Lesi
Zapisujem još jednu priču, ili bolje rečeno, pismo o ljubavi. Kraj mene, nabreklo kube Daut-pašinog amama prepunilo takoreći ceo prozor. A u restoranu, na četvrtom spratu: koliko su naspram ove kamene dojke svi ovi ljudi oko stolova sa zamašćenim čaršavima magloviti. Ipak, ovo je jedina prostorija u zgradi koja nije prazna. Sva četiri sprata su gluva, sa prašnjavim salama i kancelarijama, sa prašnjavim fotografijama počivšeg predsednika, nastradalim u nejasnom zrakoplovnom incidentu. Kažu, tu su nekad radili ljudi. Ja nikoga ne vidim. Slomljena stakla na vratima prekrivena su starim novinama. Cepam ih: na stolu pepljara, u njoj pikavci. I sve drugo – uredno povezani dokumenti na policama, po fotelji, tepihu. Samo što su posuti malterom, kako posle bombardovanja ili zemljotresa.
Za susedni sto sedaju trojica, robusnih, zgodnih, sa kosama skupljenih u repove. Ubrzo me napada njihov mrmor, propraćen muzikom spiralno zavijajućeg zvuka. Pokušavam da im se osmehnem, ne uzvraćaju mi. Eto i ljubaznog Arapina – na metalnom poslužavniku mi prinosi šolju vrućeg, tamnog, gustog čaja. Pa ipak, nije tako loše: mogu da pišem, okrepljujući se s vremena na vreme toplim napitkom i pogledom na amam. A na susednom prozoru – kameni most. Prolaznici smenjuju lica. Samo dugodlaki škotski ovčar ostaje isti. Uvek, čim odozgo pogledam, kuče je tamo – negovano, lako se provlači kroz gužvu. Lesi liči na jednog od onih porculanskih suvenira, a gledan sa četvrtog sprata, još je krhkiji. Kao da je stigao iz one francuske dečje pesmice: “Un petit chien, dans la vitrine, av, av, un tout petit chien, a l’oreille blanche, av, av“. Ta figurica, tako gorda i bez straha šeta, te ne izdržah i namćorastim momcima predlažem da je vide. Jedan jedva podiže glavu, lenjo procedivši: – Ma otkud ti pas u onoj gužvi…
Jasno, momak nije sposoban da vidi. Lesi mi se dešava kao i sve vidljive pojave: arapski restoran na četvrtom spratu ispražnjene zgrade, gutljaji toplog napitka iz šarene šolje na prljavom kafanskom čaršavu, ona žena u braon sakou, sa dugim belim šalom oko vrata, koja upija svoje dete u sebe sred uličnog meteža, okrugla kupola amama, zaustavljena za tren pred potresom. Sve je onako kao što se mora desiti, i moje učešće je vrlo predvidljivo: ostajem za stolom, pišem pismo o ljubavi, a prolazim onuda, gerilac umanjen na veličinu figurice od porcelana, razliven kroz desetine prizmatičnih ogledala.
Orman
Pomažući Šukriju da prenese orman niz stepenice, pomislih – ne treba se čuditi što sam sanjao Majku.
San je išao svojim tekom: prvo stepenice, drvene, u staroj kući, pa se kroz tesno predsoblje, ulazi u kujnu sa stolom, postavljenim kao za ručak, sa šarenim, uštirkanim, ručno izvezenim čaršavom, solarnikom na sredini i sa četiri tanjira uokolo, onda na desno, prema sobi u kojoj sam spavao sa Majkom. Tu, ona – leži u krevetu, do pola prekrivena jambolijom pod kojom se nazire volume njenog krupnog tela.
Pa ipak, možda su oni u pravu – prostorija bi mogla da se iskoristi kao dečija ili dnevna (Šukri tovari orman na bicikl sa prikolicom), zidove ćemo ponovo okrečiti (Šukri odlazi, gledam u noge kako okreću pedale, koliko puta će mu trebati do ugla?), a na mestu ormana smestićemo sofu ili nešto slično za sedenje (samo 17 ili 18, meni je izgledalo mnogo dalje), nešto komforno, elegantno, a praktično.
Ključaonica
Kad bi je nacrtali, ključaonica liči na platnenu dečiju lutku bez ruku i nogu. Zvirkalo, nagnut, sa izbečenim levim, a sklopljenim desnim okom, iščekuje pred prozirnim telom ključaonice-lutke i adolescentno ispunjava delimični prizor sa nasladom. Posle desetak minuta, možda i pola časa, Zvirkalo se ispravlja i umesto ključa, njegov rastreperen penis penetrira u ključaonicu.
Nacrtana, ključaonica liči na šahovskog piona. Poslednji pion na table, stiže na sedmo polje, treba mu još samo korak do veličanstvenog preobražaja u crnu kraljicu.
Nacrtana kao deo brave, ključaonica liči na dobroćudna usta (gornji štrafovi na oči, donji na rupicu na bradi, kvaka na Pikasov nos), uvek spremna, poluzinuta u O.
S makedonskog preveo autor
Situacije/3
Lesi
Zapisujem još jednu priču, ili bolje rečeno, pismo o ljubavi. Kraj mene, nabreklo kube Daut-pašinog amama prepunilo takoreći ceo prozor. A u restoranu, na četvrtom spratu: koliko su naspram ove kamene dojke svi ovi ljudi oko stolova sa zamašćenim čaršavima magloviti. Ipak, ovo je jedina prostorija u zgradi koja nije prazna. Sva četiri sprata su gluva, sa prašnjavim salama i kancelarijama, sa prašnjavim fotografijama počivšeg predsednika, nastradalim u nejasnom zrakoplovnom incidentu. Kažu, tu su nekad radili ljudi. Ja nikoga ne vidim. Slomljena stakla na vratima prekrivena su starim novinama. Cepam ih: na stolu pepljara, u njoj pikavci. I sve drugo – uredno povezani dokumenti na policama, po fotelji, tepihu. Samo što su posuti malterom, kako posle bombardovanja ili zemljotresa.
Za susedni sto sedaju trojica, robusnih, zgodnih, sa kosama skupljenih u repove. Ubrzo me napada njihov mrmor, propraćen muzikom spiralno zavijajućeg zvuka. Pokušavam da im se osmehnem, ne uzvraćaju mi. Eto i ljubaznog Arapina – na metalnom poslužavniku mi prinosi šolju vrućeg, tamnog, gustog čaja. Pa ipak, nije tako loše: mogu da pišem, okrepljujući se s vremena na vreme toplim napitkom i pogledom na amam. A na susednom prozoru – kameni most. Prolaznici smenjuju lica. Samo dugodlaki škotski ovčar ostaje isti. Uvek, čim odozgo pogledam, kuče je tamo – negovano, lako se provlači kroz gužvu. Lesi liči na jednog od onih porculanskih suvenira, a gledan sa četvrtog sprata, još je krhkiji. Kao da je stigao iz one francuske dečje pesmice: “Un petit chien, dans la vitrine, av, av, un tout petit chien, a l’oreille blanche, av, av“. Ta figurica, tako gorda i bez straha šeta, te ne izdržah i namćorastim momcima predlažem da je vide. Jedan jedva podiže glavu, lenjo procedivši: – Ma otkud ti pas u onoj gužvi…
Jasno, momak nije sposoban da vidi. Lesi mi se dešava kao i sve vidljive pojave: arapski restoran na četvrtom spratu ispražnjene zgrade, gutljaji toplog napitka iz šarene šolje na prljavom kafanskom čaršavu, ona žena u braon sakou, sa dugim belim šalom oko vrata, koja upija svoje dete u sebe sred uličnog meteža, okrugla kupola amama, zaustavljena za tren pred potresom. Sve je onako kao što se mora desiti, i moje učešće je vrlo predvidljivo: ostajem za stolom, pišem pismo o ljubavi, a prolazim onuda, gerilac umanjen na veličinu figurice od porcelana, razliven kroz desetine prizmatičnih ogledala.
Orman
Pomažući Šukriju da prenese orman niz stepenice, pomislih – ne treba se čuditi što sam sanjao Majku.
San je išao svojim tekom: prvo stepenice, drvene, u staroj kući, pa se kroz tesno predsoblje, ulazi u kujnu sa stolom, postavljenim kao za ručak, sa šarenim, uštirkanim, ručno izvezenim čaršavom, solarnikom na sredini i sa četiri tanjira uokolo, onda na desno, prema sobi u kojoj sam spavao sa Majkom. Tu, ona – leži u krevetu, do pola prekrivena jambolijom pod kojom se nazire volume njenog krupnog tela.
Pa ipak, možda su oni u pravu – prostorija bi mogla da se iskoristi kao dečija ili dnevna (Šukri tovari orman na bicikl sa prikolicom), zidove ćemo ponovo okrečiti (Šukri odlazi, gledam u noge kako okreću pedale, koliko puta će mu trebati do ugla?), a na mestu ormana smestićemo sofu ili nešto slično za sedenje (samo 17 ili 18, meni je izgledalo mnogo dalje), nešto komforno, elegantno, a praktično.
Ključaonica
Kad bi je nacrtali, ključaonica liči na platnenu dečiju lutku bez ruku i nogu. Zvirkalo, nagnut, sa izbečenim levim, a sklopljenim desnim okom, iščekuje pred prozirnim telom ključaonice-lutke i adolescentno ispunjava delimični prizor sa nasladom. Posle desetak minuta, možda i pola časa, Zvirkalo se ispravlja i umesto ključa, njegov rastreperen penis penetrira u ključaonicu.
Nacrtana, ključaonica liči na šahovskog piona. Poslednji pion na table, stiže na sedmo polje, treba mu još samo korak do veličanstvenog preobražaja u crnu kraljicu.
Nacrtana kao deo brave, ključaonica liči na dobroćudna usta (gornji štrafovi na oči, donji na rupicu na bradi, kvaka na Pikasov nos), uvek spremna, poluzinuta u O.
S makedonskog preveo autor