Beograd je, s početka pa sve do kraja sedamdesetih, kada sam tamo studirao i živeo, bio prava metropola. Danas je sa mnogo većim brojem stanovnika, ali što se tiče kulture, Beograd je tada bio među vodećim evropskim prestolnicama. U tom smislu, zaista sam imao sreće – kulturna klima Beograda sedamdesetih kao da je bila stvorena za radoznalog studenta – Fest, Bitef, Bemus, veliki džez festival, rok paket-angažmani … a i književni život je neprestano nudio interesantne knjige i dešavanja.
Ostareli, ali pričljivi i krepki Crnjanski, povratnik iz londonskog azila, magnetno je privlačio studente u prepunoj auli Filološkog fakulteta, kao i slušaoce pored radija i tranzistora u vreme njegovih noćnih radio-razgovora. “Roman o Londonu” pročitao sam za 24 danonoćna sata u svom studentskom sobičku u “Proleterskih brigada”, u zgradi naspram Teslinog muzeja. Zatim, još zagrejan od nesanice i uzbuđenja, produžio sam da diskutujem o knjizi sa gazdom Jovicom Galićem, četvrt veka starijim od mene, koji mi je, neuobičajeno za njegov miran način izlaganja, zaneseno prepričavao anegdote iz nemirnog, skitničkog života Crnjanskog. Zagonetna smrt pisca, u kasnu jesen 77., kada je odlučio da prestane sa unosom hrane, sa primanjem lekova, i sklopljenih očiju ubrzo umro, sve je to učinilo da misterija njegovog života bude još zamršenija. Kao da je autor “Dnevnika o Čarnojeviću” i “Seoba” okončao život dosledno svojoj tvrdoglavoj prirodi.
Među skicama iz studentskog života u Beogradu utkana je još jedna značajna književna figura – ona Danila Kiša. “Rane jade” sam pročitao još kao gimnazijalac, “Peščanik” kao brucoš, te zato naviknut na njegov šulcovski intimni štimung, “Grobnicu za Borisa Davidoviča”, za razliku od prethodne dve knjige, nisam prihvatio “od prve”. Delovala mi je surovo i mračno, čak i za apsolventa komparative, naviknutog na najrazličitija lektirna iskustva, do kraja razotkrivajući brutalnost totalitarnog režima prema zatečenom pojedincu. Faktografija posrednog svedoka bila je dopunjena zanatskom umešnošću književnog majstora. Započela je burna polemika oko navodnog plagijatorstva, što je podstaklo nastanak “Časa anatomije”, krajno oštroumne vivisekcije provincijske književne zavisti. Studentima komparative Kišove knjige su bile omiljeno štivo, komentarisali smo i diskutovali o pročitanom sa očiglednom privrženošću. Za tu privrženost postojao je i razlog više. Kao prvi i sa najvišim ocenama diplomirani student komparativne književnosti, Kiš je bio figura koja je hranila imidž naše grupe, a kada bi se, na susretima petkom u Takovskoj, gde su se skupljali nekadašnji i sadašnji student i nastavnici, pojavio on lično, guste kovrdžave kose sa podužim bakembardama i svetlim, inteligentnim očima postavljenim blizu izraženog nosa, verujem da je sve prisutne zapljuskiovao talas odobravanja.
Jednom, pre jutarnjih predavanja, na fakultetu nas je dočekala vest da je sinoć, u Klubu književnika u Francuskoj 7, Kiš imao oštru svađu, a prema nekima čak i tuču. Ne čekajući završetak predavanja, pojurili smo ka Klubu. Oznojeni, zadihani, uleteli smo u inače za nas ekskluzivni prostor, u koji smo obično ulazili tiho i nesmasno, a sada sa bučnim pitanjima: Kako je on? Šta se to sinoć desilo? Ništa, ništa, malo žešća rasprava, objašnjavao nam je kelner, ali sad je sve u redu. U Klubu, retki gosti mirno su srkali svoju jutarnju kafu.
Ispalo je da nije bilo baš “ništa“ i Kiš je ubrzo otišao u svojevoljan egzil u Francusku. Nekoliko godina kasnije sam imao krajnje neobičan, pariski kontakt telefonom sa njim, koji sam opisao u priči “Foto finiš“. Kao i sa Crnjanskim, kao i sa Kišom, ti trenutni susreti savršeno su se uklopili u moje viđenje njihovih knjiga.
Nekoliko decenija posle njihovog odlaska iz ovozemnog života i nadmoćnog ustoličenja u književnosti, bilo mi je ponuđeno da učestvujem sa svojim pričama u dve knjige odabranih tekstova, gde dva velika pisca postaju književni junaci – “Putnik sa dalekog neba” i “Priče o Danilu Kišu”. Tako sam nekako sebi potvrdio poštovanje prema njihovom delu, ali i prema njihovim nesvakidašnjim, nesavršenim ljudskim sudbinama…
Osim Crnjanskog i Kiša, studentske godine u Beogradu otkrile su mi još jednog pisca, čija je proza u osmoj deceniji prošlog veka, za razliku od one prethodne dvojice, još uvek bila u (polu)senci. Do tada je objavio samo jednu zbirku priča, “Konji svetog Marka”, što je kod retkih, uglavnom mladih čitalaca i pisaca postmodernistički nastrojenih, izazvalo određen interes. Ali, u široj književnoj javnosti, Milorad Pavić je bio poznat pre svega kao profesor srpske barokne književnosti koju je predavao na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
Sedamdesetih, beogradski Dom omladine je bio jedan od posećenijih mesta u gradu, sa živom, razigranom ponudom što je privlačila mlade filmofile, rok-fanove, ljubitelje fotografije… U Domu omladine, na drugom i trećem spratu, bilo je i manjih sala, sa pedesetak mesta, za promocije i predavanja. Na početku studija, naročito dok me nisu zarazile pisanje i rokenrol, često sam posećivao te večeri. I tada sam prvi put video Pavića uživo.
Koliko mogu da se setim sa ove vremenske distance jer mi se njegov tadašnji izgled meša sa onim docnijim, kada je postao veoma poznat, sa lulom i barzoima, znam da je i tada imao brkove, a mislim da je jelek, koji je nosio ispod odela, bio svetlije boje. Sala u kojoj je Pavić održao predavanje nije bila puna, ali je ubrzo uspeo da zavede tridesetak slušalaca. Ne sećam se tačno ni o kome je govorio, dali o Orfelinu, Mrkalju ili Koderu, ili o svima njima, koji su mi tada bili nepoznati, ali takvim baroknim rečenicama, kroz koje je znanje plasirao plastično i ubedljivo.
Pri kraju mog beogradskog boravka, objavljena je Pavićeva druga knjiga priča “Ruski hrt” (što ipak potvrđuje da je još onda negovao barzoe), a čuveni “Hazarski rečnik”, postmoderni roman-leksikon koji je opčinio čitaoce širom sveta, objavljen je 1984., tek što sam se vratio sa pariske stipendije u Skoplje. Među mnogim doživljajima iz Pariza, jedni od najupečatljivijih su bili susreti sa dvojicom velikih Argentinaca, Borhesom i Kortasarom, koji su, nezavisno jedan od drugog, imali svoja predstavljanja, o kojima sam tada zapisao: “Borhes, na College de France, nasuprot tri prepuna polukruga obožavaoca – prvi, u velikom amfiteatru, drugi, po hodnicima oko sale, treći u dvorištu. Nalazio sam se u drugom polukrugu omađijane publike – i pored oštroumnih, suptilnih, duhovitih dosetki, nepokretni anfas 85-godišnje Sfinge sa video-bima, ličio mi je na uveličanu fotografiju iz neke enciklopedije. A na bini teatra Pallais Royal, lepo muževno lice tamne puti i obelele brade na telu izduženog sangvinika”. Očigledno je da sam još uvek bio pod velikim uticajem latinoameričkog književnog buma, a i u pariskom studentskom gradu sam upoznao nekolicinu druželjubivih mladih Južnoamerikanaca koji su mi na najspontaniji način potvrđivali njihovu kontinentalnu povezanost.
Samo nekoliko meseci po povratku iz Pariza, dočekalo me je sveže izdanje “Hazarskog rečnika”.
Mislim da nije slučajno što sam ovo Pavićevo remek-delo povezao sa njegovom naučnim strašću prema baroku i, sa druge strane, sa u to vreme poetičkom i čitalačkom dominacijom Južnoamerikanaca, naročito borhesovskom prozom. Neobičan stil i leksika “Hazarskog rečnika” duguju mnogo baroknom, nelinearnom, zamršenom pripovedanju i virtuoznosti. S druge strane, u celoj pripovedačkoj raskoši “Hazarskog rečnika” vidljiva je borhesovska preciznost u začuđujućem, mističnom efektu na čitaoca, što je u vreme njegovog objavljivanja zanelo mnogobrojnu, oduševljenu publiku.
Upravo preko čitalačkog iskustva sa velikim Južnoamerikancima, na sopstvenom primeru sam iskusio kako se menja odnos prema voljenoj knjizi ili piscu. Jedno je da se čita knjiga u trećoj deceniji života, a sasvim drugo u sedmoj. U ono vreme su knjige Borhesa, Kortasara, Markesa i Sabata bile moja omiljena lektira. Bukvalno sam bio opijen njihovom pripovedačkom majstorijom. A onda se, sa godinama, mladalački izbor po srodnosti, koji mi je izgledao skoro neprikosnoven, rasklatio. Najpre, sa liste omiljenih ispao je onaj koji je vladao svetom “inteligentnih” čitalaca koji pretendiraju da postanu učeni. Borhes. Kao da ga je postmodernistički ključ zaključao u jedan veoma tvrd književni kanon, koji mi nije dozvoljavao da ga kao čitalac izvučem iz njega. Prema autoru “Školice” naročito prema nekim od njegovih priča, još uvek me jako privlači njihova razigranost (za razliku od borhesovske ukalupljenosti), ali sa godinama mi i ta živost nekako postaje predvidljiva. Sabato, koji je i ranije, u mom kvartetu “za sva vremena” zauzimao četvrto mesto, ostao tamo, solidan i u prepročitavanjima. Na kraju ispada da je samo “Sto godina samoće”, toliko hvaljen Markesov roman, ostao najvišlje vrednovan u mom čitalačkom svetu, kao jedno od neospornih remek-dela književnosti XX. veka.
Što se odnosi na dela trojice velikih srpskih autora – Crnjanskog, Kiša i Pavića – danas, kad im se povremeno navraćam, čitam ih drugačije nego ranije. Prema Paviću, čije sam “Drugo telo” nedavno prevodio, čini mi se da je sud vremena najstrožiji. Razume se da je unikatnost “Hazarskog rečnika” i dan danas inicijalno upečatljiva, ali, posle njega, Pavić je slagao knjigu za knjigom, a pri takvom brzom stvaralačkom ritmu znao je da se maniristički ponavlja. “Predeo slikan čajem” i njegove priče i dan danas čitam sa zadovoljstvom, ne osećajući pri tom onaj borhesovski sindrom koji je vidljiv u njegovim docnijim delima – da kopiraš sebe samog u bleđim kopijama.
Naprotiv, prepročitavajući Kišov “Peščanik” nisam se mnogo udaljio od brucoške zanesenosti onim specifičnim pripovedačkim šarmom karakterističnim za vrsne srednjoevropske pisce. Kasnija dela, uključujući i “Encikopediju mrtvih” imponuju piščevom samodisciplinom i svešću o istoriji, neophodnu današnjim piscima.
Ali, meni su dela Crnjanskog i dalje krajno uzbudljivo štivo, u kome mi se neprestano otkrivaju novi detalji. Možda najmanje u spomenutom “Romanu o Londonu”, ali zato “Seobe”, putopisi, pa i “Dnevnik o Čarnojeviću” i dalje obnavljaju moju čitalačku žeđ svojom slojevitošću i svežinom.
S makedonskog preveo autor
Skice iz mojih beogradskih godina/1
Beograd je, s početka pa sve do kraja sedamdesetih, kada sam tamo studirao i živeo, bio prava metropola. Danas je sa mnogo većim brojem stanovnika, ali što se tiče kulture, Beograd je tada bio među vodećim evropskim prestolnicama. U tom smislu, zaista sam imao sreće – kulturna klima Beograda sedamdesetih kao da je bila stvorena za radoznalog studenta – Fest, Bitef, Bemus, veliki džez festival, rok paket-angažmani … a i književni život je neprestano nudio interesantne knjige i dešavanja.
Ostareli, ali pričljivi i krepki Crnjanski, povratnik iz londonskog azila, magnetno je privlačio studente u prepunoj auli Filološkog fakulteta, kao i slušaoce pored radija i tranzistora u vreme njegovih noćnih radio-razgovora. “Roman o Londonu” pročitao sam za 24 danonoćna sata u svom studentskom sobičku u “Proleterskih brigada”, u zgradi naspram Teslinog muzeja. Zatim, još zagrejan od nesanice i uzbuđenja, produžio sam da diskutujem o knjizi sa gazdom Jovicom Galićem, četvrt veka starijim od mene, koji mi je, neuobičajeno za njegov miran način izlaganja, zaneseno prepričavao anegdote iz nemirnog, skitničkog života Crnjanskog. Zagonetna smrt pisca, u kasnu jesen 77., kada je odlučio da prestane sa unosom hrane, sa primanjem lekova, i sklopljenih očiju ubrzo umro, sve je to učinilo da misterija njegovog života bude još zamršenija. Kao da je autor “Dnevnika o Čarnojeviću” i “Seoba” okončao život dosledno svojoj tvrdoglavoj prirodi.
Među skicama iz studentskog života u Beogradu utkana je još jedna značajna književna figura – ona Danila Kiša. “Rane jade” sam pročitao još kao gimnazijalac, “Peščanik” kao brucoš, te zato naviknut na njegov šulcovski intimni štimung, “Grobnicu za Borisa Davidoviča”, za razliku od prethodne dve knjige, nisam prihvatio “od prve”. Delovala mi je surovo i mračno, čak i za apsolventa komparative, naviknutog na najrazličitija lektirna iskustva, do kraja razotkrivajući brutalnost totalitarnog režima prema zatečenom pojedincu. Faktografija posrednog svedoka bila je dopunjena zanatskom umešnošću književnog majstora. Započela je burna polemika oko navodnog plagijatorstva, što je podstaklo nastanak “Časa anatomije”, krajno oštroumne vivisekcije provincijske književne zavisti. Studentima komparative Kišove knjige su bile omiljeno štivo, komentarisali smo i diskutovali o pročitanom sa očiglednom privrženošću. Za tu privrženost postojao je i razlog više. Kao prvi i sa najvišim ocenama diplomirani student komparativne književnosti, Kiš je bio figura koja je hranila imidž naše grupe, a kada bi se, na susretima petkom u Takovskoj, gde su se skupljali nekadašnji i sadašnji student i nastavnici, pojavio on lično, guste kovrdžave kose sa podužim bakembardama i svetlim, inteligentnim očima postavljenim blizu izraženog nosa, verujem da je sve prisutne zapljuskiovao talas odobravanja.
Jednom, pre jutarnjih predavanja, na fakultetu nas je dočekala vest da je sinoć, u Klubu književnika u Francuskoj 7, Kiš imao oštru svađu, a prema nekima čak i tuču. Ne čekajući završetak predavanja, pojurili smo ka Klubu. Oznojeni, zadihani, uleteli smo u inače za nas ekskluzivni prostor, u koji smo obično ulazili tiho i nesmasno, a sada sa bučnim pitanjima: Kako je on? Šta se to sinoć desilo? Ništa, ništa, malo žešća rasprava, objašnjavao nam je kelner, ali sad je sve u redu. U Klubu, retki gosti mirno su srkali svoju jutarnju kafu.
Ispalo je da nije bilo baš “ništa“ i Kiš je ubrzo otišao u svojevoljan egzil u Francusku. Nekoliko godina kasnije sam imao krajnje neobičan, pariski kontakt telefonom sa njim, koji sam opisao u priči “Foto finiš“. Kao i sa Crnjanskim, kao i sa Kišom, ti trenutni susreti savršeno su se uklopili u moje viđenje njihovih knjiga.
Nekoliko decenija posle njihovog odlaska iz ovozemnog života i nadmoćnog ustoličenja u književnosti, bilo mi je ponuđeno da učestvujem sa svojim pričama u dve knjige odabranih tekstova, gde dva velika pisca postaju književni junaci – “Putnik sa dalekog neba” i “Priče o Danilu Kišu”. Tako sam nekako sebi potvrdio poštovanje prema njihovom delu, ali i prema njihovim nesvakidašnjim, nesavršenim ljudskim sudbinama…
Osim Crnjanskog i Kiša, studentske godine u Beogradu otkrile su mi još jednog pisca, čija je proza u osmoj deceniji prošlog veka, za razliku od one prethodne dvojice, još uvek bila u (polu)senci. Do tada je objavio samo jednu zbirku priča, “Konji svetog Marka”, što je kod retkih, uglavnom mladih čitalaca i pisaca postmodernistički nastrojenih, izazvalo određen interes. Ali, u široj književnoj javnosti, Milorad Pavić je bio poznat pre svega kao profesor srpske barokne književnosti koju je predavao na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
Sedamdesetih, beogradski Dom omladine je bio jedan od posećenijih mesta u gradu, sa živom, razigranom ponudom što je privlačila mlade filmofile, rok-fanove, ljubitelje fotografije… U Domu omladine, na drugom i trećem spratu, bilo je i manjih sala, sa pedesetak mesta, za promocije i predavanja. Na početku studija, naročito dok me nisu zarazile pisanje i rokenrol, često sam posećivao te večeri. I tada sam prvi put video Pavića uživo.
Koliko mogu da se setim sa ove vremenske distance jer mi se njegov tadašnji izgled meša sa onim docnijim, kada je postao veoma poznat, sa lulom i barzoima, znam da je i tada imao brkove, a mislim da je jelek, koji je nosio ispod odela, bio svetlije boje. Sala u kojoj je Pavić održao predavanje nije bila puna, ali je ubrzo uspeo da zavede tridesetak slušalaca. Ne sećam se tačno ni o kome je govorio, dali o Orfelinu, Mrkalju ili Koderu, ili o svima njima, koji su mi tada bili nepoznati, ali takvim baroknim rečenicama, kroz koje je znanje plasirao plastično i ubedljivo.
Pri kraju mog beogradskog boravka, objavljena je Pavićeva druga knjiga priča “Ruski hrt” (što ipak potvrđuje da je još onda negovao barzoe), a čuveni “Hazarski rečnik”, postmoderni roman-leksikon koji je opčinio čitaoce širom sveta, objavljen je 1984., tek što sam se vratio sa pariske stipendije u Skoplje. Među mnogim doživljajima iz Pariza, jedni od najupečatljivijih su bili susreti sa dvojicom velikih Argentinaca, Borhesom i Kortasarom, koji su, nezavisno jedan od drugog, imali svoja predstavljanja, o kojima sam tada zapisao: “Borhes, na College de France, nasuprot tri prepuna polukruga obožavaoca – prvi, u velikom amfiteatru, drugi, po hodnicima oko sale, treći u dvorištu. Nalazio sam se u drugom polukrugu omađijane publike – i pored oštroumnih, suptilnih, duhovitih dosetki, nepokretni anfas 85-godišnje Sfinge sa video-bima, ličio mi je na uveličanu fotografiju iz neke enciklopedije. A na bini teatra Pallais Royal, lepo muževno lice tamne puti i obelele brade na telu izduženog sangvinika”. Očigledno je da sam još uvek bio pod velikim uticajem latinoameričkog književnog buma, a i u pariskom studentskom gradu sam upoznao nekolicinu druželjubivih mladih Južnoamerikanaca koji su mi na najspontaniji način potvrđivali njihovu kontinentalnu povezanost.
Samo nekoliko meseci po povratku iz Pariza, dočekalo me je sveže izdanje “Hazarskog rečnika”.
Mislim da nije slučajno što sam ovo Pavićevo remek-delo povezao sa njegovom naučnim strašću prema baroku i, sa druge strane, sa u to vreme poetičkom i čitalačkom dominacijom Južnoamerikanaca, naročito borhesovskom prozom. Neobičan stil i leksika “Hazarskog rečnika” duguju mnogo baroknom, nelinearnom, zamršenom pripovedanju i virtuoznosti. S druge strane, u celoj pripovedačkoj raskoši “Hazarskog rečnika” vidljiva je borhesovska preciznost u začuđujućem, mističnom efektu na čitaoca, što je u vreme njegovog objavljivanja zanelo mnogobrojnu, oduševljenu publiku.
Upravo preko čitalačkog iskustva sa velikim Južnoamerikancima, na sopstvenom primeru sam iskusio kako se menja odnos prema voljenoj knjizi ili piscu. Jedno je da se čita knjiga u trećoj deceniji života, a sasvim drugo u sedmoj. U ono vreme su knjige Borhesa, Kortasara, Markesa i Sabata bile moja omiljena lektira. Bukvalno sam bio opijen njihovom pripovedačkom majstorijom. A onda se, sa godinama, mladalački izbor po srodnosti, koji mi je izgledao skoro neprikosnoven, rasklatio. Najpre, sa liste omiljenih ispao je onaj koji je vladao svetom “inteligentnih” čitalaca koji pretendiraju da postanu učeni. Borhes. Kao da ga je postmodernistički ključ zaključao u jedan veoma tvrd književni kanon, koji mi nije dozvoljavao da ga kao čitalac izvučem iz njega. Prema autoru “Školice” naročito prema nekim od njegovih priča, još uvek me jako privlači njihova razigranost (za razliku od borhesovske ukalupljenosti), ali sa godinama mi i ta živost nekako postaje predvidljiva. Sabato, koji je i ranije, u mom kvartetu “za sva vremena” zauzimao četvrto mesto, ostao tamo, solidan i u prepročitavanjima. Na kraju ispada da je samo “Sto godina samoće”, toliko hvaljen Markesov roman, ostao najvišlje vrednovan u mom čitalačkom svetu, kao jedno od neospornih remek-dela književnosti XX. veka.
Što se odnosi na dela trojice velikih srpskih autora – Crnjanskog, Kiša i Pavića – danas, kad im se povremeno navraćam, čitam ih drugačije nego ranije. Prema Paviću, čije sam “Drugo telo” nedavno prevodio, čini mi se da je sud vremena najstrožiji. Razume se da je unikatnost “Hazarskog rečnika” i dan danas inicijalno upečatljiva, ali, posle njega, Pavić je slagao knjigu za knjigom, a pri takvom brzom stvaralačkom ritmu znao je da se maniristički ponavlja. “Predeo slikan čajem” i njegove priče i dan danas čitam sa zadovoljstvom, ne osećajući pri tom onaj borhesovski sindrom koji je vidljiv u njegovim docnijim delima – da kopiraš sebe samog u bleđim kopijama.
Naprotiv, prepročitavajući Kišov “Peščanik” nisam se mnogo udaljio od brucoške zanesenosti onim specifičnim pripovedačkim šarmom karakterističnim za vrsne srednjoevropske pisce. Kasnija dela, uključujući i “Encikopediju mrtvih” imponuju piščevom samodisciplinom i svešću o istoriji, neophodnu današnjim piscima.
Ali, meni su dela Crnjanskog i dalje krajno uzbudljivo štivo, u kome mi se neprestano otkrivaju novi detalji. Možda najmanje u spomenutom “Romanu o Londonu”, ali zato “Seobe”, putopisi, pa i “Dnevnik o Čarnojeviću” i dalje obnavljaju moju čitalačku žeđ svojom slojevitošću i svežinom.
S makedonskog preveo autor