Sin-riba
– Čudno mi je što sam sanjao da imam sina, a nemam ga. Zapravo, imam ćerku.
Žena je došla kod njega preko Žane, koja ga je zamolila da je primi – “Koleginica mi je, žena je OK. Razvedena je već odavno. Ima problem sa ćerkom, pomogni joj”.
Žena je započela svoju priču jednim od svojih upečatljivih nedavnih snova. Možda joj se činilo da je tako bezbednije, ko zna. Sanjala je sina-ribu sa zlatastim krljuštima koje su se prelivale u raznim nijansama: kada je dobar, u plavo-žute, a kad se naljuti – potamni.
– Eto sad je u snu potamneo. Zašto se ljuti? On nije po prirodi ljut, samo što ima nešto u njemu što ga muči i ne da mu mira.
Kada je, lupajući vratima, izašao iz stana, pošla je za njim, ali iz daleka, krišom, da je ne primeti. Pratila ga je kružnim stepenicama, sve do neke velike radionice za tkanje svile. Radnice različitog uzrasta tkaju u redovima ispred svojih razboja, između njih se kreće nadzornik, koji i tako postupa – samouvereno, sa zubatim osmehom, obraća se ženama nadmenim šalama. One odgovaraju zbunjenim glasnim meketom, kao koze zaključane u podrumu.
Visok, izduženog, mongolskog lika, sa kratkom kosom i kosim očima, znala je da su mu i prsti na rukama dugi, kockarski, mada mu je poker bio samo hobi, jer poseduje moćnije veštine, na pr. kako da zavlada sinom-ribom i kako da njime upravlja po svojoj volji. Sin-riba stoji uspravno, u dnu tkačnice. Čeka Mongolca da ga pozove.
– E, to me je i u snu iznerviralo. Zašto da čeka na njegov znak? Zašto ga poslušno sledi pogledom kao da mu je gospodar? – ženin glas zadrhta, uobičajeno u ovakvim situacijama. Dr. Ognjen dopušta joj da dođe do daha i produži da priča: – Želela sam da mu priđem i kažem da nije u redu da bude tako ponizan prema jednom kriminalcu. Međutim, ostala sam skrivena u mraku.
Posle nekog vremena, Mongolac je ipak pozvao sina-ribu. Ovaj mu je prišao, pognut, idući kao na prstima, bedno. Zastao je pred ovim velikim kriminalcem (žena je naglasila “veliki kriminalac”) koji je još uvek bio okružen izveštačenim kikotom radnica. I baš kad je Mongolac počeo da mu govori, a tkačice prestale sa kikotom, negde “odozgo” se začula muzika, glasna, preglasna. – Kakav vid muzike? – upitao je dr. Ognjen. – One koju ne mogu da smislim. Tehno… turbo… ne znam ni ja, u svakom slučaju prejaka.
Inače, ona je tolerantna osoba, na primer kad plaća račune u banci ne svađa se, kao ranije, sa bezobzirnima koji se guraju preko reda. Ali joj glasna muzika ide na živce, u životu, a i u snu, taj nesnosni jednolični nemuzikalni bum, bum, strašno je iznervirao, nije mogla da čuje ništa od onog što je Mongolac naređivao jadnom sinu-ribi, koji je samo tako stajao posramljen pred njim, kao uplašeni učenik. U snu je poželela da potrči prema njima, da pomogne sinu, ali nije mogla da se mrdne s mesta, nešto, kao što se dešava u snovima, držalo ju je prikovanu u mraku. – Osećala sam kako vreme teče. Ređale su se minute, jedna za drugom, a vlažan znoj mi se slivao niz telo. Kad sam se razbudila, bila sam sva oblivena znojem.
Dr. Ognjen je znao da će ženu morati da pozove na još nekoliko seansi. Trauma zbog odlaska ćerke u Italiju, gde se udala za trgovca obućom iz Djenove, bila je očigledna. Ali zašto je Italijanina presvukla u Mongola ? I ono “veliki kriminalac”? Zašto je tu pobrkala lončiće? Zbog podređenosti ili se iza straha od usamljeenosti krije i nešto drugo, neka konkretnija sumnja? Koliko je san nakalemio izmišljene dodatke, a koliko se u njemu spakovala neslućena istina?
Velika tkačnica svile je prostor koji svakako treba istražiti.
Milidrag
Milidrag je bila sigurna da je kastracija koja joj je izvršena na devet godina, bila zbog njenog izrazitog talenta za pevanje. – Ona mi je omogućila da se bez naprezanja oko onih uobičajenih erotskih flertova, koji započinju od puberteta pa nadalje, posvetim pevanju – rekla je svom psihijatru.
– Ali, koliko vas znam, vi niste pevačica, već vodite nevladinu organizaciju o pravima potrošača “Srećno popodne“.
– Mislim da sam tada, u trećem razredu osnovne, počela da nosim delove ženske odeće, koje su još uvek, prema mom tadašnjem uzrastu, mogli da se shvate kao neutralni – produži ona ne obraćajući pažnju na njegovu primedbu – na primer, crvene hulahopke ili košulju sa cvetićima… Bila sam veoma ljubazno i dopadljivo dete i kao da sam još tada shvatila da su dobar ukus i simpatično ponašanje veoma uspešan spoj.
– Pa da, to se jasno vidi iz vaše pojave.
– Hvala vam. Pazim na sebe – reče to sa šarmom čoveka koje je navikao na komplimente – a da li bi sad mogli (uz isti sladak osmeh) da pređemo na san?
Razgovor je vođen na poslednjoj seansi, pre Milidragovog odlaska, preko međunarodne mreže potrošača, na dvonedeljni seminar u Njujork: – I sama sam šokirana – i posle dobro odmerene pauze – zar ja da sanjam boks?
Ponekad, ispred televizora, zagledala bi se u prenos umetničkog klizanja ili tenisa, ali boks mečevi je nikada nisu privlačili, naprotiv, osećala je samo gađenje kad bi se na ekranu slučajno ukazala borba dvojice muškaraca u ringu, bilo pri prenosu ili na filmu, odmah bi menjala kanal.
U snu “bila sam prinuđena da odgledam meč do samog kraja”, između dvojice golih do pojasa, “iste visine i iste konstitucije”, zbog čega bi se očekivalo da borba bude neizvesna i ravnopravna. Ali ne: jedan je nadmoćno i besno udarao drugog po imenu Mil, koji se veoma slabo branio.
– Šta to znači doktore? Kažite mi, molim vas, sigurno sam ja taj Mil koji je popio batine, zar ne?
Na kraju, sav otečen i krvav od udaraca grubog protivnika, Mil je završio na podu gde je ležao skupljen kao embrion.
– E onda se doktore desilo nešto vrlo neobično.
– Pa, u snovima se obično dešavaju neobične stvari.
– Znam – osmehnu se učtivo Milidrag – Sanjala sam kako jedem crve ili da sam lastavica sa slomljenim krilima, ali tu me san ipak iznenadio… – ponovo učtiv osmeh – Protivnik koji je prethodno Mila ubio od batina, sad se nadneo nad njegovo sklupčano telo i veoma nežno i pažljivo pomogao mu da ustane. Otkako ga je digao, zagrlio ga je, zagrlio ga je zamislite doktore i onda mu je rekao, dobro pamtim njegove reči: “Nije ti trebalo da se boriš sa mnom. Pa ja sam za dvadeset kila teži od tebe“. Iako su, doktore, njih dvojica bili iste visine i iste konstitucije, garantovano… Zašto sanjam ovakve snove? Pitam se stalno, doktore, šta to ne valja kod mene?
Psihijatar obrisa zamagljene naočare: – Nije ništa strašno. Zapravo, vi sta čovek koji lako može da se usreći. To se uostalom vidi i na kraju sna. Obračun među vašim dvojnicima završava se pomirenjem.
Milidrag se, kao što je psihijatar i očekivao, veoma brzo oraspoložio. Sledećih desetak minuta, sve dok ga psihijatar nije ispratio do ulaza i poželeo mu prijatan dvonedeljni boravak u Velikoj Jabuci, proveli su u gotovo bezbrižnom ćaskanju.
– E moj Milidraže – pomisli psihijatar, dok se Milidrag strčao po stepeništu – za dvadeset godina, nećeš više biti ni tako mio, ni tako drag.
S makedonskog preveo autor
Situacije/6
Sin-riba
– Čudno mi je što sam sanjao da imam sina, a nemam ga. Zapravo, imam ćerku.
Žena je došla kod njega preko Žane, koja ga je zamolila da je primi – “Koleginica mi je, žena je OK. Razvedena je već odavno. Ima problem sa ćerkom, pomogni joj”.
Žena je započela svoju priču jednim od svojih upečatljivih nedavnih snova. Možda joj se činilo da je tako bezbednije, ko zna. Sanjala je sina-ribu sa zlatastim krljuštima koje su se prelivale u raznim nijansama: kada je dobar, u plavo-žute, a kad se naljuti – potamni.
– Eto sad je u snu potamneo. Zašto se ljuti? On nije po prirodi ljut, samo što ima nešto u njemu što ga muči i ne da mu mira.
Kada je, lupajući vratima, izašao iz stana, pošla je za njim, ali iz daleka, krišom, da je ne primeti. Pratila ga je kružnim stepenicama, sve do neke velike radionice za tkanje svile. Radnice različitog uzrasta tkaju u redovima ispred svojih razboja, između njih se kreće nadzornik, koji i tako postupa – samouvereno, sa zubatim osmehom, obraća se ženama nadmenim šalama. One odgovaraju zbunjenim glasnim meketom, kao koze zaključane u podrumu.
Visok, izduženog, mongolskog lika, sa kratkom kosom i kosim očima, znala je da su mu i prsti na rukama dugi, kockarski, mada mu je poker bio samo hobi, jer poseduje moćnije veštine, na pr. kako da zavlada sinom-ribom i kako da njime upravlja po svojoj volji. Sin-riba stoji uspravno, u dnu tkačnice. Čeka Mongolca da ga pozove.
– E, to me je i u snu iznerviralo. Zašto da čeka na njegov znak? Zašto ga poslušno sledi pogledom kao da mu je gospodar? – ženin glas zadrhta, uobičajeno u ovakvim situacijama. Dr. Ognjen dopušta joj da dođe do daha i produži da priča: – Želela sam da mu priđem i kažem da nije u redu da bude tako ponizan prema jednom kriminalcu. Međutim, ostala sam skrivena u mraku.
Posle nekog vremena, Mongolac je ipak pozvao sina-ribu. Ovaj mu je prišao, pognut, idući kao na prstima, bedno. Zastao je pred ovim velikim kriminalcem (žena je naglasila “veliki kriminalac”) koji je još uvek bio okružen izveštačenim kikotom radnica. I baš kad je Mongolac počeo da mu govori, a tkačice prestale sa kikotom, negde “odozgo” se začula muzika, glasna, preglasna. – Kakav vid muzike? – upitao je dr. Ognjen. – One koju ne mogu da smislim. Tehno… turbo… ne znam ni ja, u svakom slučaju prejaka.
Inače, ona je tolerantna osoba, na primer kad plaća račune u banci ne svađa se, kao ranije, sa bezobzirnima koji se guraju preko reda. Ali joj glasna muzika ide na živce, u životu, a i u snu, taj nesnosni jednolični nemuzikalni bum, bum, strašno je iznervirao, nije mogla da čuje ništa od onog što je Mongolac naređivao jadnom sinu-ribi, koji je samo tako stajao posramljen pred njim, kao uplašeni učenik. U snu je poželela da potrči prema njima, da pomogne sinu, ali nije mogla da se mrdne s mesta, nešto, kao što se dešava u snovima, držalo ju je prikovanu u mraku. – Osećala sam kako vreme teče. Ređale su se minute, jedna za drugom, a vlažan znoj mi se slivao niz telo. Kad sam se razbudila, bila sam sva oblivena znojem.
Dr. Ognjen je znao da će ženu morati da pozove na još nekoliko seansi. Trauma zbog odlaska ćerke u Italiju, gde se udala za trgovca obućom iz Djenove, bila je očigledna. Ali zašto je Italijanina presvukla u Mongola ? I ono “veliki kriminalac”? Zašto je tu pobrkala lončiće? Zbog podređenosti ili se iza straha od usamljeenosti krije i nešto drugo, neka konkretnija sumnja? Koliko je san nakalemio izmišljene dodatke, a koliko se u njemu spakovala neslućena istina?
Velika tkačnica svile je prostor koji svakako treba istražiti.
Milidrag
Milidrag je bila sigurna da je kastracija koja joj je izvršena na devet godina, bila zbog njenog izrazitog talenta za pevanje. – Ona mi je omogućila da se bez naprezanja oko onih uobičajenih erotskih flertova, koji započinju od puberteta pa nadalje, posvetim pevanju – rekla je svom psihijatru.
– Ali, koliko vas znam, vi niste pevačica, već vodite nevladinu organizaciju o pravima potrošača “Srećno popodne“.
– Mislim da sam tada, u trećem razredu osnovne, počela da nosim delove ženske odeće, koje su još uvek, prema mom tadašnjem uzrastu, mogli da se shvate kao neutralni – produži ona ne obraćajući pažnju na njegovu primedbu – na primer, crvene hulahopke ili košulju sa cvetićima… Bila sam veoma ljubazno i dopadljivo dete i kao da sam još tada shvatila da su dobar ukus i simpatično ponašanje veoma uspešan spoj.
– Pa da, to se jasno vidi iz vaše pojave.
– Hvala vam. Pazim na sebe – reče to sa šarmom čoveka koje je navikao na komplimente – a da li bi sad mogli (uz isti sladak osmeh) da pređemo na san?
Razgovor je vođen na poslednjoj seansi, pre Milidragovog odlaska, preko međunarodne mreže potrošača, na dvonedeljni seminar u Njujork: – I sama sam šokirana – i posle dobro odmerene pauze – zar ja da sanjam boks?
Ponekad, ispred televizora, zagledala bi se u prenos umetničkog klizanja ili tenisa, ali boks mečevi je nikada nisu privlačili, naprotiv, osećala je samo gađenje kad bi se na ekranu slučajno ukazala borba dvojice muškaraca u ringu, bilo pri prenosu ili na filmu, odmah bi menjala kanal.
U snu “bila sam prinuđena da odgledam meč do samog kraja”, između dvojice golih do pojasa, “iste visine i iste konstitucije”, zbog čega bi se očekivalo da borba bude neizvesna i ravnopravna. Ali ne: jedan je nadmoćno i besno udarao drugog po imenu Mil, koji se veoma slabo branio.
– Šta to znači doktore? Kažite mi, molim vas, sigurno sam ja taj Mil koji je popio batine, zar ne?
Na kraju, sav otečen i krvav od udaraca grubog protivnika, Mil je završio na podu gde je ležao skupljen kao embrion.
– E onda se doktore desilo nešto vrlo neobično.
– Pa, u snovima se obično dešavaju neobične stvari.
– Znam – osmehnu se učtivo Milidrag – Sanjala sam kako jedem crve ili da sam lastavica sa slomljenim krilima, ali tu me san ipak iznenadio… – ponovo učtiv osmeh – Protivnik koji je prethodno Mila ubio od batina, sad se nadneo nad njegovo sklupčano telo i veoma nežno i pažljivo pomogao mu da ustane. Otkako ga je digao, zagrlio ga je, zagrlio ga je zamislite doktore i onda mu je rekao, dobro pamtim njegove reči: “Nije ti trebalo da se boriš sa mnom. Pa ja sam za dvadeset kila teži od tebe“. Iako su, doktore, njih dvojica bili iste visine i iste konstitucije, garantovano… Zašto sanjam ovakve snove? Pitam se stalno, doktore, šta to ne valja kod mene?
Psihijatar obrisa zamagljene naočare: – Nije ništa strašno. Zapravo, vi sta čovek koji lako može da se usreći. To se uostalom vidi i na kraju sna. Obračun među vašim dvojnicima završava se pomirenjem.
Milidrag se, kao što je psihijatar i očekivao, veoma brzo oraspoložio. Sledećih desetak minuta, sve dok ga psihijatar nije ispratio do ulaza i poželeo mu prijatan dvonedeljni boravak u Velikoj Jabuci, proveli su u gotovo bezbrižnom ćaskanju.
– E moj Milidraže – pomisli psihijatar, dok se Milidrag strčao po stepeništu – za dvadeset godina, nećeš više biti ni tako mio, ni tako drag.
S makedonskog preveo autor