Ova priča je zamršenim, smešnim zapletom povezana i sa Monetom, mojim cimerom iz beogradskih, brucoških dana. Mone me je dočekao u mansardi na Senjaku, u predratnoj kući koja je pripadala g-đi J. i teta Lepi. Teta Lepin glas je bio od onih prodorno čujnih, koji bi u nedostatku petlovog kukurikanja, najavljivao jutro po celoj kući i bližoj okolini. I dan danas, posle pola veka, mogu da čujem taj kreštavi glas kako se širi kroz zidove i preko poluotvorenih prozora, iskače napolje i pentra se uzbrdo ulicom.
Teta Lepa je u kuću porodice J. dovedena posle rata iz nekog sremskog sela „da se nađe“ na pomoć supruzi tadašnjeg ministra zdravlja, druga J. U njenom rodnom selu bile su tri crkve, pravoslavna, katolička i protestantska. Kao i švapske kuće sa širokim ulazom za prolaz konja sa zapregom, pričala je ona. Za razliku od grada, u koji je „preseljena“, selo se mnogo sporije menjalo. Kuće su ostajale iste kao pre rata, samo što su dobile, umesto starih Švaba, nove stanare, Bosance. Ponekad bi teta Lepa pevušila veseli refren iz mladosti: „Špic, Maer, Špiglmaer, i Najmaer, Mogoš, Mogoš“, s naglaskom na „Mogoš, Mogoš“. Taj refren je, pomislio bih, možda nosio prezimena pravih ljudi, koji su ko zna kako prošli u ratu. To su sve bile „naše Švabe“ od pamtiveka, nadovezala bi se teta Lepa, još od Marije Terezije. Neki su kao Folksdojčeri završili uza zid, pred partizanskim vodom, a mnogi su pobegli u svoju postojbinu Nemačku, da bi se 60-tih, uglavnom leti, vraćali kao penzioneri, da vide grobove svojih predaka i svoje nekadašnje kuće, sada naseljene mnogodetnim porodicama, „sišlim sa planina“.
Osim prezimena seljaka iz njene mladosti, u sećanju teta Lepe važno mesto je pripadalo voćkama. Na dugo i na široko je pričala o divljim oskorušama kraj pitomih krušaka karamanki, o malim modrim šljivama, nasuprot krupnim žutim „jajačama“, o grožđu belom afusaliju i crvenom, slatkom hamburgu, o jabukama petrovačama, o belim dudinjama… dobijao se utisak da je živela u nekakvom ogromnom voćnjaku, gde je sve neprestano cvetalo i rađalo plodove koji su se negovali i čuvali, ali neprestano jeli.
Možda je teta Lepa volela da priča o voćkama iz svog sremskog sela, jer je njeno drugo boravište bio upravo Senjak. Kako mu samo ime kaže, u tom beogradskom naselju dvospratne kuće su bile okružene prostranim dvorištima sa puno drveća što je ovim predratnim kućama davalo nenametljivu otmenost, spokoj i zaštitu od okolnog sveta i buke. Uz prozor naše studentske mansarde oslanjale su se gornje grane velike višnje koje bi u proleće, kada bi otvorili prozor, ulazile u sobu, okićene sitnim, belim cvetovima.
Poreklo g-đe J., za razliku od onog teta Lepe, dolazilo je iz sasvim drugog ambijenta.
* * *
Kad sam se doselio na mansardu, g-đa J. je već odavno bila udovica. Njen suprug, ministar zdravstva i ginekolog, inače dosta stariji od nje, bio je zakopan, odavno pre mog dolaska, u Aleji zasluženih građana, sa svim državnim počastima, uz zvuke vojnog limenog orkestra. G-đa J. je sa neskrivenim zanosom pripovedala o tom dirljivom događaju, na kome je „zamislite Aleksandrr, prisustvovao drug Tito lično, sa celim rukovodstvom. Bili su i Kardelj, i Ranković…“. Iako je Ranković već bio ostranjen od svih javnih funkcija, za g-đu J. je on uvek stajao desno od Tita na nezaboravnom goblenu tog svečanog čina njene lične istorije kada se opraštala od supruga.
Iako je pričala o svojim uspomenama sa patosom, život joj je zaista bio ispunjen dramatičnim događajima. Njen otac, ruski general, zvao se Aleksandar, te mi se možda zato, za vreme celog mog jedno i po godišnjeg boravka u kući na Senjaku, g-đa J. nije obraćala mojim uobičajnim nadimkom, kao Mone, tetka Lepa i svi drugi, nego sa naglašeno izgovorenim Aleksandrr. Možda je i Ranković zbog svog imena imao zaštićeno mesto u njenim uspomenama.
Moskovske godine ostavile su neizbrisiv magičan trag na g-đu J. Veliki grad je u očima devojčice bio ispunjen veličanstvenim crkvama i bulevarima, damama u raskošnim bundama koje su se vozile u fijakerima, sa dadiljom koja ju je vodila po po tržnici obučenu kao za crkvu, sa svečanim večerama u roditeljskom domu kada su je podizali u ruke visoki bradati muškarci u besprekornim uniformama ili u crnim frakovima. G-đa J. se sećala i nekih drugih – pogurenih prosjaka i skitnica koje je ponekad susretala prilikom šetnji sa dadiljom po strani od bulevara, po lavirintu od uličica velikog grada. „Bili su različni. Bili su sasvim različiti od prijatelja mojih roditelja“. Ti, takvi zastrašujući ljudi kao da su bili očigledan nagoveštaj onog što će grubo razoriti bajkovite dečje godine g-đe J. Haos Revolucije. Sve se odigravalo veoma brzo: nasilno preseljenje iz velikog stana u Moskvi u mali apartman u Odesi, zaglušujući pucnji i granate koje kao da su dolazile iz susednog dvorišta, „razjareni“ oficiri na konjima sa perjanicama kao za paradu, vojnici sa bajonetima u blatnjavim uniformama koji govore i psuju na raznim jezicima (malecka g-đa J. je pepoznavala francuski i nemački koje je učila od vaspitačice)… Oca je sve manje viđala. On se sa ostalim generalima u štabu Denjikina, vraćao sa fronta samo da se presvuče i zagrli ih. Sve do jednog maglovitog, kišovitog jutra kad ih je papočka ukrcao na brod, među gomilu rasplakanih, izgužvanih, izgubljenih žena i dece.
Doživljaje iz svog detinjstva, g-đa J. mi je pripovedala u specifičnom noćnom ambijentu salona kuće na Senjaku. Naime, kada bi se dockan uveče, krišom, najtiše što može, penjao na mansardu drvenim stepenicama (teta Lepa bi već uveliko spavala), one bi, i pored mog napora, ipak zaškripale, i odmah bi se oglasio njen tihi, ali zapovedni glas: – Aleksandrr, dođite, molim vas.
* * *
Bezvoljno, sa pritvornim osmehom, upućujem se ka salonu, gde me g-đa J. sa lupom u ruci dočekuje u elegantnoj stilskoj fotelji od tamnog orahovog drveta, sa fino izrezbarenim ivicama na naslonima i krivim, ali stabilnim nogarkama. Nad tom zaobljenom foteljom čeka me uspravljeni torzo g-đe J. U vreme mog boravka u kući na Senjaku, ona je sigurno imala više od sedamdeset godina, u svakom slučaju bila je starija od teta Lepe, ali za razliku od sitne, zabrađene žene koja je i pored svog gromkog glasa već bila pogrbljena, držanje, kao i figura g-đe J. delovali su mnogo mlađe. E sada, zamislite da je na tom uspravnom, očuvanom telu nasađena jedna ozbiljna, sedokosa, oštrooka glava sa malim baltičkim nosem, ali i stisnutim usnama, i dobićete lik moje tadašnje gazdarice.
To lice je postajalo još strožije u trenutku kad bi me pogledala kroz lupu. Tada bi joj pogled dobijao neku insektoidnu usredsređenost, utisak koji je možda dolazio otuda, jer su ispred nje, na stolu, bili raspostrti listovi sa uredno poređanim i pričvršćenim (špenadlama?) leptirima. Velika kolekcija ulovljenih, ko zna kad i gde, insekata čija su bezživotna raspeta tela bila predmet svojevidne ponoćne inspekcije g-đe J.!
U to vreme još nisam pročitao „Lolitu“, niti sam mogao da znam da je autor ovog romana bio strastven lepidopterista. Zapravo, nisam pojma imao šta je to lepidopterist! Ali, pre Nabokova, na g-đu J. i njenu zbirku mumificiranih leptira me je podsetio esej Virdzinije Vulf „Lutanja po Ivlinu“ u džepnom, debelom izdanju koje sam doneo iz Skoplja i koje sam prepročitavao te brucoške beogradske godine. Predmet eseja je čudnikavi gospodin Dzon Ivlin, Kromvelov savremenik (kao i onog kita koji je višen u Temzi kao predskazanje smrti diktatora), koji je tokom celog svog dugog života uredno vodio dnevnik. Jedan pasus iz zapisa g-ina Ivlina kao da je ilustrovao pasiju g-đe J.: “… leptir bi nepokretan stajao na georgini, dok baštovan pored nje gura svoja kolica; ali neka samo preko leptirovih krila zatreperi senka grebla – eno ga kako već leti, hitro se izdužući u visinu. Na što bi mi pomislili: leptir vidi, no ne čuje; i po tome smo ravni Ivlinu. Ali ni jednoj normalnoj osobi u dvadesetom veku ne bi palo na pamet, ni za sekund, da ode kući po nož i njime da operiše glavu crvenog leptira kako to čini Ivlin“ (oštroumna Virdzinija, kada bi doživela sve buduće strahote dvadesetog veka izazvane ljudskim faktorom, sigurno bi imala drugačije mišljenje). Dok sam na mansardi u kući na Senjaku čitao Vulfov esej o Ivlinu, odmah mi je pred oči izlazila moja gazdarica, kako se sa lupom i pincetom u ruci, priprema za mumifikaciju tek ulovljenog leptira, koji još bespomoćno treperi krilcima.
– Priđite Aleksandrr, sedite molim – naredila bi mi g-đa J. U kolekciji je bilo stotinak primeraka, sa njihovim latinskim naslovom ispod njihovih telašca. Normalno da sam ih ispozaboravio, iako se nekih još delimično sećam, zbog njihovog ženstvenog, neobičnog imenovanja. Na primer, „Teodore“, vid koji je bio predstavljen sa manjim muškim i većim ženskim primerkom, kao uostalom kod svih vidova leptira. Muška Teodora je boje stare fasade sa jednobojnim šarama, kao opeka izbledela od sunca. Ženka pak, obratno, imala je krila kao akvarel i samo jedna oznaka, narandzasta na vrhovima krilca, nagoveštavala je da su istog soja. Kod druge dvojke čije ime takođe pamtim, „Monina“, mužjak, normalno manji i sa skromnom, mimikrijski oker bojom, dok je ženka, nasuprot neupadljivom partneru, nosila raskošni dezen, na beloj osnovi, sa žutim i crnim tufnicama. Sećam se i jednog velikog leptira po imenu „Lubentina“, koji nije imao svog parnjaka, sa svečano plavom osnovom, neočekivano kombinovanom sa crnim i crvenim nijansama.
* * *
– Pogledajte koliko je nežna, Aleksandrr – pokazivala mi je po ko zna koji put, posmatrajući pod lupom, jadnu Lubentinu – Moj muž ju je ulovio na italijanskim Alpima leti 36-te. G-đa J. je znala podatke za svakog prepariranog primerka u zbirci, kada i gde je bio ulovljen od strane njenog supruga, pasioniranog lepidopteriste.
A šta sam mogao? Zanislite jednog 20-godišnjeg brucoša, podstanara, prinuđenog da u ponoć sedi do svoje gazdarice i da se zbog učtivosti pravi kako zainteresovano sluša zastrašujuće podatke o smrti nesrećnih leptirova. Zar to nije pomalo jezivo?
Prethodno, ovakvo iskustvo nisam doživeo. Ponekad bi našao, među stranicima neke debele knjige iz roditeljske biblioteke poneku bubu, slučajno ispresovanu kao cvet. Kada joj se ovo desilo, pomislio bih, nikad traženo konzervisanje?
Ali sa zbirkom g-đe J. bilo mi je mnogo mučnije. Prvo, jer su leptiri bili skladirani kao žrtve nekakvog morbidnog rituala, a delovalo je još strašnije što su bili označeni pedantno ispisanim latinskim nazivima.
Na kraju „seanse“, sav iscrpljen penjao sam se gore, na mansardu i pored Moneta koji je već uveliko hrkao, bezuspešno sam pokušavao da zaspim.
Istina za volju, g-đa J. bi ponekad prekinula sa ređanjem podataka o mrtvim leptirovima i otpočela bi sa pričom o svom životu. Tada bi joj se i glas promenio, od monotonog recitala koji je širio studen u polutami salona, prelazila bi, otrgnuvši lupu (na moje veliko olakšanje) na opušteniji, ljudskiji ton. Tako sam i doznao kako je teklo njeno putešestvije od daleke Odese do Balkana.
Ni malecka g-đa J., kao ni njena majka, u gomili drugih rasplakanih majki i dece, nisu znale kuda će ih odvesti prepuni brod koji se tog hladnog decembarskog jutra otisnuo sa pristaništa u Odesi. Plovidba je trajala dugo, one zbijene u tesnom prostoru potpalublja, „zamislite, Aleksandrr, kao sardine u konzervi“, u nikakvim uslovima, polugladne, skitale su vodenim prostranstvom. Očaj pred beskrajnim zapenjenim morem i maglovitim nebom, na sred koga je, kao zakovan, nepomično stajao veliki sunčev disk, podsticao je žene na najneizvesnije pretpostavke. Za jedne, brod ih je vodio prema Africi, u Egipat, druge su se tešile da je razlog ovako duge plovidbe zaobilazan put za Francusku. Sve dok im jednog jutra krici morskih galeba nisu navestili da je brod uplovio i zaliv i da se najzad približavaju nekom pristaništu. Tako je i bilo, stigli su u Solun.
Prepričavajući danas istoriju morskih skitnji g-đe J. i njene mame u interpretaciji ruske starice, čini mi se da je dramatika ljermontovski prenaglašena, ali moje sećanje na patnje moskovske dame i njene devojčice (od kojih me deli ceo vek), stoje još uvek sveže u mojoj memorijskoj fioci.
(nastavlja se)
Terijerka Maza i Đole majmun/1
Ova priča je zamršenim, smešnim zapletom povezana i sa Monetom, mojim cimerom iz beogradskih, brucoških dana. Mone me je dočekao u mansardi na Senjaku, u predratnoj kući koja je pripadala g-đi J. i teta Lepi. Teta Lepin glas je bio od onih prodorno čujnih, koji bi u nedostatku petlovog kukurikanja, najavljivao jutro po celoj kući i bližoj okolini. I dan danas, posle pola veka, mogu da čujem taj kreštavi glas kako se širi kroz zidove i preko poluotvorenih prozora, iskače napolje i pentra se uzbrdo ulicom.
Teta Lepa je u kuću porodice J. dovedena posle rata iz nekog sremskog sela „da se nađe“ na pomoć supruzi tadašnjeg ministra zdravlja, druga J. U njenom rodnom selu bile su tri crkve, pravoslavna, katolička i protestantska. Kao i švapske kuće sa širokim ulazom za prolaz konja sa zapregom, pričala je ona. Za razliku od grada, u koji je „preseljena“, selo se mnogo sporije menjalo. Kuće su ostajale iste kao pre rata, samo što su dobile, umesto starih Švaba, nove stanare, Bosance. Ponekad bi teta Lepa pevušila veseli refren iz mladosti: „Špic, Maer, Špiglmaer, i Najmaer, Mogoš, Mogoš“, s naglaskom na „Mogoš, Mogoš“. Taj refren je, pomislio bih, možda nosio prezimena pravih ljudi, koji su ko zna kako prošli u ratu. To su sve bile „naše Švabe“ od pamtiveka, nadovezala bi se teta Lepa, još od Marije Terezije. Neki su kao Folksdojčeri završili uza zid, pred partizanskim vodom, a mnogi su pobegli u svoju postojbinu Nemačku, da bi se 60-tih, uglavnom leti, vraćali kao penzioneri, da vide grobove svojih predaka i svoje nekadašnje kuće, sada naseljene mnogodetnim porodicama, „sišlim sa planina“.
Osim prezimena seljaka iz njene mladosti, u sećanju teta Lepe važno mesto je pripadalo voćkama. Na dugo i na široko je pričala o divljim oskorušama kraj pitomih krušaka karamanki, o malim modrim šljivama, nasuprot krupnim žutim „jajačama“, o grožđu belom afusaliju i crvenom, slatkom hamburgu, o jabukama petrovačama, o belim dudinjama… dobijao se utisak da je živela u nekakvom ogromnom voćnjaku, gde je sve neprestano cvetalo i rađalo plodove koji su se negovali i čuvali, ali neprestano jeli.
Možda je teta Lepa volela da priča o voćkama iz svog sremskog sela, jer je njeno drugo boravište bio upravo Senjak. Kako mu samo ime kaže, u tom beogradskom naselju dvospratne kuće su bile okružene prostranim dvorištima sa puno drveća što je ovim predratnim kućama davalo nenametljivu otmenost, spokoj i zaštitu od okolnog sveta i buke. Uz prozor naše studentske mansarde oslanjale su se gornje grane velike višnje koje bi u proleće, kada bi otvorili prozor, ulazile u sobu, okićene sitnim, belim cvetovima.
Poreklo g-đe J., za razliku od onog teta Lepe, dolazilo je iz sasvim drugog ambijenta.
* * *
Kad sam se doselio na mansardu, g-đa J. je već odavno bila udovica. Njen suprug, ministar zdravstva i ginekolog, inače dosta stariji od nje, bio je zakopan, odavno pre mog dolaska, u Aleji zasluženih građana, sa svim državnim počastima, uz zvuke vojnog limenog orkestra. G-đa J. je sa neskrivenim zanosom pripovedala o tom dirljivom događaju, na kome je „zamislite Aleksandrr, prisustvovao drug Tito lično, sa celim rukovodstvom. Bili su i Kardelj, i Ranković…“. Iako je Ranković već bio ostranjen od svih javnih funkcija, za g-đu J. je on uvek stajao desno od Tita na nezaboravnom goblenu tog svečanog čina njene lične istorije kada se opraštala od supruga.
Iako je pričala o svojim uspomenama sa patosom, život joj je zaista bio ispunjen dramatičnim događajima. Njen otac, ruski general, zvao se Aleksandar, te mi se možda zato, za vreme celog mog jedno i po godišnjeg boravka u kući na Senjaku, g-đa J. nije obraćala mojim uobičajnim nadimkom, kao Mone, tetka Lepa i svi drugi, nego sa naglašeno izgovorenim Aleksandrr. Možda je i Ranković zbog svog imena imao zaštićeno mesto u njenim uspomenama.
Moskovske godine ostavile su neizbrisiv magičan trag na g-đu J. Veliki grad je u očima devojčice bio ispunjen veličanstvenim crkvama i bulevarima, damama u raskošnim bundama koje su se vozile u fijakerima, sa dadiljom koja ju je vodila po po tržnici obučenu kao za crkvu, sa svečanim večerama u roditeljskom domu kada su je podizali u ruke visoki bradati muškarci u besprekornim uniformama ili u crnim frakovima. G-đa J. se sećala i nekih drugih – pogurenih prosjaka i skitnica koje je ponekad susretala prilikom šetnji sa dadiljom po strani od bulevara, po lavirintu od uličica velikog grada. „Bili su različni. Bili su sasvim različiti od prijatelja mojih roditelja“. Ti, takvi zastrašujući ljudi kao da su bili očigledan nagoveštaj onog što će grubo razoriti bajkovite dečje godine g-đe J. Haos Revolucije. Sve se odigravalo veoma brzo: nasilno preseljenje iz velikog stana u Moskvi u mali apartman u Odesi, zaglušujući pucnji i granate koje kao da su dolazile iz susednog dvorišta, „razjareni“ oficiri na konjima sa perjanicama kao za paradu, vojnici sa bajonetima u blatnjavim uniformama koji govore i psuju na raznim jezicima (malecka g-đa J. je pepoznavala francuski i nemački koje je učila od vaspitačice)… Oca je sve manje viđala. On se sa ostalim generalima u štabu Denjikina, vraćao sa fronta samo da se presvuče i zagrli ih. Sve do jednog maglovitog, kišovitog jutra kad ih je papočka ukrcao na brod, među gomilu rasplakanih, izgužvanih, izgubljenih žena i dece.
Doživljaje iz svog detinjstva, g-đa J. mi je pripovedala u specifičnom noćnom ambijentu salona kuće na Senjaku. Naime, kada bi se dockan uveče, krišom, najtiše što može, penjao na mansardu drvenim stepenicama (teta Lepa bi već uveliko spavala), one bi, i pored mog napora, ipak zaškripale, i odmah bi se oglasio njen tihi, ali zapovedni glas: – Aleksandrr, dođite, molim vas.
* * *
Bezvoljno, sa pritvornim osmehom, upućujem se ka salonu, gde me g-đa J. sa lupom u ruci dočekuje u elegantnoj stilskoj fotelji od tamnog orahovog drveta, sa fino izrezbarenim ivicama na naslonima i krivim, ali stabilnim nogarkama. Nad tom zaobljenom foteljom čeka me uspravljeni torzo g-đe J. U vreme mog boravka u kući na Senjaku, ona je sigurno imala više od sedamdeset godina, u svakom slučaju bila je starija od teta Lepe, ali za razliku od sitne, zabrađene žene koja je i pored svog gromkog glasa već bila pogrbljena, držanje, kao i figura g-đe J. delovali su mnogo mlađe. E sada, zamislite da je na tom uspravnom, očuvanom telu nasađena jedna ozbiljna, sedokosa, oštrooka glava sa malim baltičkim nosem, ali i stisnutim usnama, i dobićete lik moje tadašnje gazdarice.
To lice je postajalo još strožije u trenutku kad bi me pogledala kroz lupu. Tada bi joj pogled dobijao neku insektoidnu usredsređenost, utisak koji je možda dolazio otuda, jer su ispred nje, na stolu, bili raspostrti listovi sa uredno poređanim i pričvršćenim (špenadlama?) leptirima. Velika kolekcija ulovljenih, ko zna kad i gde, insekata čija su bezživotna raspeta tela bila predmet svojevidne ponoćne inspekcije g-đe J.!
U to vreme još nisam pročitao „Lolitu“, niti sam mogao da znam da je autor ovog romana bio strastven lepidopterista. Zapravo, nisam pojma imao šta je to lepidopterist! Ali, pre Nabokova, na g-đu J. i njenu zbirku mumificiranih leptira me je podsetio esej Virdzinije Vulf „Lutanja po Ivlinu“ u džepnom, debelom izdanju koje sam doneo iz Skoplja i koje sam prepročitavao te brucoške beogradske godine. Predmet eseja je čudnikavi gospodin Dzon Ivlin, Kromvelov savremenik (kao i onog kita koji je višen u Temzi kao predskazanje smrti diktatora), koji je tokom celog svog dugog života uredno vodio dnevnik. Jedan pasus iz zapisa g-ina Ivlina kao da je ilustrovao pasiju g-đe J.: “… leptir bi nepokretan stajao na georgini, dok baštovan pored nje gura svoja kolica; ali neka samo preko leptirovih krila zatreperi senka grebla – eno ga kako već leti, hitro se izdužući u visinu. Na što bi mi pomislili: leptir vidi, no ne čuje; i po tome smo ravni Ivlinu. Ali ni jednoj normalnoj osobi u dvadesetom veku ne bi palo na pamet, ni za sekund, da ode kući po nož i njime da operiše glavu crvenog leptira kako to čini Ivlin“ (oštroumna Virdzinija, kada bi doživela sve buduće strahote dvadesetog veka izazvane ljudskim faktorom, sigurno bi imala drugačije mišljenje). Dok sam na mansardi u kući na Senjaku čitao Vulfov esej o Ivlinu, odmah mi je pred oči izlazila moja gazdarica, kako se sa lupom i pincetom u ruci, priprema za mumifikaciju tek ulovljenog leptira, koji još bespomoćno treperi krilcima.
– Priđite Aleksandrr, sedite molim – naredila bi mi g-đa J. U kolekciji je bilo stotinak primeraka, sa njihovim latinskim naslovom ispod njihovih telašca. Normalno da sam ih ispozaboravio, iako se nekih još delimično sećam, zbog njihovog ženstvenog, neobičnog imenovanja. Na primer, „Teodore“, vid koji je bio predstavljen sa manjim muškim i većim ženskim primerkom, kao uostalom kod svih vidova leptira. Muška Teodora je boje stare fasade sa jednobojnim šarama, kao opeka izbledela od sunca. Ženka pak, obratno, imala je krila kao akvarel i samo jedna oznaka, narandzasta na vrhovima krilca, nagoveštavala je da su istog soja. Kod druge dvojke čije ime takođe pamtim, „Monina“, mužjak, normalno manji i sa skromnom, mimikrijski oker bojom, dok je ženka, nasuprot neupadljivom partneru, nosila raskošni dezen, na beloj osnovi, sa žutim i crnim tufnicama. Sećam se i jednog velikog leptira po imenu „Lubentina“, koji nije imao svog parnjaka, sa svečano plavom osnovom, neočekivano kombinovanom sa crnim i crvenim nijansama.
* * *
– Pogledajte koliko je nežna, Aleksandrr – pokazivala mi je po ko zna koji put, posmatrajući pod lupom, jadnu Lubentinu – Moj muž ju je ulovio na italijanskim Alpima leti 36-te. G-đa J. je znala podatke za svakog prepariranog primerka u zbirci, kada i gde je bio ulovljen od strane njenog supruga, pasioniranog lepidopteriste.
A šta sam mogao? Zanislite jednog 20-godišnjeg brucoša, podstanara, prinuđenog da u ponoć sedi do svoje gazdarice i da se zbog učtivosti pravi kako zainteresovano sluša zastrašujuće podatke o smrti nesrećnih leptirova. Zar to nije pomalo jezivo?
Prethodno, ovakvo iskustvo nisam doživeo. Ponekad bi našao, među stranicima neke debele knjige iz roditeljske biblioteke poneku bubu, slučajno ispresovanu kao cvet. Kada joj se ovo desilo, pomislio bih, nikad traženo konzervisanje?
Ali sa zbirkom g-đe J. bilo mi je mnogo mučnije. Prvo, jer su leptiri bili skladirani kao žrtve nekakvog morbidnog rituala, a delovalo je još strašnije što su bili označeni pedantno ispisanim latinskim nazivima.
Na kraju „seanse“, sav iscrpljen penjao sam se gore, na mansardu i pored Moneta koji je već uveliko hrkao, bezuspešno sam pokušavao da zaspim.
Istina za volju, g-đa J. bi ponekad prekinula sa ređanjem podataka o mrtvim leptirovima i otpočela bi sa pričom o svom životu. Tada bi joj se i glas promenio, od monotonog recitala koji je širio studen u polutami salona, prelazila bi, otrgnuvši lupu (na moje veliko olakšanje) na opušteniji, ljudskiji ton. Tako sam i doznao kako je teklo njeno putešestvije od daleke Odese do Balkana.
Ni malecka g-đa J., kao ni njena majka, u gomili drugih rasplakanih majki i dece, nisu znale kuda će ih odvesti prepuni brod koji se tog hladnog decembarskog jutra otisnuo sa pristaništa u Odesi. Plovidba je trajala dugo, one zbijene u tesnom prostoru potpalublja, „zamislite, Aleksandrr, kao sardine u konzervi“, u nikakvim uslovima, polugladne, skitale su vodenim prostranstvom. Očaj pred beskrajnim zapenjenim morem i maglovitim nebom, na sred koga je, kao zakovan, nepomično stajao veliki sunčev disk, podsticao je žene na najneizvesnije pretpostavke. Za jedne, brod ih je vodio prema Africi, u Egipat, druge su se tešile da je razlog ovako duge plovidbe zaobilazan put za Francusku. Sve dok im jednog jutra krici morskih galeba nisu navestili da je brod uplovio i zaliv i da se najzad približavaju nekom pristaništu. Tako je i bilo, stigli su u Solun.
Prepričavajući danas istoriju morskih skitnji g-đe J. i njene mame u interpretaciji ruske starice, čini mi se da je dramatika ljermontovski prenaglašena, ali moje sećanje na patnje moskovske dame i njene devojčice (od kojih me deli ceo vek), stoje još uvek sveže u mojoj memorijskoj fioci.
(nastavlja se)