Ulazi li to Vojvodina ponovo u modu – sa sve pitom gužvarom i šufnudlama, severnjačkim multietničkim šmekom, tamburicama i kuglofima, sa televizijskim serijama u kojima se takozvani lalinski nespretno imitira? Ili iz mode nikad nije ni izlazila?
Slika Vojvodine u književnosti u vekovima prethodnim bila je neretko svedena na hiperhormonalne frajlice iz Sremčevih romana i Sterijinih komedija. Iza zbijanja šala sa femama i melanijama krila se svojevrsna nelagoda prema pokušajima urbanizacije. Mlade Vojvođanke činile su se smešnim, ne zbog svojih napora da savladaju nemecki i glasovir, već zbog paničnog nastojanja da – teraju modu.
U blatnjavoj vojvođanskoj varošici iz prve polovine devetnaestog veka moda znači spasonosnu mogućnost emancipacije: tu mogućnost stegnuto patrijarhalno okruženje smatra opasnom i grotesknom, te se pokušaji urbanizacije preko modnih žurnala u Pokondirenoj tikvi definišu kao “sedlanje krmače”. Sterijina Fema neveštim podražavanjem života iz raznih “praglorija” kreira tu smešnu, ali preko potrebnu, iluziju da se identitet može reformatirati a prošlost izbrisati. Koliko god joj glava bila u oblacima, jasno je od čega noge beže: “paorluk” je haos i divljaštvo, a “nobles” ekvivalent sređenog života i civilizovanosti. Fema je, tako, alegorija građanske klase u nastanku; ona mora da izbriše ne-građansku prošlost i uroni u iluziju o noblesu kao o drugom svetu i drugačijem, “mikofo” jeziku. Patrijarhalni svet podržava pretvaranje i iluziju samo kad od toga ima očevidnu korist: u Sterijinoj Laži i paralaži zgodni zgubidan prihvata nobles sliku sveta ne bi li se dočepao miraza devojke “zatrovane” nemeckim romanima, a u Tikvi se Feminoj iluziji povlađuje od trenutka kad patrijarhat shvati da lukavstvo ubija žene u pojam bolje no čizma u bubreg.
Vojvodina se u proznom svetu ne locira uvek kao mesto humora, nego i kao mesto jeze. U romanu Ota Oltvanjija, Kičma noći, Subotica dobija svoje makabr izdanje. Doduše, ni strah i drhtanje u Sabadki ne mogu proći bez izvesnih opštih mesta: hotel u centru grada izgleda kao “taština hroničnog trošadžije”, dok primer “bačvanskog gostoprimstva”, policijski inspektor, nosi nadimak – Gomboc. Ovo “ime knedle” priča vic o Švabi na bunaru. Kao što znamo, Lalu u ratu muči jedino žeđ šunkom izazvana; ali taj se ikonični hedonizam kod Oltvanjija ne koristi da se još jednom srbijanski ismeje mirotvorstvo – naime, u trenutku kad priča ovaj vic, Gomboc u zasedi sa lajavom beogradskom inspektorkom čeka sletanje seksi vampiruša na subotički aerodrom.
U srpskoj prozi retki su romani, sem “beogradskih”, koji precizno crtaju trasu kretanja junaka na način Defoove Mol Flanders koja zapisivaču svoje životne priče nepogrešivo deklamuje londonske ulice kojima, navodno izbezumljena, beži posle krađe. Ipak, romani Aleksandra Tišme, Vladimira Tasića, Lasla Blaškovića, Đorđa Pisareva i Franje Petrinovića ucrtavaju u mapu ratnog Novog Sada i svih njegovih poratnih izdanja trase svojih nesrećnih ili zbunjenih junaka defoovski precizno. U knjizi priča Urvidek Slobodana Tišme, transparentno šifriranom novosadskom bedekeru, “meka” mistifikacija grada znanog i kao Ujvidek pretvara se u plišani kez tradiciji i duhu učmalosti. Neke novosadske adrese i institucije raselile su se po srpskoj prozi u raznim igrivim ili oporim izdanjima, pa su tako nastali Forum srpski ili pak Kratica srpska; nišvilski desperados Magični Ćira takođe je umočio svoje pero u Novi Sad, dodavši mu, od svih znamenitosti, i – Adventističku portu!
Vojvođanske romansijerke Judita Šalgo i Ljiljana Jokić Kaspar razasule su svoje prozne kote dalje od Nojzaca, sve do Bezdana, koji je glavno poprište Jokićkinog romana Četiri male žene. Šalgova početak jogurt-revolucije budno prati svojim pesničkim okom u priči “Oto Tolnai i Laslo Vegel gledaju Miting solidarnosti, 25. septembra 1988. u Novom Sadu”. Voja Despotov je, pak, posuo Petrovgradsku prašinu kao prah šećer po štrudli.
Mogućnosti literarizovanja Severnog fronta su beskrajne: čekamo krimić o ubistvu na EXIT-u, triler o trbušastom trboseku koji rezbari po Deronjama za vreme Tamburica festa, ljubić o erotskim potencijalima rezanaca s makom, postmoderni brikolaž o Zvonku Bogdanu i Janiki Balažu. Ta di su te literarne đuvegije, otac ih prokarto?!
Švaba na bunaru
Ulazi li to Vojvodina ponovo u modu – sa sve pitom gužvarom i šufnudlama, severnjačkim multietničkim šmekom, tamburicama i kuglofima, sa televizijskim serijama u kojima se takozvani lalinski nespretno imitira? Ili iz mode nikad nije ni izlazila?
Slika Vojvodine u književnosti u vekovima prethodnim bila je neretko svedena na hiperhormonalne frajlice iz Sremčevih romana i Sterijinih komedija. Iza zbijanja šala sa femama i melanijama krila se svojevrsna nelagoda prema pokušajima urbanizacije. Mlade Vojvođanke činile su se smešnim, ne zbog svojih napora da savladaju nemecki i glasovir, već zbog paničnog nastojanja da – teraju modu.
U blatnjavoj vojvođanskoj varošici iz prve polovine devetnaestog veka moda znači spasonosnu mogućnost emancipacije: tu mogućnost stegnuto patrijarhalno okruženje smatra opasnom i grotesknom, te se pokušaji urbanizacije preko modnih žurnala u Pokondirenoj tikvi definišu kao “sedlanje krmače”. Sterijina Fema neveštim podražavanjem života iz raznih “praglorija” kreira tu smešnu, ali preko potrebnu, iluziju da se identitet može reformatirati a prošlost izbrisati. Koliko god joj glava bila u oblacima, jasno je od čega noge beže: “paorluk” je haos i divljaštvo, a “nobles” ekvivalent sređenog života i civilizovanosti. Fema je, tako, alegorija građanske klase u nastanku; ona mora da izbriše ne-građansku prošlost i uroni u iluziju o noblesu kao o drugom svetu i drugačijem, “mikofo” jeziku. Patrijarhalni svet podržava pretvaranje i iluziju samo kad od toga ima očevidnu korist: u Sterijinoj Laži i paralaži zgodni zgubidan prihvata nobles sliku sveta ne bi li se dočepao miraza devojke “zatrovane” nemeckim romanima, a u Tikvi se Feminoj iluziji povlađuje od trenutka kad patrijarhat shvati da lukavstvo ubija žene u pojam bolje no čizma u bubreg.
Vojvodina se u proznom svetu ne locira uvek kao mesto humora, nego i kao mesto jeze. U romanu Ota Oltvanjija, Kičma noći, Subotica dobija svoje makabr izdanje. Doduše, ni strah i drhtanje u Sabadki ne mogu proći bez izvesnih opštih mesta: hotel u centru grada izgleda kao “taština hroničnog trošadžije”, dok primer “bačvanskog gostoprimstva”, policijski inspektor, nosi nadimak – Gomboc. Ovo “ime knedle” priča vic o Švabi na bunaru. Kao što znamo, Lalu u ratu muči jedino žeđ šunkom izazvana; ali taj se ikonični hedonizam kod Oltvanjija ne koristi da se još jednom srbijanski ismeje mirotvorstvo – naime, u trenutku kad priča ovaj vic, Gomboc u zasedi sa lajavom beogradskom inspektorkom čeka sletanje seksi vampiruša na subotički aerodrom.
U srpskoj prozi retki su romani, sem “beogradskih”, koji precizno crtaju trasu kretanja junaka na način Defoove Mol Flanders koja zapisivaču svoje životne priče nepogrešivo deklamuje londonske ulice kojima, navodno izbezumljena, beži posle krađe. Ipak, romani Aleksandra Tišme, Vladimira Tasića, Lasla Blaškovića, Đorđa Pisareva i Franje Petrinovića ucrtavaju u mapu ratnog Novog Sada i svih njegovih poratnih izdanja trase svojih nesrećnih ili zbunjenih junaka defoovski precizno. U knjizi priča Urvidek Slobodana Tišme, transparentno šifriranom novosadskom bedekeru, “meka” mistifikacija grada znanog i kao Ujvidek pretvara se u plišani kez tradiciji i duhu učmalosti. Neke novosadske adrese i institucije raselile su se po srpskoj prozi u raznim igrivim ili oporim izdanjima, pa su tako nastali Forum srpski ili pak Kratica srpska; nišvilski desperados Magični Ćira takođe je umočio svoje pero u Novi Sad, dodavši mu, od svih znamenitosti, i – Adventističku portu!
Vojvođanske romansijerke Judita Šalgo i Ljiljana Jokić Kaspar razasule su svoje prozne kote dalje od Nojzaca, sve do Bezdana, koji je glavno poprište Jokićkinog romana Četiri male žene. Šalgova početak jogurt-revolucije budno prati svojim pesničkim okom u priči “Oto Tolnai i Laslo Vegel gledaju Miting solidarnosti, 25. septembra 1988. u Novom Sadu”. Voja Despotov je, pak, posuo Petrovgradsku prašinu kao prah šećer po štrudli.
Mogućnosti literarizovanja Severnog fronta su beskrajne: čekamo krimić o ubistvu na EXIT-u, triler o trbušastom trboseku koji rezbari po Deronjama za vreme Tamburica festa, ljubić o erotskim potencijalima rezanaca s makom, postmoderni brikolaž o Zvonku Bogdanu i Janiki Balažu. Ta di su te literarne đuvegije, otac ih prokarto?!