Verujem da je to bilo u novembru mesecu 2018. godine… Mora da je bilo tada, jer evo mi Vanja išareti da jeste, a ona od mene bolje pamti. Naime, na internetu sam video oglas da čovek u Novom Sadu, negde u Starom gradu blizu keja pokraj Dunava, prodaje tri crno-bele fotografije Mirka Kovača za 200 dinara, napravljene analognim fotoaparatom. Nisam mogao da verujem da bi neko prodao te antikvarne unikate za tako male pare i odmah sam se javio na oglas. Čovek se odazvao, dogovorili smo kupoprodaju i već idućeg dana predveče hitao sam ka Dunavu, prošao pored spomenika Janike Balaša i ušao u ulicu Vojvode Mišića, ulicu sanajlepšim hladom u Novom Sadu kada letnje Sunce zapeče i grad prekrije sparina, u vreme ikindije namaza. Ulica drvoreda. U svojim dugim šetnjama gradom kada god bih prošao kroz tu ulicu voleo sam maštati da je to ista ona ulica divljih kestenova koju je Danilo Kiš opisao u “Ranim jadima”. Dakle ušao sam u haustor stare zgrade koji vonja na memlu u ulici Vojvode Mišića, predratne zgrade rekao bih, uprtio na treći sprat gde me je domaćin dočekao na vratima i uveo u mali slabo osvetljen stan čija je sijalica na trenutke treperila i bacala tamno-žute senke na zidove uzanog hodnika i oštre ivice cipelarnika. Verujem da je imao preko šezdeset godina, kao i njegova supruga koja me je odmah upitala želim li kafu, a pre toga me poslužila čašom vode uz slatko od trešanja, što me je podsetilo na moju baku, jer i ona je dole na Kosovu i Metohiji tako dočekivala svoje goste. Čovek mi je pružio ruku, predstavio se, rekao da nije mogao da veruje da će se neko javiti na oglas i poželeti te fotografije… Ko još danas čita Mirka Kovača, prokomentarisao je potom. On ih je sam napravio baš u Novom Sadu, nastavio je s pričom, prilikom intervjua koji je uradila njegova koleginica sa Mirkom Kovačem te i te godine… Rekao mi je koje godine tačno, ali to sam zaboravio, verovatno zbog ushićenja. Bio je fotograf u penziji. Posedeli smo tako još par minuta, popričali, rekao sam mu da se bavim pisanjem, da inače volim prozu Mirka Kovača te da mi je jedan od najdražih pisaca i da se u poslednje vreme bavim prikupljanjem svih njegovih knjiga, kako onih koje je pisao ekavicom, tako i onih dorađenih u rovinjskom periodu njegovog stvaralaštva, onih koje je ponovno ispisao maternjom mu ijekavicom, te da sam na taj način naišao na njegov oglas. Čovek me je pažljivo saslušao, osmehnuo se, pružio mi fotografije zavijene u običnoj beloj hartiji A4 formata i otpratio me do vrata… I za tren oka opet sam se našao u ulici divljih kestenova, baš onoj koju je ispisao Danilo Kiš, sa tri fotografije njegovog dobrog prijatelja u rukama, sa tri fotografije Mirka Kovača. Gotovo dve godine nakon toga, početkom 2020., prilikom druženja s drugom Teofilom Pančićem u mom stanu na Rotkvariji u ulici Valentina Vodnika, dok sam se hvalio svojom bibliotekom i sav srećan mu pokazivao neke retke naslove, setih se da u knjizi “Cvjetanje mase” u izdavaštvu zaprešićke Frakture imam i tri fotografije Mirka Kovača koje čekaju da budu uramljene i okačene na zidu. Pitao sam Teofila zna li možda kojom prilikom su te fotografije nastale, a on mi je odgovorio istog momenta, čak se setio i u kom magazinu je taj intervju štampan, pa i koje godine, jer Teofil Pančić nema šta ne zna što se tiče književnosti i novinarstva, ali opet sam sve te brojke i imena iz nekog razloga zaboravio… Mazlum bio i ostao. Sada u ovo doba opšteg karantina sedim i gledam te svetlopise, gledam i naslov knjige “Cvjetanje mase” i čeznem za ulicom divljih kestenova pokraj Dunava, jer znam da sada tamo sve počinje da cvjeta a ja sam silom prilika zatvoren u svom malom stanu čekajući da karantin prođe, te da onda pozovem Teofila u goste da mi opet ispriča kada i gde su te fotografije usnimljene. Možda ih i odnesem u ulicu divljih kestenova u vreme ikindije namaza kad upekne, pa da se Mirko nagleda tog hlada i lepote koji su pravili i oni poznati platani u njegovom voljenom Trebinju.
Ali do tada sabur. Ništa drugo no sabur, moj efendija.
Tri fotografije Mirka Kovača
Verujem da je to bilo u novembru mesecu 2018. godine… Mora da je bilo tada, jer evo mi Vanja išareti da jeste, a ona od mene bolje pamti. Naime, na internetu sam video oglas da čovek u Novom Sadu, negde u Starom gradu blizu keja pokraj Dunava, prodaje tri crno-bele fotografije Mirka Kovača za 200 dinara, napravljene analognim fotoaparatom. Nisam mogao da verujem da bi neko prodao te antikvarne unikate za tako male pare i odmah sam se javio na oglas. Čovek se odazvao, dogovorili smo kupoprodaju i već idućeg dana predveče hitao sam ka Dunavu, prošao pored spomenika Janike Balaša i ušao u ulicu Vojvode Mišića, ulicu sa najlepšim hladom u Novom Sadu kada letnje Sunce zapeče i grad prekrije sparina, u vreme ikindije namaza. Ulica drvoreda. U svojim dugim šetnjama gradom kada god bih prošao kroz tu ulicu voleo sam maštati da je to ista ona ulica divljih kestenova koju je Danilo Kiš opisao u “Ranim jadima”. Dakle ušao sam u haustor stare zgrade koji vonja na memlu u ulici Vojvode Mišića, predratne zgrade rekao bih, uprtio na treći sprat gde me je domaćin dočekao na vratima i uveo u mali slabo osvetljen stan čija je sijalica na trenutke treperila i bacala tamno-žute senke na zidove uzanog hodnika i oštre ivice cipelarnika. Verujem da je imao preko šezdeset godina, kao i njegova supruga koja me je odmah upitala želim li kafu, a pre toga me poslužila čašom vode uz slatko od trešanja, što me je podsetilo na moju baku, jer i ona je dole na Kosovu i Metohiji tako dočekivala svoje goste. Čovek mi je pružio ruku, predstavio se, rekao da nije mogao da veruje da će se neko javiti na oglas i poželeti te fotografije… Ko još danas čita Mirka Kovača, prokomentarisao je potom. On ih je sam napravio baš u Novom Sadu, nastavio je s pričom, prilikom intervjua koji je uradila njegova koleginica sa Mirkom Kovačem te i te godine… Rekao mi je koje godine tačno, ali to sam zaboravio, verovatno zbog ushićenja. Bio je fotograf u penziji. Posedeli smo tako još par minuta, popričali, rekao sam mu da se bavim pisanjem, da inače volim prozu Mirka Kovača te da mi je jedan od najdražih pisaca i da se u poslednje vreme bavim prikupljanjem svih njegovih knjiga, kako onih koje je pisao ekavicom, tako i onih dorađenih u rovinjskom periodu njegovog stvaralaštva, onih koje je ponovno ispisao maternjom mu ijekavicom, te da sam na taj način naišao na njegov oglas. Čovek me je pažljivo saslušao, osmehnuo se, pružio mi fotografije zavijene u običnoj beloj hartiji A4 formata i otpratio me do vrata… I za tren oka opet sam se našao u ulici divljih kestenova, baš onoj koju je ispisao Danilo Kiš, sa tri fotografije njegovog dobrog prijatelja u rukama, sa tri fotografije Mirka Kovača. Gotovo dve godine nakon toga, početkom 2020., prilikom druženja s drugom Teofilom Pančićem u mom stanu na Rotkvariji u ulici Valentina Vodnika, dok sam se hvalio svojom bibliotekom i sav srećan mu pokazivao neke retke naslove, setih se da u knjizi “Cvjetanje mase” u izdavaštvu zaprešićke Frakture imam i tri fotografije Mirka Kovača koje čekaju da budu uramljene i okačene na zidu. Pitao sam Teofila zna li možda kojom prilikom su te fotografije nastale, a on mi je odgovorio istog momenta, čak se setio i u kom magazinu je taj intervju štampan, pa i koje godine, jer Teofil Pančić nema šta ne zna što se tiče književnosti i novinarstva, ali opet sam sve te brojke i imena iz nekog razloga zaboravio… Mazlum bio i ostao. Sada u ovo doba opšteg karantina sedim i gledam te svetlopise, gledam i naslov knjige “Cvjetanje mase” i čeznem za ulicom divljih kestenova pokraj Dunava, jer znam da sada tamo sve počinje da cvjeta a ja sam silom prilika zatvoren u svom malom stanu čekajući da karantin prođe, te da onda pozovem Teofila u goste da mi opet ispriča kada i gde su te fotografije usnimljene. Možda ih i odnesem u ulicu divljih kestenova u vreme ikindije namaza kad upekne, pa da se Mirko nagleda tog hlada i lepote koji su pravili i oni poznati platani u njegovom voljenom Trebinju.
Ali do tada sabur. Ništa drugo no sabur, moj efendija.