Sinovina vs Otadžbina

„Otadžbina“ versus „Sinovina“. Iz prevodilačke radionice postjugoslovenske prevoditeljke

Priča o prevođenju dela Vitolda Gombroviča u Srbiji složena je i mnogosižejna povest. S jedne strane, smeštena je u geopolitički i društveni kontekst. U njoj se pojavljuju pitanja koja su u vezi sa raspadom Jugoslavije i politikama nacionalnih jezika. Silovite političke, društvene i ekonomske promene nisu oblikovale samo izdavačko tržište, nego su uticale i na samu „radionicu“ prevodioca i prevoditeljke, i njegovu, tj. njenu društvenu ulogu. S druge strane, to je paralelna i univerzalna priča o ograničenjima i perspektivama za koje naslovne „Otadžbina“ i „Sinovina“ čine mogućnu analitičku perspektivu. „Otadžbina“ predstavlja ne samo geopolitički, nego još više društveno-kulturni kontekst. Poprima formu „nepisanih“ pravila ne samo na planu poetike prevoda, nego i njegovih politika. Postaje prostor artikulacije i konflikata, monopolizacije i prisvajanja autora, interpretativnih ograničenja, kao i (samo)pozicioniranja prevodioca. Bazirana na pretpostavci da ne postoji jedan književni prevod nego postojati mogu samo književni p r e v o d i, „Sinovina“ postaje oblik borbe za alternativne interpretacije i recepcije. Ona izražava pravo na kreativni dijalog kako sa klasičnim književnim tekstovima, tako i sa njihovim već postojećim prevodima. 

 

Jugoslavija i postjugoslovenski identiteti iz perspektive Otadžbinsko-Sinovinskog sukoba

Između Prvog i Drugog svetskog rata u Kraljevini Jugoslaviji svaki građanin bio je istodobno Jugosloven i predstavnik zasebne nacionalnosti. U vreme socijalističke Jugoslavije svi su bili poglavito Jugosloveni i Jugoslovenke, a kad su se krajem osamdesetih godina prošlog veka intenzivirale nacionalne politike, više nije bilo poželjno smatrati se za Jugoslovena i svako je prisvajao nacionalnu etiketu: Srbina, Hrvata, Bošnjaka. Jugoslavija, multinacionalna država koja je postojala više od 70 godina definitivno se raspala. Pokazalo se da jugoslovenstvo kao Otadžbina, taj gombrovičevski „pancir“, nadređena forma kolektivnog postojanja – nije uspela da preživi kao narativ.

Razaranje jedne zemlje označava, takođe, i smrt jednog jezika koji je do trenutka sloma postojao pod nazivom „srpskohrvatski“. Svaka od novonastalih nacionalnih država želela je da podvuče zasebnost putem sopstvenog, drugačijeg službenog jezika, i na taj način obrazloži postojanje suverenih i nezavisnih država.

Gombrovičevska opozicija „Otadžbina–Sinovina“ nametnula mi se kao korisna formula za objašnjenje konteksta i sukoba u postjugoslovenskom prostoru. Otadžbina kao kolektivni narativ ustupila je mesto Sinovinama – nacionalnim državama. Svaka od njih modifikovala se u izmenjenu verziju Otadžbine koja ponovo kao nadređena i kondenzovana forma prisvaja narativ – ovoga puta daje kolektivni prvenstvo nacionalnom narativu. Takođe drži stražu jeziku, što svoj odraz nalazi u književnim prevodima, a posebno u novim prevodima dela klasika, što Gombrovič nesumnjivo jeste.

 

Iz prevoditeljkine radionice, to jest o novom čitanju i novim interpretacijama

Pristupajući prevodilačkom poslu nad Trans-Atlantikom, shvatila sam da se preda mnom otvara čitavo prostranstvo za retranslaciju i reinterpretaciju. Priznajem da je taj poduhvat iziskivao solidnu pripremu, jer sama činjenica da je prošlo više od 16 godina od prethodnog prevoda bio je suštinski argument da se prihvatim tog posla. Prevod Trans-Atlantika Biserke Rajčić iz 1996.godine funkcioniše kao doslovno preslikavanje u kojem su idiomi prenošeni bukvalno, na primer: TA, str. 72: „polowanie z chartami na upatrzonego– u prevodu BR: „lov s hrtovima da bismo viđeni bili“ (str.70) = subjekat ovde nisu životinje, već učesnici lova koji žele da budu primećeni, iz čega se ne vidi da je reč o kriptocitatu iz Druge knjige Pana Tadeuša; TA, str. 73 „bazyliszkowym okiem – u prevodu BR (s. 70): „aždajskim pogledom“ =  spojrzeniem smoczym, TA str. 78 : „a tu nie tingel-tangel jest, tylko Poselstwo” – u prevodu BR (s. 76): „A ovo ovde nije tingl-tangl, već Poslanstvo – ovaj frazeološki obrt u doslovnom prevodu odvodi na pogrešan trag, jer za opisivanje takvog „podređenog“ tipa kafane (tingel-tangel je i među Poljacima slabo poznat izraz) u srpskom koristimo pozajmljenicu sa francuskog, „kafešantan“; TA, str. 101: „Tomasz, któremu przez tę noc ze dwa krzyżyki przybyło – u prevodu BR (s.100): Tomaš koji je preko noći dva krsta stekao (Tomasz, który podczas nocy osiągnął dwa krzyży), iz čega proističe da je Tomaš osvojio nekakvu medalju u obliku dva krsta, a ne da je jednostavno ostario; TA str. 88 „Pies to lizał“ – w tłumaczeniu BR (s 86): „jebo mu pas mater”, zvuči kao vulgarna psovka, koja, imajući u vidu Gombrovičevu strategiju da vulgarne izraze zamenjuje trotačkom, reklo bi se da nije na mestu; TA, s. 123: „To znów z dubeltówki całowanie”– w tłumaczeniu BR (s. 124): „Pa opet ljubljenje dvocevke” = iz čega proističe da su plesači ljubili pušku a ne da su se uzajamno ljubili u oba obraza. 

O sličnim prevodilačkim intervencijama koji se baziraju na doslovnom prevođenju fraza i idioma, Ježi Jarnjevič piše da „mogu frapirati začudnošću i fantazijom, ali malo toga nam govore“. Prevodioci poljske književnosti u Srbiji do 1999. godine nisu raspolagali tako bogatim alatkama za rad, a tek tri godine posle prvog prevoda Trans-Atlantika dočekali smo veliki poljsko-srpski rečnik koji broji 3512 strane. S tom, kako tvrdi Jarnjevič „nedostupnom za strance hermetičnošću fraza i frazeologije kod Gombroviča“ morala sam nekako da se uhvatim ukoštac od početka. Traženje ključa za svoj prevod počela sam od radoznalog ispitivanja postignuća drugih prevodilaca. Doznala sam da je engleski prevod radikalna stilizacija. Proveravala sam takođe mađarski, slovenački i švedski prevod. Fascinirala me je prevodilačka metoda Andersa Bodegarda, koji je otkrio da u Trans-Atlantiku reči plešu i koncentrisao se na koreografiju reči. Trudila sam se da sačuvam arhaičnu dikciju i mehanizam podrivanja prvobitnih značenja idiomatskih izraza. Inspiraciju sam tražila u srpskoj književnosti: izraze i obrte kod Gavrila Stefanovića Venclovića, leksiku i stilistiku kod Dositeja Obradovića, nisam prenebregla ni svojevrsni manir Jovana Sterije Popovića, jednog od najboljih srpskih komediografa. Od pomoći je bila takođe i retorika Jakova Ignjatovića, pisca istorijsko-patriotskih romana iz XIX veka. Visokoparni stil i narativ Venclovića činili su mi se zgodnim ekvivalentom ne samo za perifernost jezika, nego i za sjenkjevičevski jezik kao sinteze svih dijalekata. Humoristički i pustolovni efekat kod Ignjatovića i Popovića pomagali su mi u obrazovanju opšte atmosfere koja je sledstveno intenziviranju ozbiljnosti i pompeznosti u romanu, postajala sve komičnija.

 

Savremeni konteksti prevođenja ili o strategijama komunikacije

U pogovoru srpskog prevoda Trans-Atlantika iz 1996., Biserka Rajčić je napisala: „Trebalo je lišiti se sujete prevodioca i pitati. Od kolega prevodilaca, preko Poljaka različitih fela i profesija, iz različitih sredina, da bi se nekako, ah, krajnje mukotrpno došlo do rešenja, naravno samo jednog od…“ Uprkos prihvaćenoj strategiji sticanja saznanja, izvesni izrazi ostali su, nažalost, u njenom prevodu neprevedeni, ili direktno izostavljeni. U pitanju su „jezički monstrumi“ tipa: szpront i ganacja. Sledeći zagonetni i problematični izraz bila je reč szwurcl na str. 22 (tymże to Chamskim szwurclem) koja je prevedena na različite načine – na hrvatski (prevod Mladena Martića iz 2009.godine, str. 23): prostačkim maslom; na srpskom BR (str.19). prostačkim trikovima

Među stručnjacima kojima sam se obraćala s molbom da mi pomognu u dešifrizaciji bizarnih izraza, našao se i čuveni gombrovičolog, prof. Mihal Glovinjski. Ne samo što sam dobila pomoć u odgovoru, nego i obećanje da će me povezati sa drugim stručnjacima: „Poštovana gospođo, sa stidom priznajem da nemam pojma šta te reči znače. Molim vas, dajte mi malo vremena, pokušaću da nađem odgovor. Napisaću prijatelju, koji je sjajni poznavalac staropoljskog, jer mislim da odatle te čudne reči potiču“. Profesor Vaclav Tvarđik, istaknuti polonista i poznavalac jezika, kojega mi je preporučio prof. Glovinjski, ponudio je izvesna rešenja, ali je i potvrdio ispravnost strategije istraživanja u prevodima drugih prevodilaca: „sa „ganacijom“ biće da je posredi to da je je za razliku od obične „garancije“ Veliki Gombro pozajmio od žabojeda ili i od Španaca (…), daklem, neka gospođa Milica je prevede na jezik ratničkih Srba kao „osiguranje, jemstvo“, fonetski adaptirajući za potrebe svog junačkog narečja. Sa szprontom, međutim, ne umem da izađem na kraj (…). Nijedan poljski rečnik takovu reč ne beleži i ponuđeni kontekst takođe mi ništa ne sugeriše (…). Sugestija za kraj: neka gospođa Milica zaviri u strane prevode Trans-Atlantika i neka vidi kako su drugi dragomani ta dva izraza rešili“. 

U pronalaženju pravog značenja i u tom prenošenju na tlo mog maternjeg jezika veoma mi je pomagala direktna komunikacija mejlom, jer ne samo da su ta jezička čudovišta, nego, kako se pokazalo, i naizgled poznate reči na leksičko-kulturnom nivou nisu delovale sasvim razumljivo. Kuriozalna ilustracija toga jeste primer: „Chłopak z kredensu wyszedł” (TA, str. 91). I Rajčić i Martić primenjuju identično rešenje: „Mladić iz kredenca izađe” (BR, str. 89), „Momak iz kredenca izašao”. U oba jezika „kredenac/kredenc” označavaju komad kuhinjskog nameštaja u kojem se drži posuđe, iz čega proističe da je momak jednostavno izašao iz ormara. U pronalaženju ekvivalenta prostorije u kojoj se drži pripravna stona trpeza, odakle se jela iznose i poslužuju, obratila sam se etnolozima sa Beogradskog univerziteta. Od jednog profesora dobila sam odgovor da „u tom istorijskom periodu u Srbiji nije bilo ni dvorova niti države”. Dalja istraga je ipak donela rezultat, uz pomoć Antologije srpske književnosti koja je od 2009.godine dostupna na internetu, u kojoj sam našla dokaz da u arhaičnom značenju (prostorija za poslužitelje, između kuhinje i trpezarije) postoji reč u našoj književnoj tradicji, i taj izraz figuriše kod Jakova Ignjatovića, pisca iz XIX veka sa područja tadašnje Austrougarske. I reč i pojam postoje, iako ovo značenje reči apsolutno ne funkcioniše u kolokvijalnom jeziku, niti bilo koji rečnik takvo značenje beleži. 

Mogućno je postaviti tezu da su ubrzana transformacija početkom dvehiljaditih, kao i ekspanzivnost novih tehnologija, na izvestan način podrili neupitnost autoriteta renomiranih prevodilaca. Prepoznatljivo prezime prevodioca, koje može biti dovoljna preporuka za knjigu, koje renome prevedenog dela čini verodostojnim, prestaje da bude u službi daljem cementiranju nepodrivenih vrednosti. Predstava momka koji izlazi iz ormara može se shvatiti kao način oneobičavanja, koje služi pojačavanju iznenađenja čitaoca, ako se ima u vidu piščeva namera. Porinuta u samodovoljnost vlastite rezonanse, bazirana na vlastitom autoritetu, Otadžbina, silom prilika gubi „sposobnost sumnjičenja”, tu neophodnu strategiju u tekstološkim ispitivanjima (up: Jarnjevič, 2018). Rutini „zrele” forme Otadžbine počinju, unekoliko, da prete kompromitujući efekti. Lišena suviška rutine koja štetno može da deluje na prevodioca, Sinovina preuzima korisnu poziciju skeptika, investirajući u strategiju tragaoca koji budno motri, istražuje, otvorenog za široke nivoe komunikacije.

 

Istorija se ponavlja. Novi prevodi (Sinovina) i nepisana etička pravila (Otadžbina)

Nakon objavljivanja drugog prevoda Trans-Atlantika 2013.godine, imala sam utisak da sam svedok još jednog sukoba Otadžbine i Sinovine, i na mikro planu, u mom privatnom i profesionalnom svetu. Prevod čiji sam bila autor doživeo je cenzuru u obliku prećutkivanja u javnom prostoru. Nije se praktično pojavila nijedna recenzija, nijedna književna kritika, nijedan novinski članak, već samo pojedinačni natpisi na društvenim platformama, kao i kratka afirmativna ocena u književnom listu Letopis Matice srpske (Đerić, 2014). Pokazalo se da se na srpsku stvarnost u praksi nisu mogle primeniti teze Magde Hejdel da „svaki naraštaj mora da ima svog Šekspira – i to ne samo zato, što jezik zastareva, nego i zato što iznova čitamo Hamleta ili Makbeta, dela koja su stalno i neprekidno aktuelna, važna, koja u nama uopšte ne pokreću antikvarne strune” (2014). Štaviše, dve godine nakon objavljivanja drugog prevoda, rezultat mog prevodilačkog rada nije bila samo tišina, nego i upozoravajuća „podsećanja” koja su mi stizala privatnom korespondencijom, o etičnosti mojih postupaka i „prisvajanja” već zauzetih autora. Vredi navesti, radi formiranja predstave o tome, kratke fragmente neke od njih (čuvajući, razume se, anonimnost pošiljaoca): „Da li prevodi vaših starijih kolega, Petra Vujičića ili Biserke Rajčić nisu dovoljno dobri, da li iziskuju nekakve popravke, ili je u pitanju nešto drugo? Zašto ne prevodite druge autore? Šta će nam dva prevoda istog autora?” Iz potonje korespondencije prosticalo je da je prevođenje autora i dela već prevedenih – narušavanje nepisanog kodeksa koji obavezuje još od vremena Jugoslavije. Kršenje toga autor mejla uporedio je sa „zabijanjem noža u leđa”, „reversnim inženjeringom” za koje ćemo ja, autorka prevoda, kao i izdavač, dobiti poziv na sud. Srećom, završilo se samo na pisanim deklaracijama. Nastala situacija isprovocirala je ipak postavljanje još jednom istog pitanja: šta će nam novi Gombrovič? Izgleda da se starije pokolenje prevodilaca u Srbiji pridržavalo izvesnih etičkih prinicipa, koji su svaki novi prevod represivno tretirali kao „ulazak na tuđu teritoriju”. Sankcionisanje tog poretka bilo je pretpostavka da već postojeći, prvi prevod egzistira kao svojevrsna matrica, nadređena i po formi i po sadržaju; Otadžbina, s kojom se ne diskutuje, budući da prevod je jedan, da postoji samo u jednini. Svaki pokušaj diskusije sa „prototipom” i autorom dela kojeg se prihvati drugi prevodilac, ne samo što je suvišan, nego je i neetički?! Uverenje da je prvi prevod jedino ishodište, monopolizuje time jednu refleksiju nad prevodom uopšte. A drugi prevodi postaju ne samo nebitni, nego i nepoželjni. Prevodioci i prevoditeljke koji se ne pridržavaju tog navodno prihvaćenog principa, etiketiraju se kao nedovoljno zreli, koji se, kako navodi Biserka Rajčić: „bave lakšim savremenim piscima, a svoju bibliografiju dopunjavaju prevodima Gombroviča i Šulca na osnovu već urađenih prevoda od strane starijih prevodilaca. (…). Nedostaje etika koja je postojala kada sam ja počinjala da se bavim prevođenjem.” (Rajčić, B.”Opanować literacki XX wiek”. Czas Literatury 2(6), s. 11-17, 2019).

 

Interpretacijska ograničenja i „igra” za jezički identitet

Silovite političke, društvene i ekonomske promene, u postjugoslovenskoj stvarnosti determinisale su ne samo prilike na izdavačkom tržištu, nego i same prevodilačke prakse. U nevelikoj Sloveniji, interpretacijska ograničenja proističu u velikoj meri od uzanog izdavačkog tržišta, što u praksi isključuje mogućnost publikovanja novih prevoda istog autora. Na taj način slovenački Trans-Atlantik (preveo Niko Jež, 1998) nije dočekao nova čitanja.

U slučaju Hrvatske i Srbije problem je nešto složeniji i u njega već zadiru i nacionalne politike. U prevodu Trans-Atlantika na hrvatski jezik, na mestu gde se prvi put pojavljuje reč „Otadžbina” („Milcz, zaprzestań namowy swojej, bo niepodobna rzecz abym ja przeciwko Ojcu i Ojczyźnie, a jescze w takiej jak obecna chwili!”, str. 64), prevodilac je stavio fusnotu sa sledećim komentarom: „Hrvatska imenica „očevina” užega je značenja od izvorne poljske imenice ojczyzna „domovina”, odn. „otadžbina” u srpskom, „tatkovinata” u makedonskom, „očetnjava” u slovenskom…), ali je ovdje uporabljena u pokušaju očuvanja Gombrowiczeve igre riječima: ojciec (otac), ojczyzna (domovina), syn (sin), synczyzna (sinovina, odnosno sinovština, kako točnije, prevodi Malić)…

Hrvatski prevodilac odustaje od opšte poznate reči „otadžbina”, zamenjujući je rečju „očevina” (nasledstvo, tekovina). Rukovođen jezičkom politikom koja treba da podvuče zasebnost jezika koristi isključivo hrvatsku reč „domovina”, koja je ranije postojala kao opštepoznati sinonim za „otadžbinu”, i koja, reklo bi se, opasno zaudara nacionalističko obojenim srbizmom. Fusnota u hrvatskom prevodu jasno ilustruje kako je nekadašnja Otadžbina koja je artikulisala imperativ zajednice, postala novi nacionalistički pancir koji nalaže poricanje te iste zajednice po svaku cenu.

Zajednički element koji povezuje srpski, hrvatski i slovenački prevod Trans-Atlantika jeste identično shvatanje imena „Podsrocki” (prevodioci kao da su svi govorili „našim” jezikom , budući da nijedan ne prepoznaje omen nomen). U srpskom izdanju ono je prepisano sa poljskog, u hrvatskom i slovenačkom prevodioci su ipak otišli korak dalje, i skovali imena: „Svrakorep” (str. 7), odn.„Podsraček” (str. 17) – neologizam koji asocira na malu svraku. Ni u jednom od navedenih primera ne može se uhvatiti smisao izraza „sroce spod ogona”, što navodi na razmišljanje: da li je ovo s predumišljajem izbegnut bilo kakav pokušaj da se od izraza koji znači „tikva bez korena” napravi nekakva kovanica, jer bi takav pokušaj mogao asocirati na zajedničko kulturno nasleđe (korpus poslovica), ili prosto-naprosto prevodioci nisu prepoznali značenjsko ime, što je kod Gombroviča i te kako prepoznatljiva karakteristika i u drugim delima. I dok Sinovina vapije za tim da mu se „skine đem, da se razlabave jezička pravila, da se naprave pretumbacije, da se razbude uspavane mogućnosti koje bi ukidale razlike između onoga što je domaće i onoga što je strano” (Jarnjevič, 201, str. 11), ta „nova” Otadžbina, reklo bi se, ima ograničavajuće dejstvo na potencijalna kreativna prevodilačka rešenja. 

Ponovno prevođenje klasika sadrži u sebi želju da se knjiga približi savremenom čitaocu. Retranslatacija može da znači takođe i reinterpretaciju – nova razumevanja i polemiku s klasikom iz perspektive ne samo minulih godina, nego i novih konteksta (Hejdel, 2014). Prevod Biserke Rajčić nastao je dok je još postojala Jugoslavija sastavljena od Srbije i Crne Gore. Od tog vremena promenio se ne samo geopolitički, nego i društveno-kulturni kontekst. U javnom prostoru pojavili su se pokušaji pregovaranja postojećih tradicija, očekivanja i nada spram prošlosti, ali i pokreti koji se zalažu za retradicionalizaciju i repatrijarhalizaciju. Preživeli smo NATO bombardovanje, plišanu revoluciju, rušenje Miloševićevog režima, ubistvo premijera Đinđića. Vučemo za sobom čitav lanac bratoubilačkih ratova i tragedija. To izobilje događaja nesumnjivo je izmenilo našu percepciju i refleksiju. U međuvremenu, već se pojavio pomenuti Poljsko-srpski rečnik. U široj perspektivi, u kontekstu nezavisnih i zasebnih postjugoslovenskih država, spor između gombrovičevske Otadžbine i Sinovine mogao bi se čitati kao svojevrsni pokušaj raskidanja sa sedamdesetogodišnjom zajedničkom kulturom, tradicijom i istorijom. Nameću se, dakle, pitanja: da li su postjugoslovenski prevodioci namerno izbegavali korišćenje alegoričnosti i pograničja zajedničkog književnog nasleđa, da ne bi izdali te tragove u svom maternjem jeziku (Jarnjevič, 2018)? Da li se, spram tih praksi, može koristiti pojam „igranje  Gombroviča”, gde svaki prevodilac u procesu aktivne recepcije dela, može u svoj prevod uneti nove vrednosti (Jažempski, 1982)? Ako bismo u tom drugom slučaju potvrdno odgovorili, to bi značilo davanje prvenstva Sinovinskoj otvorenosti, koja bi se tako Otadžbinskoj determinaciji efikasno mogla suprotstaviti.

 

Zaključak

U društveno-kulturnom kontekstu Jugoslavije i političkom pejzažu posle njenog raspada, kategorije Otadžbine i Sinovine (i odnosi među njima) čini se da koegzistiraju kao mitovi, snažno locirani u praksama književnih prevoda (Čaplinjski, 20017). Štaviše, uprkos promenama, javljaju se u obliku stalnih, aktuelnih hijerarhija vrednosti i neprikosnovenih autoriteta. 

Možemo pretpostaviti: kao naslednici izvesnog kolektivnog identiteta Otadžbine, a danas prepušteni njenoj fragmentiranoj, nacionalnoj jedinici Sinovine – očekivali smo da će izvesna autoritarna i monopolizujuća kontrola jednog narativa ustupiti mesto višeglasju, dijalogu, različitim, izmenjenim gledištima. Pa ipak, pokazalo se da je to teško, možda i preteško. Svaka novonastala, nezavisna jedinica aspirirala je definitivno da bude Otadžbina. Umnožavala su se i multiplikovala slična očekivanja, slična politička korektnost koja je iznova monopolizovala jedan narativ, autoritarno redukujući i ograničavajući prava na višeglasje. 

U takvoj situaciji i književni prevodi bivaju osuđeni na jednodimenzionalnu interpretaciju. Na osnovu postojeće politike prevoda koja se poistovećuje s monopolizacijom, aneksijom autora i dosta radikalnom praksom (samo)pozicioniranja prevodioca, Gombrovič ostaje statičan, jer prevodioci koji traže nove narative pokušavajući da se odmere sa „prototipskim” prevodima, u nastojanju da uraznoliče čitanje novom interpretacijom – ostaju osuđeni na periferni ostrakizam i kritiku. Uprkos očekivanjima, nije nastupilo razlabljivanje formi Otadžbinskih, koje bi ustupile mesta kreativnom dijalogu sa klasičnim književnim tekstovima i već postojećim prevodima. Zanimljivo je, naposletku, i to da se u postjugoslovenskom književnom pejzažu u „generacijskom” smislu doslovno postvaruje groteskna gombrovičevska figura Otadžbine, koja autoritarno arbitrira, o čemu svedoči sledeći  fragment pogovora Gombrovičevom romanu Kosmos, koji, isto kao i prevod, potpisuje Biserka Rajčić: ”Gawęda znači „slobodno pripovedanje“ nastalo od govorne forme izražavanja. S tim što ju je Gombrovič koristio pre svega kao parodiju. Što srećemo u svim njegovim romanima i dramama. Tako da je krajnje pogrešno izjednačavati je s jezikom naših pisaca s preloma XIX i XX veka, što čini prevoditeljka Milica Markić, izmislivši tako zvano „generacijsko prevođenje“ već prevedenih Gombrovičevih romana, Pornografije i Trans-Atlantika, koje se u biti zasniva na „lektorisanju“ već postojećih prevoda prevodilaca nešto starije generacije, s obzirom na to da nismo imali plemstvo kao nosioca kulture od primanja hrišćanstva do XX veka, kakvo je imala Poljska (…)  Jer, Poljska, iako kraljevina, zapravo je bila plemićka republika sa kulturom koja od renesanse nije zaostajala za zapadnoevropskom..” (2017, str. 129). 

Pored podele na „zrelost” i „nezrelost” u „našem” kontekstu, kako se pokazuje, odnos između Otadžbine koja „stoji na straži naracije i tradicije” i „sumnjičave i tragalačke” Sinovine – otkriva gombrovičevsku parodiju svojevrsnog dvoboja (Čaplinjski, 2005). Pa ipak, obično biva tako da što jače Očevina demonstrira svoju silu, tim snažnije postaju tendencije koje traže potencijalno nova tumačenja i interpretacije, na šta Gombrovič zaslužuje kao malo koji pisac.

Milica Markić 04. 03. 2020.