Nedeljno popodne
Obavezan pravac vodi prema Centru.
Crveno na semaforu razdražuje mašine dok se matadorski krećem pred njihovom napetom žestinom.
Korake usuglašavam u ritmu Dugoprstog, propalog studenta medicine. Dirke klavira prosto se lepe za njegove duge prste neostvarenog hirurga i njihovo otegnuto dozivanje dovodi me do Centra.
Tu vidim nekolicinu generacijskih drugova koji me očekuju zbog grupnog portreta. Nameštam se između njih, kao nekad na školskim priredbama.
Iščekujem samo ono “klik” fotoaparata.
Krug-lutalica
Jednom je jedan krug koji je više od svega voleo da putuje i uopšte da traga za novim teritorijama, pustolovinama i zadovoljstvima, odlučio da se podeli.
Nije ova drastična odluka donesena na prečac, već posle dužeg razmatranja. Naime, razdvajanjem radoznali krug duplirao bi mogućnosti za doživljavanjem. Ideja je bila – svaka polovina, sama za sebe bi upijala nova saznanja i iskustva koja će se posle izvesnog vremena sjediniti pri novom spajanju. Odabrali su čak i mesto susreta – na vrhu jednog trougla. I onda su pošli svako na svoju stranu: leva polovina na Istok, a desna na Zapad.
Putovanja su bila neponovljiva. Susreti i doživljaji nadovezivali su se u nizu najneobičnijih iznenađenja. Obe polovine su, nezavisno jedne od druge, ali veoma jako, postale svesne da se nalaze na bogatoj ispaši iskustava, pred kojim je njihovo ranije zajedničko neosetno bledelo i nestajalo u magli zaborava. Tako su vremenom, zarobljene u čarobnim predelima novih svetova, dve polovine sasvim zaboravile na zakazani povratak i spajanje na vrhu trougla. Zaboravile su i to da su nekad pripadale istom krugu i da su u njegovom sklopu putovale i svašta doživljavale. A nisu se više ni osećale kao polovine. Bile su ubeđene, čak su i tvrdile, da im je izrasla i druga polovina i da su potpuno samostalni krugovi.
Kruga-lutalicu na Istoku i kruga-lutalicu na Zapadu počela je da kopka jedna te ista misao:
– Kako bi bilo da se podelim i da udvostručim svoju strast za Novim?
S makedonskog preveo autor
Situacije/2
Nedeljno popodne
Obavezan pravac vodi prema Centru.
Crveno na semaforu razdražuje mašine dok se matadorski krećem pred njihovom napetom žestinom.
Korake usuglašavam u ritmu Dugoprstog, propalog studenta medicine. Dirke klavira prosto se lepe za njegove duge prste neostvarenog hirurga i njihovo otegnuto dozivanje dovodi me do Centra.
Tu vidim nekolicinu generacijskih drugova koji me očekuju zbog grupnog portreta. Nameštam se između njih, kao nekad na školskim priredbama.
Iščekujem samo ono “klik” fotoaparata.
Krug-lutalica
Jednom je jedan krug koji je više od svega voleo da putuje i uopšte da traga za novim teritorijama, pustolovinama i zadovoljstvima, odlučio da se podeli.
Nije ova drastična odluka donesena na prečac, već posle dužeg razmatranja. Naime, razdvajanjem radoznali krug duplirao bi mogućnosti za doživljavanjem. Ideja je bila – svaka polovina, sama za sebe bi upijala nova saznanja i iskustva koja će se posle izvesnog vremena sjediniti pri novom spajanju. Odabrali su čak i mesto susreta – na vrhu jednog trougla. I onda su pošli svako na svoju stranu: leva polovina na Istok, a desna na Zapad.
Putovanja su bila neponovljiva. Susreti i doživljaji nadovezivali su se u nizu najneobičnijih iznenađenja. Obe polovine su, nezavisno jedne od druge, ali veoma jako, postale svesne da se nalaze na bogatoj ispaši iskustava, pred kojim je njihovo ranije zajedničko neosetno bledelo i nestajalo u magli zaborava. Tako su vremenom, zarobljene u čarobnim predelima novih svetova, dve polovine sasvim zaboravile na zakazani povratak i spajanje na vrhu trougla. Zaboravile su i to da su nekad pripadale istom krugu i da su u njegovom sklopu putovale i svašta doživljavale. A nisu se više ni osećale kao polovine. Bile su ubeđene, čak su i tvrdile, da im je izrasla i druga polovina i da su potpuno samostalni krugovi.
Kruga-lutalicu na Istoku i kruga-lutalicu na Zapadu počela je da kopka jedna te ista misao:
– Kako bi bilo da se podelim i da udvostručim svoju strast za Novim?
S makedonskog preveo autor