VERENICI
Budilnik zazvoni. Podne. Soba neuredna, sa izgužvenom posteljinom na čijem dnu drema mačka (crno-bela, zbog maske na licu zove se Zoro, mada je ženska). Po zidovima fotografije filmskih scena – obavezna Merilin sa podignutom suknjom, “Do poslednjeg daha“ Godara, Deep Blue, “Lepotica dana“. Gospodin A. se na brzinu oblači, uz put slušajući telefonsku sekretaricu:… pip-piip… prijatelj (priča o provodu na sinoćnjoj žurci), … pip-piip… majka (zadnji put si večerao s nama prošlog petka!)… pip-piip… ljubavnica (juče je imala previše posla, te nije mogla da dođe u “Krug” na espresso u 17)… pip-piip…
Žuri koliko brže može, ali… – Kasniš, kasniš – dočekuje ga uzbuđeno gospodin I. – pa autobus nam je otišao, a sledeći je tek u 4… – Pa onda, da sačekamo…
i čekaju, čekaju… gospodin I. kuva kafu, a gospodin A. u svoju šolju dodaje natren, jer se u poslednje vreme bori sa viškom šećera u krvi… obojica srkutaju kafu gledajući podnevni dnevnik na Telma TV: prva vest je o jučerašnjem velikom protesnom mitingu… mesto događaja – Trg… u srcu Skoplja…
na snimku, mnoštvo ljudi, viču, među njima i novinarka…
prelaz iz kolor stvarnosti u crno-beli film događa se u trenutku kada novinarka, privodeći kraju svoj glasni prilog biva nadglasana još glasnijim uzvikom: – Ua vladaa!
Gospodin I. i gospodin A. su se našli ispred neke presušene česme… spomenika sa srpom i čekićem urezanim u kamenu… nisu se našli, već su bili seli jedan drugom okrenutim leđima… kao da su bili namešteni za početnu scenu neke predstave (lutkarske?)… ali ih to uopšte ne uznemirava, naprotiv… takva ukočena poza činila im se čak obredno-svečana… okretali su se sporo… kao u snu… dok se nisu suočili… sa nesentimentalnim objektivom… dok je aparat škljocao, osetili su, nezavisno jedan od drugog… nejasno… nešto se menja… i neće više biti onako kako je bilo… i kada stolice ostanu prazne… onda će da pristignu neki drugi sedači…
Povratak u kolor: na televizoru u stanu gospodina I. daje se vremenska prognoza. Za Skoplje, promenljivo oblačno, sa mogućim popodnevnim pljuskovima i grmljavinom i temperaturom od 4 do 11 stepeni. Najzad, gospodin I. i gospodin A. mogu da otputuju, autobusom, u makedonski gradić u kom nisu bili već jedanaeset godina.
crteži na mestu tri tačke:
časovnici, trudne žene, požuteo list u mokroj travi, poljubac, calendar, nedopušena cigareta, ključ u bravi, salvete, kišobran, mačke, seksualni akt u jašućoj pozi, dlan sa Venerinim brežuljkom koji ima horizontalni ožiljak, pokvarena neonka koja se krckanjem pali i gasi, kuče lutalica koje leži na persijskom tepihu sa glavom na prednjim šapama i vrti repom, medicinska sestra
sa retro kapom i jakim nožnim listovima, devojka buljavih plavih očiju u žutoj muškoj frotirskoj pižami, scena iz autobusa u kome se, zajedno sa gospodinom I. i gospodinom A. voze i jedan ćutljiv otac sa svojom pričljivom devojčicom, koja mu se obraća sa “tatko Ratko”, jedan oznojen biznismen koji neprestano viče u svoj mobilni, naglašavajući da će biti tamo i tamo najkasnije za jedan sat, plus-minus pet minuta, mlada Romkinja koja čas se svađa, čas se smeje: – Ava kari, iteva keraptuke nešto, makelitu manca… , a njen crnomanjasti momak sa zulufima se smeje i grli je.
Gospodin A. gospodinu I., dok autobus prolazi kroz klisuru sa bujnom vegetacijom: – Potpuno te razumem, ljubav nije baš uvek fer prema onima koji vole. Pa, šta i ako je tako?
S makedonskog preveo autor
Situacije/9
VERENICI
Budilnik zazvoni. Podne. Soba neuredna, sa izgužvenom posteljinom na čijem dnu drema mačka (crno-bela, zbog maske na licu zove se Zoro, mada je ženska). Po zidovima fotografije filmskih scena – obavezna Merilin sa podignutom suknjom, “Do poslednjeg daha“ Godara, Deep Blue, “Lepotica dana“. Gospodin A. se na brzinu oblači, uz put slušajući telefonsku sekretaricu:… pip-piip… prijatelj (priča o provodu na sinoćnjoj žurci), … pip-piip… majka (zadnji put si večerao s nama prošlog petka!)… pip-piip… ljubavnica (juče je imala previše posla, te nije mogla da dođe u “Krug” na espresso u 17)… pip-piip…
Žuri koliko brže može, ali… – Kasniš, kasniš – dočekuje ga uzbuđeno gospodin I. – pa autobus nam je otišao, a sledeći je tek u 4… – Pa onda, da sačekamo…
i čekaju, čekaju… gospodin I. kuva kafu, a gospodin A. u svoju šolju dodaje natren, jer se u poslednje vreme bori sa viškom šećera u krvi… obojica srkutaju kafu gledajući podnevni dnevnik na Telma TV: prva vest je o jučerašnjem velikom protesnom mitingu… mesto događaja – Trg… u srcu Skoplja…
na snimku, mnoštvo ljudi, viču, među njima i novinarka…
prelaz iz kolor stvarnosti u crno-beli film događa se u trenutku kada novinarka, privodeći kraju svoj glasni prilog biva nadglasana još glasnijim uzvikom: – Ua vladaa!
Gospodin I. i gospodin A. su se našli ispred neke presušene česme… spomenika sa srpom i čekićem urezanim u kamenu… nisu se našli, već su bili seli jedan drugom okrenutim leđima… kao da su bili namešteni za početnu scenu neke predstave (lutkarske?)… ali ih to uopšte ne uznemirava, naprotiv… takva ukočena poza činila im se čak obredno-svečana… okretali su se sporo… kao u snu… dok se nisu suočili… sa nesentimentalnim objektivom… dok je aparat škljocao, osetili su, nezavisno jedan od drugog… nejasno… nešto se menja… i neće više biti onako kako je bilo… i kada stolice ostanu prazne… onda će da pristignu neki drugi sedači…
Povratak u kolor: na televizoru u stanu gospodina I. daje se vremenska prognoza. Za Skoplje, promenljivo oblačno, sa mogućim popodnevnim pljuskovima i grmljavinom i temperaturom od 4 do 11 stepeni. Najzad, gospodin I. i gospodin A. mogu da otputuju, autobusom, u makedonski gradić u kom nisu bili već jedanaeset godina.
crteži na mestu tri tačke:
časovnici, trudne žene, požuteo list u mokroj travi, poljubac, calendar, nedopušena cigareta, ključ u bravi, salvete, kišobran, mačke, seksualni akt u jašućoj pozi, dlan sa Venerinim brežuljkom koji ima horizontalni ožiljak, pokvarena neonka koja se krckanjem pali i gasi, kuče lutalica koje leži na persijskom tepihu sa glavom na prednjim šapama i vrti repom, medicinska sestra
sa retro kapom i jakim nožnim listovima, devojka buljavih plavih očiju u žutoj muškoj frotirskoj pižami, scena iz autobusa u kome se, zajedno sa gospodinom I. i gospodinom A. voze i jedan ćutljiv otac sa svojom pričljivom devojčicom, koja mu se obraća sa “tatko Ratko”, jedan oznojen biznismen koji neprestano viče u svoj mobilni, naglašavajući da će biti tamo i tamo najkasnije za jedan sat, plus-minus pet minuta, mlada Romkinja koja čas se svađa, čas se smeje: – Ava kari, iteva keraptuke nešto, makelitu manca… , a njen crnomanjasti momak sa zulufima se smeje i grli je.
Gospodin A. gospodinu I., dok autobus prolazi kroz klisuru sa bujnom vegetacijom: – Potpuno te razumem, ljubav nije baš uvek fer prema onima koji vole. Pa, šta i ako je tako?
S makedonskog preveo autor