POPLAVA
– Siđi! Vardar je srušio drveni most! – čuje se odozdo, sa ulice. U jesen 62. u Skoplju je poplava i on, sa drugovima Ockom, Motetom i Vonetom svaki čas trčkara prema keju da se uvere svojim očima koliko je Vardar u međuvremenu narastao. A reka neprestano raste li raste – plavi nasipe, ruši mostić, zatim se svojim debelim vodenim prstima širi po okolnim ulicama, među kojima je i njegova.
Vardar, njegove uskovitlane vode, lako stižu do prvih zgrada – još prepodne on, sa udruženim snagama sa trojicom drugova, dovlači vreću peska na kej, a sad, vlažni jezik već liže ulaze zgrada. Sede sa strane ulaznog stepeništa, da ne smetaju uzbuđenim stanarima koji bezglavo istrčavaju, pa se vraćaju, ostavljajući mokre tragove. Ocko, Mote i Vone (jedan samoglasnik u imenima zamenivali su sa “o” i on, svakih petnaesetak minuta podižu zadnjice za po jedan stepenik naviše, dok zelenkastomutna voda napreduje, širi se tamo-vamo,…te noći, sa balkona na četvrtom spratu posmatra vojnike kako u gumenim čamcima dolaze do najnižih spratova susednih zgrada (znak da je nivo vode najmanje 2 m.) I odatle, kroz prozor, izvlače stanare zahvaćene panikom sa ponekim koferom ili komadom nameštaja – stočić, kredenac, radio, čiviluk…
Srećom po stanare viših spratova, to je maksimalni nivo poplave. Sutradan javljaju preko radija da se vodena stihija najzad povlači. Podrumi ostaju potopljeni još dugo – ćumur, drva za ogrev, bicikli, dotrajali ormani i raznorazna odložena starudija dave se u mulju. Stanari, pa čak i njegov otac koji uvek, bar na rečima, pokazuje agilnost u “datim situacijama”, sada se nekako dvoume da siđu dole, te se ćuteći ili sa ccc… muvaju po hodnicima, komentarišući sav taj blatnjavi haos.
Njegovi odlučuju da se na par dana presale na drugu stranu Vardara, u dedinu kuću, dok se ne raščiste posledice poplave. Brzo hodajući, mlatarajući rukama, provlači se među alejama gusto posađenih paradajza, u bašti kuće u Pajko-mahali. Svugda unaokolo iznikli poluzreli plodovi, zelenkasto-roze lopte, odozgo se nebo spustilo najniže što može, a on trči li trči i posle sve one pritajenosti u stanu na četvrtom spratu, sada najslobodnije oseća svu radost kretanja, kao tek probuđeno ždrebe što jedva čeka da se pusti u galop. I tada iznenada, pred njim iskrsnu debeli, crni Miki, i sam zbunjen direknim susretom. Iako ga poznaje, iako se mazi i prede u njegovom krilu, sad se odjednom nakostreši kao crni veštac i pobeže. Potrča za njim, a mačor, neverovatno snalažljiv za svoju težinu, uskoči među paradajze. Pođe za njim ne pazeći na udubljenje između puteljka i aleje, noga zape i on se stropošta, udarajući glavom u zašiljen vrh jednog od plavih štapova za potporu stabala, zari nos u zemlju, a licem mu poteče lepljiva, bljutava tečnost.
Krvari! (mnogo docnije saznaje da kao pripadnik krvne grupe “O” ima “retku” krv koja se teže zgrušava). Bespomoćan, umazan zemljom i krvlju, uskoro i slanim suzama, iako još nesvestan bola koji će da usledi nakon što ga njegovi (majka plačući, otac iznerviran zbog tolike trapavosti “šmokljančića”) hitno odvedu u bolnicu na šivenje i previjanje.
Te večeri, među drugovima iz komšiluka pojavljuje se sa zavojem oko glave. Zlate, najkrupniji među njima, podsmeva mu se: – Ma jesi li, ma jesi li to baš ti? – Da, ja sam. Jutros sam udario glavu. – Pa da, bre, to si stvarno ti. Sa čalmom na glavi, čalmosani!
I kada mu budu skinuli zavoj, i još dugo posle toga, tokom cele osnovne, Zlate će ga zvati “čalmosani”, a on mora da podnosi ovo šikaniranje iz jednostavnog razloga, jer ga se plaši.
ZEMLJOTRES
Zemljotres ga zatiče na moru sa svojima. U Malinskoj, u hotelu sa velikom kamenom terasom na kojoj se s večeri peva “Marina” i igra tvist. Vest o katastrofalnom zemljotresu u Skoplju slušaju na plaži sa tranzistora jedne plavokose kupačice mokrih uvojaka u preuskom dvodelnom kostimu. Njegov otac se već istog popodneva, kao građevinac, vraća avionom, da pomogne koliko se može. On, pak, sa majkom ostaje još dve nedelje i svakodnevno sluša vesti sa tranzistora one plavokose Danke, dok saopštavaju spisak poginulih, a njegova majka, uz poznati bolećiv izraz, čini se da čeka neko poznato ime i prezime, pa da ga onda prosledi sa nevericom i uzdasima: – Jesi li čuo? Bože, bože, šta se ovo desilo? Onda je Danka teši, a njega, što on jedva čeka, saosećajno grli (u svom bež “trevira” kupaćem kostimu). Kostim je od jakog materijala, treba mu vreme da se osuši, pa je zato dodir grudi vlažan, ali zato na stomaku još više greje. More, plaža, muzika na terasi hotela i Dankino telo u dvodelnom kostimu, to je ono što mu ispunjava dan i noć.
Danka nosi dva kostima, jedan već spomenuti bež sa cvetovima u istoj boji, drugi šaren, sa braon, cigla i zelenim cvetićima, sa belom postavom koja viri ispod prslučeta kad izlazi iz vode. U poređenju sa strogim, tamnim, jednodelnim kupaćim kostimima njegove majke, Danka deluje još obnaženije. Njeni kupaći kostimi su prethodnici mnogo razgolićenijeg bikinija, ali u ono vreme, noću, u krevetu pre spavanja, zamišlja je u šarenom, mokrom kostimu, kako polako svlači, prvo grudnjak sa belom postavom, zatim gaćice, I kako joj se između nogu pojavljuje Ono!, u obliku velikog latiničnog slova V, samo što je iznutra popunjeno sjajnim dlačicama, iako mu nije baš sasvim jasno kako Ono izgleda. Zamišlja ga kako diše, kao mahovina, zapravo kao životinjica sa gustim krznom, dok se nekakva rozikasta vlaga isparava iz njene nutrine. I drka. Tako svake noći u Malinskoj, nekada i po dva puta.
Zato, iako je mnogo jeziviji, zemljotres ne pamti kao nešto tako zastrašujuće, niti jasno, kao poplavu od prošle godine.
Od tog leta, pamti Danku.
S makedonskog preveo autor
Situacije/11
POPLAVA
– Siđi! Vardar je srušio drveni most! – čuje se odozdo, sa ulice. U jesen 62. u Skoplju je poplava i on, sa drugovima Ockom, Motetom i Vonetom svaki čas trčkara prema keju da se uvere svojim očima koliko je Vardar u međuvremenu narastao. A reka neprestano raste li raste – plavi nasipe, ruši mostić, zatim se svojim debelim vodenim prstima širi po okolnim ulicama, među kojima je i njegova.
Vardar, njegove uskovitlane vode, lako stižu do prvih zgrada – još prepodne on, sa udruženim snagama sa trojicom drugova, dovlači vreću peska na kej, a sad, vlažni jezik već liže ulaze zgrada. Sede sa strane ulaznog stepeništa, da ne smetaju uzbuđenim stanarima koji bezglavo istrčavaju, pa se vraćaju, ostavljajući mokre tragove. Ocko, Mote i Vone (jedan samoglasnik u imenima zamenivali su sa “o” i on, svakih petnaesetak minuta podižu zadnjice za po jedan stepenik naviše, dok zelenkastomutna voda napreduje, širi se tamo-vamo,…te noći, sa balkona na četvrtom spratu posmatra vojnike kako u gumenim čamcima dolaze do najnižih spratova susednih zgrada (znak da je nivo vode najmanje 2 m.) I odatle, kroz prozor, izvlače stanare zahvaćene panikom sa ponekim koferom ili komadom nameštaja – stočić, kredenac, radio, čiviluk…
Srećom po stanare viših spratova, to je maksimalni nivo poplave. Sutradan javljaju preko radija da se vodena stihija najzad povlači. Podrumi ostaju potopljeni još dugo – ćumur, drva za ogrev, bicikli, dotrajali ormani i raznorazna odložena starudija dave se u mulju. Stanari, pa čak i njegov otac koji uvek, bar na rečima, pokazuje agilnost u “datim situacijama”, sada se nekako dvoume da siđu dole, te se ćuteći ili sa ccc… muvaju po hodnicima, komentarišući sav taj blatnjavi haos.
Njegovi odlučuju da se na par dana presale na drugu stranu Vardara, u dedinu kuću, dok se ne raščiste posledice poplave. Brzo hodajući, mlatarajući rukama, provlači se među alejama gusto posađenih paradajza, u bašti kuće u Pajko-mahali. Svugda unaokolo iznikli poluzreli plodovi, zelenkasto-roze lopte, odozgo se nebo spustilo najniže što može, a on trči li trči i posle sve one pritajenosti u stanu na četvrtom spratu, sada najslobodnije oseća svu radost kretanja, kao tek probuđeno ždrebe što jedva čeka da se pusti u galop. I tada iznenada, pred njim iskrsnu debeli, crni Miki, i sam zbunjen direknim susretom. Iako ga poznaje, iako se mazi i prede u njegovom krilu, sad se odjednom nakostreši kao crni veštac i pobeže. Potrča za njim, a mačor, neverovatno snalažljiv za svoju težinu, uskoči među paradajze. Pođe za njim ne pazeći na udubljenje između puteljka i aleje, noga zape i on se stropošta, udarajući glavom u zašiljen vrh jednog od plavih štapova za potporu stabala, zari nos u zemlju, a licem mu poteče lepljiva, bljutava tečnost.
Krvari! (mnogo docnije saznaje da kao pripadnik krvne grupe “O” ima “retku” krv koja se teže zgrušava). Bespomoćan, umazan zemljom i krvlju, uskoro i slanim suzama, iako još nesvestan bola koji će da usledi nakon što ga njegovi (majka plačući, otac iznerviran zbog tolike trapavosti “šmokljančića”) hitno odvedu u bolnicu na šivenje i previjanje.
Te večeri, među drugovima iz komšiluka pojavljuje se sa zavojem oko glave. Zlate, najkrupniji među njima, podsmeva mu se: – Ma jesi li, ma jesi li to baš ti? – Da, ja sam. Jutros sam udario glavu. – Pa da, bre, to si stvarno ti. Sa čalmom na glavi, čalmosani!
I kada mu budu skinuli zavoj, i još dugo posle toga, tokom cele osnovne, Zlate će ga zvati “čalmosani”, a on mora da podnosi ovo šikaniranje iz jednostavnog razloga, jer ga se plaši.
ZEMLJOTRES
Zemljotres ga zatiče na moru sa svojima. U Malinskoj, u hotelu sa velikom kamenom terasom na kojoj se s večeri peva “Marina” i igra tvist. Vest o katastrofalnom zemljotresu u Skoplju slušaju na plaži sa tranzistora jedne plavokose kupačice mokrih uvojaka u preuskom dvodelnom kostimu. Njegov otac se već istog popodneva, kao građevinac, vraća avionom, da pomogne koliko se može. On, pak, sa majkom ostaje još dve nedelje i svakodnevno sluša vesti sa tranzistora one plavokose Danke, dok saopštavaju spisak poginulih, a njegova majka, uz poznati bolećiv izraz, čini se da čeka neko poznato ime i prezime, pa da ga onda prosledi sa nevericom i uzdasima: – Jesi li čuo? Bože, bože, šta se ovo desilo? Onda je Danka teši, a njega, što on jedva čeka, saosećajno grli (u svom bež “trevira” kupaćem kostimu). Kostim je od jakog materijala, treba mu vreme da se osuši, pa je zato dodir grudi vlažan, ali zato na stomaku još više greje. More, plaža, muzika na terasi hotela i Dankino telo u dvodelnom kostimu, to je ono što mu ispunjava dan i noć.
Danka nosi dva kostima, jedan već spomenuti bež sa cvetovima u istoj boji, drugi šaren, sa braon, cigla i zelenim cvetićima, sa belom postavom koja viri ispod prslučeta kad izlazi iz vode. U poređenju sa strogim, tamnim, jednodelnim kupaćim kostimima njegove majke, Danka deluje još obnaženije. Njeni kupaći kostimi su prethodnici mnogo razgolićenijeg bikinija, ali u ono vreme, noću, u krevetu pre spavanja, zamišlja je u šarenom, mokrom kostimu, kako polako svlači, prvo grudnjak sa belom postavom, zatim gaćice, I kako joj se između nogu pojavljuje Ono!, u obliku velikog latiničnog slova V, samo što je iznutra popunjeno sjajnim dlačicama, iako mu nije baš sasvim jasno kako Ono izgleda. Zamišlja ga kako diše, kao mahovina, zapravo kao životinjica sa gustim krznom, dok se nekakva rozikasta vlaga isparava iz njene nutrine. I drka. Tako svake noći u Malinskoj, nekada i po dva puta.
Zato, iako je mnogo jeziviji, zemljotres ne pamti kao nešto tako zastrašujuće, niti jasno, kao poplavu od prošle godine.
Od tog leta, pamti Danku.
S makedonskog preveo autor