(nezavršena priča)
Aleksandrof mlađi proguta Aleksandrofa starijeg. Kada se i gde to desilo, nije bilo obojici jasno, u svakom slučaju nisu se sećali dali je ovoj radnji prethodila neka jako dramatična situacija, naprotiv, sve je teklo takoreći bezbolno kada je onaj mlađi progutao starijeg. Bez bilo kakvog pitonskog odugovlačenja ili ajkulskog mrcvarenja. Ali, sada su očigledno bila dvojica u jednom telu.
Pa ipak, neki bi ovaj gest nazvali neprimernim, jer čak i u XXI veku, kad virusologija i ljudska prava doživljavaju neviđene razmere, izaziva trnke uz kičmu. Neki stroži kritičari, odmah bi našli razlog da potsete da je Aleksandrof stariji pre više decenija napisao nekakav kvazi-manifest o ljubavi kog je nazvao “Ethica antropofagon (osam pravila za pristojno ljudožderstvo)”, dobar primer, govorili su, o njegovom neumerenom raspričavanju, ukrašavanju, doizmišljavanju svakakvih događaja, on bi rekao – priča iz života. Svakako, njegovo tzv. izvođenje je imalo izvesnu dopadljivost, neki od njegovih sledbenika čak su tvrdili da slušajući ga im omekšava čula, razvija imaginaciju, ali protivnicima, brojnijim, Aleksandrof stariji je malo išap na živce, sa njegovim preteranim nastojanjem da bude neobičan, tj. neodgovoran.
No, da se navratimo na činjenice. Znači, bila su dvojica, iako u istom telu, sa istim prezimenom, ali očigledno rođeni različitih godina. Spremali su se da putuju negde, zajedno, jer su sa srednje velikim koferima u rukama, jedan do drugog, žurili prema železničkoj stanici. Pitam se zašto su koferi bili od onih kožnih, staromodnih, a ne od onih praktičnih na točkiće? I šta su to ova dvojica Aleksandrofaca čuvala, da ne kažem – skrivala u njima?
Kupili su karte za ekspresni voz, popeli se u njega i s koferima među nogama, a ne gore na bagažniku, otputovali ka gradu B., gde je upravo počinjao neđunarodni skup „Književnost i tranzicija“.
Na recepciji, u hotelu, sačeka ih glavna organizatorka skupa, doterana i namirisana Makedonka sa sitnim, svetlećim, skupim minđušama i malim lančićem oko vrata sa nečitljivim slovom na vrhu, koja im se nervozno obrati na engleskom: – Where were you till now?! Didn’t you know that the session was scheduled for 19,30?! – pa se obrati recepcioneru na makedonskom: – Daj mu, molim te, ključ od sobe – pa Aleksandrofu, ponovo na engleskom: – See you in ten minutes.
Pažljiviji je čitalac sigurno primetio da je organizatorka skupa tretirala Aleksandrofa u trećem licu jednine, a ne množine – očigledno nije očekivala, niti je videla dvojicu, već jednu osobu. Što je zapravo ključno sazvučje ove kratke priče. Ako je tako, sa pravom može da se zapita iziritirani čitalac: – Otkuda onda taj suvišan deo sa “gutanjem”? Pa otuda, odgovara autor, i on pomalo iznerviran, što “gutanje” ne treba shvatiti bukvalno, već prenosno, u smislu suštinskog stapanja “Dvojice u jednog”, kao svojevidan reproduktivno-magijski proces!
Otkako smo potrošili ovu uzgrednu diskusiju, da vidimo šta se dalje desilo sa Aleksandrofcima i njihovim misterioznim koferima. Nisu se zadržali u hotelskoj sobi (jednokrevetnoj, ali sa triju vrata, ulazna, ona između hodnika i spavaće sobe i ona iz spavaće sobe prema uvučenoj, prijatnoj terasi gde se može ispiti jutarnja kafa u pižami) osim da se umiju i presvuku u odgovarajuća lenena odela. Onda su opet zatvorili kofere i ostavili ih u plakaru. Logično, primećuje čitalac, kofer služi da se u njemu drži donji veš za put. Ali, šta se krije ispod tog veša, ispeglanih košulja i pantalona i nekoliko rala tek kupljenih čarapa?
Međutim, Aleksandrofci su bili prinuđeni da žure, te nisu dočekali lift, nego su pojurili stepenicama nadole, prema konferencijskoj sali, u kojoj je uvažena učesnica iz Britanije već izlagala svoju temu “Totalitarizam i tabu”.
Organizatorka ih strogo odmeri dajući im kažiprstom na ustima znak da budu tihi i da zauzmu slobodno mesto u pretposlednjem redu.
Kako je već rečeno, ona je videla, a uostalom i svi drugi, samo jednog Aleksandrofa, te su oni pažljivo, na prstima, tiho seli na to jedino prazno mesto, među učesnicima koji su ozbiljnih lica, neki klimajući glavama, pažljivo slušali Britanku.
Kasnije, dok su na pauzi od pola sata učesnici pijuckali kafu, grickajući sendviče iz bogate ketering ponude, razmrdani i raspričani, začulo se kako sa kraja gužve, neko uzbuđeno povika: – Strašna stvar! Jeste čuli!? Došlo je do krađe! – Kakva krađa? – povikaše makedonski učesnici skupa. – What happened? – uzbuđeno pridružiše se i stranci, neki sa još neokušanim đakonijama u ruci. – Robbery! Robbery! – vikala je žena organizatorka. – Oh, my God… – čuo se visoki ton Britanke. I zavlada svojevidan metež sa isprekidanim i glasnim noise od glasova, kada Aleksandrof mlađi skoro neprimetno stegnu levi ručni zglob starijem.
– Čemu takav gest? – umeša se čitalac: – A koferi u sobi? Kapiraš?!
Pa da, pomisli autor, tu ima nečeg. Ali izgleda da više nije spreman, bar danas, da ulazi u te svetove. Možda nekom drugom prilikom. Nekog drugog dana.
The Alexanroff case
(nezavršena priča)
Aleksandrof mlađi proguta Aleksandrofa starijeg. Kada se i gde to desilo, nije bilo obojici jasno, u svakom slučaju nisu se sećali dali je ovoj radnji prethodila neka jako dramatična situacija, naprotiv, sve je teklo takoreći bezbolno kada je onaj mlađi progutao starijeg. Bez bilo kakvog pitonskog odugovlačenja ili ajkulskog mrcvarenja. Ali, sada su očigledno bila dvojica u jednom telu.
Pa ipak, neki bi ovaj gest nazvali neprimernim, jer čak i u XXI veku, kad virusologija i ljudska prava doživljavaju neviđene razmere, izaziva trnke uz kičmu. Neki stroži kritičari, odmah bi našli razlog da potsete da je Aleksandrof stariji pre više decenija napisao nekakav kvazi-manifest o ljubavi kog je nazvao “Ethica antropofagon (osam pravila za pristojno ljudožderstvo)”, dobar primer, govorili su, o njegovom neumerenom raspričavanju, ukrašavanju, doizmišljavanju svakakvih događaja, on bi rekao – priča iz života. Svakako, njegovo tzv. izvođenje je imalo izvesnu dopadljivost, neki od njegovih sledbenika čak su tvrdili da slušajući ga im omekšava čula, razvija imaginaciju, ali protivnicima, brojnijim, Aleksandrof stariji je malo išap na živce, sa njegovim preteranim nastojanjem da bude neobičan, tj. neodgovoran.
No, da se navratimo na činjenice. Znači, bila su dvojica, iako u istom telu, sa istim prezimenom, ali očigledno rođeni različitih godina. Spremali su se da putuju negde, zajedno, jer su sa srednje velikim koferima u rukama, jedan do drugog, žurili prema železničkoj stanici. Pitam se zašto su koferi bili od onih kožnih, staromodnih, a ne od onih praktičnih na točkiće? I šta su to ova dvojica Aleksandrofaca čuvala, da ne kažem – skrivala u njima?
Kupili su karte za ekspresni voz, popeli se u njega i s koferima među nogama, a ne gore na bagažniku, otputovali ka gradu B., gde je upravo počinjao neđunarodni skup „Književnost i tranzicija“.
Na recepciji, u hotelu, sačeka ih glavna organizatorka skupa, doterana i namirisana Makedonka sa sitnim, svetlećim, skupim minđušama i malim lančićem oko vrata sa nečitljivim slovom na vrhu, koja im se nervozno obrati na engleskom: – Where were you till now?! Didn’t you know that the session was scheduled for 19,30?! – pa se obrati recepcioneru na makedonskom: – Daj mu, molim te, ključ od sobe – pa Aleksandrofu, ponovo na engleskom: – See you in ten minutes.
Pažljiviji je čitalac sigurno primetio da je organizatorka skupa tretirala Aleksandrofa u trećem licu jednine, a ne množine – očigledno nije očekivala, niti je videla dvojicu, već jednu osobu. Što je zapravo ključno sazvučje ove kratke priče. Ako je tako, sa pravom može da se zapita iziritirani čitalac: – Otkuda onda taj suvišan deo sa “gutanjem”? Pa otuda, odgovara autor, i on pomalo iznerviran, što “gutanje” ne treba shvatiti bukvalno, već prenosno, u smislu suštinskog stapanja “Dvojice u jednog”, kao svojevidan reproduktivno-magijski proces!
Otkako smo potrošili ovu uzgrednu diskusiju, da vidimo šta se dalje desilo sa Aleksandrofcima i njihovim misterioznim koferima. Nisu se zadržali u hotelskoj sobi (jednokrevetnoj, ali sa triju vrata, ulazna, ona između hodnika i spavaće sobe i ona iz spavaće sobe prema uvučenoj, prijatnoj terasi gde se može ispiti jutarnja kafa u pižami) osim da se umiju i presvuku u odgovarajuća lenena odela. Onda su opet zatvorili kofere i ostavili ih u plakaru. Logično, primećuje čitalac, kofer služi da se u njemu drži donji veš za put. Ali, šta se krije ispod tog veša, ispeglanih košulja i pantalona i nekoliko rala tek kupljenih čarapa?
Međutim, Aleksandrofci su bili prinuđeni da žure, te nisu dočekali lift, nego su pojurili stepenicama nadole, prema konferencijskoj sali, u kojoj je uvažena učesnica iz Britanije već izlagala svoju temu “Totalitarizam i tabu”.
Organizatorka ih strogo odmeri dajući im kažiprstom na ustima znak da budu tihi i da zauzmu slobodno mesto u pretposlednjem redu.
Kako je već rečeno, ona je videla, a uostalom i svi drugi, samo jednog Aleksandrofa, te su oni pažljivo, na prstima, tiho seli na to jedino prazno mesto, među učesnicima koji su ozbiljnih lica, neki klimajući glavama, pažljivo slušali Britanku.
Kasnije, dok su na pauzi od pola sata učesnici pijuckali kafu, grickajući sendviče iz bogate ketering ponude, razmrdani i raspričani, začulo se kako sa kraja gužve, neko uzbuđeno povika: – Strašna stvar! Jeste čuli!? Došlo je do krađe! – Kakva krađa? – povikaše makedonski učesnici skupa. – What happened? – uzbuđeno pridružiše se i stranci, neki sa još neokušanim đakonijama u ruci. – Robbery! Robbery! – vikala je žena organizatorka. – Oh, my God… – čuo se visoki ton Britanke. I zavlada svojevidan metež sa isprekidanim i glasnim noise od glasova, kada Aleksandrof mlađi skoro neprimetno stegnu levi ručni zglob starijem.
– Čemu takav gest? – umeša se čitalac: – A koferi u sobi? Kapiraš?!
Pa da, pomisli autor, tu ima nečeg. Ali izgleda da više nije spreman, bar danas, da ulazi u te svetove. Možda nekom drugom prilikom. Nekog drugog dana.