Tako ih je znao: teta Naca, teta Menka, teta Ditka.
Sve tri – blagoslovene udovice. Mršave kao viljuške, bele kao brašno: lica su im osedela zajedno sa kosom. Njihovi retuširani grčki profili iz uramljenih fotografija vratili su se u negativ.
Najstarija, teta Naca, u svojoj je devedesetoj glista-prstima izvlačila Šopenove poloneze na raštimovanom metalnom klaviru. Srednja, teta Menka, nudila mu je, sa izljuštenog poslužavnika, sveži sok od višnje i tople vanilice, posute cimetom: Ne boj se sinko, i posle svakog zalogaja bojažljivo zapitkivala: Jel dobro? Kad bi se vreme prolepšalo, najmlađa tetka Ditka iznosila je televizor na zapadni balkon, nameštala ga u pravcu zalaska sunca i obgrlivši se ćebetom upijala se u čarobni ekran. Govorila je: Eto, to ti je televizija. Još jedno majstorstvo lukavog zapada. Na istoku otpočinje sve – Sunce, Bog, Pismo, Grad. Ali, vrućina je prejaka. Izrađa se u razdor, u požar, u klanje. Na zapadu, stvari se prihvataju tek kada istroše besnilo. Zatim se preciziraju i upotrebljavaju. Pred televizorom teta Ditke bio je svedok kako Jugoslavija postaje polufinalista u Čileu, kako ubijaju Džona Ficdžeralda Kenedija, kako Ivo Andrić prima Nobelovu nagradu. Sveznajuća TV imala je u teta Ditki najubedlivijeg propovednika. – Postoji radio sinko, i novine – promucala bi teta Menka i odmah bi se pognula pred upozoravajućim pogledom svoje mlađe sestre: – Želiš li, zlato moje, slatko od lubenica?
Igrao se je drvenim, šarenim kockama po mekom persiskom ćilimu u velikoj, dnevnoj sobi. Na izduženom prozoru – zalepljena, mlečna mesečina. Tri tetke u tri bidermajer fotelje – piju čaj. Ma koliko da su se fizički razlikovale, sve su one bile varijante jednog istog tela. Drski darodavac rasporedio je organe i osobine, utisnuvši ih nadmoćno u svako od njih: teta Naci srce i pokretljivost, teta Menki creva i pomirljivost, teta Ditki nerve i osetljivost.
Biološki im otac, njegov pradeda Manas, krivonogi Kuman, grabljivac lihvarski, suviše je sirov bio za onog koga je zamišljao u ulozi darodavca. Iako su, prema iscrpnom kazivanju tetaka, kada bi se suočili s njim, brbljivcima slova panično bežala po usnama, a strobjacima klecala kolena (da ne pričam o sirotim šegrtima usahlih grla), nije mogao da zamisli da je u ovom lakomom hrišćaninu opstajao factor “između”. Njegova priroda činila mu se jeftinom, nesposobnom da se daruje toliko elegantno i efikasno u bivstvovanju triju svojih naslednica. Međutim, onaj čiju su fotografiju sve tri ljubomorno čuvale (teta Naca na klaviru, teta Menka u kuhinji, iznad šporeta, teta Ditka na televizoru, pored nedeljnog programa) – taj je imao baš takvo lice, otmeno, nedokučivo, lice darodavca. Njega, strica Gjorgija, nije ni najledenija noć mogla zadržati da ne pođe u mehanu i da se iz nje, sat pre zore, vrati, praćen bandom muzikanata i veselim psećim lavežom. Menjao je bele svilene košulje svakog dana, a otkada se u njega uselila neumoljiva gušiteljka – tuberkuloza, i po tri na dan. Nasuprot škrtom Kumanu, čiji su se jahački geni zadržali jedino u gramzivosti, ali sada prizemljenoj u kovčegu prepunom zlatnika, zabravljenog trima katancima, sa tri lanca zakotvljenog pod gvozdeni krevet, Gjorgi je postojano imao otvorene prozore, prepunu trpezu i nasmejanu ruku.
Naručivao je nemačke knjige iz Pešte i Beča, francuske iz Pariza, odakle mu, u lakiranom, drvenom sanduku sa etiketom L’orgue expressif – Mustel, pristiže instrument sa blagim dirkama. Gjorgi koji je kao dete po tonovima kiše razlikovao koliko će dugo potrajati, prigrli harmonijum kao strasno priželjkivanog srodnika. Elegična melodija ga preplavi spontano kao odavno naučena, bliska azbuka. “Bio je samouk, ali je muzicirao vešto, vrlo vešto”, izjavila bi teta Naca, dok su joj ruke, u tempu rubato, burno poskakivale po klavijaturi, a nad njima se nadvijalo ukočeno telo. “Dušom”, uzdahnula bi teta Menka, nudeći mi novo parče čokoladne torte. “Imao je sistem u inspiraciji”, ispravljala ju je tetka Ditka sa terase, gde je pratila Debatni novinarski klub, “Umeo je da je upotrebi.”
Teta Ditka je bila u pravcu. I poslednje, dušmansko iskušenje, stric Gjorgi je ublažio muzikom. Već je iskašljavao krv. Pretvarala bi se u crvenu zemlju, a kada bi joj otfikario glavu, iz usta bi joj kanuo otrov – rak i uklještio bi mu se na grudima. Bilo mu je jasno. Kada napadne suva ‘rđa i najčeličnije grudi skapavaju. Loše ću se provesti, naslepo je prebirao po molskim akordima, dok su mu pogled i misli lutale po paučinastim uglovima melanholije. Vide se u ogledalu: dete sa umornim očima pod otežalim kapcima. Ćilibarna zrnašca praha uzdrhtaše pod sunčevim dodirom. Po crnom tepihu prebrzo su se kotrljali sati – biseri: deset, jedanaest, podne… pahuljice, zakasnele u proleće tope se u letu. Nebeski čuvari, obučeni po poslednjoj pariškoj modi otiskivali su se, laki kao perca, od tvrdog tla: zbogom! Zbogom! Ljudski greh – zlo je, onaj od Boga – priroda. O, anđelčiću slomljenog krila, ljubavni zvuk zgažen u cvatu! Ke ti pišu crna kosa na tefter. Piši ludo, ič me mene ne prašuj, le. Žarki pepeo zgasle zvezde. Svežina šumskih jagoda probija kroz bolesno tkivo: sanjati, raspadajući se. Sakati konji galopiraju srebrnom notnom dolinom. Na uvo mu peva mirisni travar: Ke ti pišu gajtan veče na tefter. Piši ludo, ič me mene ne prašuj, le. Podupire se, diže Gjorgi, vodi ga zvuk kroz predeo sanjive svile: Ke ti pišu altan čelo na tefler. Piši ludo, ič me mene ne prašuj, le. Širi muzikalna duša svoja krhka krilca, deli se od preteškog tela, i eno, naseljava se u tri plemenita života, imenovana egzotično Anastazija, Filomena, Afrodita.
Gipka Anastazija, teta Naca, doživela je 96. Pokorna Filomena, teta Menka – 94. Oštroumna Afrodita, teta Ditka – 90. 96+94+90… To je ukupno 280 godina.
Svaka njegova reinkarnirana je u deset njihovih.
Imao je Gjorgi darežljivu ruku, imao je srce blještavo i um vidovit. I kada je gubio na sebi, pečalio je za svoje.
*
S makedonskog preveo autor
Tetke
Tako ih je znao: teta Naca, teta Menka, teta Ditka.
Sve tri – blagoslovene udovice. Mršave kao viljuške, bele kao brašno: lica su im osedela zajedno sa kosom. Njihovi retuširani grčki profili iz uramljenih fotografija vratili su se u negativ.
Najstarija, teta Naca, u svojoj je devedesetoj glista-prstima izvlačila Šopenove poloneze na raštimovanom metalnom klaviru. Srednja, teta Menka, nudila mu je, sa izljuštenog poslužavnika, sveži sok od višnje i tople vanilice, posute cimetom: Ne boj se sinko, i posle svakog zalogaja bojažljivo zapitkivala: Jel dobro? Kad bi se vreme prolepšalo, najmlađa tetka Ditka iznosila je televizor na zapadni balkon, nameštala ga u pravcu zalaska sunca i obgrlivši se ćebetom upijala se u čarobni ekran. Govorila je: Eto, to ti je televizija. Još jedno majstorstvo lukavog zapada. Na istoku otpočinje sve – Sunce, Bog, Pismo, Grad. Ali, vrućina je prejaka. Izrađa se u razdor, u požar, u klanje. Na zapadu, stvari se prihvataju tek kada istroše besnilo. Zatim se preciziraju i upotrebljavaju. Pred televizorom teta Ditke bio je svedok kako Jugoslavija postaje polufinalista u Čileu, kako ubijaju Džona Ficdžeralda Kenedija, kako Ivo Andrić prima Nobelovu nagradu. Sveznajuća TV imala je u teta Ditki najubedlivijeg propovednika. – Postoji radio sinko, i novine – promucala bi teta Menka i odmah bi se pognula pred upozoravajućim pogledom svoje mlađe sestre: – Želiš li, zlato moje, slatko od lubenica?
Igrao se je drvenim, šarenim kockama po mekom persiskom ćilimu u velikoj, dnevnoj sobi. Na izduženom prozoru – zalepljena, mlečna mesečina. Tri tetke u tri bidermajer fotelje – piju čaj. Ma koliko da su se fizički razlikovale, sve su one bile varijante jednog istog tela. Drski darodavac rasporedio je organe i osobine, utisnuvši ih nadmoćno u svako od njih: teta Naci srce i pokretljivost, teta Menki creva i pomirljivost, teta Ditki nerve i osetljivost.
Biološki im otac, njegov pradeda Manas, krivonogi Kuman, grabljivac lihvarski, suviše je sirov bio za onog koga je zamišljao u ulozi darodavca. Iako su, prema iscrpnom kazivanju tetaka, kada bi se suočili s njim, brbljivcima slova panično bežala po usnama, a strobjacima klecala kolena (da ne pričam o sirotim šegrtima usahlih grla), nije mogao da zamisli da je u ovom lakomom hrišćaninu opstajao factor “između”. Njegova priroda činila mu se jeftinom, nesposobnom da se daruje toliko elegantno i efikasno u bivstvovanju triju svojih naslednica. Međutim, onaj čiju su fotografiju sve tri ljubomorno čuvale (teta Naca na klaviru, teta Menka u kuhinji, iznad šporeta, teta Ditka na televizoru, pored nedeljnog programa) – taj je imao baš takvo lice, otmeno, nedokučivo, lice darodavca. Njega, strica Gjorgija, nije ni najledenija noć mogla zadržati da ne pođe u mehanu i da se iz nje, sat pre zore, vrati, praćen bandom muzikanata i veselim psećim lavežom. Menjao je bele svilene košulje svakog dana, a otkada se u njega uselila neumoljiva gušiteljka – tuberkuloza, i po tri na dan. Nasuprot škrtom Kumanu, čiji su se jahački geni zadržali jedino u gramzivosti, ali sada prizemljenoj u kovčegu prepunom zlatnika, zabravljenog trima katancima, sa tri lanca zakotvljenog pod gvozdeni krevet, Gjorgi je postojano imao otvorene prozore, prepunu trpezu i nasmejanu ruku.
Naručivao je nemačke knjige iz Pešte i Beča, francuske iz Pariza, odakle mu, u lakiranom, drvenom sanduku sa etiketom L’orgue expressif – Mustel, pristiže instrument sa blagim dirkama. Gjorgi koji je kao dete po tonovima kiše razlikovao koliko će dugo potrajati, prigrli harmonijum kao strasno priželjkivanog srodnika. Elegična melodija ga preplavi spontano kao odavno naučena, bliska azbuka. “Bio je samouk, ali je muzicirao vešto, vrlo vešto”, izjavila bi teta Naca, dok su joj ruke, u tempu rubato, burno poskakivale po klavijaturi, a nad njima se nadvijalo ukočeno telo. “Dušom”, uzdahnula bi teta Menka, nudeći mi novo parče čokoladne torte. “Imao je sistem u inspiraciji”, ispravljala ju je tetka Ditka sa terase, gde je pratila Debatni novinarski klub, “Umeo je da je upotrebi.”
Teta Ditka je bila u pravcu. I poslednje, dušmansko iskušenje, stric Gjorgi je ublažio muzikom. Već je iskašljavao krv. Pretvarala bi se u crvenu zemlju, a kada bi joj otfikario glavu, iz usta bi joj kanuo otrov – rak i uklještio bi mu se na grudima. Bilo mu je jasno. Kada napadne suva ‘rđa i najčeličnije grudi skapavaju. Loše ću se provesti, naslepo je prebirao po molskim akordima, dok su mu pogled i misli lutale po paučinastim uglovima melanholije. Vide se u ogledalu: dete sa umornim očima pod otežalim kapcima. Ćilibarna zrnašca praha uzdrhtaše pod sunčevim dodirom. Po crnom tepihu prebrzo su se kotrljali sati – biseri: deset, jedanaest, podne… pahuljice, zakasnele u proleće tope se u letu. Nebeski čuvari, obučeni po poslednjoj pariškoj modi otiskivali su se, laki kao perca, od tvrdog tla: zbogom! Zbogom! Ljudski greh – zlo je, onaj od Boga – priroda. O, anđelčiću slomljenog krila, ljubavni zvuk zgažen u cvatu! Ke ti pišu crna kosa na tefter. Piši ludo, ič me mene ne prašuj, le. Žarki pepeo zgasle zvezde. Svežina šumskih jagoda probija kroz bolesno tkivo: sanjati, raspadajući se. Sakati konji galopiraju srebrnom notnom dolinom. Na uvo mu peva mirisni travar: Ke ti pišu gajtan veče na tefter. Piši ludo, ič me mene ne prašuj, le. Podupire se, diže Gjorgi, vodi ga zvuk kroz predeo sanjive svile: Ke ti pišu altan čelo na tefler. Piši ludo, ič me mene ne prašuj, le. Širi muzikalna duša svoja krhka krilca, deli se od preteškog tela, i eno, naseljava se u tri plemenita života, imenovana egzotično Anastazija, Filomena, Afrodita.
Gipka Anastazija, teta Naca, doživela je 96. Pokorna Filomena, teta Menka – 94. Oštroumna Afrodita, teta Ditka – 90. 96+94+90… To je ukupno 280 godina.
Svaka njegova reinkarnirana je u deset njihovih.
Imao je Gjorgi darežljivu ruku, imao je srce blještavo i um vidovit. I kada je gubio na sebi, pečalio je za svoje.
*
S makedonskog preveo autor