Svet od fragmenata

Evo me u Podgorici (pravilno je: u Podgoricu) na skupu o Balkanu, koji će nužno prerasti, ako smo iskreni, u skup o “balkanizaciji”, kao simbolu drobljenja i mrvljenja ionako sitnih identiteta, takoreći identitetčića, na još manje, sve dok od te silne fragmentizacije do atoma ne preostane tek Fragment sam po sebi, prazan kao prazan skup u matematici, bez ikakvog sadržaja, oblik bez tela, drečeće parče Ničega.

A u novinama, podgoričkim, bez veze sa samim skupom, a opet, duboko povezano s njegovom temom, čitam kako crnogorski nastavnici srpskog, kako se zvanično zvao taj jezik kada su ga studirali, ovih dana prolaze kroz obavezni ritual “doobuke”, ne bi li se osposobili za profesore crnogorskog. Na onu tvoju staru diplomu, koju si sticao četiri godine – ili šesnaest, ako ćemo pravo – dodaju ti još neku ćagu koja potvrđuje da si prošao kroz Kratki Kurs – i to je to. A da je kurs kratak, vala baš jeste: novine otkrivaju da traje u proseku dva i po sata. Dakle, ako u jedan poslepodne uđeš u učionicu kao profesor srpskog, već oko pola četiri ćeš izaći kao profesor crnogorskog. Pa onda fino na ručak, multilingvalno.

Nimalo ne marim da jezik kojim je pisan ovaj tekst mora biti nazivan srpskim: on to jeste, ali je takođe i crnogorski, ništa manje. I bosanski i hrvatski pride. U tom su smislu one tričave pošalice ovdašnjih lumena na račun crnogorskog jezika kao nekakve novokomponovane izmišljotine sasvim deplasirane. Ali, nemojte me zamajavati da puka razlika u imenu čini i relevantnu razliku u sadržaju? Ne, ne može biti. Razmatrao sam sa kolegama šta li bi to moglo dva i po sata da se “doobučava”, i zaključili smo da je stvar čista foliraža: onih par šminkerskih izmena sa onim folklornim slovom „šj“ i tako to – pa, to se nauči za pet minuta, ako sporije kapirate. Ostalo vreme, pretpostavljam, razgovarate šta će učiniti Đoković tamo u Vimbldonu, ili zašto su Crnogorke izgubile od Turkinja u košarci, a nijesu trebale. Ali stvar, dakako, nikada nije ni bila u sadržaju, ili daleko bilo, u smislu: stvar je uvek samo u ritualu, u ritualnom održavanju tih “balkanizacijskih” normi fragmentarizacije svega, do posvemašnjeg mrvljenja.

A isto nekako baš ovih dana, uhapsilo je nekog Dragana Paravinju, višestrukog silovatelja, a biće i ubicu, koji je godinama legalno izmicao pravdi u bermudskom trouglu između Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine: osude ga jedni, ode kod drugih, optuže ga drugi, skloni se kod trećih, koji ga imaju na tacni, ali odbijaju da ga izruče, a neće da mu sude, jer kod njih još ništa nije zgrešio, a za druge ne mare. Sve dok i kod njih ne počini zločin; pazite dobro, zločin koji ne bi ni mogao da počini da je bio u zatvoru zbog prethodnih zločina! Ali kad imaš dva-tri balkanska pasoša i adrese, sve postaje i stvarno i moguće: tvoj zločin i tuđa pravda takođe se fragmentarizuju i balkanizuju, do neke tačke u prostoru važe, a od te tačke ne, nego si slobodan kao ptica i nedužan kao anđeo. Dragan Paravinja živeo je predugo u najboljem od mogućih svetova za najgore od mogućih ljudi, i za to on svakako nije kriv. Samo je koristio pravila igre koja su postavili neki drugi ljudi. I na kraju se krvavo preigrao, a da nije, živeo bi doveka na slobodi. A da se nisu preigrali oni koja su ta nakazna pravila postavili, jedna bi devojka bila živa i zdrava. Paravinja ju je silovao i ubio, ali u tome je imao svesne pomagače u onima koji su ga spokojno pustili da to učini. A to su, gle, baš oni kojima su Zakon i Pravda prva i jedina briga.

Ako se čudite, nemojte. Ako se zgražavate, opustite se. Nije to, naime, ništa nelogično, pod uslovom da jednom usvojite logiku balkanizacije i fragmentizacije sveta. Ovo su onda sasvim normalne konsekvence, i teško da su najgore od svih zamislivih. Ako ste još devedesetih skoro pa aklamacijom usvojili princip da se zločini, ratni i priratni, vazda dele na “naše” i “njihove”, i da su “naši” vazda nepostojeći ili nepravedno preuveličani, a “njihovi” da su vazda najstrašniji na svetu, ničim izazvani i nepravedno potcenjeni, čemu ste se onda uopšte nadali, čemu ako ne ovom košmarnom svetu od fragmenata, u kojem ste se probudili i ovog jutra?

Teofil Pančić 09. 07. 2011.