Poslije kratke bolesti, u Novom Sadu preminuo je pjesnik, romanopisac, esejista, antologičar i prevodilac, Stevan Tontić. Za mene je to pretužna i preteška vijest da bih mogao napisati jedan potpun nekrolog. Znam da će nekrologe pisati više njegovih prijatelja, poznanika, kao i onih koji to rade po službenoj dužnosti, što ne znači da su izvan kruga njegovih poštovalaca. Stevan Tontić je bio blagorodan čovjek, uviđavan prema drugima, pažljiv kada je u pitanju knjiženost, takav je bio kao dugogodišnji urednik u sarajevskoj izdavačkoj kući „Svjetlost“, takav je bio i kada je morao da ode iz ratnog Sarajeva, napisavši izvanrednu knjigu „Sarajevski rukopis“ koja je prevedena na više jezika. Nevolje izgnanstva pretočio je u poeziju u kojoj se pojavljuje i Gospod kao njegov sagovornik u samoći i bespućima, idući tako stazom sličnom stazi Nikole Šopa. Kada se skrasio u Novom Sadu, Tontić je napisao nekoliko izvanrednih knjiga poezije za koje je dobio gotovo sve značajne nagrade u regiji, ali i nekoliko velikih evropskih nagrada. Pisao sam gotovo o svim zbirkama Stevana Tontića, ali sada, u danu njegovog odlaska, odlučio sam se da ponovim recenziju za banjalučku knjigu „Svakodnevni smak svijeta“ (2001) jer mi se čini da je ona veza između „Sarajevske zbirke“ i kasnijih pjesama nastalih u Novom Sadu. Ovdje je objavljujem na ćirilici, pismu koje je Stevan Tontić koristio i kada je slao svoje pjesme Miljenku Jergoviću za „Ajfelov most“. Svaka od tih pjesama bila je mala pokazna vježba savremenog pjesnika koji neprekidno spaja klasično i moderno, nalazeći i svoje mjesto u tom lancu, tom kontinuitetu, koji uvijek prizivaju ostvareni književnici kao svoj jedini putokaz kroz lavirinte poezije.
СТЕВАН ТОНТИЋ – СВАКОДНЕВНИ СМАК СВИЈЕТА
Стеван Тонтић (рођен 1946. године у Грдановцима код Санског Моста) пјесник, прозаиста, књижевни критичар и антологичар, данас је сигурно један од најпознатијих српских пјесника у Европи. Аутор је десетак збирки поезије за које је примио више значајних домаћих и страних награда. Бјежећи из пакла ратног Сарајева, живио је у вишегодишњем егзилу у Њемачкој гдје је постигао изузетну књижевну репутацију, усавршио њемачки језик и почео да преводи савремене њемачке пјеснике. До сада му је објављено више избора из поезије који су преведени на више страних језика (њемачки, пољски, чешки, румунски, македонски, итд.).
Најновија збирка поезије Стевана Тонтића, Свакодневни смак свијета, слиједи поетику по којој је постао познат у пјесничким круговима, пјевање из животног глиба са иронијским отклоном у коме се огледа филантропија коју смо прије Тонтића чешће осјећали у драмама, рецимо, Шоа или неким Мрожековим причама. Као што Тонтић каже у причи-пјесми Оловке пољског пјесника, његова је поезија „прожета скепсом“ и посебном врстом ироније.
Збирка Свакодневни смак свијета има пет циклуса, Свакодневни смак свијета, Та земља, Звук судбине, Звук прогонства, На мртвом сеоском гробљу, Мој платан у Берлину и додатак од двије поетско-прозне цјелине.
Основни утисак послије читања Тонтићеве лирике јесте стална тежња ка депатетизацији овог нашег видљивог свијета потонулог у хипокризиију. С једне стране вјековима се прокламују етичке и придружене људске вриједности, с друге стране они који би требало да их проводе и штите сами су огрезли у неморал и посвемашњу бласфемију. Пјесник покушава да пјеснички депатетизује и десакрализује наше виђење свијета и да га тако учини јаснијим и прихватљивијим као простор људског обитавања. Дволичност се може превазићи ако смо је свјесни и ако имамо жеље да је превазилазимо.
Пјесник креће од култног датума своје генерације, 1968. године, када је кантовски видио свијет: Звјездано небо нада мном/Љубавни закон у мени! истовремено комунистички дрско сумњајући да постоји други Апсолут, Врховни Вођа или Господ Бог. Млади пјесник, бунџија, који је мислио да све зна и да му је све јасно, данас завршава своју пјесму:
А данас, са искуством смака свијета, Корак ми се заплиће, некако скрхан. Ријетко се деси да безглаво упаднем У бездано звјездано гротло.
То је пјесник, филозоф, онај који види даље од других, схватајући да више нема оне прозирности свијета и васељене која му се чинила тако дохватљива.
Слично је и у пјесми О издигнутим и обореним главама, сагледавајући врлине поносне главе и пакост њеног тијела, судбинску близину губилишта, да би на крају завршио својом тешко скепсом, када је глава одрубљена, она је Одскочила с пања у траву./О поносу и осталом ништа. То непрекидно суочавање са тривијалношћу зла у свијету приближава пјесника Тонтића Хани Арент која је прва у послијераној Европи, на суђењу Ајхману, препознала тривијалност зла.
Читајући пјесме Стевана Тонтића ми читамо наше вријеме, с оне стране огледала, као у некој огледној школи, гдје професор говори ђацима: Ево, у ово вас свакодневно убјеђују, а овако ствари изгледају. То је бриљантно пјеснички дато у заиста антологијској пјесми Сувише близу, сувише далеко, гдје у посљедња два стиха, пошто смо ову малу расправу о Богу прочитали, пролазећи кроз свакодневни циркус звани живот, стоји: Правду у своје руке узима најервноснији безбожник / И скида главе које му одричу божанске акредитиве.
Једино што овај свијет чини прихватљивим је љубав, домалоприје живи мртвац, несахрањен, мртвац без умрлице, у тренуцима када види лијепу жену:
Тад утробу ми лизне пламен, Који се дрско узвитла из мртвих, Из мрачног трезора светих успомена, Те моје једине, фантомске имовине Из давно минулих времена.
За пјесника је његов прошли живот тај МРАЧНИ ТРЕЗОР СВЕТИХ УСПОМЕНА, баш онај који се огласио онако жестоко 1968. године да би потом био атомизиран у непрепознатљиве честице. Узимајући као први стих пјесме чувени стих хрватског пјесника Јуре Каштелана: Лијепа је ова земља. Мени најдража Тонтић га у три строфе подвргава преиспитивању, да би закључио на свој начин:
Дубоко негдје пријатељ мој лежи. / Несносан је живот, сва та камуфлажа.
Пјесник ту камуфлажу раствара, осјећајући егзистенцијалну језу, истовремено зов живота и његову свакодневну негацију у којој олош коло води, али пјесник осјећа, можда више него што је сигуран у то да:
Остаје његова ријеч на земљи Да ваздух живих заталаса.
Пјесме из нове Тонтићеве збирке својом дубином и јасноћом освајају читаоца и показују осјећајност овог времена као мјешавине очаја и заноса, без чега се поезија и не може писати. У сваком случају, ријеч је о поезији моћног ауторског рукописа који се непрекидно допуњава и тако пјесника потврђује као својеврсног тумача времена.
Stevan Tontić – svakodnevni smak svijeta
Poslije kratke bolesti, u Novom Sadu preminuo je pjesnik, romanopisac, esejista, antologičar i prevodilac, Stevan Tontić. Za mene je to pretužna i preteška vijest da bih mogao napisati jedan potpun nekrolog. Znam da će nekrologe pisati više njegovih prijatelja, poznanika, kao i onih koji to rade po službenoj dužnosti, što ne znači da su izvan kruga njegovih poštovalaca. Stevan Tontić je bio blagorodan čovjek, uviđavan prema drugima, pažljiv kada je u pitanju knjiženost, takav je bio kao dugogodišnji urednik u sarajevskoj izdavačkoj kući „Svjetlost“, takav je bio i kada je morao da ode iz ratnog Sarajeva, napisavši izvanrednu knjigu „Sarajevski rukopis“ koja je prevedena na više jezika. Nevolje izgnanstva pretočio je u poeziju u kojoj se pojavljuje i Gospod kao njegov sagovornik u samoći i bespućima, idući tako stazom sličnom stazi Nikole Šopa. Kada se skrasio u Novom Sadu, Tontić je napisao nekoliko izvanrednih knjiga poezije za koje je dobio gotovo sve značajne nagrade u regiji, ali i nekoliko velikih evropskih nagrada. Pisao sam gotovo o svim zbirkama Stevana Tontića, ali sada, u danu njegovog odlaska, odlučio sam se da ponovim recenziju za banjalučku knjigu „Svakodnevni smak svijeta“ (2001) jer mi se čini da je ona veza između „Sarajevske zbirke“ i kasnijih pjesama nastalih u Novom Sadu. Ovdje je objavljujem na ćirilici, pismu koje je Stevan Tontić koristio i kada je slao svoje pjesme Miljenku Jergoviću za „Ajfelov most“. Svaka od tih pjesama bila je mala pokazna vježba savremenog pjesnika koji neprekidno spaja klasično i moderno, nalazeći i svoje mjesto u tom lancu, tom kontinuitetu, koji uvijek prizivaju ostvareni književnici kao svoj jedini putokaz kroz lavirinte poezije.
СТЕВАН ТОНТИЋ – СВАКОДНЕВНИ СМАК СВИЈЕТА
Стеван Тонтић (рођен 1946. године у Грдановцима код Санског Моста) пјесник, прозаиста, књижевни критичар и антологичар, данас је сигурно један од најпознатијих српских пјесника у Европи. Аутор је десетак збирки поезије за које је примио више значајних домаћих и страних награда. Бјежећи из пакла ратног Сарајева, живио је у вишегодишњем егзилу у Њемачкој гдје је постигао изузетну књижевну репутацију, усавршио њемачки језик и почео да преводи савремене њемачке пјеснике. До сада му је објављено више избора из поезије који су преведени на више страних језика (њемачки, пољски, чешки, румунски, македонски, итд.).
Најновија збирка поезије Стевана Тонтића, Свакодневни смак свијета, слиједи поетику по којој је постао познат у пјесничким круговима, пјевање из животног глиба са иронијским отклоном у коме се огледа филантропија коју смо прије Тонтића чешће осјећали у драмама, рецимо, Шоа или неким Мрожековим причама. Као што Тонтић каже у причи-пјесми Оловке пољског пјесника, његова је поезија „прожета скепсом“ и посебном врстом ироније.
Збирка Свакодневни смак свијета има пет циклуса, Свакодневни смак свијета, Та земља, Звук судбине, Звук прогонства, На мртвом сеоском гробљу, Мој платан у Берлину и додатак од двије поетско-прозне цјелине.
Основни утисак послије читања Тонтићеве лирике јесте стална тежња ка депатетизацији овог нашег видљивог свијета потонулог у хипокризиију. С једне стране вјековима се прокламују етичке и придружене људске вриједности, с друге стране они који би требало да их проводе и штите сами су огрезли у неморал и посвемашњу бласфемију. Пјесник покушава да пјеснички депатетизује и десакрализује наше виђење свијета и да га тако учини јаснијим и прихватљивијим као простор људског обитавања. Дволичност се може превазићи ако смо је свјесни и ако имамо жеље да је превазилазимо.
Пјесник креће од култног датума своје генерације, 1968. године, када је кантовски видио свијет: Звјездано небо нада мном/Љубавни закон у мени! истовремено комунистички дрско сумњајући да постоји други Апсолут, Врховни Вођа или Господ Бог. Млади пјесник, бунџија, који је мислио да све зна и да му је све јасно, данас завршава своју пјесму:
А данас, са искуством смака свијета,
Корак ми се заплиће, некако скрхан.
Ријетко се деси да безглаво упаднем
У бездано звјездано гротло.
То је пјесник, филозоф, онај који види даље од других, схватајући да више нема оне прозирности свијета и васељене која му се чинила тако дохватљива.
Слично је и у пјесми О издигнутим и обореним главама, сагледавајући врлине поносне главе и пакост њеног тијела, судбинску близину губилишта, да би на крају завршио својом тешко скепсом, када је глава одрубљена, она је Одскочила с пања у траву./О поносу и осталом ништа. То непрекидно суочавање са тривијалношћу зла у свијету приближава пјесника Тонтића Хани Арент која је прва у послијераној Европи, на суђењу Ајхману, препознала тривијалност зла.
Читајући пјесме Стевана Тонтића ми читамо наше вријеме, с оне стране огледала, као у некој огледној школи, гдје професор говори ђацима: Ево, у ово вас свакодневно убјеђују, а овако ствари изгледају. То је бриљантно пјеснички дато у заиста антологијској пјесми Сувише близу, сувише далеко, гдје у посљедња два стиха, пошто смо ову малу расправу о Богу прочитали, пролазећи кроз свакодневни циркус звани живот, стоји: Правду у своје руке узима најервноснији безбожник / И скида главе које му одричу божанске акредитиве.
Једино што овај свијет чини прихватљивим је љубав, домалоприје живи мртвац, несахрањен, мртвац без умрлице, у тренуцима када види лијепу жену:
Тад утробу ми лизне пламен,
Који се дрско узвитла из мртвих,
Из мрачног трезора светих успомена,
Те моје једине, фантомске имовине
Из давно минулих времена.
За пјесника је његов прошли живот тај МРАЧНИ ТРЕЗОР СВЕТИХ УСПОМЕНА, баш онај који се огласио онако жестоко 1968. године да би потом био атомизиран у непрепознатљиве честице. Узимајући као први стих пјесме чувени стих хрватског пјесника Јуре Каштелана: Лијепа је ова земља. Мени најдража Тонтић га у три строфе подвргава преиспитивању, да би закључио на свој начин:
Дубоко негдје пријатељ мој лежи. / Несносан је живот, сва та камуфлажа.
Пјесник ту камуфлажу раствара, осјећајући егзистенцијалну језу, истовремено зов живота и његову свакодневну негацију у којој олош коло води, али пјесник осјећа, можда више него што је сигуран у то да:
Остаје његова ријеч на земљи
Да ваздух живих заталаса.
Пјесме из нове Тонтићеве збирке својом дубином и јасноћом освајају читаоца и показују осјећајност овог времена као мјешавине очаја и заноса, без чега се поезија и не може писати. У сваком случају, ријеч је о поезији моћног ауторског рукописа који се непрекидно допуњава и тако пјесника потврђује као својеврсног тумача времена.