Voda (jedan od mogućih razloga za trovanje Skoplja)
Posle samo jedne umetnute rečenice, ili reči, pacijent se otvara kao holandska brana, samo od psihijatra zavisi kako će da vodi dalji razgovor. Mladić, dobi od 25 godina, ima još nekoliko ispita do diplome na arhitekturi, ali se u poslednje vreme sve više povlači u sebe, odgovara jednosložno ili ćuti, neprestano je pred kompjuterom, retko se kupa.
– Možda je postao internet zavisnik, kao većina njegovih vršnjaka. Danas su mladi takoreći zamenili živi kontakt sa onim preko ekrana – psihijatar umiruje zabrinute roditelje.
Na seansi, mladić, stasit i simpatičnog izgleda, odgovara šktro, ali logično.
– Baš mi je smešan taj filmski stereotip iz psihijatriske ordinacije – kaže dr. Ognjen – kao, pacijent leži na kauču, lekar sedi do njega i povremeno gleda na sat, još koliko ima vremena do kraja. Smešno! Ti kao lekar treba da imaš stalan kontakt oči u oči sa pacijentom, njegov pogled govori mnogo i daje ti znake kako da usmeriš razgovor. A on je imao, kako da kažem, fiksiran i prazan pogled. Gledao je u mene, naizgled usredsređeno, a zapravo me nije gledao. Zato sam počeo sa najopštijim temama: za koga navija u tenisu, za Federera, za Đokovića ili za Nadala, koliko ispita mu je ostalo do kraja i slično. Mladić je bezvoljno odgovarao: tenis ga ne zanima, a i bilo koji drugi sport iako je kao dete igrao fudbal, ali su ga uvek postavljali za golmana; ostalo mu je još nekoliko ispita, koji su mu najteži?, pitao ga dr. Ognjen, ne znam, svi su mi onako, bez veze, pa koji ti je ipak najnaporniji?, ne znam, teorija arhitekture, beton i armirani beton…
– A internet, da li ga koristiš? Pretražuješ Fejsbuk? Komuniciraš putem skajpa?
Mladić je ćutao. Ali dr. Ognjen primeti kako mu u pogledu zažarila iskra: – Ja… ne koristim internet onako… kao drugi… ja znam kako me ne može otkriti…
– Da te ne otkrije?
– Ja… ja posmatram unutrašnjost sveta… ono zadnje. Koje je sakriveno iza laži – odlučnije i glasnije izreče mladić – ali ljudi pojma nemaju. Piju, kupaju se, ne misle ništa. Ne znaju da voda… – i tu kao da se trže.
– Šta to ne znaju? (Aha, “voda” je reč!).
– Ima života na drugim svetovima. Postoje. Nije prazno. Ljudi nisu u stanju to da vide, ali ja znam. Da to nešto dolazi tu da se naseli. Ali mu ljudi smetaju pa mora da ih istrebi.
– Šta ti je to nešto?
– Pa to! Živi, širi se pod zemljom. Sazidao je podzemne gradove, ulazi unutra kroz nevidljive kratere, kreće se kroz hodnike koji se ukrštavaju, što znači da je gradilo veoma dugo.
“Počeo je da govori kao student arhitekture”, pomisli psihijatar: – Znači to, Nešto, odavno postoji tu, među nama, ali ga mi ne možemo videti.
– Pa nije budala da nam se pokaže – kiselo se osmehnu mladić – To samo dejstvuje protiv nas. Iz daleka.
– Kako?
– Pa tako, truje nam vodu. Voda je otrovana zamljotresima, zracima koji udu pod zemljom, hodnicima tog Nečeg.
– Znači, od zemljotresa.
– Ne zbog zemljotresa – objašnjava mladić – nego posle zemljotresa. Iskoristilo je paniku, zbunjenost, neorganiziranost koja je zavladala među ljudima i tada je otrovalo vodu. A ono je dole, ispod zemlje. To nešto vrlo dobro zna kako se kreće voda, kako se formira. Pri ruci mu je. Zato se sada svi trujemo, ali najviše deca i mladi.
Mladićevo lice i telo se zgrči. Dr. Ognjen zna da bi uskoro moglo da dođe do eksplozije. Pri sledećem susretu, popričaće malo o tuširanju, o nekim događajima iz detinjstva, o odnosu sa ocem, pukovnikom u penziji. Ne sme da se žuri sa tretmanom. Kako se to mladić identifikovao sa žrtvom velikog diktatora Nečeg? Ostavljamo to za naredne seanse.
– Dobro – reče dr. Ognjen – a koji ono ispiti su ti ostali na fakultetu?
Mladićev pogled se isprazni. Zurio je u psihijatra kao da ga ne konstatuje. Posle duge minute pause, promrmlja: – Vodovod… Vodovod i kanalizacija…
G-đica M.
– Nastojim, pre svega, da doprem do pacijentove tajne, a onda je razotkrivamo zajedno. Ma koliko je ponekad teško – kaže dr. Ognjen. – Na primer, u slučaju gospođice M., tu je trebalo da se razotkrivaju slojevi.
Pacijentkinja, gospođica M., još je uvek privlačna intelektualka srednjih godina, bujne, čiste kose, kao da je tek oprana, sa osmehom koji miriše na kaladont, diskretno našminkana; jednom rečju, ostavlja utisak da posvećuje posebnu pažnju svojoj telesnoj higijeni. Dok se rukuju, dr. Ognjen primećuje nešto što ne odgovara njenoj otmenoj pojavi – grudni koš pacijentkinje je kruto ispravljen, a grudi, inače lepo oblikovane i podignute, neprirodno isturene. I kad sedi, zadržava isti stav, samo što gornji deo tela, od vertikalne ispravljenosti, pada malo ukoso ka sagovorniku, kao da bi htela da se doiskaže ili da uzme nešto sa stola. G-đica M. je od onih niskih žena koje su uvek istrajnije od onih viših u držanju uspravnog stava.
– Glava… me boli. Tako, odjednom. Razumete li? – žali se ona, dečijim glasom, mazeći se.
Gospođica M. je poznata među svojim prijateljima kao osoba koja je uvek spremna da pomogne. Ume da se ophodi u društvu ljudi različitih profesija i karaktera, samo da su viđeni u skopskim krugovima. Ranije, više puta su je spominjali njegove kolege, posebno dr. Ilija, dermatolog. Ona bi ponekad, uz stidljiv osmeh, prihvatila njihov poziv, da im se pridruži, sredovečnim pajtašima u “Krugu” ili u “Deusu”, dok su oni naručivali viski, pila samo ceđenu narandzu ili limunadu. – Trudili smo se, pred njom, da izgledamo što manje pijani, i kad smo bili mortus. Bilo nas je sramota, jer ona neosporno nosi nešto otmeno u sebi.
Sa druge strane, kao svojevidna mecena, ona je inspirisala redove mladih i mlađih muških pisaca, slikara i kolumnista, koji su je spominjali, opisivali i slikali u svojim tvorevinama.
– Zaista ne znam, ali ova glavobolja je nepodnošljiva, strašno je neprijatna… a mogu li nešto da vam priznam? Malo mi je nezgodno, ali vama, kao lekaru, mogu reći…
– Da, recite.
– Pre nego što ću doći kod vas… pokušavala sam da se izlečim vitaminima i baralginima, mislila sam, proći će, ali, znate, i ranije sam imala slične neprijatnosti, nisam mogla da zaspim, pa sam uzimala pola leksilijuma, a izjutra sam bila, kako da vam kažem, malo zanesena, imala sam vrtoglavice pri ustajanju… i evo me sad tu.
“Šteta što se ranije nismo poznavali”, pomisli dr. Ognjen sa simpatijom, ali odmah se trže i postavi pitanje, što je moguće neutralnije: – A kad vam se obično javljaju migrene?
Ona desnom rukom podiže pramen nežno dodirujući čelo: – Najčešće kasno noću, pre nego što ću leći… Eto, u subotu mi se javila. Iako sam imala predivan dan. Bila sam u MOB-u, na koncertu za klavir i orkestar Rahmanjinova u izvedbi Tagamušija. Zaista moćno. Znate, ja se mnogo radujem kad je koncert filharmonije, opera, a tek gostovanja. Tamo, na pauzi, posle prvog čina, a nekad i na drugoj pauzi, susrećem fine, kulturne ljude, drage prijatelje koje inače ne mogu da sretnem u ovom gradu. Svi izbegavamo centar, iz poznatih razloga… ali se susrećemo na ponekom kulturnom događaju za koji unapred znamo da oni drugi neće doći…, ne dolaze, verujte mi – i pogleda ga uz naivno zaverenički osmeh.
– I šta ste radili u subotu?
– Ali ne, kažem vam, imala sam predivno veče. Na pauzi sam se videla sa nekoliko dragih prijatelja i vreme je prosto proletelo, toliko smo se raspričali i smejali. Čak, da vam kažem, zamalo pa da zakasnimo na drugi čin. Složili smo se da produžimo razgovor posle koncerta. Ali, bila je gužva, velika gužva na izlazu, i izgubila sam ih, te nismo završili razgovor… a posle, zujalo mi je u ušima.
– Zujalo vam je?
– Ali ne, naprotiv, muzika je bila divna. Tagamuši je bio fantastičan… Ali kiša…
– Kiša?
– Pa da, baš na izlazu, posle koncerta. Stuštilo se, odjednom, kao što zna u Skoplju. U ovom gradu, nekad je pakleno suvo, čini ti se, sve će se stopiti od tolike toplote, da će sve ispariti, sa svim zgradama, spomenicima i asfaltom. I onda odjednom, pljus, grmi, seva. Nebeski zvučnici. Zar nije tako doktore?… Nezgodno… Znate, blizu pozorišta više nema pravog parking kao ranije, svugda se nešto gradi, nešto ruši, te su se ljudi rastrčali, ko pre da stigne do svog auta, a meni je još zujalo od muzike. I tako, nisam imala sreće da me neko od prijatelja vidi u tom metežu, inače znam, odmah bi pritrčali da mi ponude prevoz… Svi su se negde izgubili, samnom je ostalo samo nekoliko nepoznatih ispod trema Opere, a napolju je lilo kao iz kabla… Ali ne, nije me bilo strah, nego sam pomislila, šta sad da radim, na ovoj kiši, ostala sam na slepom koloseku… I, pozvala sam taksi preko mobilnog, došao je neki Trajče, veoma ljubazan čovek. Kad me je povezao kući, pričala sam mu kako je bilo lepo na koncertu, a on mi reče, inače je tehnološki višak, radio kao inženjer u “Treski”, kako voli muziku i da je putnicima puštao Dzez radio i klasiku… I tako, fino smo se ispričali i on me je dovezao kući. U međuvremenu, i kiša je prestala, znate kako to biva u Skoplju… Ta kažem vam, sve je bilo u redu, samo me pred spavanje zabole glava, teška migrena… A kiše nestade…
S makedonskog preveo autor
Situacije/4
Voda (jedan od mogućih razloga za trovanje Skoplja)
Posle samo jedne umetnute rečenice, ili reči, pacijent se otvara kao holandska brana, samo od psihijatra zavisi kako će da vodi dalji razgovor. Mladić, dobi od 25 godina, ima još nekoliko ispita do diplome na arhitekturi, ali se u poslednje vreme sve više povlači u sebe, odgovara jednosložno ili ćuti, neprestano je pred kompjuterom, retko se kupa.
– Možda je postao internet zavisnik, kao većina njegovih vršnjaka. Danas su mladi takoreći zamenili živi kontakt sa onim preko ekrana – psihijatar umiruje zabrinute roditelje.
Na seansi, mladić, stasit i simpatičnog izgleda, odgovara šktro, ali logično.
– Baš mi je smešan taj filmski stereotip iz psihijatriske ordinacije – kaže dr. Ognjen – kao, pacijent leži na kauču, lekar sedi do njega i povremeno gleda na sat, još koliko ima vremena do kraja. Smešno! Ti kao lekar treba da imaš stalan kontakt oči u oči sa pacijentom, njegov pogled govori mnogo i daje ti znake kako da usmeriš razgovor. A on je imao, kako da kažem, fiksiran i prazan pogled. Gledao je u mene, naizgled usredsređeno, a zapravo me nije gledao. Zato sam počeo sa najopštijim temama: za koga navija u tenisu, za Federera, za Đokovića ili za Nadala, koliko ispita mu je ostalo do kraja i slično. Mladić je bezvoljno odgovarao: tenis ga ne zanima, a i bilo koji drugi sport iako je kao dete igrao fudbal, ali su ga uvek postavljali za golmana; ostalo mu je još nekoliko ispita, koji su mu najteži?, pitao ga dr. Ognjen, ne znam, svi su mi onako, bez veze, pa koji ti je ipak najnaporniji?, ne znam, teorija arhitekture, beton i armirani beton…
– A internet, da li ga koristiš? Pretražuješ Fejsbuk? Komuniciraš putem skajpa?
Mladić je ćutao. Ali dr. Ognjen primeti kako mu u pogledu zažarila iskra: – Ja… ne koristim internet onako… kao drugi… ja znam kako me ne može otkriti…
– Da te ne otkrije?
– Ja… ja posmatram unutrašnjost sveta… ono zadnje. Koje je sakriveno iza laži – odlučnije i glasnije izreče mladić – ali ljudi pojma nemaju. Piju, kupaju se, ne misle ništa. Ne znaju da voda… – i tu kao da se trže.
– Šta to ne znaju? (Aha, “voda” je reč!).
– Ima života na drugim svetovima. Postoje. Nije prazno. Ljudi nisu u stanju to da vide, ali ja znam. Da to nešto dolazi tu da se naseli. Ali mu ljudi smetaju pa mora da ih istrebi.
– Šta ti je to nešto?
– Pa to! Živi, širi se pod zemljom. Sazidao je podzemne gradove, ulazi unutra kroz nevidljive kratere, kreće se kroz hodnike koji se ukrštavaju, što znači da je gradilo veoma dugo.
“Počeo je da govori kao student arhitekture”, pomisli psihijatar: – Znači to, Nešto, odavno postoji tu, među nama, ali ga mi ne možemo videti.
– Pa nije budala da nam se pokaže – kiselo se osmehnu mladić – To samo dejstvuje protiv nas. Iz daleka.
– Kako?
– Pa tako, truje nam vodu. Voda je otrovana zamljotresima, zracima koji udu pod zemljom, hodnicima tog Nečeg.
– Znači, od zemljotresa.
– Ne zbog zemljotresa – objašnjava mladić – nego posle zemljotresa. Iskoristilo je paniku, zbunjenost, neorganiziranost koja je zavladala među ljudima i tada je otrovalo vodu. A ono je dole, ispod zemlje. To nešto vrlo dobro zna kako se kreće voda, kako se formira. Pri ruci mu je. Zato se sada svi trujemo, ali najviše deca i mladi.
Mladićevo lice i telo se zgrči. Dr. Ognjen zna da bi uskoro moglo da dođe do eksplozije. Pri sledećem susretu, popričaće malo o tuširanju, o nekim događajima iz detinjstva, o odnosu sa ocem, pukovnikom u penziji. Ne sme da se žuri sa tretmanom. Kako se to mladić identifikovao sa žrtvom velikog diktatora Nečeg? Ostavljamo to za naredne seanse.
– Dobro – reče dr. Ognjen – a koji ono ispiti su ti ostali na fakultetu?
Mladićev pogled se isprazni. Zurio je u psihijatra kao da ga ne konstatuje. Posle duge minute pause, promrmlja: – Vodovod… Vodovod i kanalizacija…
G-đica M.
– Nastojim, pre svega, da doprem do pacijentove tajne, a onda je razotkrivamo zajedno. Ma koliko je ponekad teško – kaže dr. Ognjen. – Na primer, u slučaju gospođice M., tu je trebalo da se razotkrivaju slojevi.
Pacijentkinja, gospođica M., još je uvek privlačna intelektualka srednjih godina, bujne, čiste kose, kao da je tek oprana, sa osmehom koji miriše na kaladont, diskretno našminkana; jednom rečju, ostavlja utisak da posvećuje posebnu pažnju svojoj telesnoj higijeni. Dok se rukuju, dr. Ognjen primećuje nešto što ne odgovara njenoj otmenoj pojavi – grudni koš pacijentkinje je kruto ispravljen, a grudi, inače lepo oblikovane i podignute, neprirodno isturene. I kad sedi, zadržava isti stav, samo što gornji deo tela, od vertikalne ispravljenosti, pada malo ukoso ka sagovorniku, kao da bi htela da se doiskaže ili da uzme nešto sa stola. G-đica M. je od onih niskih žena koje su uvek istrajnije od onih viših u držanju uspravnog stava.
– Glava… me boli. Tako, odjednom. Razumete li? – žali se ona, dečijim glasom, mazeći se.
Gospođica M. je poznata među svojim prijateljima kao osoba koja je uvek spremna da pomogne. Ume da se ophodi u društvu ljudi različitih profesija i karaktera, samo da su viđeni u skopskim krugovima. Ranije, više puta su je spominjali njegove kolege, posebno dr. Ilija, dermatolog. Ona bi ponekad, uz stidljiv osmeh, prihvatila njihov poziv, da im se pridruži, sredovečnim pajtašima u “Krugu” ili u “Deusu”, dok su oni naručivali viski, pila samo ceđenu narandzu ili limunadu. – Trudili smo se, pred njom, da izgledamo što manje pijani, i kad smo bili mortus. Bilo nas je sramota, jer ona neosporno nosi nešto otmeno u sebi.
Sa druge strane, kao svojevidna mecena, ona je inspirisala redove mladih i mlađih muških pisaca, slikara i kolumnista, koji su je spominjali, opisivali i slikali u svojim tvorevinama.
– Zaista ne znam, ali ova glavobolja je nepodnošljiva, strašno je neprijatna… a mogu li nešto da vam priznam? Malo mi je nezgodno, ali vama, kao lekaru, mogu reći…
– Da, recite.
– Pre nego što ću doći kod vas… pokušavala sam da se izlečim vitaminima i baralginima, mislila sam, proći će, ali, znate, i ranije sam imala slične neprijatnosti, nisam mogla da zaspim, pa sam uzimala pola leksilijuma, a izjutra sam bila, kako da vam kažem, malo zanesena, imala sam vrtoglavice pri ustajanju… i evo me sad tu.
“Šteta što se ranije nismo poznavali”, pomisli dr. Ognjen sa simpatijom, ali odmah se trže i postavi pitanje, što je moguće neutralnije: – A kad vam se obično javljaju migrene?
Ona desnom rukom podiže pramen nežno dodirujući čelo: – Najčešće kasno noću, pre nego što ću leći… Eto, u subotu mi se javila. Iako sam imala predivan dan. Bila sam u MOB-u, na koncertu za klavir i orkestar Rahmanjinova u izvedbi Tagamušija. Zaista moćno. Znate, ja se mnogo radujem kad je koncert filharmonije, opera, a tek gostovanja. Tamo, na pauzi, posle prvog čina, a nekad i na drugoj pauzi, susrećem fine, kulturne ljude, drage prijatelje koje inače ne mogu da sretnem u ovom gradu. Svi izbegavamo centar, iz poznatih razloga… ali se susrećemo na ponekom kulturnom događaju za koji unapred znamo da oni drugi neće doći…, ne dolaze, verujte mi – i pogleda ga uz naivno zaverenički osmeh.
– I šta ste radili u subotu?
– Ali ne, kažem vam, imala sam predivno veče. Na pauzi sam se videla sa nekoliko dragih prijatelja i vreme je prosto proletelo, toliko smo se raspričali i smejali. Čak, da vam kažem, zamalo pa da zakasnimo na drugi čin. Složili smo se da produžimo razgovor posle koncerta. Ali, bila je gužva, velika gužva na izlazu, i izgubila sam ih, te nismo završili razgovor… a posle, zujalo mi je u ušima.
– Zujalo vam je?
– Ali ne, naprotiv, muzika je bila divna. Tagamuši je bio fantastičan… Ali kiša…
– Kiša?
– Pa da, baš na izlazu, posle koncerta. Stuštilo se, odjednom, kao što zna u Skoplju. U ovom gradu, nekad je pakleno suvo, čini ti se, sve će se stopiti od tolike toplote, da će sve ispariti, sa svim zgradama, spomenicima i asfaltom. I onda odjednom, pljus, grmi, seva. Nebeski zvučnici. Zar nije tako doktore?… Nezgodno… Znate, blizu pozorišta više nema pravog parking kao ranije, svugda se nešto gradi, nešto ruši, te su se ljudi rastrčali, ko pre da stigne do svog auta, a meni je još zujalo od muzike. I tako, nisam imala sreće da me neko od prijatelja vidi u tom metežu, inače znam, odmah bi pritrčali da mi ponude prevoz… Svi su se negde izgubili, samnom je ostalo samo nekoliko nepoznatih ispod trema Opere, a napolju je lilo kao iz kabla… Ali ne, nije me bilo strah, nego sam pomislila, šta sad da radim, na ovoj kiši, ostala sam na slepom koloseku… I, pozvala sam taksi preko mobilnog, došao je neki Trajče, veoma ljubazan čovek. Kad me je povezao kući, pričala sam mu kako je bilo lepo na koncertu, a on mi reče, inače je tehnološki višak, radio kao inženjer u “Treski”, kako voli muziku i da je putnicima puštao Dzez radio i klasiku… I tako, fino smo se ispričali i on me je dovezao kući. U međuvremenu, i kiša je prestala, znate kako to biva u Skoplju… Ta kažem vam, sve je bilo u redu, samo me pred spavanje zabole glava, teška migrena… A kiše nestade…
S makedonskog preveo autor