“Lupali neki ljudi”, kaže predsednica kućnog saveta. “Neki važni ljudi. Doveli silne radnike. Ako ovako nastave, srušićemo se! Statiku će poremetiti. Dole, u podrumu, pojavila se pukotina pored strujomera, to ste videli. Sad se širi. Zato se i lift zaglavljuje. Mogu oni da pričaju da to nema veze, ali ja vam tvrdim da je od toga. Kradu nam struju i vodu. Šta da radimo? Imate li nekog u upravi grada?”
On zamišljeno odmahuje glavom.
“Nemam, rekao sam vam.”
Ona nastavlja, kao da ga nije čula.
“Više ne znam kome da se žalim. Uništiće nas lupeži.”
Hteo bi da krene, žuri mu se, ali ona stoji posred stepeništa. On gotovo ovlaš, ne pomerajući ostatak tela, jednom nogom zakorači na stepenik, izgovarajući:
“Draga gospođo Seko, njih je nemoguće mimoići kada dođu ona vremena. A uvek dođu. Kod Bulgakova, Harmsa, Kundere…”
Slaba nada da će ona uzmaknuti pred ovim njoj neprepoznatljivim imenima. Predsednica kućnog saveta nadire još silnije ka njemu.
“Koja ona vremena, gospodine Todoroviću? O čemu govorite? Za ovih mojih šezdeset i pet godina samo takva vremena i poznajem.”
”Šta ćete…”
Todorović je lagano i ostatkom tela krenuo za onom nogom na stepenici.
”Bulgakov je pisac, znam ga. Rus. A taj, Hans?”
“Harms. Danil Harms.”
“Nemac, je li?”
“Ne, i on je Rus. Pisao je kratke priče.”
“Nismo mi za kratku priču. Za nas je roman. I to u nastavcima. Videli ste koliku firmu su nam okačili na fasadu. Već treći mesec je prošao, a ni dinara nam nisu platili. Ne znam više kome da se žalim. Svi su oni uvezani. E, ako i vi nemate nikoga u opštini… pa vi ste učen čovek, na važnom ste mestu…”
”Ma dajte gospođa Seko, kakvo je to važno mesto?”
”E, loše nam se piše… Kad živimo u razbojničkoj državi.”
U njemu zatitra nada, jer je konstatacija o razbojničkoj državi obično dolazila na kraju ovih tirada besne, a nemoćne žene; smešne na prvi pogled, ali jedine kojoj je u tom staništu sve samih ”rođenih Beograđana” bilo stalo do toga da se izbori za red.
I tako već mesecima traje dijalog na stepeništu između stanara sa drugog sprata, Vladana Todorovića, kustosa u Muzeju pošte, koji se pre nepunu godinu doselio u zgradu pod brojem dvadeset i tri u tihoj ulici nadomak Tašmajdanskog parka, i gospođe Seke, alias Margite Šoškić, predsednice kućnog saveta, koja je u toj zgradi rođena. Četvorospratnica je u međuvremenu – a to međuvreme je čitav njen život – porasla za još jedan sprat.
“Vanbračno uvećanje stambenog prostora”, kako je gospođa Seka krstila nelegalnu gradnju, realizovano je odmah nakon NATO bombardovanja u leto 1999. godine. U podrumu je na dva nivoa bio Opelov servis, koji je preko noći prestao sa radom, da bi zatim deo tog prostora uzela od grada u zakup ista osoba koja je u prizemlju držala kafić.
“Naravno da vi to ne možete da razumete, jer niko normalan to razumeti ne može”, rekla je novom stanaru gospođa Seka samo nedelju dana nakon njegovog useljenja. “Na čitavoj Paliluli ne postoji zgrada u kojoj ne živi barem jedan skot, međutim, ova naša je leglo skotova, koji će za sitnu crkavicu da se združe sa svakakvim ološem. Tako je uvek bilo. Kao da smo ukleti. Nikako da nas ostave na miru. Eto, sada onaj Tomić iz gradske vlasti, zapravo njegov brat, uzeli u najam od državne firme “Prostor Beograda” i donji nivo našeg podruma, ostavili nam samo šupe. Hoće da grade samoposlugu. Sve bez dozvole. U opštini me šetaju od jedne do druge službe. Pa, nisam luda, vidim ja da je sve to korumpirana banda. Pamtim dobro kako je počelo. Sa onim penzionisanim supovcem sa četvrtog sprata, koji je bez dozvole uzeo vešernicu i pretvorio je u garsonjeru. Posle prodao i stan, i garsonjeru kriminalcima koji nam već dvadeset godina vršljaju po zgradi. I samo se smenjuju, sve gori od goreg.”
Gospođa Seka je na neki njemu nerazumljiv način doznavala kad on ulazi u zgradu, i često bi baš tada izvirivala iz svog stana u prizemlju, preprečivši mu put, zadihano iznoseći neku neodložnu temu vezanu za zgradu. Nije mu uvek bilo do razgovora, ali bi pristojno ostajao da sluša, jer je vrlo brzo shvatio da zahvaljujući njoj zgrada izgleda i funkcioniše kao bilo koja u Beču, a tamo znaju kako se kuća održava. Bilo je i nešto još značajnije – snabdevala ga je informacijama, dragocenom građom za nešto što je sanjao da jednog dana ostvari, ako se usudi, ako vidi da to što sanja čvrsto drži u rukama. Nije se nikome poverio, jedva se i sebi usudio da prizna, da sve te rečenice koje prebira po glavi dok šeta Tašmajdanom, svi ti papirići koje skuplja, svi ti isečci iz novina, sve to vodi jednom cilju – jednoj velikoj knjizi o Beogradu. Njegovoj knjizi.
Ušavši u stan, zapisivao je Sekine reči: kuća je sagrađena pred sam rat i jedina je u ulici ostala netaknuta u nemačkom bombardovanju 1941. godine; ni “prijateljska razaranja” savezničkih aviona na Uskrs, na kraju rata, nisu joj naudila; vlasnik, bogati rentijer, predvideo garažu za svaki stan, i to u ono vreme; živeo je sa kućnom pomoćnicom kojom se posle rata oženio, i nisu imali decu; njega ne pamti, ali nje se seća, stanovala je na četvrtom spratu; od onolikog bogatstva nakon nacionalizacije rentijer spao na dve sobe; to ga je i oteralo u smrt, a kažu bio je pravi gospodin, čitav život radio kao mrav; ovi danas samo grabe i otimaju, sve bi da steknu preko noći, gori su nego komunisti posle onog rata; šta nam vredi što će i njihovo proći; ili, ipak, neće?; šta vi mislite gospodine Todoroviću? jači su ovo formati, bezdušniji, karikature… “Šta je babo, šta se buniš? Jel’ hoćeš da te pojede mrak?” Tako mi je pre neki dan rekao onaj Tomićev brat; kriminalac koji reketira pola Beograda…
Još dugo nakon što uđe u svoj stan, Vladan nosi u sluhu glas gospođe Seke. To je ta moćna intonacija, visoko uznemirenje kojim se vreme otvara kao konzerva. Samo reč, dve su dovoljne da šmugne iz zatočeništva istih misli, prizora, glasova. Jer, iste misli uvek prave istu priču. Brže se stari u istoj priči. Duša usahne, a telo vegetira do sudnjeg dana.
Ne samo na činjenice koje mu komšinica iz prizemlja saopštava, reaguje Vladan još na nešto – osetljiv je na boju njenog glasa; ponaša se kao precizan prisluškivački instrument. Konstatuje svaki detalj. Ovog puta je to Palilula. Jeste, nekada u tursko doba beše zabranjeno u varoši pušiti na ulici. Za čas bi negde planuo krov od slame. Tek na izlasku iz varoši, na mestu u blizini kamenoloma, smele su se paliti lule. Odatle Palilula. Reč odbegla iz kakve dečje uspavanke. Lula-lula-pali-lula… Palilula.
Zna on da se baš tu, ispod Tašmajdana, nalazio jedini deo turskog Beograda koji nije porušen, gde su Austrijanci tokom svoje dvadesetogodišnje vladavine naselili nemačke seljake, i podigli selo Karlstal. Međutim, nakon odlaska Austrijanaca iz Beograda 1739. godine, nestalo je i ovo naselje. Ipak, kad god krene od Palilulske pijace Aberdarovom ulicom prema Tašmajdanskom parku – gde će na terasi kafea “Poslednja šansa” popiti jutarnju kafu, a zatim se uputiti u Muzej pošte – ugleda lelujave prilike sa tamnim klobučastim šeširima kako se dovikuju na nemačkom, da bi zatim nestali čim se pojave razmahani vojnici sa turbanima i isukanim sabljama. I sve tako, jedni druge smenjuju, svaki kubni santimetar prostora nabijen je prošlošću koja ne prolazi.
Ništa na ovom svetu ne iščezava sasvim. Uvek negde nešto preostane, kakav znak interpunkcije – zlatni prsten, zenica topaza, muštikla od slonovače. Ali i ono što korodira, truli, u prah se pretvara, traje neko vreme u nečijem vidokrugu. Kao što Vladan pamti vitraž kredenca u trpezariji Hristine Sedrlandić kod koje su iznajmljivali sobu kadgod su majka i on boravili u Vrnjačkoj banji. Engleska pastorala: zeleni brežuljci, bele tačke ovaca, pastir pod drvetom. Kredenac je kupljen u Londonu, poklon Hristininog dede, Nila Sedrlanda svojoj ženi Jelisaveti. Bio je telegrafista u srpskoj pošti. Pred kraj života dodao je svome prezimenu nastavak “ić”.
2.
Na Tašmajdanu je nekada bilo groblje.
Isidora Sekulić u svojim sećanjima na Prvi svetski rat zapisuje: “Staro. Markovo groblje. Posekli su drveta. Stabla popadala, a grane se još povijaju. Na svakom grobu sedi po jedan vojnik i zviždi. Razgovaraju, žagore, vijaju se, pa se onda razilaze. Njima je ručak, a nama je podne.”.
Dve godine ranije dobila je srpsko državljanstvo. Pre toga je bila austrougarski državljanin. Objavljivala pod okupacijom, kao i Bora Stanković. Na kraju je on platio ceh za sve.
“Zar se samo književnici optužuju za saradnju?”, pitao se mnogo godina kasnije Ivo Andrić. “Zašto ne odgovara kasapin što je klao pod okupacijom stoku, pekar što je pekao hleb, vozovođa što je vozio ljude, kafedžija što je držao kafanu? Prvi put kada je došao u moj stan, Bora mi se žalio kako su i za njega tražili vešala. Užas!”
Kako se odvijao onaj nevidljivi život, o tome knjige ne svedoče, tek po neki trag. Kako je Ivo Andrić rešio radni staž? Kako je nabavio silne potvrde? Kroz koliko je samo država prošao. Sigurno je imao uredne papire. A ne kao Tin Ujević. Ili Matoš. Krleži papiri nisu bili potrebni. Njega je Tito zvao Fric. I to je bilo dovoljno.
Risto Ratković nije imao papire. I nikome nije bio Fric.
Bio je diplomata, kao i Andrić. Obojicu uhvatio rat u embahadama. Andrića u Berlinu, a Ristu u Kairu.
Risto je nosio cipele broj trideset i četiri. Nepoznato je koji broj je nosio Andrić. Bio je tih čovek. Kao da hoda bos.
Duboko iza zavese je papirologija egzistencije. Tu se odvija nevidljivi tok života. Ne može se preskočiti.
O tome vazda misli Vladan Todorović.
Jednom godišnje, na svoj rođendan, ulazio je Vladan u neku od poslednjih godina pisaca koje je voleo. Počelo je to na njegov dvadeset i sedmi rođendan. Pitao se šta je od svog života uradio. Eto, Ljermontov, sa samo dvadeset i sedam godina zaokružio je neprolaznu biografiju. Ludovao, ljubio, pisao, borio se u dvobojima. Takav život vredelo je voditi. A ne kao on, Vladan, stalno sebi podnosi izveštaj, ne prestaje da koriguje šta god da radi. Kao mladić prekidao je ljubavne veze samo zbog kakvog gesta, intonacije, pogleda kojim bi voljena zaparala sklad trenutka. Nekada je to bila primedba treće osobe, kao onda na letovanju u Makarskoj kada je Viktor, njegov najbolji drug, usput primetio da devojka sa kojom je Vladan otpočeo vezu ima tanke usne i čudno se smeje. Još iste večeri ugasio se u njemu svaki interes za tom devojkom.
Šta drugi kažu, bilo mu je važnije od vlastitog mišljenja. Nije se pitao da ono što kažu možda nije ono što misle. Neprestano je u njemu radio virus sumnje. Nesigurnost je bila trajno stanje. Ali, zar je po tome poseban? Drugi isto rade, u sebi sa sobom razgovaraju. I ćute. Malo ko iznosi originale na svetlost dana.
Vladan je živeo u jednom nepreglednom izveštaju, između rubrika, uvek iznova podvlačeći crtu. Uzeo bi za kratko vazduh, i opet zaronio u omamljujuće dubine navika. U međuvremenu je tekao nekakav život. Mogao se i sa Ljermontovom porediti – ruski pesnik zbog zdravlja sa babom seli na Kavkaz, Vladan sa majkom u Vrnjačku banju. Bilo je još sličnosti između ruskog romantičara i njega. Jedino su pesme nedostajale.
I tako je prošla godina u kojoj je nekoliko puta pročitao Junaka našeg doba, i započeo infantilnu igru koja je bila njegova najdublja tajna. Smenjivali su se pisci u svojim poslednjim godinama. Čitao ih je ponovo, šetao njihovim biografijama.
Ali, nije Vladan postao lovac na vreme u dvadeset i sedmoj godini. Mnogo ranije, još kao dete sakupljao je račune koje bi mu majka nakon kupovine dala. Odlagao je cedulje po fiokama pisaćeg stola, u posebnim kutijicama koje je pažljivo pravio od hamera, ukrašavajući ih sličicama isečenim iz maminih ilustrovanih žurnala. Pogled na šarene kutijice u dnu fioke značio je isto što i Sezame, otvori se! Njegovi drugovi su skupljali autiće, plastične kauboje i Indijance, simulirajući trke ili bitke, a on je skupljao listiće sa različitim ciframa i datumima i tako postajao vlasnik dana na koje su se računi odnosili, u njihovom punom totalitetu. Ono što pamćenje propusti da zabeleži, ono što bi vreme da odnese i uništi, ostajalo je u svojoj esenciji utisnuto na papirićima i činilo ga vlasnikom tog zauvek uređenog kraljevstva.
Otac, zaposlen u Vojnom istorijskom institutu, tvrdio je da će mali biti sjajan matematičar. Možda glumac. Dovoljno je da samo jednom pročita stranu nekog teksta, pa da ga od reči do reči odmah reprodukuje. Međutim, Vladan je bio ravnodušan prema prirodnim naukama. Po čitave sate ležao je na krevetu i uvodio tramvajske linije u mestima koja je poznavao. Tako je Vrnjačku banju i Šabac premrežio šinama. Kasnije je širio mrežu i na gradove kroz koje bi tek usput prošao. I raj je zamišljao kao prostor kojim klize tramvaji.
Maštao je da bude nevidljiv. Posle je imao opsesiju da napiše knjigu o onome što se ne izgovara. Knjigu o prećutanom. Međutim, kada je završio gimnaziju nije upisao književnost, niti istoriju, kao što je to njegov otac priželjkivao, već studije istorije umetnosti. Nije žudeo da piše, već da popisuje. Evidentirati umesto kreirati.
Kada bi sa društvom leti putovao jadranskom obalom, za sobom je u mašti ostavljao tramvaje od Kopra do Ulcinja. Klatili su se i po ostrvima. Vodio je ljubav, živeo kao sav normalan svet, a u sebi je negovao ono dete koje je sakupljalo račune. Svako ima fantazme koje nikome ne poverava. Vladan je živeo svoje fantazme.
U času kada mu prilazimo napunio je pedeset i četiri godine. Baš tako, u jedanaest časova i deset minuta, kako je zabeleženo u krštenici. Proživeo je još jedan Ljermontovov život. Dva Ljermontova u njemu.
Sedi na klupi u tašmajdanskom parku. Nemi spomenici Hajdera Alijeva, osnivača modernog Azerbejdžana, i pisca Milorada Pavića. Sa zvučnika Rimski Korsakov: Bumbarov let.
Žagor iz bašte Madere.
Kako je stario, opredeljivao se za manje poznate pisce, pa je tako godinu dana ranije dao prednost Dragomiru Brzaku, zaboravljenom književniku i boemu, stalnom posetiocu kafane Dardaneli, u odnosu na Andreja Belog, čiji roman Petrograd je znao napamet. Presudila je bliskost, pripadnost po instituciji. Brzak je bio prvi sekretar Uprave poštanskih fondova i inspektor telegrafa. U Beču je završio poštansko-telegrafski kurs. U tom gradu je stekao boemski staž. Večeri provodi po kafanama, povremeno peva u horu pozorišta Margareten. Po povratku u Beograd postaje član Beogradskog pevačkog društva. Turneju po Balkanu ovekovečio je u putopisu Sa Avale na Bosfor.
Tog jutra kad ističe Brzakova godina, Vladan je na korak od poslednje godine Danila Kiša. Sada da uđe u Maderu, i krene da anketira od stola do stola, svi bi znali ko je Danilo Kiš. Međutim, da ih pita ko je bio Ivo Ćipiko, usledio bi tajac. Ili bi se, ipak, našao neki udbaš, pajtaš Miljana Miljanića, koji bi primetio da je jedan Ćipiko pre rata igrao fudbal za splitsku Auroru. Desnog halfa, kaže zamišljen.
Da li iko u Maderi zna ko je bio Ivo Ćipiko?
Rođen 1869. godine u Kaštel Novom kraj Trogira od oca potomka mletačkih plemića i majke seoskog porekla. Sa dvadeset godina dovršio školovanje u Gospodarskom i šumarskom učilištu u Križevcima. Otada pune dve decenije je šumarski službenik po ostrvima i zagorju u Dalmaciji i u Dubrovniku. U vreme Balkanskih ratova prelazi 1912. godine u Srbiju, gde postaje šumar u Pinosavi pored Beograda, a zatim se seli u Đevđeliju, odakle se krajem 1915. godine povukao u Solun. Na kraju Prvog svetskog rata vraća se iz izbeglištva i postaje inspektor Ministarstva šuma i ruda u Beogradu. Umro je 1923. godine u Kaštel Starom.
Ali, šta je bilo između? Šta se smestilo u tih nekoliko godina posle Prvog svetskog rata u zajedničkoj državi Srba, Hrvata i Slovenaca? Zašto se Ivo vraća u rodni kraj da tamo umre? Da li se ikome poverio? Postoje li deca ili unuci Ćipikovih prijatelja ili rodbine u kojima takva informacija još živi? Ili bar tinja, u zabačenim delovima svesti.
I zato, umesto slavnog Kiša, Brzaka smenjuje poluzaboravljeni Ćipiko. Otkako je Vladan pre šest godina izašao iz godine Bulgakova, nije se mrdnuo iz svog grada. Zato je i birao pisce koji su njegovim ulicama gazili. Isti su to pravci, miris bliskog snega u jesen, kreštanje vrana u golim krošnjama, košava koja rasteruje poslednje lišće iz bašte “Poslednje šansa”.
Kako li je Ivo Ćipiko obavio transportne radnje. To vreme ne poznaje lake, veštačke materijale. Zimski kaput odraslog muškarca mogao je biti težak skoro kao oklop srednjovekovnog viteza. A tek koferi! Ivu Andrića su drugi pakovali. Nije razmišljao o ogrevu i zimnici. Tačnije, mislio je o tome mnogo ranije, kada se o tome obično ne misli. I tako se obezbedio za čitav život.
Zbog nekih kofera Milovana Đilasa, koje nije uspeo da donese iz Moskve, Risto Ratković je spao na prosjački štap. Tako kaže legenda. Istina je, međutim, drugačija. O tome je Vladanu jednog popodneva u kafeu hotela “Moskva” pričao Ristin sinovac, Ljupče Ratković.
“Sve su to izmišljotine. Đilas mu je bio naklonjen. Risto je osnovao prvu partijsku ćeliju u Crnoj Gori. Do kraja života je ostao ortodoksni komunista. Pravi vernik. Ime je dobio po stricu, koji je bio zaljubljen u muslimanku. Zajedno su se ubili. Romeo i Julija Bijelog Polja.”
Prošle su tri godine otkako je boravio u poslednjoj godini Rista Ratkovića. Sada ulazi u sazvežđe Ćipiko. Pamti ga sa fotografije krupnog, u lovačkom odelu, sa muštiklom. Nije sušičav, bled pesnik, već snažan, život struji u njemu. Od majke ta seljačka krepkost, od oca gospodska podloga.
Ivo Ćipiko potiče iz patricijske porodice Cippico, poreklom iz Rima, u kojoj su od davnina negovani humanistička tradicija i književni rad. Jedan od njegovih predaka bio je čuveni Koriolan Ćipiko (Coriolanus Ceppio), humanista i novolatinski pisac 15. veka. U “Ćipikovoj palati” u Trogiru pronađena je sredinom 16. veka Trimalhionova gozba, jedini sačuvani deo iz romana Satirikon rimskog pisca Petronija. S padom Mletačke republike, porodica Ćipiko počela je siromašiti i približavati se običnom narodu. Majka Iva Ćipika bila je seljanka.
Ipak, živeti u istoj kući, makar i u različitim vremenima, sa fragmentom Petronijevog Satirikona, jeste dar Proviđenja. Mogao je Ćipiko i više da uradi da je manje lutao dalmatinskim, šumadijskim i makedonskim šumama.
Tašmajdan
1.
“Lupali neki ljudi”, kaže predsednica kućnog saveta. “Neki važni ljudi. Doveli silne radnike. Ako ovako nastave, srušićemo se! Statiku će poremetiti. Dole, u podrumu, pojavila se pukotina pored strujomera, to ste videli. Sad se širi. Zato se i lift zaglavljuje. Mogu oni da pričaju da to nema veze, ali ja vam tvrdim da je od toga. Kradu nam struju i vodu. Šta da radimo? Imate li nekog u upravi grada?”
On zamišljeno odmahuje glavom.
“Nemam, rekao sam vam.”
Ona nastavlja, kao da ga nije čula.
“Više ne znam kome da se žalim. Uništiće nas lupeži.”
Hteo bi da krene, žuri mu se, ali ona stoji posred stepeništa. On gotovo ovlaš, ne pomerajući ostatak tela, jednom nogom zakorači na stepenik, izgovarajući:
“Draga gospođo Seko, njih je nemoguće mimoići kada dođu ona vremena. A uvek dođu. Kod Bulgakova, Harmsa, Kundere…”
Slaba nada da će ona uzmaknuti pred ovim njoj neprepoznatljivim imenima. Predsednica kućnog saveta nadire još silnije ka njemu.
“Koja ona vremena, gospodine Todoroviću? O čemu govorite? Za ovih mojih šezdeset i pet godina samo takva vremena i poznajem.”
”Šta ćete…”
Todorović je lagano i ostatkom tela krenuo za onom nogom na stepenici.
”Bulgakov je pisac, znam ga. Rus. A taj, Hans?”
“Harms. Danil Harms.”
“Nemac, je li?”
“Ne, i on je Rus. Pisao je kratke priče.”
“Nismo mi za kratku priču. Za nas je roman. I to u nastavcima. Videli ste koliku firmu su nam okačili na fasadu. Već treći mesec je prošao, a ni dinara nam nisu platili. Ne znam više kome da se žalim. Svi su oni uvezani. E, ako i vi nemate nikoga u opštini… pa vi ste učen čovek, na važnom ste mestu…”
”Ma dajte gospođa Seko, kakvo je to važno mesto?”
”E, loše nam se piše… Kad živimo u razbojničkoj državi.”
U njemu zatitra nada, jer je konstatacija o razbojničkoj državi obično dolazila na kraju ovih tirada besne, a nemoćne žene; smešne na prvi pogled, ali jedine kojoj je u tom staništu sve samih ”rođenih Beograđana” bilo stalo do toga da se izbori za red.
I tako već mesecima traje dijalog na stepeništu između stanara sa drugog sprata, Vladana Todorovića, kustosa u Muzeju pošte, koji se pre nepunu godinu doselio u zgradu pod brojem dvadeset i tri u tihoj ulici nadomak Tašmajdanskog parka, i gospođe Seke, alias Margite Šoškić, predsednice kućnog saveta, koja je u toj zgradi rođena. Četvorospratnica je u međuvremenu – a to međuvreme je čitav njen život – porasla za još jedan sprat.
“Vanbračno uvećanje stambenog prostora”, kako je gospođa Seka krstila nelegalnu gradnju, realizovano je odmah nakon NATO bombardovanja u leto 1999. godine. U podrumu je na dva nivoa bio Opelov servis, koji je preko noći prestao sa radom, da bi zatim deo tog prostora uzela od grada u zakup ista osoba koja je u prizemlju držala kafić.
“Naravno da vi to ne možete da razumete, jer niko normalan to razumeti ne može”, rekla je novom stanaru gospođa Seka samo nedelju dana nakon njegovog useljenja. “Na čitavoj Paliluli ne postoji zgrada u kojoj ne živi barem jedan skot, međutim, ova naša je leglo skotova, koji će za sitnu crkavicu da se združe sa svakakvim ološem. Tako je uvek bilo. Kao da smo ukleti. Nikako da nas ostave na miru. Eto, sada onaj Tomić iz gradske vlasti, zapravo njegov brat, uzeli u najam od državne firme “Prostor Beograda” i donji nivo našeg podruma, ostavili nam samo šupe. Hoće da grade samoposlugu. Sve bez dozvole. U opštini me šetaju od jedne do druge službe. Pa, nisam luda, vidim ja da je sve to korumpirana banda. Pamtim dobro kako je počelo. Sa onim penzionisanim supovcem sa četvrtog sprata, koji je bez dozvole uzeo vešernicu i pretvorio je u garsonjeru. Posle prodao i stan, i garsonjeru kriminalcima koji nam već dvadeset godina vršljaju po zgradi. I samo se smenjuju, sve gori od goreg.”
Gospođa Seka je na neki njemu nerazumljiv način doznavala kad on ulazi u zgradu, i često bi baš tada izvirivala iz svog stana u prizemlju, preprečivši mu put, zadihano iznoseći neku neodložnu temu vezanu za zgradu. Nije mu uvek bilo do razgovora, ali bi pristojno ostajao da sluša, jer je vrlo brzo shvatio da zahvaljujući njoj zgrada izgleda i funkcioniše kao bilo koja u Beču, a tamo znaju kako se kuća održava. Bilo je i nešto još značajnije – snabdevala ga je informacijama, dragocenom građom za nešto što je sanjao da jednog dana ostvari, ako se usudi, ako vidi da to što sanja čvrsto drži u rukama. Nije se nikome poverio, jedva se i sebi usudio da prizna, da sve te rečenice koje prebira po glavi dok šeta Tašmajdanom, svi ti papirići koje skuplja, svi ti isečci iz novina, sve to vodi jednom cilju – jednoj velikoj knjizi o Beogradu. Njegovoj knjizi.
Ušavši u stan, zapisivao je Sekine reči: kuća je sagrađena pred sam rat i jedina je u ulici ostala netaknuta u nemačkom bombardovanju 1941. godine; ni “prijateljska razaranja” savezničkih aviona na Uskrs, na kraju rata, nisu joj naudila; vlasnik, bogati rentijer, predvideo garažu za svaki stan, i to u ono vreme; živeo je sa kućnom pomoćnicom kojom se posle rata oženio, i nisu imali decu; njega ne pamti, ali nje se seća, stanovala je na četvrtom spratu; od onolikog bogatstva nakon nacionalizacije rentijer spao na dve sobe; to ga je i oteralo u smrt, a kažu bio je pravi gospodin, čitav život radio kao mrav; ovi danas samo grabe i otimaju, sve bi da steknu preko noći, gori su nego komunisti posle onog rata; šta nam vredi što će i njihovo proći; ili, ipak, neće?; šta vi mislite gospodine Todoroviću? jači su ovo formati, bezdušniji, karikature… “Šta je babo, šta se buniš? Jel’ hoćeš da te pojede mrak?” Tako mi je pre neki dan rekao onaj Tomićev brat; kriminalac koji reketira pola Beograda…
Još dugo nakon što uđe u svoj stan, Vladan nosi u sluhu glas gospođe Seke. To je ta moćna intonacija, visoko uznemirenje kojim se vreme otvara kao konzerva. Samo reč, dve su dovoljne da šmugne iz zatočeništva istih misli, prizora, glasova. Jer, iste misli uvek prave istu priču. Brže se stari u istoj priči. Duša usahne, a telo vegetira do sudnjeg dana.
Ne samo na činjenice koje mu komšinica iz prizemlja saopštava, reaguje Vladan još na nešto – osetljiv je na boju njenog glasa; ponaša se kao precizan prisluškivački instrument. Konstatuje svaki detalj. Ovog puta je to Palilula. Jeste, nekada u tursko doba beše zabranjeno u varoši pušiti na ulici. Za čas bi negde planuo krov od slame. Tek na izlasku iz varoši, na mestu u blizini kamenoloma, smele su se paliti lule. Odatle Palilula. Reč odbegla iz kakve dečje uspavanke. Lula-lula-pali-lula… Palilula.
Zna on da se baš tu, ispod Tašmajdana, nalazio jedini deo turskog Beograda koji nije porušen, gde su Austrijanci tokom svoje dvadesetogodišnje vladavine naselili nemačke seljake, i podigli selo Karlstal. Međutim, nakon odlaska Austrijanaca iz Beograda 1739. godine, nestalo je i ovo naselje. Ipak, kad god krene od Palilulske pijace Aberdarovom ulicom prema Tašmajdanskom parku – gde će na terasi kafea “Poslednja šansa” popiti jutarnju kafu, a zatim se uputiti u Muzej pošte – ugleda lelujave prilike sa tamnim klobučastim šeširima kako se dovikuju na nemačkom, da bi zatim nestali čim se pojave razmahani vojnici sa turbanima i isukanim sabljama. I sve tako, jedni druge smenjuju, svaki kubni santimetar prostora nabijen je prošlošću koja ne prolazi.
Ništa na ovom svetu ne iščezava sasvim. Uvek negde nešto preostane, kakav znak interpunkcije – zlatni prsten, zenica topaza, muštikla od slonovače. Ali i ono što korodira, truli, u prah se pretvara, traje neko vreme u nečijem vidokrugu. Kao što Vladan pamti vitraž kredenca u trpezariji Hristine Sedrlandić kod koje su iznajmljivali sobu kadgod su majka i on boravili u Vrnjačkoj banji. Engleska pastorala: zeleni brežuljci, bele tačke ovaca, pastir pod drvetom. Kredenac je kupljen u Londonu, poklon Hristininog dede, Nila Sedrlanda svojoj ženi Jelisaveti. Bio je telegrafista u srpskoj pošti. Pred kraj života dodao je svome prezimenu nastavak “ić”.
2.
Na Tašmajdanu je nekada bilo groblje.
Isidora Sekulić u svojim sećanjima na Prvi svetski rat zapisuje: “Staro. Markovo groblje. Posekli su drveta. Stabla popadala, a grane se još povijaju. Na svakom grobu sedi po jedan vojnik i zviždi. Razgovaraju, žagore, vijaju se, pa se onda razilaze. Njima je ručak, a nama je podne.”.
Dve godine ranije dobila je srpsko državljanstvo. Pre toga je bila austrougarski državljanin. Objavljivala pod okupacijom, kao i Bora Stanković. Na kraju je on platio ceh za sve.
“Zar se samo književnici optužuju za saradnju?”, pitao se mnogo godina kasnije Ivo Andrić. “Zašto ne odgovara kasapin što je klao pod okupacijom stoku, pekar što je pekao hleb, vozovođa što je vozio ljude, kafedžija što je držao kafanu? Prvi put kada je došao u moj stan, Bora mi se žalio kako su i za njega tražili vešala. Užas!”
Kako se odvijao onaj nevidljivi život, o tome knjige ne svedoče, tek po neki trag. Kako je Ivo Andrić rešio radni staž? Kako je nabavio silne potvrde? Kroz koliko je samo država prošao. Sigurno je imao uredne papire. A ne kao Tin Ujević. Ili Matoš. Krleži papiri nisu bili potrebni. Njega je Tito zvao Fric. I to je bilo dovoljno.
Risto Ratković nije imao papire. I nikome nije bio Fric.
Bio je diplomata, kao i Andrić. Obojicu uhvatio rat u embahadama. Andrića u Berlinu, a Ristu u Kairu.
Risto je nosio cipele broj trideset i četiri. Nepoznato je koji broj je nosio Andrić. Bio je tih čovek. Kao da hoda bos.
Duboko iza zavese je papirologija egzistencije. Tu se odvija nevidljivi tok života. Ne može se preskočiti.
O tome vazda misli Vladan Todorović.
Jednom godišnje, na svoj rođendan, ulazio je Vladan u neku od poslednjih godina pisaca koje je voleo. Počelo je to na njegov dvadeset i sedmi rođendan. Pitao se šta je od svog života uradio. Eto, Ljermontov, sa samo dvadeset i sedam godina zaokružio je neprolaznu biografiju. Ludovao, ljubio, pisao, borio se u dvobojima. Takav život vredelo je voditi. A ne kao on, Vladan, stalno sebi podnosi izveštaj, ne prestaje da koriguje šta god da radi. Kao mladić prekidao je ljubavne veze samo zbog kakvog gesta, intonacije, pogleda kojim bi voljena zaparala sklad trenutka. Nekada je to bila primedba treće osobe, kao onda na letovanju u Makarskoj kada je Viktor, njegov najbolji drug, usput primetio da devojka sa kojom je Vladan otpočeo vezu ima tanke usne i čudno se smeje. Još iste večeri ugasio se u njemu svaki interes za tom devojkom.
Šta drugi kažu, bilo mu je važnije od vlastitog mišljenja. Nije se pitao da ono što kažu možda nije ono što misle. Neprestano je u njemu radio virus sumnje. Nesigurnost je bila trajno stanje. Ali, zar je po tome poseban? Drugi isto rade, u sebi sa sobom razgovaraju. I ćute. Malo ko iznosi originale na svetlost dana.
Vladan je živeo u jednom nepreglednom izveštaju, između rubrika, uvek iznova podvlačeći crtu. Uzeo bi za kratko vazduh, i opet zaronio u omamljujuće dubine navika. U međuvremenu je tekao nekakav život. Mogao se i sa Ljermontovom porediti – ruski pesnik zbog zdravlja sa babom seli na Kavkaz, Vladan sa majkom u Vrnjačku banju. Bilo je još sličnosti između ruskog romantičara i njega. Jedino su pesme nedostajale.
I tako je prošla godina u kojoj je nekoliko puta pročitao Junaka našeg doba, i započeo infantilnu igru koja je bila njegova najdublja tajna. Smenjivali su se pisci u svojim poslednjim godinama. Čitao ih je ponovo, šetao njihovim biografijama.
Ali, nije Vladan postao lovac na vreme u dvadeset i sedmoj godini. Mnogo ranije, još kao dete sakupljao je račune koje bi mu majka nakon kupovine dala. Odlagao je cedulje po fiokama pisaćeg stola, u posebnim kutijicama koje je pažljivo pravio od hamera, ukrašavajući ih sličicama isečenim iz maminih ilustrovanih žurnala. Pogled na šarene kutijice u dnu fioke značio je isto što i Sezame, otvori se! Njegovi drugovi su skupljali autiće, plastične kauboje i Indijance, simulirajući trke ili bitke, a on je skupljao listiće sa različitim ciframa i datumima i tako postajao vlasnik dana na koje su se računi odnosili, u njihovom punom totalitetu. Ono što pamćenje propusti da zabeleži, ono što bi vreme da odnese i uništi, ostajalo je u svojoj esenciji utisnuto na papirićima i činilo ga vlasnikom tog zauvek uređenog kraljevstva.
Otac, zaposlen u Vojnom istorijskom institutu, tvrdio je da će mali biti sjajan matematičar. Možda glumac. Dovoljno je da samo jednom pročita stranu nekog teksta, pa da ga od reči do reči odmah reprodukuje. Međutim, Vladan je bio ravnodušan prema prirodnim naukama. Po čitave sate ležao je na krevetu i uvodio tramvajske linije u mestima koja je poznavao. Tako je Vrnjačku banju i Šabac premrežio šinama. Kasnije je širio mrežu i na gradove kroz koje bi tek usput prošao. I raj je zamišljao kao prostor kojim klize tramvaji.
Maštao je da bude nevidljiv. Posle je imao opsesiju da napiše knjigu o onome što se ne izgovara. Knjigu o prećutanom. Međutim, kada je završio gimnaziju nije upisao književnost, niti istoriju, kao što je to njegov otac priželjkivao, već studije istorije umetnosti. Nije žudeo da piše, već da popisuje. Evidentirati umesto kreirati.
Kada bi sa društvom leti putovao jadranskom obalom, za sobom je u mašti ostavljao tramvaje od Kopra do Ulcinja. Klatili su se i po ostrvima. Vodio je ljubav, živeo kao sav normalan svet, a u sebi je negovao ono dete koje je sakupljalo račune. Svako ima fantazme koje nikome ne poverava. Vladan je živeo svoje fantazme.
U času kada mu prilazimo napunio je pedeset i četiri godine. Baš tako, u jedanaest časova i deset minuta, kako je zabeleženo u krštenici. Proživeo je još jedan Ljermontovov život. Dva Ljermontova u njemu.
Sedi na klupi u tašmajdanskom parku. Nemi spomenici Hajdera Alijeva, osnivača modernog Azerbejdžana, i pisca Milorada Pavića. Sa zvučnika Rimski Korsakov: Bumbarov let.
Žagor iz bašte Madere.
Kako je stario, opredeljivao se za manje poznate pisce, pa je tako godinu dana ranije dao prednost Dragomiru Brzaku, zaboravljenom književniku i boemu, stalnom posetiocu kafane Dardaneli, u odnosu na Andreja Belog, čiji roman Petrograd je znao napamet. Presudila je bliskost, pripadnost po instituciji. Brzak je bio prvi sekretar Uprave poštanskih fondova i inspektor telegrafa. U Beču je završio poštansko-telegrafski kurs. U tom gradu je stekao boemski staž. Večeri provodi po kafanama, povremeno peva u horu pozorišta Margareten. Po povratku u Beograd postaje član Beogradskog pevačkog društva. Turneju po Balkanu ovekovečio je u putopisu Sa Avale na Bosfor.
Tog jutra kad ističe Brzakova godina, Vladan je na korak od poslednje godine Danila Kiša. Sada da uđe u Maderu, i krene da anketira od stola do stola, svi bi znali ko je Danilo Kiš. Međutim, da ih pita ko je bio Ivo Ćipiko, usledio bi tajac. Ili bi se, ipak, našao neki udbaš, pajtaš Miljana Miljanića, koji bi primetio da je jedan Ćipiko pre rata igrao fudbal za splitsku Auroru. Desnog halfa, kaže zamišljen.
Da li iko u Maderi zna ko je bio Ivo Ćipiko?
Rođen 1869. godine u Kaštel Novom kraj Trogira od oca potomka mletačkih plemića i majke seoskog porekla. Sa dvadeset godina dovršio školovanje u Gospodarskom i šumarskom učilištu u Križevcima. Otada pune dve decenije je šumarski službenik po ostrvima i zagorju u Dalmaciji i u Dubrovniku. U vreme Balkanskih ratova prelazi 1912. godine u Srbiju, gde postaje šumar u Pinosavi pored Beograda, a zatim se seli u Đevđeliju, odakle se krajem 1915. godine povukao u Solun. Na kraju Prvog svetskog rata vraća se iz izbeglištva i postaje inspektor Ministarstva šuma i ruda u Beogradu. Umro je 1923. godine u Kaštel Starom.
Ali, šta je bilo između? Šta se smestilo u tih nekoliko godina posle Prvog svetskog rata u zajedničkoj državi Srba, Hrvata i Slovenaca? Zašto se Ivo vraća u rodni kraj da tamo umre? Da li se ikome poverio? Postoje li deca ili unuci Ćipikovih prijatelja ili rodbine u kojima takva informacija još živi? Ili bar tinja, u zabačenim delovima svesti.
I zato, umesto slavnog Kiša, Brzaka smenjuje poluzaboravljeni Ćipiko. Otkako je Vladan pre šest godina izašao iz godine Bulgakova, nije se mrdnuo iz svog grada. Zato je i birao pisce koji su njegovim ulicama gazili. Isti su to pravci, miris bliskog snega u jesen, kreštanje vrana u golim krošnjama, košava koja rasteruje poslednje lišće iz bašte “Poslednje šansa”.
Kako li je Ivo Ćipiko obavio transportne radnje. To vreme ne poznaje lake, veštačke materijale. Zimski kaput odraslog muškarca mogao je biti težak skoro kao oklop srednjovekovnog viteza. A tek koferi! Ivu Andrića su drugi pakovali. Nije razmišljao o ogrevu i zimnici. Tačnije, mislio je o tome mnogo ranije, kada se o tome obično ne misli. I tako se obezbedio za čitav život.
Zbog nekih kofera Milovana Đilasa, koje nije uspeo da donese iz Moskve, Risto Ratković je spao na prosjački štap. Tako kaže legenda. Istina je, međutim, drugačija. O tome je Vladanu jednog popodneva u kafeu hotela “Moskva” pričao Ristin sinovac, Ljupče Ratković.
“Sve su to izmišljotine. Đilas mu je bio naklonjen. Risto je osnovao prvu partijsku ćeliju u Crnoj Gori. Do kraja života je ostao ortodoksni komunista. Pravi vernik. Ime je dobio po stricu, koji je bio zaljubljen u muslimanku. Zajedno su se ubili. Romeo i Julija Bijelog Polja.”
Prošle su tri godine otkako je boravio u poslednjoj godini Rista Ratkovića. Sada ulazi u sazvežđe Ćipiko. Pamti ga sa fotografije krupnog, u lovačkom odelu, sa muštiklom. Nije sušičav, bled pesnik, već snažan, život struji u njemu. Od majke ta seljačka krepkost, od oca gospodska podloga.
Ivo Ćipiko potiče iz patricijske porodice Cippico, poreklom iz Rima, u kojoj su od davnina negovani humanistička tradicija i književni rad. Jedan od njegovih predaka bio je čuveni Koriolan Ćipiko (Coriolanus Ceppio), humanista i novolatinski pisac 15. veka. U “Ćipikovoj palati” u Trogiru pronađena je sredinom 16. veka Trimalhionova gozba, jedini sačuvani deo iz romana Satirikon rimskog pisca Petronija. S padom Mletačke republike, porodica Ćipiko počela je siromašiti i približavati se običnom narodu. Majka Iva Ćipika bila je seljanka.
Ipak, živeti u istoj kući, makar i u različitim vremenima, sa fragmentom Petronijevog Satirikona, jeste dar Proviđenja. Mogao je Ćipiko i više da uradi da je manje lutao dalmatinskim, šumadijskim i makedonskim šumama.
(Odlomak iz romana “Adresa”)