Srbija možda jeste velika tajna, ali su savremeni srpski pisci još veća. Na globalnoj svetskoj mreži njih gotovo da i nema. Stiče se utisak da su odlično skriveni – skoro kao teroristi.
U filmu “00:30 – Tajna operacija”, potraga za Bin Ladenom predstavljena je dobrim delom kao pretraga podataka: operativci CIA-e bezuspešno češljaju dojave, svedočenja, priznanja pod iznudom, listinge telefonskih poziva. Gorljiva pripravnica nabasaće na fotografiju Bin Ladenovog kurira, sedam godina staru, za koju se ispostavlja da je ključni dokaz – do tada izgubljen u milionima podataka koje je trebalo proveravati i proveravati. Biće da informatičke tehnologije imaju samo jednu, ali neoprostivu, manu: upitnu svrsishodnost. One omogućuju nesmetan pristup beskraju podataka – ali, sve te podatke ljudsko biće mora umeti da nađe, i upotrebi.
Kao prostor globalnog znanja, Internet je već odavno sporan, jer nudi mnoštvo informacija koje se neće same od sebe sistematizovati. Iako je na Mreži prisutno navodno sve, ona neukom tragaču zadaje više problema nego što donosi koristi. Krenete li u potragu za savremenim srpskim piscem, videćete da nema dobre tehnike traganja, jer, ma kako ključne reči bile znalačke ili maštovite, gotovo da nema šta da se nađe.
Zahvaljujući specijalizovanim i dobro održavanim sajtovima, poput istorijskabiblioteka.com, naći ćete mnogo toga o srednjovekovnoj književnosti, čak i o srpskim istoričarima književnosti. Ali ako tragate za Katarinom Brajović i Vojom Čolanovićem (da pomenem samo skorije finaliste NIN-ove nagrade), ostaćete kratkih rukava. Okrajci usputnih vesti i tekstova, poneki štur intervju zalutao na godinama neažuriran sajt, i to je uglavnom sve.
Da parafraziramo Oskara Vajlda: kad pisac shvati da ga nema na Internetu, on će da jadikuje (ako je slabić), zakupiće odmah sopstveni domen (ako je energičan), ili će da ažurira svoju odrednicu na Vikipediji (ako je pametan, odavno je ima). Jadikovanje ne pomaže kod prosečnog srpskog izdavača, jer on je svoju savest odavno umirio otvaranjem naloga na Fejsbuku: a opšte je znana istina, da sada parafraziramo Džejn Ostin, da se na Fejsbuku ne kupuje, već lajkuje. Domen sa imenom pisca nije najsrećnije rešenje, jer se on retko pojavljuje na vrhu Guglove liste pretraživanja; međutim, ima dragocenih primera mudrog i kreativnog korišćenja domena (videti pod David Albahari).
Mali broj domaćih pisaca sistematski brine o svom prisustvu u okeanu podataka tako što ažurira svoju odrednicu na Vikipediji: iako osporavana, ona je prva stanica potrage, i uvek je visoko pozicionirana na pretraživačima. Ova strategija može biti korisna, ali nije pouzdana: uporedite li podatke o istim piscima na nekoliko jezika, naići ćete na bezmalo konfliktne verzije njihovih biografija. Da nisu navedena ista objavljena dela, pomislili biste da su Dragan Velikić na srpskoj i Dragan Velikić na nemačkoj Vikipediji dve različite osobe!
Rešenje je dobar, vidljiv, specijalizovani sajt pod pokroviteljstvom najviših državnih instanci: ne kao jedan od onih sajtova posvećenih pojedinačnim akcijama za razvijanje kulturnih potreba koje na Mreži nisu uspevali da nađu ni njihovi tvorci. Kao dobar uzor može da posluži mađarski portal litera.hu, gde su dostupni podaci o piscima i knjigama, blogovi i intervjui, kalendar književnih događaja. Oni koji ne znaju mađarski, mogu pristupiti sajtu hlo.hu (Hungarian Literature Online), gde piše sve o piscima i delim,izdavačima, elektronskim bazama podataka, bibliotekama, prevodiocima, književnim festivalima i stipendijama. Britanski savet ima književni “ogranak” literature.britishcouncil.org, na kome postoji dragoceni Writers Directory: u njemu je trenutno predstavljeno oko sedam stotina živih anglofonih pisaca. Naći ćete njihove biografije, spisak objavljenih dela, spisak nagrada, i tzv. “kritičku perspektivu” – sažet i informativan prikaz ukupnog opusa i autorove poetike.
Čemu književnost u ovakva ili onakva vremena, to će vas depresivci i lenjivci uvek pitati. Jer, eto, malo se čita, još manje zna, pisci i njihova dela pokriveni su paučinom anonimnosti koliko god da ih štampamo ili umrežavamo. Ali, ima li iko na svetu da je svima znan, a da nije imperator, ili bandit? Pisac koji misli da nije dovoljno popularan, uvek ima poternicu kao rešenje. Njegovo će ime tada znati baš svi.
Šta Internet zna o srpskim piscima?
Srbija možda jeste velika tajna, ali su savremeni srpski pisci još veća. Na globalnoj svetskoj mreži njih gotovo da i nema. Stiče se utisak da su odlično skriveni – skoro kao teroristi.
U filmu “00:30 – Tajna operacija”, potraga za Bin Ladenom predstavljena je dobrim delom kao pretraga podataka: operativci CIA-e bezuspešno češljaju dojave, svedočenja, priznanja pod iznudom, listinge telefonskih poziva. Gorljiva pripravnica nabasaće na fotografiju Bin Ladenovog kurira, sedam godina staru, za koju se ispostavlja da je ključni dokaz – do tada izgubljen u milionima podataka koje je trebalo proveravati i proveravati. Biće da informatičke tehnologije imaju samo jednu, ali neoprostivu, manu: upitnu svrsishodnost. One omogućuju nesmetan pristup beskraju podataka – ali, sve te podatke ljudsko biće mora umeti da nađe, i upotrebi.
Kao prostor globalnog znanja, Internet je već odavno sporan, jer nudi mnoštvo informacija koje se neće same od sebe sistematizovati. Iako je na Mreži prisutno navodno sve, ona neukom tragaču zadaje više problema nego što donosi koristi. Krenete li u potragu za savremenim srpskim piscem, videćete da nema dobre tehnike traganja, jer, ma kako ključne reči bile znalačke ili maštovite, gotovo da nema šta da se nađe.
Zahvaljujući specijalizovanim i dobro održavanim sajtovima, poput istorijskabiblioteka.com, naći ćete mnogo toga o srednjovekovnoj književnosti, čak i o srpskim istoričarima književnosti. Ali ako tragate za Katarinom Brajović i Vojom Čolanovićem (da pomenem samo skorije finaliste NIN-ove nagrade), ostaćete kratkih rukava. Okrajci usputnih vesti i tekstova, poneki štur intervju zalutao na godinama neažuriran sajt, i to je uglavnom sve.
Da parafraziramo Oskara Vajlda: kad pisac shvati da ga nema na Internetu, on će da jadikuje (ako je slabić), zakupiće odmah sopstveni domen (ako je energičan), ili će da ažurira svoju odrednicu na Vikipediji (ako je pametan, odavno je ima). Jadikovanje ne pomaže kod prosečnog srpskog izdavača, jer on je svoju savest odavno umirio otvaranjem naloga na Fejsbuku: a opšte je znana istina, da sada parafraziramo Džejn Ostin, da se na Fejsbuku ne kupuje, već lajkuje. Domen sa imenom pisca nije najsrećnije rešenje, jer se on retko pojavljuje na vrhu Guglove liste pretraživanja; međutim, ima dragocenih primera mudrog i kreativnog korišćenja domena (videti pod David Albahari).
Mali broj domaćih pisaca sistematski brine o svom prisustvu u okeanu podataka tako što ažurira svoju odrednicu na Vikipediji: iako osporavana, ona je prva stanica potrage, i uvek je visoko pozicionirana na pretraživačima. Ova strategija može biti korisna, ali nije pouzdana: uporedite li podatke o istim piscima na nekoliko jezika, naići ćete na bezmalo konfliktne verzije njihovih biografija. Da nisu navedena ista objavljena dela, pomislili biste da su Dragan Velikić na srpskoj i Dragan Velikić na nemačkoj Vikipediji dve različite osobe!
Rešenje je dobar, vidljiv, specijalizovani sajt pod pokroviteljstvom najviših državnih instanci: ne kao jedan od onih sajtova posvećenih pojedinačnim akcijama za razvijanje kulturnih potreba koje na Mreži nisu uspevali da nađu ni njihovi tvorci. Kao dobar uzor može da posluži mađarski portal litera.hu, gde su dostupni podaci o piscima i knjigama, blogovi i intervjui, kalendar književnih događaja. Oni koji ne znaju mađarski, mogu pristupiti sajtu hlo.hu (Hungarian Literature Online), gde piše sve o piscima i delim,izdavačima, elektronskim bazama podataka, bibliotekama, prevodiocima, književnim festivalima i stipendijama. Britanski savet ima književni “ogranak” literature.britishcouncil.org, na kome postoji dragoceni Writers Directory: u njemu je trenutno predstavljeno oko sedam stotina živih anglofonih pisaca. Naći ćete njihove biografije, spisak objavljenih dela, spisak nagrada, i tzv. “kritičku perspektivu” – sažet i informativan prikaz ukupnog opusa i autorove poetike.
Čemu književnost u ovakva ili onakva vremena, to će vas depresivci i lenjivci uvek pitati. Jer, eto, malo se čita, još manje zna, pisci i njihova dela pokriveni su paučinom anonimnosti koliko god da ih štampamo ili umrežavamo. Ali, ima li iko na svetu da je svima znan, a da nije imperator, ili bandit? Pisac koji misli da nije dovoljno popularan, uvek ima poternicu kao rešenje. Njegovo će ime tada znati baš svi.