Sa Sabitom Bektom, što preko društvenih mreža, što uživo – drugujem oko dvadeset godina, a da nisam znao da je prošao logore u Prijedoru. Evo tri njegove priče iz tog vremena
Priča prva: Izvodili tako jednog po jednog, prebiljali, a onda ga donesu do vrata hangara, njih četvorica noseći ga između sebe omahnu dva-tri puta i bace otuda na beton i to je najstrašniji zvuk koje proizvodi bačeno nemoćno tijelo udarajući u beton. Tako bilo i sa Hasanom: izveli, prebili, donijeli, bacili… Unutra muk niti mu možemo pomoći niti mu smijemo prići. Čakamo dvadesetak minuta, a onda se iz one gomile tijela začuje: Aaaahhh… Prođe desetak minuta, kada se on ponovo začu: „lažu majku im njihovu jebem, nije bezbol palica“… Priča druga: Prebili i njega, druga moga Sabita Bektu, i onako krvavog i bez svijesti bacili u nekakav krevet na prvom spratu zgrade. Prilazi mu jedan od batinaša i dok se Bekto budi iz nesvijeti, ovaj će njemu: „A, gdje si ti ba…, otkud ovdje?“… „Ne znam“, to je jedino što je Bekto mogao izgovoriti u tom času. „Treba li ti šta?, pita ga „dobročinitelj“. „Vode, samo malo vode, ako ima?“ „Ima, kako nema za tebe… Hajde kreni za mnom“. I Bekto krenu poluzamračenim dugim hodnikom prema prljavaom lavabou u koji je iz nakrivljene česme kapala voda: kap, kap, kap… Bekto uze nekakvu plastičnu čašu s kraja lavaboa i primakne pod česmu. Krenu da otvori slavinu, ali ga „dobročinitelj“ snažno uhvati za ruku: „Ne, čuće ovi gore“, a onda kada je pokušao da prinese tih nekoliko kapi do usta – šest dana nije vodu okusio, a ništa jeo punih sedam – ovaj ga sastavi unutrašnjim dijelom šake u bradu, a onda nogom u stomak. Bekto udara leđima u zid i pada. Iz jedne prostorije izasla je grupa logoraša i jedan od njih po imenu Mirsad bacio se na „dobročinitelja“. Prebijanje je nastavljeno novim metodama… „A znaš li kako se zvao taj skot, brate moj?“ pitam Bektu. „Znam!“ veli i brada mu zadrhta. „Zoran Leković, tražili su ga gonitelji ratnih zločinaca, ali se on krije negdje u Srbiji. Išao sam u Beograd, tražio ga, ali je negdje dobro ukriven. Priča treća: Baja! Bio je iz Bosanskog Novog, uđe u našu prenatrpanu spavaonicu, skine opasač i predvostruči ga: „Kukajte, majku vam jebem, nek misle da vas bijem, a ja vas bit ne mogu – vi ste moji“, a onda stane psovati i pucati opasačem kao da stvarno udara po nama. Taj nikog prstom nije dodirnuo. Svaki dan je nekako doturao do spavaonice kutiju cigareta „Partner“. A onda se američki novinar Roy Gutman uspio probiti u logor i sutradan uputio alarmantnu vijest i slike iz logora. Ubrzo je došao Unprofor, pokupio jednu trećinu nas i odvezao u Karlovac, u republiku Hrvatsku. Teške su posljedice po zdravlje ostale divnom čovjeku Sabitu Bekti… I prvo što rekoh pošto Bekto zaćuta. „Da mi je sresti Zorana da ga pljunem i Baju da ga poljubim!“
Tri priče Sabita Bekte
Sa Sabitom Bektom, što preko društvenih mreža, što uživo – drugujem oko dvadeset godina, a da nisam znao da je prošao logore u Prijedoru. Evo tri njegove priče iz tog vremena
Priča prva:
Izvodili tako jednog po jednog, prebiljali, a onda ga donesu do vrata hangara, njih četvorica noseći ga između sebe omahnu dva-tri puta i bace otuda na beton i to je najstrašniji zvuk koje proizvodi bačeno nemoćno tijelo udarajući u beton. Tako bilo i sa Hasanom: izveli, prebili, donijeli, bacili…
Unutra muk niti mu možemo pomoći niti mu smijemo prići. Čakamo dvadesetak minuta, a onda se iz one gomile tijela začuje: Aaaahhh…
Prođe desetak minuta, kada se on ponovo začu: „lažu majku im njihovu jebem, nije bezbol palica“…
Priča druga:
Prebili i njega, druga moga Sabita Bektu, i onako krvavog i bez svijesti bacili u nekakav krevet na prvom spratu zgrade. Prilazi mu jedan od batinaša i dok se Bekto budi iz nesvijeti, ovaj će njemu: „A, gdje si ti ba…, otkud ovdje?“…
„Ne znam“, to je jedino što je Bekto mogao izgovoriti u tom času.
„Treba li ti šta?, pita ga „dobročinitelj“.
„Vode, samo malo vode, ako ima?“
„Ima, kako nema za tebe… Hajde kreni za mnom“. I Bekto krenu poluzamračenim dugim hodnikom prema prljavaom lavabou u koji je iz nakrivljene česme kapala voda: kap, kap, kap… Bekto uze nekakvu plastičnu čašu s kraja lavaboa i primakne pod česmu. Krenu da otvori slavinu, ali ga „dobročinitelj“ snažno uhvati za ruku: „Ne, čuće ovi gore“, a onda kada je pokušao da prinese tih nekoliko kapi do usta – šest dana nije vodu okusio, a ništa jeo punih sedam – ovaj ga sastavi unutrašnjim dijelom šake u bradu, a onda nogom u stomak. Bekto udara leđima u zid i pada. Iz jedne prostorije izasla je grupa logoraša i jedan od njih po imenu Mirsad bacio se na „dobročinitelja“.
Prebijanje je nastavljeno novim metodama…
„A znaš li kako se zvao taj skot, brate moj?“ pitam Bektu.
„Znam!“ veli i brada mu zadrhta. „Zoran Leković, tražili su ga gonitelji ratnih zločinaca, ali se on krije negdje u Srbiji. Išao sam u Beograd, tražio ga, ali je negdje dobro ukriven.
Priča treća:
Baja! Bio je iz Bosanskog Novog, uđe u našu prenatrpanu spavaonicu, skine opasač i predvostruči ga: „Kukajte, majku vam jebem, nek misle da vas bijem, a ja vas bit ne mogu – vi ste moji“, a onda stane psovati i pucati opasačem kao da stvarno udara po nama. Taj nikog prstom nije dodirnuo. Svaki dan je nekako doturao do spavaonice kutiju cigareta „Partner“.
A onda se američki novinar Roy Gutman uspio probiti u logor i sutradan uputio alarmantnu vijest i slike iz logora.
Ubrzo je došao Unprofor, pokupio jednu trećinu nas i odvezao u Karlovac, u republiku Hrvatsku.
Teške su posljedice po zdravlje ostale divnom čovjeku Sabitu Bekti…
I prvo što rekoh pošto Bekto zaćuta.
„Da mi je sresti Zorana da ga pljunem i Baju da ga poljubim!“