U mom tadašnjem podstanarskom prebivalištu u “Gračaničkoj”, delio sam četvorosobni stan sa još dvojicom, Dobricom i Budom. Prvi, četrdesetogodišnjak, razveden, predstavnik “Kolinske” za Srbiju, drugi, mašinski avio-inženjer.
Tri muškarca u jednom stanu – čudno izmešana družina, svako sa svojim bubicama, ali smo ipak funkcionisali sasvim pristojno. I pored mnogih karakternih razlika, imali smo nešto zajedničko – kako se bližilo veče, rastao je i broj posetilaca, i to za svokog po svojoj meri. Dobrica, koji je držao dve sobe, sakupljao je društvo najrazličitijeg kalibra, među kojima predsednika Skupštine grada Branka Pešića, pa bokserskog šampiona u velter kategoriji Marjana Beneša kome se Dobrica obraćao sa “Bendžo”, pa makedonsku pop-divu Maju Odžaklievsku…, a služili su ih kelneri iz obližnjeg restorana K.P.Z-ea (poznata “Kapeža”) na širokim poslužavnicima sa odabranim mezetlucima i skupim pićima.
Ponekad, Dobrica je zaključavao i iznutra svoje dve prostorije, ali ne radi ljubavnih aktivnosti, nego zbog partije pokera. Tada se od tog dela stana nije oglašavala muzika i veseli glasovi, nego, naizmenično, napeta tišina presecana sočnim psovkama i oštrim uvredama. Jednom, kasno posle ponoći, zbog preglasne svađe koja je uznemirila celu zgradu, na vrata je zazvonila milicija. Verujem da se Buda, kao i ja, još više sakrio pod jorgan u svojoj sobi i otuda osluškivao buran dijalog između Dobrice i ozlojeđenih čuvara reda. Bio sam siguran da je Buda, kao i ja, požuteo od straha pri pomisli da će nas sve đuture pokupiti u maricu i da ćemo te noći zaglaviti u zatvoru. Mogu misliti kako se on tada osećao, kao primeran ekspert u JAT-u, vredan, miran čovek, i šta mu se sve vrtelo u glavi pri pomisli na moguće konsekvence zbog nedoličnog ponašanja. I tada, neočekivano i na našu sreću, desio se preokret. Posle telefonskog poziva koji je Dobrica uputio nekom očigledno važnom (možda Pešiću?), atmosfera se smenila u tili čas. Čuli smo, Buda i ja pod našim jorganima, kako su milicajci počeli glasno da se smeju na nama već poznatim Dobričinim vicevima. Tako se na opšte zadovoljstvo okončala ta noć koja je mogla da preraste u katastrofu.
Od gore navedenog, moglo bi da se zaključi kako je Buda bio sušta suprotnost preglasnom Dobrici – ćutljiv, introvertan, posvećen svojoj profesiji, ali i: prvi hobi – pravljenje lampi, drugi hobi – fudbal. Otuda je njegova soba ponekad ličila na stolarsku radionicu, a ponekad na debatni sportski klub. Sobni dekor se drastično menjao prema hobiju: kad su na redu bile lampe – najrazličitija svrdla, dleta, gajtani i burgije svuda po podu, kutije sa lakovima i četke, a između njih Buda u tamnoplavoj radnoj kecelji, a u ruci bruji bor-mašina. Isti prostor bi se totalno smenio u skup navijača posedalih ispred TV ekrana, napeto iščekujući da se stvori šansa za gol ili da sudija dosudi faul protiv “naših”, svi bi kao jedan poskakali sa stolica i gestikulirali kao podivljali.
Što se tiče uzrasta i životnih poriva učesnika, žurke koje sam ja priređivao bile su najšarenije. Sa svojom devojkom, kasnije suprugom, Jelenom, sakupljali smo ljude različitih generacija, nacionalnosti i profesija: studenta elektrotehnike, majstora za akt fotografije, hirurga-klokotristu, gnjurce, članove jevrejskog hora “Braće Baruh”, nemačke i francuske turiste s kojima smo se upoznali iz kafića u Knez Mihajlovoj.
U vreme “Gračaničke” književnost je opstajala kao moja glavna preokupacija, ali može se reći da se ravnopravno u to umešao i rokenrol, te su tako u društvu na žurkama često bili mladi pisci i rokeri. Iako su mnogi od njih već odavno napustili i Beograd, i Balkan, a poneki i životnu scenu, kad vraćam film sa nekadašnjih žurki tih beogradskih noći, prilično jasno im vidim lica, gestikulacije, slušam, akustično ili prigušeno, njihove glasove. U stanju sam čak i da rekonstruišem neke razgovore, iako viceve, po običaju, zaboravljam.
Ali, pri jednom skorom druženju sa školskim pajtašima iz gimnazije “Orce Nikolov”, sa polupraznim kriglama piva ispred nas, ponovo, posle toliko godina, setio sam se jednog vica iz “Gračaničke”. U tom vicu, kao i u svim drugim, i najneobičniji događaj postaje sasvim prirodan. Old Šeterhend, junak desetak romana Karla Maja, koje sam gutao u detinjstvu (a sa drugovima iz mahale smo imitirali Leksa Bakstera u toj ulozi) ne druži se sa Vinetuom (igrao ga je nedavno umrli Pjer Bris), nego sa legendarnim komandantom Crvene armije, Vasilijem Čapajevim. Zapravo, Čapajev je gost Old Šeterhenda na Divljem zapadu, gde osim ostalih zanimljivosti, jaše i jedna banda loših Indijanaca. Koga da sretnu na putu, prebijaju od batina. Suočavaju se i sa Šeterhendom i Čapajevim. U pustinji sa samo jednim drvetom. Šeterhend se vere na drvo, ali Čapajev ostaje junački da sačeka Indijance. I dobija teške batine. I drugi put im se dešava isto. Kad po treći put ugledaju crvenokožne razbijače, Čapajev se u tren, kao panter, penje na najvišu granu drveta. Indijanci se zaustavljaju ispred drveta i poglavica, koji hramlje na jednu nogu zbog rane zarađene u nekoj od prethodnih bitki (ne znam zašto je ovaj deo bitan?), izjavljuje: – Dosta smo tukli ovog dole, aj sad malo da pročešljamo onog gore. I tako, siroti, pretučeni Čapajev strada još jednom, i sav naduven od batina, hvata najbrži avion za Lenjingrad.
Kao i neki od starih viceva, i ovaj ima svoje naravoučenije: Ako već bežiš na drvo, uradi to odmah, iz prve, ali nikako ne čekaj iz treće, jer ćeš sigurno najebati!
S makedonskog preveo autor
Tri muškarca u jednom stanu
U mom tadašnjem podstanarskom prebivalištu u “Gračaničkoj”, delio sam četvorosobni stan sa još dvojicom, Dobricom i Budom. Prvi, četrdesetogodišnjak, razveden, predstavnik “Kolinske” za Srbiju, drugi, mašinski avio-inženjer.
Tri muškarca u jednom stanu – čudno izmešana družina, svako sa svojim bubicama, ali smo ipak funkcionisali sasvim pristojno. I pored mnogih karakternih razlika, imali smo nešto zajedničko – kako se bližilo veče, rastao je i broj posetilaca, i to za svokog po svojoj meri. Dobrica, koji je držao dve sobe, sakupljao je društvo najrazličitijeg kalibra, među kojima predsednika Skupštine grada Branka Pešića, pa bokserskog šampiona u velter kategoriji Marjana Beneša kome se Dobrica obraćao sa “Bendžo”, pa makedonsku pop-divu Maju Odžaklievsku…, a služili su ih kelneri iz obližnjeg restorana K.P.Z-ea (poznata “Kapeža”) na širokim poslužavnicima sa odabranim mezetlucima i skupim pićima.
Ponekad, Dobrica je zaključavao i iznutra svoje dve prostorije, ali ne radi ljubavnih aktivnosti, nego zbog partije pokera. Tada se od tog dela stana nije oglašavala muzika i veseli glasovi, nego, naizmenično, napeta tišina presecana sočnim psovkama i oštrim uvredama. Jednom, kasno posle ponoći, zbog preglasne svađe koja je uznemirila celu zgradu, na vrata je zazvonila milicija. Verujem da se Buda, kao i ja, još više sakrio pod jorgan u svojoj sobi i otuda osluškivao buran dijalog između Dobrice i ozlojeđenih čuvara reda. Bio sam siguran da je Buda, kao i ja, požuteo od straha pri pomisli da će nas sve đuture pokupiti u maricu i da ćemo te noći zaglaviti u zatvoru. Mogu misliti kako se on tada osećao, kao primeran ekspert u JAT-u, vredan, miran čovek, i šta mu se sve vrtelo u glavi pri pomisli na moguće konsekvence zbog nedoličnog ponašanja. I tada, neočekivano i na našu sreću, desio se preokret. Posle telefonskog poziva koji je Dobrica uputio nekom očigledno važnom (možda Pešiću?), atmosfera se smenila u tili čas. Čuli smo, Buda i ja pod našim jorganima, kako su milicajci počeli glasno da se smeju na nama već poznatim Dobričinim vicevima. Tako se na opšte zadovoljstvo okončala ta noć koja je mogla da preraste u katastrofu.
Od gore navedenog, moglo bi da se zaključi kako je Buda bio sušta suprotnost preglasnom Dobrici – ćutljiv, introvertan, posvećen svojoj profesiji, ali i: prvi hobi – pravljenje lampi, drugi hobi – fudbal. Otuda je njegova soba ponekad ličila na stolarsku radionicu, a ponekad na debatni sportski klub. Sobni dekor se drastično menjao prema hobiju: kad su na redu bile lampe – najrazličitija svrdla, dleta, gajtani i burgije svuda po podu, kutije sa lakovima i četke, a između njih Buda u tamnoplavoj radnoj kecelji, a u ruci bruji bor-mašina. Isti prostor bi se totalno smenio u skup navijača posedalih ispred TV ekrana, napeto iščekujući da se stvori šansa za gol ili da sudija dosudi faul protiv “naših”, svi bi kao jedan poskakali sa stolica i gestikulirali kao podivljali.
Što se tiče uzrasta i životnih poriva učesnika, žurke koje sam ja priređivao bile su najšarenije. Sa svojom devojkom, kasnije suprugom, Jelenom, sakupljali smo ljude različitih generacija, nacionalnosti i profesija: studenta elektrotehnike, majstora za akt fotografije, hirurga-klokotristu, gnjurce, članove jevrejskog hora “Braće Baruh”, nemačke i francuske turiste s kojima smo se upoznali iz kafića u Knez Mihajlovoj.
U vreme “Gračaničke” književnost je opstajala kao moja glavna preokupacija, ali može se reći da se ravnopravno u to umešao i rokenrol, te su tako u društvu na žurkama često bili mladi pisci i rokeri. Iako su mnogi od njih već odavno napustili i Beograd, i Balkan, a poneki i životnu scenu, kad vraćam film sa nekadašnjih žurki tih beogradskih noći, prilično jasno im vidim lica, gestikulacije, slušam, akustično ili prigušeno, njihove glasove. U stanju sam čak i da rekonstruišem neke razgovore, iako viceve, po običaju, zaboravljam.
Ali, pri jednom skorom druženju sa školskim pajtašima iz gimnazije “Orce Nikolov”, sa polupraznim kriglama piva ispred nas, ponovo, posle toliko godina, setio sam se jednog vica iz “Gračaničke”. U tom vicu, kao i u svim drugim, i najneobičniji događaj postaje sasvim prirodan. Old Šeterhend, junak desetak romana Karla Maja, koje sam gutao u detinjstvu (a sa drugovima iz mahale smo imitirali Leksa Bakstera u toj ulozi) ne druži se sa Vinetuom (igrao ga je nedavno umrli Pjer Bris), nego sa legendarnim komandantom Crvene armije, Vasilijem Čapajevim. Zapravo, Čapajev je gost Old Šeterhenda na Divljem zapadu, gde osim ostalih zanimljivosti, jaše i jedna banda loših Indijanaca. Koga da sretnu na putu, prebijaju od batina. Suočavaju se i sa Šeterhendom i Čapajevim. U pustinji sa samo jednim drvetom. Šeterhend se vere na drvo, ali Čapajev ostaje junački da sačeka Indijance. I dobija teške batine. I drugi put im se dešava isto. Kad po treći put ugledaju crvenokožne razbijače, Čapajev se u tren, kao panter, penje na najvišu granu drveta. Indijanci se zaustavljaju ispred drveta i poglavica, koji hramlje na jednu nogu zbog rane zarađene u nekoj od prethodnih bitki (ne znam zašto je ovaj deo bitan?), izjavljuje: – Dosta smo tukli ovog dole, aj sad malo da pročešljamo onog gore. I tako, siroti, pretučeni Čapajev strada još jednom, i sav naduven od batina, hvata najbrži avion za Lenjingrad.
Kao i neki od starih viceva, i ovaj ima svoje naravoučenije: Ako već bežiš na drvo, uradi to odmah, iz prve, ali nikako ne čekaj iz treće, jer ćeš sigurno najebati!
S makedonskog preveo autor