Pijana mladež i moralna panika

Kad sam bio mlad i zelen govorilo se i pisalo da su mladi na stranputici, da se seksaju, piju i drogiraju se i slušaju dekadentni rokenrol. I da takvo ponašanje, je li, ugrožava svetli lik socijalističkog omladinca te se zato, drugarice i drugovi, treba oštro boriti protiv tih nezdravih pojava u našim redovima. Odavno više nisam tako zelen, ali izgleda da se ništa bitno nije promenilo: mladima se i dalje spočitava da se prerano i previše seksaju, da previše piju, a još se i drogiraju; jedino im se više ne zamera da slušaju rokenrol, jer ga mahom ionako ne slušaju, nego cajke. Znate šta su cajke, to je nešto što je jako fuj, ima lažnu plavu kosu i pravi duboki dekolte, a dobilo je ime po pesmi “Caj, caj, cajka iz Novoga Sada”, za koju u Novom Sadu niko živ nije ni čuo.

Kako god bilo, novine objavljuju alarmantna istraživanja tipa “u Sisku 88 posto mladih stalno ili povremeno pije”, reporteri u noćnim ophodnjama po Zagrebu hvataju cure i mladiće in flagranti u ne baš treznom noćnom provodu, raspitujući se kao kakvi strogi špiclovi za njihovu suspektnu punoletnost, i uopšte, stiče se dojam da se upravo događa nešto apokaliptično, i da društvo evo u direktnom prenosu treskom propada zato što se omladina, pogodite šta, masovno odala gnusnim porocima i našla se na stranputici. Taj medijski stvoreni ili bar posredovani privid u sociologiji odavno ima ime, i zove se “moralna panika”.

Pa dobro, navikli smo odavno na to da moralnu paniku šire adepti suštinski desno-konzervativnih vrednosti: crkva, desničarske partije, kojekakve udruge za promicanje obiteljskih vrednota i tako to; njima je Sodoma i Gomora ionako stalno u mislima, i u stanju su je videti u bilo čemu. Sada nam, međutim, glavni udar moralne panike dolazi sa druge strane, iz dominantno levo-liberalnog okruženja. Umesto onih koji ti propovedaju da se od masturbiranja suši kičma, da nema pipanja pre svetog sakramenta braka i da će onaj ko danas uvuče dim iz džointa sutra završiti u ubožnici kao intravenozni narkoman, izloženi smo novom, navodno suptilnijem dušebrižništvu, koja se ne poziva na Bibliju nego na nauku i na opšte dobro. Deco, nemojte se seksati, piti i drogirati se jer to nije dobro za vas! Još ste mali! Ostavite nama da se seksamo, pijemo i drogiramo se, a vi ćete doći na red kada se mi umorimo! Deca su , međutim, jako nestrpljiva i ne mare za takva upozorenja, što dušebrižnike dodatno frustrira.

Ima tu još jedna stvar, lukavo attachirana čitavoj priči, a koja nije bila toliko jako izražena kad sam ja bio mlad i zelen, mada je i tada zapravo bila potmulo sveprisutna. To je nasilje. Alkohol i nasilje najednom su u medijski posredovanoj predodžbi demagoški spojeni u nerazmrsivo klupko. Kad neko negde nekoga prebije – to je bilo jer je bio pijan (a alkohol je po sebi jedno veliko zlo, evo, pitajte šeike iz Saudijske Arabije). U Beogradu je, u novogodišnjoj noći, neki klipan nasumično izbo sedmoro ljudi, i posle se vadio da ne zna ništa jer je bio pijan. Tipčić je, međutim, član jedne ekstremne navijačke grupe; da se nije i u nju pijan učlanio? I oni mlađahni besprizornici koji su mene napali metalnom šipkom u autobusu – pisalo se dosta o tome – takođe su se na sudu vadili da su bili pijani. Otkrilo se, međutim, da su vrli mladići pripadnici ekstremno desničarskih udruženja, a za pretpostaviti je da su se u njih učlanili trezni. Pre nekog vremena je i Milan Bandić izjavio da je Luku Ritza “ubio alkohol”. Zazorno je pristojnom čoveku uzimati olako u usta to ime i govoriti o jednoj takvoj tragediji, ali ovoliko se može i mora reći: ne, nikakav alkohol nije ubio Luku Ritza. Ubilo ga je nasilje. Ono isto nasilje, uskogrudo i mrziteljsko prema svemu drugačijem, koje na razne načine zapravo propagira i na životu održava patrijarhalna i opresivna kultura odraslih. To je ubilo Luku Ritza, i ne samo njega. Da li su nasilnici pri tome bili pijani ili trezni, sasvim je irelevantno. Naime, trezan nasilnik i pijan nasilnik ne razlikuju se ni po čemu bitnom: to je jedna te ista osoba u dva agregatna stanja.

Rekoh na početku: moraliziralo se naveliko i kad sam ja bio deo te problematične, pače maloletne mladeži sumnjive trezvenosti. Da li sam mario za to? Nisam, ni najmanje. A osamnaest sam godina napunio jedne julske večeri hiljadu devetsto osamdeset i treće, u malom Lapidariju. Bila je to, istinu govoreći, inicijacijska prigoda, za mene vrlo značajna, ali iz drugih razloga, ne zbog punoletnosti same. Ništa mi se, naime, nije te večeri otkrilo što do tada nisam već probao i znao. Moja mera u alkoholnim pićima već je bila dobro odmerena, podvučena solidnim iskustvom. Džoint? Može, naravno. Nešto teže – ne, hvala. Mada mnogi oko mene nisu ni tu, pravo govoreći, bili baš restriktivni.

Zapravo, te 1983. već je iza nas bilo ono što ćemo zvati “novi val”, i što je do danas valjda najveći od svih urbanih mitova o “zlatnom dobu” nastalih u metropolama bivše Juge. Znam o čemu se tu tačno radilo u tom novom valu, osobito zagrebačkom, u Lapu, Kulušiću, Studentskom centru, Jabuci: bio sam prisutan, i u treznom i u pijanom stanju, onako mlad i zelen, gladan i žedan i željan svega, onako neponovljivo nov u neponovljivo uzbudljivom svetu. World is an oyster, open it! Da sam sedeo doma, trezan i pitom, i čekao da napunim osamnaest godina, ništa od novog vala ne bi me zakačilo, propustio bih ga kao što neki pijani svat bauljajući po kolodvorskoj birtiji propusti poslednji šinobus za Dugu Resu.

Jedino što se od tada do danas promenilo jeste to da smo, posle komunističkih i crkvenjačkih, dobili i građansko-sredinske iliti levo-liberalne dušebrižnike, kojima se ponovo priviđa apokalipsa i rasap svih vrednosti jer je naša mladunačad, eto, pijana i drogirana i naseksana i sluša neku nemoguću muziku. Za razliku od nas, je li tako.

Odakle uopšte izvire sva ova histerija? Možda bismo taj fenomen mogli nazvati “efekat cikličnog kretanja”. Naime, otkad je nepobitno utvrđeno da je planeta Zemlja manje-više okrugla, jasno je i to da ako kreneš ka, recimo, istoku, i u tom kretanju budeš dovoljno uporan, na kraju ćeš se naći na zapadu, i početnoj tački kretanja prići ćeš sa zapadne strane. Što važi za prostor, važi i za vreme, kako je dobro poznato svakome ko je iskusio onaj čas praskozorja u kojem kažemo, umorno ili možda zadovoljno, kako je “toliko kasno da je već rano”. Što važi za prostor i vreme, važi i za svetonazore: ako kreneš, recimo, levo, pa u tom pomeranju ulevo budeš dovoljno uporan, jednog ćeš se jutra zateći negde sasvim desno; vredi i obrnuto, dakako. Te levo-desne dihotomije primerene su evropskom shvatanju stvari, a u angloameričkom to bi bila opreka između liberalnog i konzervativnog: neki liberali (u američkom smislu reči; dakle, više nešto kao kulturološki levičari) odlaze toliko daleko u svojoj liberalnosti da postepeno ali neumitno postaju konzervativci. To jest, na kraju počnu da brane imanentno konzervativne vrednosti, samo stilski malo rearanžirane.

A život je previše dobar i dragocen da bi stao u te kalupe, bilo da dolaze sa liberalne ili konzervativne strane. Mladost je slatka, i da, i opasna na neki način, ali niko te nikada nije sačuvao od tebe, i nikada ni neće, i zapravo je dobro što je tako. Trideset godina kasnije, sve za čime žalim su stvari koje nisam učinio, a hteo sam, ali nisam bio dovoljno hrabar. A sve one ekstaze i mamurluci kroz koje ispituješ sopstvene limite, sve je to pošteno plaćeno, i ne bih to dao nikome.