ČUŠKOPEK
Doneo ga je moj otac iz Lenjingrada sa službenog putovanja, negde posle zemljotresa. Bio je u obliku malog okruglog spomenika sa otvorom u sredini. Čuškopek. Tako smo ga nazvali zbog funkcije – pečenja paprika, odnosno paprike, jer je u otvor mogla da uđe samo jedna. Za dva minuta, kao iz katapulta, izleće paprika. Reš pečena. Normalno, kao desetogodišnje dete, bio sam fasciniran tehnologijom procesa. Sledećih nekoliko dana, na radost majke i komšinice Vere, stalno sam pekao paprike, okupiran tim čudom neviđenim. Sve dok jednog nedeljnog jutra nisam upitao oca: – A zašto nema dva otvora? Jedva je dočekao to pitanje. Odmah je počeo da mi crta (u to vreme, bio je jedan od glavnih u urbanističkom timu za postzemljotresno, “obnovljeno” Skoplje) kako bi trebalo da izgleda novi, savršeniji čuškopek. Prema zamisli mog oca, naprava bi bila izrazito vitka i sa više otvora. Sa istom potrošnjom električne struje, peklo bi se pet, možda i više paprika.
Od tog dana, moja opsednutost čuškopekom je počela da malaksava. Ubrzo sam ga tretirao kao neprovokativno parče kuhinjskog dekora, pored drvene kutije za hleb i sifona za sodu. A upravo tada, u našu kuću je ušao – toster.
Danas, posle skoro pola veka, još uvek čuvam stari čuškopek u podrumu. Može da se iskoristi kao eksponat u nekom sledećem performansu o ekspresnoj tehnološkoj istoriji druge polovine XX veka. Lepo bi stajao pored, na primer, nekog kompjutera 286 (sa onim, kako se ono zvao, programom za pisanje… e da, chi-writerom).
DVOJNIK
Okrenuh se ka bratu. Njegovo ravnomerno disanje umiri me za tren. Spavao je mirno, sa licem ka meni i rukom ispod jastuka.
Skliznuo sam sa kreveta i kroz poluodškrinuta vrata provukoh se napolje. Začudilo me je koliko je osvetljeno, kao da su po drveću zakačeni fenjeri.
Onda, začuh ječanje. Zapravo, više nalik na glasno stenjanje. Zurio sam u svetlu noć.
Do mene ponovo dopre ječanje – dolazilo je sa leve strane dvorišta, iz ugla kod bora. Sada je zvučalo slabije i bespomoćnije, kao dozivanje bolesnika.
Zaboravljajući na oprez, približih se boru. Među njegovim donjim, širokim granama ležao je čovek. Bio je to moj brat.
Nagnuh se nad njim, položivši dlanove na njegov grudni koš.
Pažljivo ga podigoh i krenuh prema kući, dok mi je njegov isprekidan dah palio obraz. Spustih ga na krevet, onako kao što je najčešće spavao, licem okrenutom meni i sa rukom ispod jastuka. Sa olakšanjem izdahnu i zatvori oči.
Lepo sanjaj, mili moj brate.
S makedonskog preveo autor
Situacije/8
ČUŠKOPEK
Doneo ga je moj otac iz Lenjingrada sa službenog putovanja, negde posle zemljotresa. Bio je u obliku malog okruglog spomenika sa otvorom u sredini. Čuškopek. Tako smo ga nazvali zbog funkcije – pečenja paprika, odnosno paprike, jer je u otvor mogla da uđe samo jedna. Za dva minuta, kao iz katapulta, izleće paprika. Reš pečena. Normalno, kao desetogodišnje dete, bio sam fasciniran tehnologijom procesa. Sledećih nekoliko dana, na radost majke i komšinice Vere, stalno sam pekao paprike, okupiran tim čudom neviđenim. Sve dok jednog nedeljnog jutra nisam upitao oca: – A zašto nema dva otvora? Jedva je dočekao to pitanje. Odmah je počeo da mi crta (u to vreme, bio je jedan od glavnih u urbanističkom timu za postzemljotresno, “obnovljeno” Skoplje) kako bi trebalo da izgleda novi, savršeniji čuškopek. Prema zamisli mog oca, naprava bi bila izrazito vitka i sa više otvora. Sa istom potrošnjom električne struje, peklo bi se pet, možda i više paprika.
Od tog dana, moja opsednutost čuškopekom je počela da malaksava. Ubrzo sam ga tretirao kao neprovokativno parče kuhinjskog dekora, pored drvene kutije za hleb i sifona za sodu. A upravo tada, u našu kuću je ušao – toster.
Danas, posle skoro pola veka, još uvek čuvam stari čuškopek u podrumu. Može da se iskoristi kao eksponat u nekom sledećem performansu o ekspresnoj tehnološkoj istoriji druge polovine XX veka. Lepo bi stajao pored, na primer, nekog kompjutera 286 (sa onim, kako se ono zvao, programom za pisanje… e da, chi-writerom).
DVOJNIK
Okrenuh se ka bratu. Njegovo ravnomerno disanje umiri me za tren. Spavao je mirno, sa licem ka meni i rukom ispod jastuka.
Skliznuo sam sa kreveta i kroz poluodškrinuta vrata provukoh se napolje. Začudilo me je koliko je osvetljeno, kao da su po drveću zakačeni fenjeri.
Onda, začuh ječanje. Zapravo, više nalik na glasno stenjanje. Zurio sam u svetlu noć.
Do mene ponovo dopre ječanje – dolazilo je sa leve strane dvorišta, iz ugla kod bora. Sada je zvučalo slabije i bespomoćnije, kao dozivanje bolesnika.
Zaboravljajući na oprez, približih se boru. Među njegovim donjim, širokim granama ležao je čovek. Bio je to moj brat.
Nagnuh se nad njim, položivši dlanove na njegov grudni koš.
Pažljivo ga podigoh i krenuh prema kući, dok mi je njegov isprekidan dah palio obraz. Spustih ga na krevet, onako kao što je najčešće spavao, licem okrenutom meni i sa rukom ispod jastuka. Sa olakšanjem izdahnu i zatvori oči.
Lepo sanjaj, mili moj brate.
S makedonskog preveo autor