Ako je Josif Brodski bio u pravu kada je napisao da “pamtiti znači ponovno uspostavljanje bliskosti”, onda Jergovićeva nova knjiga “Sarajevo, plan grada” (Fraktura, 2015), ne predstavlja samo ponovno uspostavljanje bliskosti sa gradom u kojem je 1966. godine pisac rođen, već i uspostavljanje bliskosti sa samim sobom, onim detetom i mladićem koji je u tom gradu odrastao. Kao što je njegovom nonetu bilo važno da ljudi imaju sećanje i da oko njega postoje ljudi sa sećanjem, tako je piscu suštinski važno da ne zaboravi svoje korake “dok se nije otišlo”.
Piše romansirani plan grada koji u razmeri 1: 100.000.000 uveličava čestice sećanja raspršene po duši, čestice koje su jedino merodavne za određivanje dužina ulica, broja stepenika, nagiba kaldrmi po kojima se za jakih sarajevskih zima klizalo ili, gde je, na kojim ćoškovima, postojalo određeno drvo.
Govoreći o svojoj knjizi „Nevidljivi gradovi“, Italo Kalvino je 80-tih godina na predavanjima u Americi rekao da glavni junak njegove knjige žarko želi da otkrije tajne razloge koji su naveli ljude da zajedno žive u gradovima. “Gradovi su zbir mnogih stvari: sećanja, želja, znakova jezika; gradovi su i mesta razmene, ne samo roba, već i reči, želja i sećanja”, zaključuje Kalvino.
Da se ne zaboravi
Jergovićevo Sarajevo je zbir zvukova, na primer zvukova zveckanja kanistera kada s jeseni sedamdesetih Mejtašani s kanisterima silaze po lož-ulje, zbir pogleda na jablanove, sinagoge, džamije, neke stare zgrade kojih, kao ni jablanova, kasnije neće biti… a pisac se obraća samom sebi: “u vrijeme tvoga odrastanja…”, samo da se ne bi zaboravile kuće od ćerpiča, žute cigle od nepečene gline koja se topila stolećima na kiši. Da se ne zaboravi Sarajevo koje je “velikim svojim dijelom, i to onim davnijim i sudbinskijim, sazidano od blata”, kao što su, veli pisac, i priče ovoga grada od blata kada ih pričaju Isak Samokovlija i Ivo Andrić. Da se ne zaborave odlasci na groblja, kao i da se ne zaboravi kako je koja ulica, pravedno ili nepravedno, promenila ime. Da bi uvek ostalo zapisano da je postojao Hadži-Omerov sokak, kasnije za austrijska i kraljevinska doba Hadži-Omerova ulica, te od 1948. godine ulica Stevana Stojanovića Mokranjca, da bi na kraju bila preimenovana, što se, veli pisac, nikako nije smelo desiti, imenom Ludviga Kube, panslaviste koji je svakako zaslužio ulicu, ali ne i onu koja se prethodno nazivala po velikom srpskom horovođi i kompozitoru. Deo u kojem Jergović opisuje uticaj prvog slušanja “Heruvimske pesme” iz Mokranjčeve “Liturgije” samo je jedan od prelepih delova ove velike knjige sećanja. “Sarajevo, plan grada” je i velika riznica porodičnih saga, priča o sudbinama ljudi, kao što je ona o Mili Štern koja nije postala balerina, a trebalo je. Ova knjiga će zapamtiti i onog sarajevskog Branislava Nušića, kao i brojne kafedžije, humanitarno društvo “Sirotinjski hljeb”, rekonstruisaće Sarajevo iz 1941. godine, kao i ono iz 1937. godine, a sve po sudbinama ljudi koji su tamo, tada “razmenjivali reči, želje i sećanja”, kako veli Kalvino. I dok će se pripovedaču u snu radnje dešavati u Sarajevu, a kasnije i u svim nekim drugim gradovima pomešanim sa rodnim gradom te će činiti “hipergrad”, onaj mladić kojem se obraća biće i dalje po nekadašnjim ulicama Sarajeva i neće obraćati veliku pažnju na ljude koji će tek kasnije biti važni, tek kada se desi rat i iz grada se ode. Od tada će se čitav pripovedačev svet, sve čega će se sećati i iz Sarajeva i iz drugih gradova, taj “tlocrt sjećanja”, prostirati po jednoj, slobodnom rukom povučenoj ravnoj crti, “od Marijina dvora do Varoši”. Sve će se u snovima, i više nego na javi, uklapati u tu crtu.
S jednog na drugi kraj crtice
Posvetimo se malo i značajnoj “Belešci o piscu” navedenoj na poslednjim stranama najnovije Jergovićeve knjige, u kojoj, kao što u pesmi Endre Adija “Ni predak, ni potomak kasni…” odzvanjaju stihovi “Nisam ja ničiji, nisam ja ničiji”, odzvanjaju poslednje reči: “Nepripadanikomeiničemu”. Beleške o piscu kod Jergovića su, kao kod svih dobrih pisaca, kratke. Ne navode se silni objavljeni radovi po biltenima mesnih zajednica, niti u internim listovima fabrika, jer, uzgred budi rečeno, nema više ni fabrika, što je čest slučaj kod nekih drugih ljudi koje sebe vole videti kao književnike. Beleške često sadrže uobičajne informacije o mestu rođenja i objavljenim knjigama i nagradama, ali ponekad znaju biti veoma zanimljivo štivo koje suštinski određuje kontekst u kojem pisac stvara. Setimo se, ovom prilikom, samo jedne takve, kada je David Albahari objavivši 1993. godine “Palerinu” u belešci o piscu napisao: “Živi i radi, za sada, u Zemunu” i sa samo dve reči opisao nepodnošljivost življenja u Srbiji ’90-ih.
U knjizi “Sarajevo, plan grada” zateći ćete ove reči:
“MiljenkoJergović rođenjeuSarajevu 1966. Posljednjih godina bavi se istraživanjem odnosa dokumentarne stvarnosti i fikcije. Piše romansirani plan grada, porodičnu kroniku, studiju o Josipu Guberniku, bečkome biologu, suputniku Mlade Bosne i valjda najvažnijem južnoslavenskom diaristu dvadesetoga stoljeća. Povremeno piše pjesme, pokušava voditi dnevnik, ispisujući ga stilografom u blok za skiciranje. Proučava zemljopisni prostor svoga jezika ne bi li na taj način ponešto saznao i o samom jeziku. Ne pripada nikome i ničemu.”
Prva knjiga koju je Jergović 2013. godine objavio u Frakturi, roman “Rod” koji je pre samo mesec dana ovenčan velikom, obnovljenom Njegoševom nagradom, u belešci je sadržavala uobičajni deo o objavljenim knjigama i dobijenim nagradama, informaciju da autor živi na selu nedaleko od Zagreba, belešku koja se završavala podatkom da Jergović “u Jutarnjem listu i na portalu Radio Sarajevo redovito objavljuje eseje o umjetnosti i društvene komentare. Takvim angažmanom, kao što je bio slučaj i s autobiografskom proznom knjigom ‘Otac’, posljednjih godina često izaziva neugodne reakcije sredine u kojoj živi i koja nevoljno prihvaća pozive na obavezu pojedinca da se suočava s vlastitim i nacionalnim odgovornostima“.
Zatim je, u sledećoj knjizi “Levijeva tkaonica svile”, objavljenoj pred kraj prošle godine, takođe u Frakturi, fragmentarnoj knjizi sastavljenoj od beležaka, pesama, dnevničkih zapisa i priča, objavio belešku o piscu u formi pesme pod nazivom “La linea”, a koja glasi: “U ono vrijeme / Kada smo ostali bez zemlje / Čiji si koji si / Ista čuju se / Pitanja / Bosansko-hrvatski / Obavezno sa crticom / Ja sam / Ušao tako u poetiku / Crtice / I uskoro / Prestao biti / Bosanski / Prestao biti / Hrvatski / Ostala je crtica / Hodam niz nju / S jednoga na drugi / Kraj.”
Kada te drugi objašnjavaju
Ovakvoj belešci o piscu ne treba nikakvo objašnjenje, ona naprosto genijalno objašnjava svu apsurdnost neprihvatanja postojanja onih pisaca koji imaju odgovornost prema vremenu u kojem žive. Ipak, objašnjenje “La linea” beleške, kao i najnovije beleške u kojoj stoji da Jergović ne pripada nikome i ničemu, doći će od samog autora na nedavno završenim drugim Danima Mirka Kovača, gde je Jergović učestvovao na okruglom stolu “Ugašeno svjetlo u europskoj krčmi – nacionalizmi danas kao književna činjenica”.
“Ono što je problematično, što je dramatično i što se kod južnoslavenskih nacionalizama razvilo kao ambrozija po neobrađenim poljima, jest to da oni vama objašnjavaju šta vi zapravo u nacionalnom i identitetskom smislu jeste. Oni vama potpuno izvajaju vaš identitarni robot i vi imate biti upravo to. To funkcioniše kako na kolektivnim, tako i na sasvim individualnim primerima. Kada bošnjački nacionalisti u sarajevskim novinama pišu o meni s namerom da me smeste tamo gde mi je mesto, oni kažu: hrvatski književnik, bivši Sarajlija. Kao da se može biti bivši Sarajlija. Kao da vi možete sada u osobnoj iskaznici promeniti mesto rođenja. To, svakako, ne možete i da hoćete. Iz perspektive bošnjačkih nacionalista se ja identificiram kao hrvatski pisac, da ne bih bio bosanskohercegovački, da ne bih slučajno polagao nekakvo pravo na taj mali komadić zemlje koji je nacionalno zapišan, a iz perspektive hrvatskih nacionalista u Zagrebu, ja sam, naravno, neki bosanski, ako sam uopšte, pisac. U svakom slučaju, tamo sam bosanski, hrvatski nisam ništa. Dakle, i jedni i drugi, puno bolje od mene, znaju šta sam ja. A svaka vrsta te identifikacije zapravo služi tome da vam ospori pravo na jezik, na prostor, ili, na primer, pravo na stambeni objekat… potpuno je svejedno na šta. To je u osnovi onaj sloj i način funkcionisanja nacionalizma o kojem se najmanje govori a koji je možda najzanimljiviji. Uvek se stvar okrene na ono šta je nacionalista izrekao o svojoj grupi, svojoj naciji. Na primer, šta je Dobrica Ćosić govorio o Srbima. Puno je zanimljivije šta je Dobrica Ćosić govorio i pisao o Albancima u poslednjoj fazi, o Bošnjacima ili Muslimanima sa velikim ‘M’ u predposlednjoj fazi, ili o Hrvatima u početnoj fazi. A to šta je on mislio o Srbima, stvarno mislim da svaki čovek, bio on nacionalista ili ne, ima prava da o svojoj umišljenoj grupaciji misli šta hoće i da nikakve velike štete od toga neće biti. Šteta nastaje kada počinje da misli u ime drugoga, o drugome i kada počinje definisati identitete drugih“.
Individualna rabota
Dakle, ovu i ovakvu veličanstvenu knjigu sećanja nije mogao napisati “bivši” Sarajlija, jer takav ne postoji. Nju je mogao napisati samo večiti Sarajlija ili, što je u ovom slučaju najvažnije reći, mogao ju je napisati samo Miljenko Jergović, koji je još u Historijskim čitankama, pišući o Klubu književnika za koji mu je trebala objavljena prva zbirka pesama “Opservatorija Varšava” i dve pesničke nagrade i “da ga se primi” u Udruženje književnika Bosne i Hercegovine, pa da se on odvaži da prvi put kroči tamo u Klub, sedne, naruči đus i posmatra pisce od kojih su četvorica bila najvažnija za njegovo književno, sarajevsko odrastanje. Tamo je, još pre deset godina, u Historijskoj čitanci, napisao: “Po njima će me povijest književnosti, ako takva povijest postoji ili ako sam ja književnik, smjestiti u bosanskohercegovačku, a ne u neku drugu literaturu. Može me smjestiti i u drugu, onu koja vuče pravo na moje etničko porijeklo, ali to je već pitanje dvojnih pripadnosti koje su u književnosti moguće, dok, recimo, u nogometu nisu. U nogometu igraš za ovu ili onu reprezentaciju. Ali samo za jednu”.
Da, fudbal je timska igra u kojoj valjani igrači koji “zabadaju” golove doživljavaju za života milionske transfere. Književnost je oduvek bila individualna rabota i tu nema „otimanja“ oko vrhunskih pisaca, sve dok su živi, jer su mediokriteti koji čine establišment esnafa prepuni sujete i zle namere.
Sva je sreća što u književnosti postoji jedan tim čija se “navijačka” grupa zove “čitaoci”, koja željno očekuje svaku novu knjigu istinski vrhunskih pisaca, i koji se zgražavaju bilo nad diskvalifikacijom pripadnosti, bilo nad bezočnim svojatanjem pojedinih pisaca. Oni su se obradovali novom delu Miljenka Jergovića, dakle, romansiranom planu jednoga grada, delu koje je mogao napisati samo on, pisac koji ne bi, “zbogsmanjivanjagranicadržavaukojima živimo, žrtvovaojeziknitibilo šta štotajjezik činitakvimkakavonjeste”.
Mirku Kovaču je bila bliska misao koju je negde pročitao i zapamtio da je “etnički identitet puka etiketa”, i tog bi se Kovačevog zapisa uvek setila i potpisnica ovih redova, kada god bi pročitala ponešto od tekstova u kojima se Jergoviću “lepe razne etikete”, a odmah bi se potom, nepogrešivo svaki put setila, i stihova Crnjanskog: “Ne, nisam, pre rođenja, znao ni jednu tugu, tuđom je rukom, sve to, po meni razasuto”.
*
Objavljeno u specijalnom izdanju “Praznik knjige” lista Danas 25. oktobra 2015. godine povodom Sajma knjiga
Sarajevo, plan grada – jedan pogled
Ako je Josif Brodski bio u pravu kada je napisao da “pamtiti znači ponovno uspostavljanje bliskosti”, onda Jergovićeva nova knjiga “Sarajevo, plan grada” (Fraktura, 2015), ne predstavlja samo ponovno uspostavljanje bliskosti sa gradom u kojem je 1966. godine pisac rođen, već i uspostavljanje bliskosti sa samim sobom, onim detetom i mladićem koji je u tom gradu odrastao. Kao što je njegovom nonetu bilo važno da ljudi imaju sećanje i da oko njega postoje ljudi sa sećanjem, tako je piscu suštinski važno da ne zaboravi svoje korake “dok se nije otišlo”.
Piše romansirani plan grada koji u razmeri 1: 100.000.000 uveličava čestice sećanja raspršene po duši, čestice koje su jedino merodavne za određivanje dužina ulica, broja stepenika, nagiba kaldrmi po kojima se za jakih sarajevskih zima klizalo ili, gde je, na kojim ćoškovima, postojalo određeno drvo.
Govoreći o svojoj knjizi „Nevidljivi gradovi“, Italo Kalvino je 80-tih godina na predavanjima u Americi rekao da glavni junak njegove knjige žarko želi da otkrije tajne razloge koji su naveli ljude da zajedno žive u gradovima. “Gradovi su zbir mnogih stvari: sećanja, želja, znakova jezika; gradovi su i mesta razmene, ne samo roba, već i reči, želja i sećanja”, zaključuje Kalvino.
Da se ne zaboravi
Jergovićevo Sarajevo je zbir zvukova, na primer zvukova zveckanja kanistera kada s jeseni sedamdesetih Mejtašani s kanisterima silaze po lož-ulje, zbir pogleda na jablanove, sinagoge, džamije, neke stare zgrade kojih, kao ni jablanova, kasnije neće biti… a pisac se obraća samom sebi: “u vrijeme tvoga odrastanja…”, samo da se ne bi zaboravile kuće od ćerpiča, žute cigle od nepečene gline koja se topila stolećima na kiši. Da se ne zaboravi Sarajevo koje je “velikim svojim dijelom, i to onim davnijim i sudbinskijim, sazidano od blata”, kao što su, veli pisac, i priče ovoga grada od blata kada ih pričaju Isak Samokovlija i Ivo Andrić. Da se ne zaborave odlasci na groblja, kao i da se ne zaboravi kako je koja ulica, pravedno ili nepravedno, promenila ime. Da bi uvek ostalo zapisano da je postojao Hadži-Omerov sokak, kasnije za austrijska i kraljevinska doba Hadži-Omerova ulica, te od 1948. godine ulica Stevana Stojanovića Mokranjca, da bi na kraju bila preimenovana, što se, veli pisac, nikako nije smelo desiti, imenom Ludviga Kube, panslaviste koji je svakako zaslužio ulicu, ali ne i onu koja se prethodno nazivala po velikom srpskom horovođi i kompozitoru. Deo u kojem Jergović opisuje uticaj prvog slušanja “Heruvimske pesme” iz Mokranjčeve “Liturgije” samo je jedan od prelepih delova ove velike knjige sećanja. “Sarajevo, plan grada” je i velika riznica porodičnih saga, priča o sudbinama ljudi, kao što je ona o Mili Štern koja nije postala balerina, a trebalo je. Ova knjiga će zapamtiti i onog sarajevskog Branislava Nušića, kao i brojne kafedžije, humanitarno društvo “Sirotinjski hljeb”, rekonstruisaće Sarajevo iz 1941. godine, kao i ono iz 1937. godine, a sve po sudbinama ljudi koji su tamo, tada “razmenjivali reči, želje i sećanja”, kako veli Kalvino. I dok će se pripovedaču u snu radnje dešavati u Sarajevu, a kasnije i u svim nekim drugim gradovima pomešanim sa rodnim gradom te će činiti “hipergrad”, onaj mladić kojem se obraća biće i dalje po nekadašnjim ulicama Sarajeva i neće obraćati veliku pažnju na ljude koji će tek kasnije biti važni, tek kada se desi rat i iz grada se ode. Od tada će se čitav pripovedačev svet, sve čega će se sećati i iz Sarajeva i iz drugih gradova, taj “tlocrt sjećanja”, prostirati po jednoj, slobodnom rukom povučenoj ravnoj crti, “od Marijina dvora do Varoši”. Sve će se u snovima, i više nego na javi, uklapati u tu crtu.
S jednog na drugi kraj crtice
Posvetimo se malo i značajnoj “Belešci o piscu” navedenoj na poslednjim stranama najnovije Jergovićeve knjige, u kojoj, kao što u pesmi Endre Adija “Ni predak, ni potomak kasni…” odzvanjaju stihovi “Nisam ja ničiji, nisam ja ničiji”, odzvanjaju poslednje reči: “Ne pripada nikome i ničemu”. Beleške o piscu kod Jergovića su, kao kod svih dobrih pisaca, kratke. Ne navode se silni objavljeni radovi po biltenima mesnih zajednica, niti u internim listovima fabrika, jer, uzgred budi rečeno, nema više ni fabrika, što je čest slučaj kod nekih drugih ljudi koje sebe vole videti kao književnike. Beleške često sadrže uobičajne informacije o mestu rođenja i objavljenim knjigama i nagradama, ali ponekad znaju biti veoma zanimljivo štivo koje suštinski određuje kontekst u kojem pisac stvara. Setimo se, ovom prilikom, samo jedne takve, kada je David Albahari objavivši 1993. godine “Palerinu” u belešci o piscu napisao: “Živi i radi, za sada, u Zemunu” i sa samo dve reči opisao nepodnošljivost življenja u Srbiji ’90-ih.
U knjizi “Sarajevo, plan grada” zateći ćete ove reči:
“Miljenko Jergović rođen je u Sarajevu 1966. Posljednjih godina bavi se istraživanjem odnosa dokumentarne stvarnosti i fikcije. Piše romansirani plan grada, porodičnu kroniku, studiju o Josipu Guberniku, bečkome biologu, suputniku Mlade Bosne i valjda najvažnijem južnoslavenskom diaristu dvadesetoga stoljeća. Povremeno piše pjesme, pokušava voditi dnevnik, ispisujući ga stilografom u blok za skiciranje. Proučava zemljopisni prostor svoga jezika ne bi li na taj način ponešto saznao i o samom jeziku. Ne pripada nikome i ničemu.”
Prva knjiga koju je Jergović 2013. godine objavio u Frakturi, roman “Rod” koji je pre samo mesec dana ovenčan velikom, obnovljenom Njegoševom nagradom, u belešci je sadržavala uobičajni deo o objavljenim knjigama i dobijenim nagradama, informaciju da autor živi na selu nedaleko od Zagreba, belešku koja se završavala podatkom da Jergović “u Jutarnjem listu i na portalu Radio Sarajevo redovito objavljuje eseje o umjetnosti i društvene komentare. Takvim angažmanom, kao što je bio slučaj i s autobiografskom proznom knjigom ‘Otac’, posljednjih godina često izaziva neugodne reakcije sredine u kojoj živi i koja nevoljno prihvaća pozive na obavezu pojedinca da se suočava s vlastitim i nacionalnim odgovornostima“.
Zatim je, u sledećoj knjizi “Levijeva tkaonica svile”, objavljenoj pred kraj prošle godine, takođe u Frakturi, fragmentarnoj knjizi sastavljenoj od beležaka, pesama, dnevničkih zapisa i priča, objavio belešku o piscu u formi pesme pod nazivom “La linea”, a koja glasi: “U ono vrijeme / Kada smo ostali bez zemlje / Čiji si koji si / Ista čuju se / Pitanja / Bosansko-hrvatski / Obavezno sa crticom / Ja sam / Ušao tako u poetiku / Crtice / I uskoro / Prestao biti / Bosanski / Prestao biti / Hrvatski / Ostala je crtica / Hodam niz nju / S jednoga na drugi / Kraj.”
Kada te drugi objašnjavaju
Ovakvoj belešci o piscu ne treba nikakvo objašnjenje, ona naprosto genijalno objašnjava svu apsurdnost neprihvatanja postojanja onih pisaca koji imaju odgovornost prema vremenu u kojem žive. Ipak, objašnjenje “La linea” beleške, kao i najnovije beleške u kojoj stoji da Jergović ne pripada nikome i ničemu, doći će od samog autora na nedavno završenim drugim Danima Mirka Kovača, gde je Jergović učestvovao na okruglom stolu “Ugašeno svjetlo u europskoj krčmi – nacionalizmi danas kao književna činjenica”.
“Ono što je problematično, što je dramatično i što se kod južnoslavenskih nacionalizama razvilo kao ambrozija po neobrađenim poljima, jest to da oni vama objašnjavaju šta vi zapravo u nacionalnom i identitetskom smislu jeste. Oni vama potpuno izvajaju vaš identitarni robot i vi imate biti upravo to. To funkcioniše kako na kolektivnim, tako i na sasvim individualnim primerima. Kada bošnjački nacionalisti u sarajevskim novinama pišu o meni s namerom da me smeste tamo gde mi je mesto, oni kažu: hrvatski književnik, bivši Sarajlija. Kao da se može biti bivši Sarajlija. Kao da vi možete sada u osobnoj iskaznici promeniti mesto rođenja. To, svakako, ne možete i da hoćete. Iz perspektive bošnjačkih nacionalista se ja identificiram kao hrvatski pisac, da ne bih bio bosanskohercegovački, da ne bih slučajno polagao nekakvo pravo na taj mali komadić zemlje koji je nacionalno zapišan, a iz perspektive hrvatskih nacionalista u Zagrebu, ja sam, naravno, neki bosanski, ako sam uopšte, pisac. U svakom slučaju, tamo sam bosanski, hrvatski nisam ništa. Dakle, i jedni i drugi, puno bolje od mene, znaju šta sam ja. A svaka vrsta te identifikacije zapravo služi tome da vam ospori pravo na jezik, na prostor, ili, na primer, pravo na stambeni objekat… potpuno je svejedno na šta. To je u osnovi onaj sloj i način funkcionisanja nacionalizma o kojem se najmanje govori a koji je možda najzanimljiviji. Uvek se stvar okrene na ono šta je nacionalista izrekao o svojoj grupi, svojoj naciji. Na primer, šta je Dobrica Ćosić govorio o Srbima. Puno je zanimljivije šta je Dobrica Ćosić govorio i pisao o Albancima u poslednjoj fazi, o Bošnjacima ili Muslimanima sa velikim ‘M’ u predposlednjoj fazi, ili o Hrvatima u početnoj fazi. A to šta je on mislio o Srbima, stvarno mislim da svaki čovek, bio on nacionalista ili ne, ima prava da o svojoj umišljenoj grupaciji misli šta hoće i da nikakve velike štete od toga neće biti. Šteta nastaje kada počinje da misli u ime drugoga, o drugome i kada počinje definisati identitete drugih“.
Individualna rabota
Dakle, ovu i ovakvu veličanstvenu knjigu sećanja nije mogao napisati “bivši” Sarajlija, jer takav ne postoji. Nju je mogao napisati samo večiti Sarajlija ili, što je u ovom slučaju najvažnije reći, mogao ju je napisati samo Miljenko Jergović, koji je još u Historijskim čitankama, pišući o Klubu književnika za koji mu je trebala objavljena prva zbirka pesama “Opservatorija Varšava” i dve pesničke nagrade i “da ga se primi” u Udruženje književnika Bosne i Hercegovine, pa da se on odvaži da prvi put kroči tamo u Klub, sedne, naruči đus i posmatra pisce od kojih su četvorica bila najvažnija za njegovo književno, sarajevsko odrastanje. Tamo je, još pre deset godina, u Historijskoj čitanci, napisao: “Po njima će me povijest književnosti, ako takva povijest postoji ili ako sam ja književnik, smjestiti u bosanskohercegovačku, a ne u neku drugu literaturu. Može me smjestiti i u drugu, onu koja vuče pravo na moje etničko porijeklo, ali to je već pitanje dvojnih pripadnosti koje su u književnosti moguće, dok, recimo, u nogometu nisu. U nogometu igraš za ovu ili onu reprezentaciju. Ali samo za jednu”.
Da, fudbal je timska igra u kojoj valjani igrači koji “zabadaju” golove doživljavaju za života milionske transfere. Književnost je oduvek bila individualna rabota i tu nema „otimanja“ oko vrhunskih pisaca, sve dok su živi, jer su mediokriteti koji čine establišment esnafa prepuni sujete i zle namere.
Sva je sreća što u književnosti postoji jedan tim čija se “navijačka” grupa zove “čitaoci”, koja željno očekuje svaku novu knjigu istinski vrhunskih pisaca, i koji se zgražavaju bilo nad diskvalifikacijom pripadnosti, bilo nad bezočnim svojatanjem pojedinih pisaca. Oni su se obradovali novom delu Miljenka Jergovića, dakle, romansiranom planu jednoga grada, delu koje je mogao napisati samo on, pisac koji ne bi, “zbog smanjivanja granica država u kojima živimo, žrtvovao jezik niti bilo šta što taj jezik čini takvim kakav on jeste”.
Mirku Kovaču je bila bliska misao koju je negde pročitao i zapamtio da je “etnički identitet puka etiketa”, i tog bi se Kovačevog zapisa uvek setila i potpisnica ovih redova, kada god bi pročitala ponešto od tekstova u kojima se Jergoviću “lepe razne etikete”, a odmah bi se potom, nepogrešivo svaki put setila, i stihova Crnjanskog: “Ne, nisam, pre rođenja, znao ni jednu tugu, tuđom je rukom, sve to, po meni razasuto”.
*
Objavljeno u specijalnom izdanju “Praznik knjige” lista Danas 25. oktobra 2015. godine povodom Sajma knjiga