Nema goreg dana u godini od tog trideset i prvog decembra. Niti gore večeri – to naročito! – od večeri trideset i prvog decembra. Da je pravde na svetu ne bi taj dan ni osvitao, nego bismo, lako omamljeni, neosetno prelazili iz tridesetog uveče u prvi januar izjutra, i tačka. Onako, kao kad putuješ noću, pa blaženo zaspiš još pre Bogojeva, a probudiš se pred morskom pučinom, kao da između nije bilo ničega. Avaj, dok nauka ne dosegne taj stepen razvoja, stvari će stajati ovako: od nas će se i dalje tih trideset i prvih decembara očekivati više nego što možemo i umemo dati, a i mi ćemo od drugih, od celog sveta koji nas okružuje, odnekud zahtevati više nego što on može i ume da nam pruži, a možda i više nego što uopšte zaslužujemo.
Sigurno je postojalo neko vreme kada ljudi nisu ni znali, a i kad su znali nisu marili, da baš te noći ispraćaju jednu i dočekuju drugu godinu svog kratkog zemaljskog bitisanja. Nije da su to bila vesela vremena, no opet, ima nečega privlačnog u toj nehajnosti prema najbanalnijim manifestacijama protoka vremena. Sada je sve obrnuto, tiranija merenja i mesarskog rasecanja vremenskih odseka na atome u punom je zamahu, i još se od tebe očekuje da slaviš činjenicu da si sve dalje od sopstvenog rođenja, a sve bliže smrti, još sopstvenijoj, pošto si u međuvremenu, tokom života, nekako postao mnogo više ti nego što si to bio kad si se rodio. I sve to nakon što te je savremena nauka uspešno ubedila da se okaneš utešnih bapskih priča da ćeš – nakon kratkog perioda inkubacije novog stanja – vaskrsnuti na onome svetu, zauvek veselo bazajući Večnim Lovištima. Tako da su ti perspektive, kako god okreneš, prilično jadne, i još se sužavaju. Pa se ti onda raduj!
Ljudi ipak ustrajavaju u tom mazohističkom ritualu, sa zavidnom upornošću. Tiranija glajhšaltovanja počinje čak i pre decembra, diskretnim raspitivanjima od Marka i od Janka gde-ćete-na-doček, baš kao da neko ili nešto zaista dolazi (a što ne bi došlo samo od sebe, sve i da ga nećemo) pa ga valja – svečano odeven i umereno nacvrcan – sačekati na stanici, da greškom ne produži u Vrbas (gde ga, inače, takođe uzrujano čekaju, strepeći da će nepažnjom odjezditi do Topole). Onda i to čudo dođe i prođe, malo ko se uistinu dobro provede, svi odrade obavezan sastav i uplove u januar sa osećanjem gorušice od ruske salate i one neizvetrive polufrustracije koja se gomila u čoveku kao nuklearni otpad. A onda posle svi upoređuju međusobno te svoje Dočeke onako kako upoređuju letovanja po zakintosima, hurgadama i šarm-el-šeicima, i već sve ono što ljudi upoređuju kao majmuni ku… kuruze. To je tek tužno, ta predvidljivost manifestovanja, taj strah da se u nečemu ne zaostane i odnekud ne izostane, kao da ionako nisi tvrdo i beznadno zaključan/zatočen u sebi gde god inače bio, te ili bilo koje noći.
Ako vam sve ovo zvuči mrzovoljno i nadrndano, to je otud što slobodan čovek ne može ne biti mrzovoljan kad se suoči sa zapovešću da se ima dobro provoditi jer to „svi“ rade (zapravo oponašajući ono što im se čini da bi trebalo da osećaju), isto kao što ne može ne biti vragolasto razdragan onda kada mu se naredi da ima biti tužan i snužden u ime neke Opšte Stvari. Nešto se u čoveku buni, odupire, migolji, nešto hoće napolje iz tog kaveza, pa to ti je.
Pa ipak, moram priznati, pamtim bar jedan stvarno fenomenalan doček, proveo sam se savršeno u svakom smislu, i sve je u meni i oko mene te davne novogodišnje noći bilo u nekoj izuzetnoj harmoniji, kakva se kanda više nije ponovila, niti će se ponoviti. A negde već uveliko nakon svanuća, krenuo sam sa poprišta tog provoda kući, dugom zagrebačkom Vodnikovom ulicom, uz ogradu Botaničkog vrta, nogu pred nogu, sa smeškom ignorišući veselo cincilikanje plavih tramvaja koji su me pozivali u svoje sveže podgrejane utrobe. Ljudi vole da veruju da će im nakon lepog dočeka i godina koju su dočekali biti lepa, otuda valjda sva ta frka oko te silvestarske noći. Možda sam, ko zna, i ja u to verovao tog jutra, žudno udišući mladojanuarsku svežinu aromatizovanu egzotičnim zimzelenim biljem. A svuda oko mene rasla je i čvrsnula ta tek rođena beba, ta godina Gospodnja hiljadu devetsto devedeset i prva. Lepa je to beba bila, ne sporim, samo je kasnije nekako čudno porasla. Valjda zato što se hranila nagorelim ljudskim mesom.
Čuvajte se predobrih dočeka nove godine, ostavite nešto sreće i lepote i za kasnije.
Silvestarska tiranija
Nema goreg dana u godini od tog trideset i prvog decembra. Niti gore večeri – to naročito! – od večeri trideset i prvog decembra. Da je pravde na svetu ne bi taj dan ni osvitao, nego bismo, lako omamljeni, neosetno prelazili iz tridesetog uveče u prvi januar izjutra, i tačka. Onako, kao kad putuješ noću, pa blaženo zaspiš još pre Bogojeva, a probudiš se pred morskom pučinom, kao da između nije bilo ničega. Avaj, dok nauka ne dosegne taj stepen razvoja, stvari će stajati ovako: od nas će se i dalje tih trideset i prvih decembara očekivati više nego što možemo i umemo dati, a i mi ćemo od drugih, od celog sveta koji nas okružuje, odnekud zahtevati više nego što on može i ume da nam pruži, a možda i više nego što uopšte zaslužujemo.
Sigurno je postojalo neko vreme kada ljudi nisu ni znali, a i kad su znali nisu marili, da baš te noći ispraćaju jednu i dočekuju drugu godinu svog kratkog zemaljskog bitisanja. Nije da su to bila vesela vremena, no opet, ima nečega privlačnog u toj nehajnosti prema najbanalnijim manifestacijama protoka vremena. Sada je sve obrnuto, tiranija merenja i mesarskog rasecanja vremenskih odseka na atome u punom je zamahu, i još se od tebe očekuje da slaviš činjenicu da si sve dalje od sopstvenog rođenja, a sve bliže smrti, još sopstvenijoj, pošto si u međuvremenu, tokom života, nekako postao mnogo više ti nego što si to bio kad si se rodio. I sve to nakon što te je savremena nauka uspešno ubedila da se okaneš utešnih bapskih priča da ćeš – nakon kratkog perioda inkubacije novog stanja – vaskrsnuti na onome svetu, zauvek veselo bazajući Večnim Lovištima. Tako da su ti perspektive, kako god okreneš, prilično jadne, i još se sužavaju. Pa se ti onda raduj!
Ljudi ipak ustrajavaju u tom mazohističkom ritualu, sa zavidnom upornošću. Tiranija glajhšaltovanja počinje čak i pre decembra, diskretnim raspitivanjima od Marka i od Janka gde-ćete-na-doček, baš kao da neko ili nešto zaista dolazi (a što ne bi došlo samo od sebe, sve i da ga nećemo) pa ga valja – svečano odeven i umereno nacvrcan – sačekati na stanici, da greškom ne produži u Vrbas (gde ga, inače, takođe uzrujano čekaju, strepeći da će nepažnjom odjezditi do Topole). Onda i to čudo dođe i prođe, malo ko se uistinu dobro provede, svi odrade obavezan sastav i uplove u januar sa osećanjem gorušice od ruske salate i one neizvetrive polufrustracije koja se gomila u čoveku kao nuklearni otpad. A onda posle svi upoređuju međusobno te svoje Dočeke onako kako upoređuju letovanja po zakintosima, hurgadama i šarm-el-šeicima, i već sve ono što ljudi upoređuju kao majmuni ku… kuruze. To je tek tužno, ta predvidljivost manifestovanja, taj strah da se u nečemu ne zaostane i odnekud ne izostane, kao da ionako nisi tvrdo i beznadno zaključan/zatočen u sebi gde god inače bio, te ili bilo koje noći.
Ako vam sve ovo zvuči mrzovoljno i nadrndano, to je otud što slobodan čovek ne može ne biti mrzovoljan kad se suoči sa zapovešću da se ima dobro provoditi jer to „svi“ rade (zapravo oponašajući ono što im se čini da bi trebalo da osećaju), isto kao što ne može ne biti vragolasto razdragan onda kada mu se naredi da ima biti tužan i snužden u ime neke Opšte Stvari. Nešto se u čoveku buni, odupire, migolji, nešto hoće napolje iz tog kaveza, pa to ti je.
Pa ipak, moram priznati, pamtim bar jedan stvarno fenomenalan doček, proveo sam se savršeno u svakom smislu, i sve je u meni i oko mene te davne novogodišnje noći bilo u nekoj izuzetnoj harmoniji, kakva se kanda više nije ponovila, niti će se ponoviti. A negde već uveliko nakon svanuća, krenuo sam sa poprišta tog provoda kući, dugom zagrebačkom Vodnikovom ulicom, uz ogradu Botaničkog vrta, nogu pred nogu, sa smeškom ignorišući veselo cincilikanje plavih tramvaja koji su me pozivali u svoje sveže podgrejane utrobe. Ljudi vole da veruju da će im nakon lepog dočeka i godina koju su dočekali biti lepa, otuda valjda sva ta frka oko te silvestarske noći. Možda sam, ko zna, i ja u to verovao tog jutra, žudno udišući mladojanuarsku svežinu aromatizovanu egzotičnim zimzelenim biljem. A svuda oko mene rasla je i čvrsnula ta tek rođena beba, ta godina Gospodnja hiljadu devetsto devedeset i prva. Lepa je to beba bila, ne sporim, samo je kasnije nekako čudno porasla. Valjda zato što se hranila nagorelim ljudskim mesom.
Čuvajte se predobrih dočeka nove godine, ostavite nešto sreće i lepote i za kasnije.