Kad pisac sretne pisca
1.
Jednog jutra, na Vodnjaskoj ulici, sretnu se dva pisca u zrelom dobu. Jedan, odnedavno akademik, korača uzbrdo, ka planini, drugi, još uvek nesređen boem, spušta se prema gradu.
– Kako si? – pita akademik, tog jutra obučen neakademski, u skupoj trenerci.
– Dobro… A zašto me pitaš? – promrmlja boem.
– Onako. Izgledaš mi nekako umorno. Izmučeno – kaže akademik uz poluosmeh i nastavlja bodro da se penje prema vrhu Vodna.
Kod kuće, boem u kupatilu, pred ogledalom, pomno ispituje svoje lice. Neobrijan, sa tamnim koturovima oko očiju, ali to je kod njega uobičajeno posle burnih noći. Rešava da se obrije, istušira i popije kafu.
Prođe nekoliko dana, boem sa svojim kafanskim društvom, otkako ispiju po jednu žutu za dobar dan, bistri politiku, sluša i priča viceve, dok iz ruke u ruku kruži jutrašnja “Nova Makedonija“. Novine dolaze do njega, počinje da ih lista, onako ovlaš, kad… na četvrtoj stranici, ponovo sreće akademika.
Ali, sad uramljenog, a iznad fotografije, velikim, crnim masnim slovima piše: “Sinoć, u svom domu u Skoplju, iznenada preminuo naš veliki pisac i akademik”.
2.
U gradskom autobusu gužva, prepun je što penzionera, što srednjoškolaca, nađoše se prolepljeni, u bliskom kontaktu, dvojica pisaca srednjih godina, suprotnih političkih i poetičkih stavova. Obično, kada se vide negde napolju, na ulici ili na nekoj književnoj večeri, mimoiđu se uz škrt pozdrav. Ali ovde, nabijeni u autobusu, nemaju prostora za manevrisanje.
– Šta radiš? Pišeš nešto? – zareža prvi.
– A ti? Pišeš?
Obojica ne odgovaraju. Glave su im preblizu, izbuljenih očiju i oznojenih lica, kao bokseri pred meč.
Najzad, autobus se nekako dokotrlja do “Rekorda”. I mlado i staro se gura ka izlazu. Dvojica pisaca se uzdržavaju od gužve, polako, korak po korak, izlaze iz autobusa.
– Izvoli – kaže jedan.
– Ne, ne. Izvoli ti – kaže drugi.
Napolju, odmah sve izgleda drugačije. Grad užurban i nekako, i pored smoga, čovek može lakše da diše i da se kreće gde god poželi.
Oba pisca se već osećaju bolje, slobodnije.
– E pa, doviđenja.
– Dovđ|enja. Prijatan dan.
3.
U jednoj skopskoj kafe-knjižari, dvojica pisaca mlađe generacija, pričaju s mlađom književnicom, koleginicom po peru.
– Dokle si sa romanom? – pita ona.
– Završio sam jednu trećinu, sad sam započeo drugu, a već imam plan i za treću.
– Super! – kaže književnica. Od skora je shvatila da joj šeširi doprinose imidžu, te i sada, u knjižari, nosi roze beretku: – A ti?
– Ja sam završio drugu trećinu i upravo pišem treću.
– Super! – kaže mlada književnica. Posle male pauze, da poveća efekat misterioznosti, podigne svoju belu ruku roze lakiranih noktiju (u tonus a beretkom) i izgovara: – Izašao mi je još jedan prevod romana. U Bugarskoj. Drugi, posle crnogorskog.
– Aha… – neveselo se slažu obojica. Šute i razmišljaju.
U knjižaru ulazi kupac: – Dobar dan… Izvinite, imate li Džojsov “Portret umetnika u mladosti”?
Mlada književnica ga pogleda začuđeno: – Pa mi nismo tu zaposleni. Eno, pitajte prodavca.
Tek sada se primećuje da se u knjižari, skriven u uglu, među raftovima punih knjiga, nalazi još jedan mlad čovek.
S makedonskog preveo autor
Situacije/5
Kad pisac sretne pisca
1.
Jednog jutra, na Vodnjaskoj ulici, sretnu se dva pisca u zrelom dobu. Jedan, odnedavno akademik, korača uzbrdo, ka planini, drugi, još uvek nesređen boem, spušta se prema gradu.
– Kako si? – pita akademik, tog jutra obučen neakademski, u skupoj trenerci.
– Dobro… A zašto me pitaš? – promrmlja boem.
– Onako. Izgledaš mi nekako umorno. Izmučeno – kaže akademik uz poluosmeh i nastavlja bodro da se penje prema vrhu Vodna.
Kod kuće, boem u kupatilu, pred ogledalom, pomno ispituje svoje lice. Neobrijan, sa tamnim koturovima oko očiju, ali to je kod njega uobičajeno posle burnih noći. Rešava da se obrije, istušira i popije kafu.
Prođe nekoliko dana, boem sa svojim kafanskim društvom, otkako ispiju po jednu žutu za dobar dan, bistri politiku, sluša i priča viceve, dok iz ruke u ruku kruži jutrašnja “Nova Makedonija“. Novine dolaze do njega, počinje da ih lista, onako ovlaš, kad… na četvrtoj stranici, ponovo sreće akademika.
Ali, sad uramljenog, a iznad fotografije, velikim, crnim masnim slovima piše: “Sinoć, u svom domu u Skoplju, iznenada preminuo naš veliki pisac i akademik”.
2.
U gradskom autobusu gužva, prepun je što penzionera, što srednjoškolaca, nađoše se prolepljeni, u bliskom kontaktu, dvojica pisaca srednjih godina, suprotnih političkih i poetičkih stavova. Obično, kada se vide negde napolju, na ulici ili na nekoj književnoj večeri, mimoiđu se uz škrt pozdrav. Ali ovde, nabijeni u autobusu, nemaju prostora za manevrisanje.
– Šta radiš? Pišeš nešto? – zareža prvi.
– A ti? Pišeš?
Obojica ne odgovaraju. Glave su im preblizu, izbuljenih očiju i oznojenih lica, kao bokseri pred meč.
Najzad, autobus se nekako dokotrlja do “Rekorda”. I mlado i staro se gura ka izlazu. Dvojica pisaca se uzdržavaju od gužve, polako, korak po korak, izlaze iz autobusa.
– Izvoli – kaže jedan.
– Ne, ne. Izvoli ti – kaže drugi.
Napolju, odmah sve izgleda drugačije. Grad užurban i nekako, i pored smoga, čovek može lakše da diše i da se kreće gde god poželi.
Oba pisca se već osećaju bolje, slobodnije.
– E pa, doviđenja.
– Dovđ|enja. Prijatan dan.
3.
U jednoj skopskoj kafe-knjižari, dvojica pisaca mlađe generacija, pričaju s mlađom književnicom, koleginicom po peru.
– Dokle si sa romanom? – pita ona.
– Završio sam jednu trećinu, sad sam započeo drugu, a već imam plan i za treću.
– Super! – kaže književnica. Od skora je shvatila da joj šeširi doprinose imidžu, te i sada, u knjižari, nosi roze beretku: – A ti?
– Ja sam završio drugu trećinu i upravo pišem treću.
– Super! – kaže mlada književnica. Posle male pauze, da poveća efekat misterioznosti, podigne svoju belu ruku roze lakiranih noktiju (u tonus a beretkom) i izgovara: – Izašao mi je još jedan prevod romana. U Bugarskoj. Drugi, posle crnogorskog.
– Aha… – neveselo se slažu obojica. Šute i razmišljaju.
U knjižaru ulazi kupac: – Dobar dan… Izvinite, imate li Džojsov “Portret umetnika u mladosti”?
Mlada književnica ga pogleda začuđeno: – Pa mi nismo tu zaposleni. Eno, pitajte prodavca.
Tek sada se primećuje da se u knjižari, skriven u uglu, među raftovima punih knjiga, nalazi još jedan mlad čovek.
S makedonskog preveo autor