U vrtu nam se množe puževi. Posle svakog pljuska, predveče niče iz svojih skrovišta i širi se unaokolo pleme mekušaca koji sa svoje dve ispružene antene na glavi, bez obzira na njihovu krhkost, sporo i uporno osvajaju prostor. Ova stvorenja su bespomoćna sa svojom tankom spiralnom pokoricom, mantijom, i mada pazim da ih ne zgazim, često se desi da noću nastradaju pod mojim nogama. Čuo bih ono fatalno „kvrc“, ponekad bih se pod svetlom mobilnog suočio sa zgnječenom puževom kućicom u sred rasprsle sluzi koja mu je ranije služila da podmaže putanju po kojoj se kreće. Interesantno je da to ne radi u potrazi za ženkom, puž je dvopolan, hermafrodit. Nagon za kretanjem je kod puža jači od njegove sporosti.
Jedna takva najezda puževa desila se baš onih kišovitih večeri pred moj odlazak u penziju. Tada je korona već uveliko stišavala i smanjivala svet – soba, terasa, vrt, brze rute biciklom… jedino sam mogao da vežbam pogled na ograničenu, neposrednu okolinu. Hvatala me nekakva ustajalost i u pisanju. Mogao sam da zapišem samo kratke prozne skice iz okupacije nemilosrdnog virusa. A sledećih meseci, neki od likova koje sam opisivao, nepovretno su iščezavali iz života kao žrtve korone.
Sa dolaskom zime, puževi su nestali iz vrta. Povukli su se u svoja skrovišta i zaspali u svojim spiralnim kućercima koje su zaptivali svojom stvrdnutom sluzi, kao opnom. I ja sam se skupio u svojoj osami, čak sam se postepeno otkazivao od dugih telefonskih razgovora sa kojima sam, otkako se epidemija zahuhtala, popunjavao prazne časove. I dalje sam, više iz navike, čitao po nekoliko stranica i zapisivao po nekoliko redaka na dan. Snovi su mi postajali sve sitniji, i nevažniji. Tako mi je prolazila zima, zajedno sa usnulim puževima.
Strategija puža
U vrtu nam se množe puževi. Posle svakog pljuska, predveče niče iz svojih skrovišta i širi se unaokolo pleme mekušaca koji sa svoje dve ispružene antene na glavi, bez obzira na njihovu krhkost, sporo i uporno osvajaju prostor. Ova stvorenja su bespomoćna sa svojom tankom spiralnom pokoricom, mantijom, i mada pazim da ih ne zgazim, često se desi da noću nastradaju pod mojim nogama. Čuo bih ono fatalno „kvrc“, ponekad bih se pod svetlom mobilnog suočio sa zgnječenom puževom kućicom u sred rasprsle sluzi koja mu je ranije služila da podmaže putanju po kojoj se kreće. Interesantno je da to ne radi u potrazi za ženkom, puž je dvopolan, hermafrodit. Nagon za kretanjem je kod puža jači od njegove sporosti.
Jedna takva najezda puževa desila se baš onih kišovitih večeri pred moj odlazak u penziju. Tada je korona već uveliko stišavala i smanjivala svet – soba, terasa, vrt, brze rute biciklom… jedino sam mogao da vežbam pogled na ograničenu, neposrednu okolinu. Hvatala me nekakva ustajalost i u pisanju. Mogao sam da zapišem samo kratke prozne skice iz okupacije nemilosrdnog virusa. A sledećih meseci, neki od likova koje sam opisivao, nepovretno su iščezavali iz života kao žrtve korone.
Sa dolaskom zime, puževi su nestali iz vrta. Povukli su se u svoja skrovišta i zaspali u svojim spiralnim kućercima koje su zaptivali svojom stvrdnutom sluzi, kao opnom. I ja sam se skupio u svojoj osami, čak sam se postepeno otkazivao od dugih telefonskih razgovora sa kojima sam, otkako se epidemija zahuhtala, popunjavao prazne časove. I dalje sam, više iz navike, čitao po nekoliko stranica i zapisivao po nekoliko redaka na dan. Snovi su mi postajali sve sitniji, i nevažniji. Tako mi je prolazila zima, zajedno sa usnulim puževima.