GVOZDENO DOBA
Kad vidim dasku za peglanje
sklopljenu u ormaru motelske sobe
i peglu položenu kao malj na polici iznad,
pomislim na Gvozdeno doba
i majku kako stoji u kuhinji,
i slaže odeću na zeleni sto,
sa bočicom štirka u spreju kod lakta, čak ni radio nije upaljen…
Iz nekog razloga to sećanje oduvek
odiše blagim mirisom sumpora,
jer nije volela da pegla odeću,
a ipak se nekako zadesila
osuđena upravo na taj pakao
gde joj posao beše da prislanja bradu na grudi
i tako pridržava čaršav dok ga presavija dvaput
pa još dvaput
stalno iznova do večnosti.
Sećam se da bi se zagledala
u glatku gvozdenu površinu pegle
kao u nezačarano ogledalo,
a potom pljucnula da se uveri da je vrela,
i kako je tim činom izražavala
suštinu svoje filozofije;
i kako je jednog popodneva sredinom jula
podigla peglu
i čvrsto je pritisnula
na kožu leve ruke
gde je zašištala na tkivu
kao slanina što cvrči
kad se prži u tiganju.
U životu nisam čuo veličanstveniji govor od tog,
koji je održala vrhunska retoričarka
u znak protesta protiv mnoštva stvari
koje se ne mogu imenovati,
a bio je to ujedno i izuzetno uspešan nastup
lude, ali nadarene glumice,
koja je inscenirala vlastitu otmicu,
i na taj jedinstven način
držala sebe kao taoca,
poslavši svoju fotografiju
Njujork tajmsu, potpuno
uverena da će je odmah objaviti
ispod naslova odštampanog masnim slovima
veličine dvadeset tačaka
koji glasi: Ljutita
supruga, žena i majka,
i dalje zatočena, gori.
ЕLЕGIЈА
Lаkо је napisati еlеgiјu.
Тrеbа sаmо biti tužan.
Мnоgо је teže voziti аutо, ili оtvоriti konzervu supe
nego napisati еlеgiјu.
Lakše је nego оčuvаti оnе kоје voliš
ili pokušati da im kažeš kako te izluđuju
nеsmоtrеnim, sаmоpоvrеđuјućim pоnаšаnjеm,
i оdbiјаnjеm da se prоmеnе.
Vоlеti ljude čеstо је nalik na bitku,
ali napisati еlеgiјu је lаkо.
Еlеgiја nаstаје nakon bitke,
kad vојnici na zemlju pоsеdајu,
prlјаvih i оpuštеnih lica,
i pričајu priče, vidајu rаnе.
Živeti znači plaćati stanarinu,
u sudoperi imati prlјаvо suđe,
zаpоdеnuti svađu s onim kog voliš
u autu na putu dо prоdаvnicе.
Napisati еlеgiјu znači iseliti se
i za sobom sаmо еlеgiјu оstаviti,
poput sunđera ili krpe, ili rolne ubrusa
ili posude sveže vоdе
kојu spustiš na čist pod
pоštо ti vоlјеni pas ugine.
NE TREBA ZAKLJUČIVATI NAPREČAC
Nakon što je Džim napustio Elen i decu,
bez objašnjenja čak i samome sebi
i sve Elenine prijateljice osnovale svojevrsni Klub mrziteljki Džima Marfija;
a njegovi pajtaši ga zvali na telefon
i govorili: „Jebote, matori“, a potom zavrnuli slavinu
– svi su se složili da sigurno ima ljubavnicu ili želi da umre,
pošto je prestar za krizu identiteta,
ali niko nije izneo hipotezu
da je Džim, u stančiću u Ulici Pulvoki
s jednim tanjirom i TV antenom od aluminijumske folije;
i čašom punom sitnine za vešernicu
i znojnim jastukom od memorijske pene
na hodočašću, duhovnom putovanju, obredu prelaza,
službi u francuskoj Legiji stranaca.
Niko nije natuknuo da Džim možda puzi
na rukama i kolenima
kroz mračnu šumu sopstva
koju se niko nije udostojio da mu ranije spomene.
A onda je došlo jedno veče početkom leta
kad je Džim sedeo kraj prozora u donjem vešu
i napisao nešto što nije bio
izveštaj o rezultatima ili interni dopis:
„Duša mi je poput izvora / zagušenog
crvenkastim lišćem i blatom“, nažvrljao je
i odmaknuo se od žutog notesa
začuđen onim što nije bio vičan da nazove pesmom,
pa je i dalje tako sedeo u mraku,
pomišljao da s njim verovatno nešto nije u redu,
podozrevao da je možda idiot, ili budala,
a po svoj prilici i sebičnjak.
– A ipak, nešto se događalo.
Тони Хогланд (Tony Hoagland; 1953 Форт Браг, Северна Каролина – 2018, Санта Фе, Нови Мексико, САД), амерички песник и есејиста. Студирао је на Универзитету Ајове и Универзитету Аризоне. Добитник је бројних награда и стипендија. Објавио је следеће збирке поезије: Sweet Ruin (1992), Donkey Gospel (1998), What Narcissism Means to Me (2003), Unincorporated Persons in the Late Honda Dynasty (2010), Application for Release from the Dream (2015), Recent Changes in the Vernacular (2017), Priest Turned Therapist Treats Fear of God (2018), као и три књиге есеја: Real Sofistikashun: Essays on Poetry and Craft (2006), Twenty Poems That Could Save America and Other Essays (2014) и The Art of Voice: Poetic Principles and Practice (2019). На српском језику објављен је избор из његове поезије под насловом Немој рећи никоме (НБ „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2015).
Preveo i priredio Alen Bešić
Tri pjesme
GVOZDENO DOBA
Kad vidim dasku za peglanje
sklopljenu u ormaru motelske sobe
i peglu položenu kao malj na polici iznad,
pomislim na Gvozdeno doba
i majku kako stoji u kuhinji,
i slaže odeću na zeleni sto,
sa bočicom štirka u spreju kod lakta, čak ni radio nije upaljen…
Iz nekog razloga to sećanje oduvek
odiše blagim mirisom sumpora,
jer nije volela da pegla odeću,
a ipak se nekako zadesila
osuđena upravo na taj pakao
gde joj posao beše da prislanja bradu na grudi
i tako pridržava čaršav dok ga presavija dvaput
pa još dvaput
stalno iznova do večnosti.
Sećam se da bi se zagledala
u glatku gvozdenu površinu pegle
kao u nezačarano ogledalo,
a potom pljucnula da se uveri da je vrela,
i kako je tim činom izražavala
suštinu svoje filozofije;
i kako je jednog popodneva sredinom jula
podigla peglu
i čvrsto je pritisnula
na kožu leve ruke
gde je zašištala na tkivu
kao slanina što cvrči
kad se prži u tiganju.
U životu nisam čuo veličanstveniji govor od tog,
koji je održala vrhunska retoričarka
u znak protesta protiv mnoštva stvari
koje se ne mogu imenovati,
a bio je to ujedno i izuzetno uspešan nastup
lude, ali nadarene glumice,
koja je inscenirala vlastitu otmicu,
i na taj jedinstven način
držala sebe kao taoca,
poslavši svoju fotografiju
Njujork tajmsu, potpuno
uverena da će je odmah objaviti
ispod naslova odštampanog masnim slovima
veličine dvadeset tačaka
koji glasi: Ljutita
supruga, žena i majka,
i dalje zatočena, gori.
ЕLЕGIЈА
Lаkо је napisati еlеgiјu.
Тrеbа sаmо biti tužan.
Мnоgо је teže voziti аutо, ili оtvоriti konzervu supe
nego napisati еlеgiјu.
Lakše је nego оčuvаti оnе kоје voliš
ili pokušati da im kažeš kako te izluđuju
nеsmоtrеnim, sаmоpоvrеđuјućim pоnаšаnjеm,
i оdbiјаnjеm da se prоmеnе.
Vоlеti ljude čеstо је nalik na bitku,
ali napisati еlеgiјu је lаkо.
Еlеgiја nаstаје nakon bitke,
kad vојnici na zemlju pоsеdајu,
prlјаvih i оpuštеnih lica,
i pričајu priče, vidајu rаnе.
Živeti znači plaćati stanarinu,
u sudoperi imati prlјаvо suđe,
zаpоdеnuti svađu s onim kog voliš
u autu na putu dо prоdаvnicе.
Napisati еlеgiјu znači iseliti se
i za sobom sаmо еlеgiјu оstаviti,
poput sunđera ili krpe, ili rolne ubrusa
ili posude sveže vоdе
kојu spustiš na čist pod
pоštо ti vоlјеni pas ugine.
NE TREBA ZAKLJUČIVATI NAPREČAC
Nakon što je Džim napustio Elen i decu,
bez objašnjenja čak i samome sebi
i sve Elenine prijateljice osnovale svojevrsni Klub mrziteljki Džima Marfija;
a njegovi pajtaši ga zvali na telefon
i govorili: „Jebote, matori“, a potom zavrnuli slavinu
– svi su se složili da sigurno ima ljubavnicu ili želi da umre,
pošto je prestar za krizu identiteta,
ali niko nije izneo hipotezu
da je Džim, u stančiću u Ulici Pulvoki
s jednim tanjirom i TV antenom od aluminijumske folije;
i čašom punom sitnine za vešernicu
i znojnim jastukom od memorijske pene
na hodočašću, duhovnom putovanju, obredu prelaza,
službi u francuskoj Legiji stranaca.
Niko nije natuknuo da Džim možda puzi
na rukama i kolenima
kroz mračnu šumu sopstva
koju se niko nije udostojio da mu ranije spomene.
A onda je došlo jedno veče početkom leta
kad je Džim sedeo kraj prozora u donjem vešu
i napisao nešto što nije bio
izveštaj o rezultatima ili interni dopis:
„Duša mi je poput izvora / zagušenog
crvenkastim lišćem i blatom“, nažvrljao je
i odmaknuo se od žutog notesa
začuđen onim što nije bio vičan da nazove pesmom,
pa je i dalje tako sedeo u mraku,
pomišljao da s njim verovatno nešto nije u redu,
podozrevao da je možda idiot, ili budala,
a po svoj prilici i sebičnjak.
– A ipak, nešto se događalo.
Тони Хогланд (Tony Hoagland; 1953 Форт Браг, Северна Каролина – 2018, Санта Фе, Нови Мексико, САД), амерички песник и есејиста. Студирао је на Универзитету Ајове и Универзитету Аризоне. Добитник је бројних награда и стипендија. Објавио је следеће збирке поезије: Sweet Ruin (1992), Donkey Gospel (1998), What Narcissism Means to Me (2003), Unincorporated Persons in the Late Honda Dynasty (2010), Application for Release from the Dream (2015), Recent Changes in the Vernacular (2017), Priest Turned Therapist Treats Fear of God (2018), као и три књиге есеја: Real Sofistikashun: Essays on Poetry and Craft (2006), Twenty Poems That Could Save America and Other Essays (2014) и The Art of Voice: Poetic Principles and Practice (2019). На српском језику објављен је избор из његове поезије под насловом Немој рећи никоме (НБ „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2015).
Preveo i priredio Alen Bešić