“Tigar“ ispisujem istim crvenim flomasterom kojim sam zapisao moj telefonski broj na toplom devojčinom dlanu. U zadnjem trenutku zamenio sam dve poslednje cifre (umesto 86 – 95). I pored tek završene prve godine srednje, ona izgleda potpuno nemaloletno, te sam ubeđen da će mi se već sutra izjutra javiti i produžiti sa zvonjavom uporno u kratkim intervalima. A kada isključim telefon, pronaći će mi adresu u imeniku i sigurno će da mi se nacrta pred vratima… Ipak, razlog leži jedino u tigru. Otvorio sam mu čeličnu kapiju sna i on je izabrao da ostane tu, u mojoj sobi, nezainteresovano ispružen među rukopisima. Ponekad, tako ležeći, zariva mi zube u nogu. Dovoljno bolno da vrisnem. I dalje, naizgled nezainteresovano mi liže ranu i krv prestaje da curi. Tešim se da je istekla u crvenu boju flomastera. Pišem, pišem, ali “tigar” je samo tigar od hartije, bez krvi i mesa i uopšte ne liči na opasnog, neodoljivog despota džungle podno mojih nogu…
… zapravo večeras nisam trebao da mrdnem iz kuće. Ali, rekoh, početak je spojen sa jutrom. Od sutra ću da zabravim vrata, spustiću roletne, isključiti kompjuter, televizor, mašinu za veš, spaliću sve fotografije, pisma i sve produkte humanizovane nostalgije, svući ću se i…
… u mrklom mraku, tišini, naćuljio sam uši, puštam da mi se provuče režanje kroz grlo, nečujno gazim po tepihu od trave, bršljana, mrava i gnjilih ostataka žrtve, naslućujem, sa druge strane rešetki, uplašene konture polućelavih, bledih činovnika, odabirem najmlađeg, najbespomoćnijeg, već mu raspoznajem lice koje u mazohističkom grču zvera u mene, pobelelim prstima steže ivicu kancelarijskog stola na kome je razbacana hartija, izbrazdana crvenim flomasterom. Nemarno se opružam tik uz njegovu nogu, zagrizam jako, pod platno pantalona, pod epiderm, ali ne dozvoljavam oštrici zuba da ide dublje, zaplaka dok mu jezikom nežno prelazim preko ranjenog mesta, još izdišući od bola grabi crveni flomaster, koji nervozno zaškripa po hartiji…
S makedonskog preveo autor
Tigar
“Tigar“ ispisujem istim crvenim flomasterom kojim sam zapisao moj telefonski broj na toplom devojčinom dlanu. U zadnjem trenutku zamenio sam dve poslednje cifre (umesto 86 – 95). I pored tek završene prve godine srednje, ona izgleda potpuno nemaloletno, te sam ubeđen da će mi se već sutra izjutra javiti i produžiti sa zvonjavom uporno u kratkim intervalima. A kada isključim telefon, pronaći će mi adresu u imeniku i sigurno će da mi se nacrta pred vratima… Ipak, razlog leži jedino u tigru. Otvorio sam mu čeličnu kapiju sna i on je izabrao da ostane tu, u mojoj sobi, nezainteresovano ispružen među rukopisima. Ponekad, tako ležeći, zariva mi zube u nogu. Dovoljno bolno da vrisnem. I dalje, naizgled nezainteresovano mi liže ranu i krv prestaje da curi. Tešim se da je istekla u crvenu boju flomastera. Pišem, pišem, ali “tigar” je samo tigar od hartije, bez krvi i mesa i uopšte ne liči na opasnog, neodoljivog despota džungle podno mojih nogu…
… zapravo večeras nisam trebao da mrdnem iz kuće. Ali, rekoh, početak je spojen sa jutrom. Od sutra ću da zabravim vrata, spustiću roletne, isključiti kompjuter, televizor, mašinu za veš, spaliću sve fotografije, pisma i sve produkte humanizovane nostalgije, svući ću se i…
… u mrklom mraku, tišini, naćuljio sam uši, puštam da mi se provuče režanje kroz grlo, nečujno gazim po tepihu od trave, bršljana, mrava i gnjilih ostataka žrtve, naslućujem, sa druge strane rešetki, uplašene konture polućelavih, bledih činovnika, odabirem najmlađeg, najbespomoćnijeg, već mu raspoznajem lice koje u mazohističkom grču zvera u mene, pobelelim prstima steže ivicu kancelarijskog stola na kome je razbacana hartija, izbrazdana crvenim flomasterom. Nemarno se opružam tik uz njegovu nogu, zagrizam jako, pod platno pantalona, pod epiderm, ali ne dozvoljavam oštrici zuba da ide dublje, zaplaka dok mu jezikom nežno prelazim preko ranjenog mesta, još izdišući od bola grabi crveni flomaster, koji nervozno zaškripa po hartiji…
S makedonskog preveo autor