu od nje, govoreći sebi ono što je Konrad rekao Havelu: “Sada bi ponovo mogao da budeš pisac. Odigrao si važnu istorijsku ulogu, prepusti nadalje političarima“. Iako neki od od Tribuna, ako je potrebno, manipulišu sa vlašću, za njih je istina važnija i nasuprot svim pritiscima, znaju da budu otporni i uporni u njenoj odbrani.
U tom smislu, koristim primere književnih tribuna iz ranije (Igo) i bliže (Sartr) francuske prošlosti.
Strasno republikanstvo Viktora Igoa protiv diktature Napoleona III (koga u svojim pamfletima naziva Napoleon Mali) nije zaplašilo ni decenijsko progonstvo na ostrvo Gernzi, gde je grmio pamfletima, stvarao upečatljive crteže, učestvovao u okultnim seansama, i osim toga napisao „Jadnike“ i zbirke poezije „Kazne“, „Kontemplacije“, „Legende vekova“… Uštogljeni, ali željan vlsti Napoleon III, koji se od prvog predsednika francuska republike (1848-51) preobražava u vlastodržnog imperatora (u istoriji neredak slučaj) bio je prava meta gnevnog pisca. Igoovo izgnanstvo nosi dranatiku visokog stila. Sa lažnim pasošem, gordi tribun, preobučen u radnika, odlazi da u sledećim decenijama samuje na malim, hladnim lamanškim ostrvima. Iz dugog egzila, u najkreativnijim godinama svoga života, Igo se 1970., dva dana posle proglašenja Republike, vraća u Pariz gde je dočekan kao heroj.
Ljubav francuskog naroda prema tribunu Igou trajala je doživotno: na proslavi njegovog 79. rođendana, održana je jedna od najvećih parada u francuskoj istoriji. Više od dva miliona ljudi prolazilo je u njegovu čast ispred stana u ulici d’ Elej gde je živeo, a zatim se povorka kretala duž Jelisejske avenije prema centru grada. Slična takva ogromna masa ljudi je 1883. ispratila telo Igoa do Panteona, njegove večne kuće.
Koliki je bio uticaj Igoa na javnu svest, ne samo u njegovoj otadzbini, nego, kao prognanik, i na ostale države, svedoči i da je u Velikoj Britaniji, kraljica Viktorija, tada najmoćnija svetska vladarka, zbog njegovog nastojanja poštedela od smrtne kazne šest irskih terorista (a ukidanje smrtne kazne doneto je u ženevskom, portugalskom i kolumbijskom ustavu).
* * *
Kritičari, od Tibodea na ovamo, ističu retoričnost kao jednu od glavnih Igoovih stilskih odlika. Retorika je efikasno sredstvo koje Tribun često koristi pa je otuda bliska i Sartrovom stavu u „Šta je to literatura?“: “Pisac je govornik: on naznačava, dokazuje, naređuje, odbija, interpeluje, preklinje, vređa, ubeđuje i insinuira”. Sartrova sugestija je očigledna: pisac treba da bude angažovan. Svakako da se angažovanost Tribuna razlikuje od Hronisterikove. Delovanje Hronisterika je u službi određene političke situacije, on je žestoki borac u prvim frontovskim redovima u borbi za vlast.
Tribunski strateški horizont je mnogo širi, u političkom, a i u ideološkom smislu. Njemu je imidz sopstvene nepokorne individualnosti osobito važan, pa zato je oprezan da ne padne u naručje vlasti. On može da se približi, da se približi i ohrabruje određeno mišljenje, stav i političku akciju, ali nikako nije „partijski“ čovek, kao što je često Hronisterik.
Za tribunsku angažiranost oko suštinskih, etičkih načela za opstanak svoje nacionalne književnosti, kulture i jezika očekuje da bude veličan visokim nagradama i priznanjima i da ima dominantno mesto u književnim istorijama. Tribun – pisac prihvaćen od svoje fele kao ključan, autoritativno ocenjuje kreativne domete svojih prethodnika (i ponekog savremenika), čime naglašava sopstvenu važnost u uspostavljanju nacionalnog Panteona. U književnom svetu on gotovo da i nema suparnika koji bi mogao da mu parira po važnosti ili funkciji u kulturnom i društvenom životu svoje države. Njegov protivnik, ako je pojedinac, mora da oličava one vlastodržne prakse i strukture koje predstavljaju izazov za Tribuna da im se direkno suprostavi.
I kada je u vladajućoj političkoj poziciji, Tribun, borac za Pravdu i Principe, može da uđe u dvoboj. Takav je bio slučaj sa Igoom, i sa Sartrom.
Ali je Sartr, da budemo iskreni, imao mnogo inteligentnijeg i značajnijeg protivnika nego što je imao Igo. General Šarl de Gol. Heroj francuskog Otpora, predsednik 5-te Republike, državnik svetskog ugleda, moćna figura francuske istorije. Osim toga i pre svega, za razliku od Napoleona III, bio je omiljen u narodu, kada je 1958. Bio izabran za predsednika Francuske, ovaj visoki, nosati 67-godišnji general je dobio 78 % glasova. Podstiče promenu Ustava, zbog čega dobija još veću podršku Francuza – 79, 2 %! General je sa pravom slavljen kao dupli spasilac Francuske – prvo, u oslobođenju otadzbine od fašistčke okupacije, drugo, spasavajući francusku republiku od zastrašujućih nemira. Naime, u maju 1958., radikalni podržavaoci francuske kolonizatorske vlasti u Alžiru dižu pobunu. Francuska je već iscrpljena od nedavno okončanog rata u Indokini. Samo jedan čovek, general Šarl de Gol, može da razreši ovu tešku situaciju što nagoveštava državni udar.
Posle ostavke na mestu predsednika države 1946., de Gol ponovo postaje predsednik zbog dobrobiti otadzbine. Smiruje bunt, vrši reforme institucija, uz podršku većine poslanika i proglašava Ustav Pete Republike. Andre Marlo, ubeđeni komunista, aktivan učesnik u kineskoj revoluciji, španskom građanskom ratu i francuskom pokretu otpora, posle svog tog velikog revolucionarnog iskustva, postaje ministar kulture u de Golovom kabinetu. U svojim „Antimemoarima“, iskazuje poštovanje i poverenje prema svom predsedniku: „On je sa svojim sugovornikom uspostavljao veoma intenzivan kontakt koji se, s obzirom na njegovu rezervisanost, činio neobjašnjivim. Taj je kontakt u prvom redu proistjecao otuda što je on ostavljao dojam cjelovite ličnosti – dojam koji je demantirao onu uobičajenu izreku: ne prosuđuj čovjeka po jednom razgovoru. U svemu što mi je rekao bilo je one težine što je historijska odgovornost daje i posve jednostavnim izjavama… Razgovarao sam s visokim oficirom koji je volio ideje i koji ih je neprimjetno pozdravljao u prolasku; s čovjekom pred kojim je svatko bio odgovoran, jer je on snosio odgovornost ya sudbinu Francuske; i čiji je duh bio zaokuplen tom sudbinom koju je trebalo da otkrije i da ispuni“.
Jasno je da je de Gol bio pravi nacionalni tribun Francuske, factor ujedinjenja francuskog naroda, koji, odkako je prebrodio sva teška iskušenja, u starosti se suočio sa još jednim velikim i opasnim životnim izazovom. U maju 1968. Bio je u svojoj 78-oj godini, a Sartr, mada petnaesetak godina mlađi, ulazio je u svoje „treće doba“. Sudar između generala de Gola i Sartra bio je u suštini suočavanje dvojice iskusnih, pametnih i odlučnih ličnosti, mada kako u, tako i na pragu starosti.
Tih burnih majskih dana, pariske demonstracije, predvođene Nacionalnom unijom francuskih studenata, od Sorbone i Latinskog kvarta brzo su se širile Parizom, osnažene novim i novim demonstrantima, pre svega omladincima i radnicima. Policija je nasilno reagovala, demonstranti su na to odgovorili bacanjem kocki sa kaldrme i pravljenjem barikada. Ovo je potsećalo na tradiciju pariskih narodnih pobuna, dobro poznatih iz istorije: od francuske buržuaske revolucije 1789., pa preko velikih uličnih nemira 1832. (u kojima su učestvovali Igoovi Gavroš i Marius), i 1948. (gde je učesnik i sam Igo), pa sve do pariske Komune (čiju sto pedeset godišnjicu slave napredni ljudi širom sveta), kada je gnevni narod izlazio na ulice tražeći pravdu.
Kako se u upozoravajućim masovnim nemirima ponašao General, a kako Egzistencijalista?
78-godišnji de Gol, pod velikim pritiskom tih događaja, odmah je otišao u Baden-Baden, gde se sreo sa generalom Masoom, zapovednikom francuskih okupacionih snaga u Z.Nemačkoj! O čemu se s njim dogovarao? Pretpostavlja se da se vodio razgovor o mogućoj intervenciji vojske protiv demonstranata. Sedam godina pre toga kao predsednik vlade, General je silom efikasno sprečio alžirski državni udar „penzionisanih generala“, vrlo lako pridobivši, obučen u svoju staru vojničku uniformu iz II svetskog rata, vojsku na svoju stranu. Osim toga, pokušaj državnog udara je naišao na široko suprostavljanje sindikata, koji su jednočasovnim štrajkom dali podršku de Golu.
General je dobro znao da sa narodom nema šale, te se vratio pregovorima sa studentima i radnicima u Pariz i prihvatio neke njihove zahteve, ali je zato odmah raspustio Parlament i već u junu zakazao nove izbore, na kojima je odneo ubedljivu pobedu.
S „druge strane barikade“, egzistencijalistički guru Žan Pol Sartr, jedini koji je odbio Nobelovu nagradu za književnost dosledan stavu da pisac ne sme da se poistoveti ni sa jednom institucijom, bio je oduševljeno podržan od studenata i njegova tribunska popularnost u buntovnim šezdesetim bila je ne samo francuska, nego globalna, svetska. U maju i junu 68-e, u jeku nemira, bio je snažan inspirator i podržavalac studentskog bunta. 20-og maja, u „Le nouvel observateuru” objavljen je intervju u kom Sartr vodi razgovor sa Danielom Kon-Benditom, Crvenim (nadimak zbog boje kose i političkih ubeđenja), jednim od lidera studentskog pokreta. Ali kao onaj koji intervjuiše! Veliki, moćni filozof Žan Pol Sartr je intervjuisao mladog buntovnog studenta Kon-Bendita! I to u jeku demonstracija.
Zbog građanske neposlušnosti i aktivne podrške studentima Sartr je bio uhapšen, ali na naredbu Generala rečima: – Ne hapsite Voltera!, odmah je oslobođen.
Sartrov egzistencijalizam i njegove ideje o humanističkim vrednostima, revolucionernoj solidarnosti, slobodi (po njemu, Če Gevara je najkompletnije ljudsko biće njegovog doba) bio je u velikoj modi među bit-generacijom , koja je pak predvodila masovne proteste koji su, počevši od Francuske, zahvatili Evropu i svet.
Nasuprot „Budi mlad i ćuti“, jedan od tadašnjih grafita kojim su studenti ironisali de Golovu politiku, hrabrili su se Sartrovim „Budimo realni, tražimo nemoguće!“.
* * *
Priznajem da me je zbunjivala, čak pomalo i iritirala, ona tribunska naglašena potreba, i pored jakog društvenog i političkog angažmana, da stvara u svim književnim žanrovima – romanima, dramama, esejima, pripovetkama, putopisima, polemikama, pismima… , a kad bi se ta kreativna plodnost prebacila i u poeziju, kao kod Igoa (ali i kod Getea, Krleže…), Tribunova samosvest deluje zapanjujuće. Često sa izvanrednim, ushićujućim ostvarenjima, ali ponekad i sa očigledno vrednosnim oscilacijama. Vitalna kreativna Tribunova energija je nadljudska, a to, čini se, njemu omogućava da stvori ne samo impresivan opus, nego i toj velikoj produkciji, remek-dela, ali i neka manje uspešna. Igo je najveći pisac francuskog romantizma, ali njegove drame, među kojima i “Ernani“, iz koje je potekao libreto poznate Verdijeve opere ili „Kronvel“ sa predgovorom koji je bio inspirativan manifest romantizma, izgubile su bitku sa vremenom. Od Sartra pak, vremensko rešeto, iako samo četiri decenija posle njegove smrti, već izdvaja drame „Prljave ruke“, „Đavo i Gospod Bog“, autobiografske „Reči“, roman „Mučnina“ kao bolje u odnosu na ostala njegova književna dela.
Tribun ne može da bude skroman, i kada je odmeren i kada se čini da je skroman. On je itekako svestan svoje važnosti, slave koja ga prati u životu. On njkad ne postaje Tribun protiv svoja volje. Sasvim su retki suprotni primeri kao, na primer, Česlav Miloš u vreme Solidarnosti koji je na konstataciju novinarke (u knjizi intervjua „Razgovori u Parizu“ Branke Bogavac) „Vi sta božanstvo u Poljskoj“, odgovara: „Ta uloga je veoma teška i ona je apsolutno izvan moje volje. Sebe sam shvatao kao hermetičnog pesnika i svakako za jednu manju elitu, a događaji su od mene napravili simbol“. Ali, studenti su švercovali zbirke tog „hermetičnog“ pesnika, koje su posle javno čitane na velikim protesnim skupovima studenata u Poljskoj.
Omiljenost Tribuna među studentima i inteligencijom neosporno je podržavajuća, ali je ta njegova popularnost i u narodu jača od one prema drugim značajnim autorima, savremenicima Tribuna. U slučaju Igoa i Sartra, to je više nego očigledno.
Ali, i pored tog nadljudskog efekta koji izdvaja njegovu poziciju u nadmoćnu socijalnu i književnu prisutnost, Tribun je ipak… samo čovek. I on stari. Kako starenje utiče na Tribuna, kako on reaguje na sopstveno starenje, na neminovno pro(is)ticanje vremena?
Veliki deo obimne studije “Starost” Simon de Bovoar posvećuje opisima i komentarima o starenju poznatih umetnika. Za svakog vremešnog tvorca, kao uostalom i za svako ljudsko biće, primicanje smrti nosi tečka iskušenja. Bovoar otkriva kako svaki umetnik zasebno, svaki na svoj način, doživljava starost i suočava se sa sopstvenim odlaskom. U više analiziranih sudbina, ostareli umetnik mučno podnosi nevolje svoje starosti (Svift, Mikelandzelo, Verdi, Šatobrijan…), ali, prema Bovoar, ima i onih (Gete, Vitmen, Lu Salome, Renoar…), koji su u kasnijim godinama svog života zadržali stvaralačku i ljudsku radost.
Među njima je i Igo. Pored svih životnih nedaća i porodičnih nesreća, on se, piše Bovoar, i dalje osećao netaknut, a njegova radna sposobnost nije opadala. „Pisao je pesme koje spadaju u njegove najbolje… Igra se rečima i slikama slobodnije nego bilo kad pre, nikakvo preterivanje ga ne plaši: Igo je avanturista”… “Njegov unuk kaže: Govorio nam je o kraju koji je naslućivao sa tako smirenom vedrinom, te nam smrt nikad nije prikazao kao nešto užasno“. Bovoar misli da je ostareli Igo uspostavio saglasnost sa samim sobom, jer je „taj susret moćne starosti sa slavom priželjkivao od samog početka“.
U jednoj drugoj svojoj hronici, „Ceremonija oproštaja, razgovori sa Sartrom“, ista autorka, u inače intenzivnoj i kontraverznoj vezi sa Sartrom (od 1929-e, kada je imala 21 godinu, do njegove smrti), veoma neposredno, ali i nemilosrdno opisuje poslednje godine njegovog života.
Čovek sa tribunski snažnom voljom i interesom za dejstvovanje, Sartr se, sa staračkim opadanjem telesne snage, sa gubitkom vida (nameće se paralela sa Borhesom koji je sopstveno slepilo u veoma pristojnu i stvaralački vitalnu starost), postepeno pasivizirao, postajao otsutan, ravnodušan. Za razliku od opisa svog dede u „Reči“ koga je, kaže Bovoar, Sartr „… poistovetio sa likom moćnog i mudrog patrijarha, uvek zadovoljnog sobom…“, pisac je bio poražen starošću. Verovatno i zato što, za razliku od njegovog dede, koji je „uživao u veličanstvenom zdravlju“, Sartr se suočavao sa krupnim zdravstvenim problemima, sve više postajući žrtva starenja svog tela.
Suočeni sa neumitnim starenjem, sa istrošenošću sopstvenog tela, neki od pisaca Tribuna mogu da se zapitaju: „ A treba li i dalje pisati?”. Ovo svakako ne važi za vitalne tribune kao što je bio Igo, ali oni bolešljiviji kao Sartr, verovatno, pri kraju svog zemnog života preispituju svoj ulog u velikeprojekte nekadašnjeg ja. „Budućnost rešava dali je prošlost živa ili mrtva“, citira Bovoat francuskog tribuna, pisca i filozofa, iako je poslednjih godina života on gubio entuzijazam koji ga je dotle držao u napetoj kreativnoj i mentalnoj formi. Posle studentskog proleća 68’e, trudio se da zaokruži, koristeći amfetamin kao neophodnu potkrepu, „Porodičnog idiota”, opsežnu analizu biografije Flobera, ali nije uspeo da je dovrši.
Njegov pogreb, kao i Igoov, sa pedesetinu hiljada posetilaca, bio je još jedan dokaz njegove omiljenosti koju je uživao među poštovaocima. Tom prilikom je nastala velika gužva, zbog čega je jedan od prisutnih upao u otvoren grob pre nego što je Sartr bio zakopan.
* * *
Кnjige razgovora sa starim Tribunima (Ekermana sa Geteom, Matvejevića sa Krležom, Caneta Andreevskog sa Koneskim…) čitane su i citirane od narednih generacija pisaca i poštovalaca. Oproštaj od ovozemnog života, kao što smo videli na pogrebima Igoa i Sartra, završni je akord dugoj nizi privrženosti i počasti koje prate Tribuna tokom njegovog života (bez obzira na njegovo zdrastveno stanje), što se ne bi moglo reći za mnogo skromnije ispraćaje sa zemnog bivstvovanja kod pisaca hronisterika, na primer Ezra Paunda, koji odkako je bio uhapšen (i u zatvoru pisao stihove na toalet hartiji), je godinama bio izolovan, pod psihijatrijskom kontrolom, depresivan i napadan sa svih strana. Ili onog klovna pisca Vitkacija, koji je „režirao“ sopstveno samoubistvo, presecajući vene i ispijajući otrov, a ljubavnici Česlavi koja polazi da mu se pridruži, daje nedovoljnu dozu „Luminala“ da bi preživela. Ili da se vratimo još unazad – kakvi su bili poslednji dani jednog velikog Tribuna kakav je bio Gete, nasuprot onih velikog Klovna Mocarta ili velikog Hronisterika Ničea?
Tribuni, kao što su Igo i Sartr, kao što je naš Koneski, odlaze u književnu i nacionalnu istoriju sa brojnim sledbenicima među mlađim savremenicima. Suprotno njima, omiljenost pisaca hronisterika i klovnova kod savremene kritičarske i čitateljske publike je nesigurnija, specifičnija i isključivija. Hronisterik može veoma brzo da stekne čitateljske navijače koji će ga citirati zbog naglašene aktuelnosti i nesumnjive žestine. S druge strane, hronisterikovo delo meri se sa različitim aršinima – kod onih kritičara koji su sa „njegove“ strane naspram onih koji sa suprotne. U polemikama, za razliku od organizovanog i autoritativnog Tribuna, Hronisterik odmah uzvraća protivnapadima i uvredama. Po istom principu, visoko-nisko, kreće se i linija književnih nagrada, koje mu se dodeljuju kada su njegovi stavovi u saglasnosti sa političkim stavovima žirija, a potom, kada se politika promeni, njihove javne počasti takoreći nestaju. Ali dela virtuoznih hronisterika pisaca trijumfuju docnije, kada se pročišćeni od suda vremena, prihvataju sa svom njihovom jačinom.
Šta se tiče pisaca klovnova, recepcijaska sudbina njihove književnosti može biti nepredvidljiva tokom njihovog života, iako je potreban izvestan vremenski period, nekada godine i decenije, ne retko i posthumno, pa da dobiju pravo vrednovanje. Najčešće se dešava generacijski preskok da bi izvan šeme „igrivosti, šarma, dosetljivosti“ njihovo delo dobilo visoko mesto u književnoj hierarhiji. Ali mnogi pisci-klovnovi , inače za druženje zanimljiva ljudska stvorenja, ostaju više u anegdotama, a na marginama književnosti, za što su i oni najčešće krivi. Nemaju tribunov javni autoritet, a ni hronisterički eksplozivan nastup. Ali zato baš zbog njihove pokretljivosti i polivalentnosti, pisci (i umetnici) Klovnovi, lakše i tačnije od tribuna i hronisterika, prepoznaju vrednost i značaj dela drugih autora. A najdarovitiju među njima preotkrivaju se kasnijim sledbenicima kao lucidni inovatori i književni majstori.
Za razliku od pisaca klovnova i hronisterika, naglašeno pozitivne recenzije dela i ličnosti starog Tribuna neometano teče i obogaćuje se vremenom. Veoma retko, Tribun može biti svrgnut u starosti, kao u slučaju Knuta Hamsuna (nasuprot tribunskog ustoličenja njegovog velikog prethodnika i sunarodnika Ibzena). Tribun u starosti dobija mitologiziranu auru, koja ojačava i obezbeđuje dugovečnost njegovog istorijskog i kulturološkog značaja.
Tribun i starost
Razmišljajući o ponašanju tri tipa pisaca u njihovom odnosu prema vlasti, mislim da se o Tribunu nisam dovoljno iskazao. Opisao sam ga kao iskusnog, odmerenog igrača, koji ponekad, ako je potrebno, koketira sa vlašću da bi na tribunskom mestu ostao što duže. Ali, kao i kod Hronisterika i Klovna, i kod Tribuna ima značajnih nijansi u skali između koristoljublja i hrabrosti. Mislim da sam nedovoljno istakao upravo odlučnost određenih Tribuna u ključnim momentima društvenih i nacionalnih raskršća u svojoj otadzbini kada se beskompromisno bore za svoje stavove. Oni mogu da nose tu ulogu tako predano, da bi nekada trebalo i da se otrgnu od nje, govoreći sebi ono što je Konrad rekao Havelu: “Sada bi ponovo mogao da budeš pisac. Odigrao si važnu istorijsku ulogu, prepusti nadalje političarima“. Iako neki od od Tribuna, ako je potrebno, manipulišu sa vlašću, za njih je istina važnija i nasuprot svim pritiscima, znaju da budu otporni i uporni u njenoj odbrani.
U tom smislu, koristim primere književnih tribuna iz ranije (Igo) i bliže (Sartr) francuske prošlosti.
Strasno republikanstvo Viktora Igoa protiv diktature Napoleona III (koga u svojim pamfletima naziva Napoleon Mali) nije zaplašilo ni decenijsko progonstvo na ostrvo Gernzi, gde je grmio pamfletima, stvarao upečatljive crteže, učestvovao u okultnim seansama, i osim toga napisao „Jadnike“ i zbirke poezije „Kazne“, „Kontemplacije“, „Legende vekova“… Uštogljeni, ali željan vlsti Napoleon III, koji se od prvog predsednika francuska republike (1848-51) preobražava u vlastodržnog imperatora (u istoriji neredak slučaj) bio je prava meta gnevnog pisca. Igoovo izgnanstvo nosi dranatiku visokog stila. Sa lažnim pasošem, gordi tribun, preobučen u radnika, odlazi da u sledećim decenijama samuje na malim, hladnim lamanškim ostrvima. Iz dugog egzila, u najkreativnijim godinama svoga života, Igo se 1970., dva dana posle proglašenja Republike, vraća u Pariz gde je dočekan kao heroj.
Ljubav francuskog naroda prema tribunu Igou trajala je doživotno: na proslavi njegovog 79. rođendana, održana je jedna od najvećih parada u francuskoj istoriji. Više od dva miliona ljudi prolazilo je u njegovu čast ispred stana u ulici d’ Elej gde je živeo, a zatim se povorka kretala duž Jelisejske avenije prema centru grada. Slična takva ogromna masa ljudi je 1883. ispratila telo Igoa do Panteona, njegove večne kuće.
Koliki je bio uticaj Igoa na javnu svest, ne samo u njegovoj otadzbini, nego, kao prognanik, i na ostale države, svedoči i da je u Velikoj Britaniji, kraljica Viktorija, tada najmoćnija svetska vladarka, zbog njegovog nastojanja poštedela od smrtne kazne šest irskih terorista (a ukidanje smrtne kazne doneto je u ženevskom, portugalskom i kolumbijskom ustavu).
* * *
Kritičari, od Tibodea na ovamo, ističu retoričnost kao jednu od glavnih Igoovih stilskih odlika. Retorika je efikasno sredstvo koje Tribun često koristi pa je otuda bliska i Sartrovom stavu u „Šta je to literatura?“: “Pisac je govornik: on naznačava, dokazuje, naređuje, odbija, interpeluje, preklinje, vređa, ubeđuje i insinuira”. Sartrova sugestija je očigledna: pisac treba da bude angažovan. Svakako da se angažovanost Tribuna razlikuje od Hronisterikove. Delovanje Hronisterika je u službi određene političke situacije, on je žestoki borac u prvim frontovskim redovima u borbi za vlast.
Tribunski strateški horizont je mnogo širi, u političkom, a i u ideološkom smislu. Njemu je imidz sopstvene nepokorne individualnosti osobito važan, pa zato je oprezan da ne padne u naručje vlasti. On može da se približi, da se približi i ohrabruje određeno mišljenje, stav i političku akciju, ali nikako nije „partijski“ čovek, kao što je često Hronisterik.
Za tribunsku angažiranost oko suštinskih, etičkih načela za opstanak svoje nacionalne književnosti, kulture i jezika očekuje da bude veličan visokim nagradama i priznanjima i da ima dominantno mesto u književnim istorijama. Tribun – pisac prihvaćen od svoje fele kao ključan, autoritativno ocenjuje kreativne domete svojih prethodnika (i ponekog savremenika), čime naglašava sopstvenu važnost u uspostavljanju nacionalnog Panteona. U književnom svetu on gotovo da i nema suparnika koji bi mogao da mu parira po važnosti ili funkciji u kulturnom i društvenom životu svoje države. Njegov protivnik, ako je pojedinac, mora da oličava one vlastodržne prakse i strukture koje predstavljaju izazov za Tribuna da im se direkno suprostavi.
I kada je u vladajućoj političkoj poziciji, Tribun, borac za Pravdu i Principe, može da uđe u dvoboj. Takav je bio slučaj sa Igoom, i sa Sartrom.
Ali je Sartr, da budemo iskreni, imao mnogo inteligentnijeg i značajnijeg protivnika nego što je imao Igo. General Šarl de Gol. Heroj francuskog Otpora, predsednik 5-te Republike, državnik svetskog ugleda, moćna figura francuske istorije. Osim toga i pre svega, za razliku od Napoleona III, bio je omiljen u narodu, kada je 1958. Bio izabran za predsednika Francuske, ovaj visoki, nosati 67-godišnji general je dobio 78 % glasova. Podstiče promenu Ustava, zbog čega dobija još veću podršku Francuza – 79, 2 %! General je sa pravom slavljen kao dupli spasilac Francuske – prvo, u oslobođenju otadzbine od fašistčke okupacije, drugo, spasavajući francusku republiku od zastrašujućih nemira. Naime, u maju 1958., radikalni podržavaoci francuske kolonizatorske vlasti u Alžiru dižu pobunu. Francuska je već iscrpljena od nedavno okončanog rata u Indokini. Samo jedan čovek, general Šarl de Gol, može da razreši ovu tešku situaciju što nagoveštava državni udar.
Posle ostavke na mestu predsednika države 1946., de Gol ponovo postaje predsednik zbog dobrobiti otadzbine. Smiruje bunt, vrši reforme institucija, uz podršku većine poslanika i proglašava Ustav Pete Republike. Andre Marlo, ubeđeni komunista, aktivan učesnik u kineskoj revoluciji, španskom građanskom ratu i francuskom pokretu otpora, posle svog tog velikog revolucionarnog iskustva, postaje ministar kulture u de Golovom kabinetu. U svojim „Antimemoarima“, iskazuje poštovanje i poverenje prema svom predsedniku: „On je sa svojim sugovornikom uspostavljao veoma intenzivan kontakt koji se, s obzirom na njegovu rezervisanost, činio neobjašnjivim. Taj je kontakt u prvom redu proistjecao otuda što je on ostavljao dojam cjelovite ličnosti – dojam koji je demantirao onu uobičajenu izreku: ne prosuđuj čovjeka po jednom razgovoru. U svemu što mi je rekao bilo je one težine što je historijska odgovornost daje i posve jednostavnim izjavama… Razgovarao sam s visokim oficirom koji je volio ideje i koji ih je neprimjetno pozdravljao u prolasku; s čovjekom pred kojim je svatko bio odgovoran, jer je on snosio odgovornost ya sudbinu Francuske; i čiji je duh bio zaokuplen tom sudbinom koju je trebalo da otkrije i da ispuni“.
Jasno je da je de Gol bio pravi nacionalni tribun Francuske, factor ujedinjenja francuskog naroda, koji, odkako je prebrodio sva teška iskušenja, u starosti se suočio sa još jednim velikim i opasnim životnim izazovom. U maju 1968. Bio je u svojoj 78-oj godini, a Sartr, mada petnaesetak godina mlađi, ulazio je u svoje „treće doba“. Sudar između generala de Gola i Sartra bio je u suštini suočavanje dvojice iskusnih, pametnih i odlučnih ličnosti, mada kako u, tako i na pragu starosti.
Tih burnih majskih dana, pariske demonstracije, predvođene Nacionalnom unijom francuskih studenata, od Sorbone i Latinskog kvarta brzo su se širile Parizom, osnažene novim i novim demonstrantima, pre svega omladincima i radnicima. Policija je nasilno reagovala, demonstranti su na to odgovorili bacanjem kocki sa kaldrme i pravljenjem barikada. Ovo je potsećalo na tradiciju pariskih narodnih pobuna, dobro poznatih iz istorije: od francuske buržuaske revolucije 1789., pa preko velikih uličnih nemira 1832. (u kojima su učestvovali Igoovi Gavroš i Marius), i 1948. (gde je učesnik i sam Igo), pa sve do pariske Komune (čiju sto pedeset godišnjicu slave napredni ljudi širom sveta), kada je gnevni narod izlazio na ulice tražeći pravdu.
Kako se u upozoravajućim masovnim nemirima ponašao General, a kako Egzistencijalista?
78-godišnji de Gol, pod velikim pritiskom tih događaja, odmah je otišao u Baden-Baden, gde se sreo sa generalom Masoom, zapovednikom francuskih okupacionih snaga u Z.Nemačkoj! O čemu se s njim dogovarao? Pretpostavlja se da se vodio razgovor o mogućoj intervenciji vojske protiv demonstranata. Sedam godina pre toga kao predsednik vlade, General je silom efikasno sprečio alžirski državni udar „penzionisanih generala“, vrlo lako pridobivši, obučen u svoju staru vojničku uniformu iz II svetskog rata, vojsku na svoju stranu. Osim toga, pokušaj državnog udara je naišao na široko suprostavljanje sindikata, koji su jednočasovnim štrajkom dali podršku de Golu.
General je dobro znao da sa narodom nema šale, te se vratio pregovorima sa studentima i radnicima u Pariz i prihvatio neke njihove zahteve, ali je zato odmah raspustio Parlament i već u junu zakazao nove izbore, na kojima je odneo ubedljivu pobedu.
S „druge strane barikade“, egzistencijalistički guru Žan Pol Sartr, jedini koji je odbio Nobelovu nagradu za književnost dosledan stavu da pisac ne sme da se poistoveti ni sa jednom institucijom, bio je oduševljeno podržan od studenata i njegova tribunska popularnost u buntovnim šezdesetim bila je ne samo francuska, nego globalna, svetska. U maju i junu 68-e, u jeku nemira, bio je snažan inspirator i podržavalac studentskog bunta. 20-og maja, u „Le nouvel observateuru” objavljen je intervju u kom Sartr vodi razgovor sa Danielom Kon-Benditom, Crvenim (nadimak zbog boje kose i političkih ubeđenja), jednim od lidera studentskog pokreta. Ali kao onaj koji intervjuiše! Veliki, moćni filozof Žan Pol Sartr je intervjuisao mladog buntovnog studenta Kon-Bendita! I to u jeku demonstracija.
Zbog građanske neposlušnosti i aktivne podrške studentima Sartr je bio uhapšen, ali na naredbu Generala rečima: – Ne hapsite Voltera!, odmah je oslobođen.
Sartrov egzistencijalizam i njegove ideje o humanističkim vrednostima, revolucionernoj solidarnosti, slobodi (po njemu, Če Gevara je najkompletnije ljudsko biće njegovog doba) bio je u velikoj modi među bit-generacijom , koja je pak predvodila masovne proteste koji su, počevši od Francuske, zahvatili Evropu i svet.
Nasuprot „Budi mlad i ćuti“, jedan od tadašnjih grafita kojim su studenti ironisali de Golovu politiku, hrabrili su se Sartrovim „Budimo realni, tražimo nemoguće!“.
* * *
Priznajem da me je zbunjivala, čak pomalo i iritirala, ona tribunska naglašena potreba, i pored jakog društvenog i političkog angažmana, da stvara u svim književnim žanrovima – romanima, dramama, esejima, pripovetkama, putopisima, polemikama, pismima… , a kad bi se ta kreativna plodnost prebacila i u poeziju, kao kod Igoa (ali i kod Getea, Krleže…), Tribunova samosvest deluje zapanjujuće. Često sa izvanrednim, ushićujućim ostvarenjima, ali ponekad i sa očigledno vrednosnim oscilacijama. Vitalna kreativna Tribunova energija je nadljudska, a to, čini se, njemu omogućava da stvori ne samo impresivan opus, nego i toj velikoj produkciji, remek-dela, ali i neka manje uspešna. Igo je najveći pisac francuskog romantizma, ali njegove drame, među kojima i “Ernani“, iz koje je potekao libreto poznate Verdijeve opere ili „Kronvel“ sa predgovorom koji je bio inspirativan manifest romantizma, izgubile su bitku sa vremenom. Od Sartra pak, vremensko rešeto, iako samo četiri decenija posle njegove smrti, već izdvaja drame „Prljave ruke“, „Đavo i Gospod Bog“, autobiografske „Reči“, roman „Mučnina“ kao bolje u odnosu na ostala njegova književna dela.
Tribun ne može da bude skroman, i kada je odmeren i kada se čini da je skroman. On je itekako svestan svoje važnosti, slave koja ga prati u životu. On njkad ne postaje Tribun protiv svoja volje. Sasvim su retki suprotni primeri kao, na primer, Česlav Miloš u vreme Solidarnosti koji je na konstataciju novinarke (u knjizi intervjua „Razgovori u Parizu“ Branke Bogavac) „Vi sta božanstvo u Poljskoj“, odgovara: „Ta uloga je veoma teška i ona je apsolutno izvan moje volje. Sebe sam shvatao kao hermetičnog pesnika i svakako za jednu manju elitu, a događaji su od mene napravili simbol“. Ali, studenti su švercovali zbirke tog „hermetičnog“ pesnika, koje su posle javno čitane na velikim protesnim skupovima studenata u Poljskoj.
Omiljenost Tribuna među studentima i inteligencijom neosporno je podržavajuća, ali je ta njegova popularnost i u narodu jača od one prema drugim značajnim autorima, savremenicima Tribuna. U slučaju Igoa i Sartra, to je više nego očigledno.
Ali, i pored tog nadljudskog efekta koji izdvaja njegovu poziciju u nadmoćnu socijalnu i književnu prisutnost, Tribun je ipak… samo čovek. I on stari. Kako starenje utiče na Tribuna, kako on reaguje na sopstveno starenje, na neminovno pro(is)ticanje vremena?
Veliki deo obimne studije “Starost” Simon de Bovoar posvećuje opisima i komentarima o starenju poznatih umetnika. Za svakog vremešnog tvorca, kao uostalom i za svako ljudsko biće, primicanje smrti nosi tečka iskušenja. Bovoar otkriva kako svaki umetnik zasebno, svaki na svoj način, doživljava starost i suočava se sa sopstvenim odlaskom. U više analiziranih sudbina, ostareli umetnik mučno podnosi nevolje svoje starosti (Svift, Mikelandzelo, Verdi, Šatobrijan…), ali, prema Bovoar, ima i onih (Gete, Vitmen, Lu Salome, Renoar…), koji su u kasnijim godinama svog života zadržali stvaralačku i ljudsku radost.
Među njima je i Igo. Pored svih životnih nedaća i porodičnih nesreća, on se, piše Bovoar, i dalje osećao netaknut, a njegova radna sposobnost nije opadala. „Pisao je pesme koje spadaju u njegove najbolje… Igra se rečima i slikama slobodnije nego bilo kad pre, nikakvo preterivanje ga ne plaši: Igo je avanturista”… “Njegov unuk kaže: Govorio nam je o kraju koji je naslućivao sa tako smirenom vedrinom, te nam smrt nikad nije prikazao kao nešto užasno“. Bovoar misli da je ostareli Igo uspostavio saglasnost sa samim sobom, jer je „taj susret moćne starosti sa slavom priželjkivao od samog početka“.
U jednoj drugoj svojoj hronici, „Ceremonija oproštaja, razgovori sa Sartrom“, ista autorka, u inače intenzivnoj i kontraverznoj vezi sa Sartrom (od 1929-e, kada je imala 21 godinu, do njegove smrti), veoma neposredno, ali i nemilosrdno opisuje poslednje godine njegovog života.
Čovek sa tribunski snažnom voljom i interesom za dejstvovanje, Sartr se, sa staračkim opadanjem telesne snage, sa gubitkom vida (nameće se paralela sa Borhesom koji je sopstveno slepilo u veoma pristojnu i stvaralački vitalnu starost), postepeno pasivizirao, postajao otsutan, ravnodušan. Za razliku od opisa svog dede u „Reči“ koga je, kaže Bovoar, Sartr „… poistovetio sa likom moćnog i mudrog patrijarha, uvek zadovoljnog sobom…“, pisac je bio poražen starošću. Verovatno i zato što, za razliku od njegovog dede, koji je „uživao u veličanstvenom zdravlju“, Sartr se suočavao sa krupnim zdravstvenim problemima, sve više postajući žrtva starenja svog tela.
Suočeni sa neumitnim starenjem, sa istrošenošću sopstvenog tela, neki od pisaca Tribuna mogu da se zapitaju: „ A treba li i dalje pisati?”. Ovo svakako ne važi za vitalne tribune kao što je bio Igo, ali oni bolešljiviji kao Sartr, verovatno, pri kraju svog zemnog života preispituju svoj ulog u velikeprojekte nekadašnjeg ja. „Budućnost rešava dali je prošlost živa ili mrtva“, citira Bovoat francuskog tribuna, pisca i filozofa, iako je poslednjih godina života on gubio entuzijazam koji ga je dotle držao u napetoj kreativnoj i mentalnoj formi. Posle studentskog proleća 68’e, trudio se da zaokruži, koristeći amfetamin kao neophodnu potkrepu, „Porodičnog idiota”, opsežnu analizu biografije Flobera, ali nije uspeo da je dovrši.
Njegov pogreb, kao i Igoov, sa pedesetinu hiljada posetilaca, bio je još jedan dokaz njegove omiljenosti koju je uživao među poštovaocima. Tom prilikom je nastala velika gužva, zbog čega je jedan od prisutnih upao u otvoren grob pre nego što je Sartr bio zakopan.
* * *
Кnjige razgovora sa starim Tribunima (Ekermana sa Geteom, Matvejevića sa Krležom, Caneta Andreevskog sa Koneskim…) čitane su i citirane od narednih generacija pisaca i poštovalaca. Oproštaj od ovozemnog života, kao što smo videli na pogrebima Igoa i Sartra, završni je akord dugoj nizi privrženosti i počasti koje prate Tribuna tokom njegovog života (bez obzira na njegovo zdrastveno stanje), što se ne bi moglo reći za mnogo skromnije ispraćaje sa zemnog bivstvovanja kod pisaca hronisterika, na primer Ezra Paunda, koji odkako je bio uhapšen (i u zatvoru pisao stihove na toalet hartiji), je godinama bio izolovan, pod psihijatrijskom kontrolom, depresivan i napadan sa svih strana. Ili onog klovna pisca Vitkacija, koji je „režirao“ sopstveno samoubistvo, presecajući vene i ispijajući otrov, a ljubavnici Česlavi koja polazi da mu se pridruži, daje nedovoljnu dozu „Luminala“ da bi preživela. Ili da se vratimo još unazad – kakvi su bili poslednji dani jednog velikog Tribuna kakav je bio Gete, nasuprot onih velikog Klovna Mocarta ili velikog Hronisterika Ničea?
Tribuni, kao što su Igo i Sartr, kao što je naš Koneski, odlaze u književnu i nacionalnu istoriju sa brojnim sledbenicima među mlađim savremenicima. Suprotno njima, omiljenost pisaca hronisterika i klovnova kod savremene kritičarske i čitateljske publike je nesigurnija, specifičnija i isključivija. Hronisterik može veoma brzo da stekne čitateljske navijače koji će ga citirati zbog naglašene aktuelnosti i nesumnjive žestine. S druge strane, hronisterikovo delo meri se sa različitim aršinima – kod onih kritičara koji su sa „njegove“ strane naspram onih koji sa suprotne. U polemikama, za razliku od organizovanog i autoritativnog Tribuna, Hronisterik odmah uzvraća protivnapadima i uvredama. Po istom principu, visoko-nisko, kreće se i linija književnih nagrada, koje mu se dodeljuju kada su njegovi stavovi u saglasnosti sa političkim stavovima žirija, a potom, kada se politika promeni, njihove javne počasti takoreći nestaju. Ali dela virtuoznih hronisterika pisaca trijumfuju docnije, kada se pročišćeni od suda vremena, prihvataju sa svom njihovom jačinom.
Šta se tiče pisaca klovnova, recepcijaska sudbina njihove književnosti može biti nepredvidljiva tokom njihovog života, iako je potreban izvestan vremenski period, nekada godine i decenije, ne retko i posthumno, pa da dobiju pravo vrednovanje. Najčešće se dešava generacijski preskok da bi izvan šeme „igrivosti, šarma, dosetljivosti“ njihovo delo dobilo visoko mesto u književnoj hierarhiji. Ali mnogi pisci-klovnovi , inače za druženje zanimljiva ljudska stvorenja, ostaju više u anegdotama, a na marginama književnosti, za što su i oni najčešće krivi. Nemaju tribunov javni autoritet, a ni hronisterički eksplozivan nastup. Ali zato baš zbog njihove pokretljivosti i polivalentnosti, pisci (i umetnici) Klovnovi, lakše i tačnije od tribuna i hronisterika, prepoznaju vrednost i značaj dela drugih autora. A najdarovitiju među njima preotkrivaju se kasnijim sledbenicima kao lucidni inovatori i književni majstori.
Za razliku od pisaca klovnova i hronisterika, naglašeno pozitivne recenzije dela i ličnosti starog Tribuna neometano teče i obogaćuje se vremenom. Veoma retko, Tribun može biti svrgnut u starosti, kao u slučaju Knuta Hamsuna (nasuprot tribunskog ustoličenja njegovog velikog prethodnika i sunarodnika Ibzena). Tribun u starosti dobija mitologiziranu auru, koja ojačava i obezbeđuje dugovečnost njegovog istorijskog i kulturološkog značaja.