Kad nam je naš učitelj Radoslav Rosić,
Crnogorac koji nas pokatkad tjeraše da slušamo njegovu
pompeznu svirku na jednoj žici,
za temu pismenog rada dao ono legendarno Šta ću biti kad odrastem, naredivši mrtvu tišinu kako bi nesmetano
mogao razmišljati o hrabrosti popa Mila Jovovića
i diviti joj se do nebesa i dalje, ako dalje ima,
ja, Milo Jukić, bolovao sam krzamak,
koji su u mom selu krozomak zvali kao da je
kroz nešto došla ta bolešćica
naivna na prvi pogled, a mene je, eto, stajala skupo:
ni sekunde nisam dobio priliku zaroniti
barem u pogled Radoslava Rosića, kad u misli već
nemoguće je; naslutilo bi se nešto,
niti sam pisao šta ću postati i biti.
Ni hrabrosti u meni. Nikad ja Jovović Milo
postati neću, obični Jukić za svagda, što
pljačka nije neka ni za sjecikesu, a kamoli
za lopova pravog što od života hoće sve. I još više.
Niti odrastoh kada. Evo, već mi je 44. i još se mislim
što li ću, o, Bože, biti
kad odrastem
jednom.
To ću biti kad odrastem
Kad nam je naš učitelj Radoslav Rosić,
Crnogorac koji nas pokatkad tjeraše da slušamo njegovu
pompeznu svirku na jednoj žici,
za temu pismenog rada dao ono legendarno
Šta ću biti kad odrastem,
naredivši mrtvu tišinu kako bi nesmetano
mogao razmišljati o hrabrosti popa Mila Jovovića
i diviti joj se do nebesa i dalje, ako dalje ima,
ja, Milo Jukić, bolovao sam krzamak,
koji su u mom selu krozomak zvali kao da je
kroz nešto došla ta bolešćica
naivna na prvi pogled, a mene je, eto, stajala skupo:
ni sekunde nisam dobio priliku zaroniti
barem u pogled Radoslava Rosića, kad u misli već
nemoguće je; naslutilo bi se nešto,
niti sam pisao šta ću postati i biti.
Ni hrabrosti u meni. Nikad ja Jovović Milo
postati neću, obični Jukić za svagda, što
pljačka nije neka ni za sjecikesu, a kamoli
za lopova pravog što od života hoće sve. I još više.
Niti odrastoh kada. Evo, već mi je 44. i još se mislim
što li ću, o, Bože, biti
kad odrastem
jednom.
20.VIII.2010.