U jednom se trenutku činilo da bi se na Ajfelovom mostu mogla povesti rasprava o Sarajevu, o našim emocijama prema tom pojmu.
Namjerno ne kažem gradu, jer naši osjećaji podrazumijevaju različita vremena, a danas već i različite gradove. Postoji ovo i postoji ono Sarajevo.
O ovom Sarajevu nemam više razloga govoriti. Poznanici i poneki prijatelj prethodnoga pojma mene, uložili su ozbiljan trud da ovoga mene tamo više ne bude.
O onom Sarajevu, opet, teško je govoriti, jer je svaki razgovor na rubu nesporazuma, svađe i nekog iracionalnog i uvijek nekontroliranoga emocionalnog pražnjenja. Pomalo bi nam se ginulo za uspomene.
Jednom ćemo saznati ili shvatiti zašto je bilo tako.
Ili ćemo i o onom Sarajevu prestati da mislimo. Jer sad već i na to, protjerani iz ovoga Sarajeva, ili nesnađeni u njemu, imamo pravo.
Najtačnije je, što se mene tiče, o Sarajevu pisao Thomas Bernhard, pišući o Salzburgu, u kratkom romanu “Uzrok”. Evo:
“Grad je najednom odavao utisak zapuštenosti, iznenada je i on bio jedan od onih nemačkih gradova, izloženih vazdušnim napadima, što brzo menjaju svoje lice, u par nedjelja i meseci s jeseni četrdeset i četvrte, postajao je sve ružniji i ružniji, tako su u njemu još samo retki prozori ostali čitavi, mnogi redovi kuća više uopšte nisu imali prozora, samo kartonske poklopce i dašćane oplate, a izlozi su bili potpuno ispražnjeni. Sve je bilo još samo nužnoneophodno. Ali ružnoća i rasap, brzo uznapredovali u tom gradu nagrđenom ne samo bombaškim napadima i njihovim posledicama već i navalom hiljada izbeglica, učinili su ga skroz na skroz haotičnim, dali mu najednom ljudske crte, i tako sam u tom vremenu, ni pre ni kasnije, zapravo mogao svesrdno da volim taj moj zavičajni grad i svesrdno ga voleo. Sada u najvećoj bedi, taj je grad iznenada bio ono što nikad pre nije, jedna živa, premda očajna priroda kao gradski organizam, mrtav i lažljiv muzej lepote koji je bio uvek sve do tog trenutka svog najvećeg očajanja, odjednom se ispunio ljudskošću, okamenjena tupost kao mrtvo telo bila je u svom najvećem očajanju i bezizlazu najednom podnošljiva i ja sam je voleo. Ljudi su u tom gradu u to vreme živeli još samo od jedne takozvane prozivke životnih namirnica do druge, i više nisu mislili ni na šta drugo sem da prežive, kako, to im je već bilo sasvim svejedno. Više nisu imali prohteva i bili su potpuno ostavljeni na cedilu od svih, a tako su i izgledali.”
Kada o tom Sarajevu govorimo, mi govorimo o uspomeni. Uspomena je neusporediva, ne da se fiksirati, niti o njoj razgovarati.
Sarajevo ovo, ono
U jednom se trenutku činilo da bi se na Ajfelovom mostu mogla povesti rasprava o Sarajevu, o našim emocijama prema tom pojmu.
Namjerno ne kažem gradu, jer naši osjećaji podrazumijevaju različita vremena, a danas već i različite gradove. Postoji ovo i postoji ono Sarajevo.
O ovom Sarajevu nemam više razloga govoriti. Poznanici i poneki prijatelj prethodnoga pojma mene, uložili su ozbiljan trud da ovoga mene tamo više ne bude.
O onom Sarajevu, opet, teško je govoriti, jer je svaki razgovor na rubu nesporazuma, svađe i nekog iracionalnog i uvijek nekontroliranoga emocionalnog pražnjenja. Pomalo bi nam se ginulo za uspomene.
Jednom ćemo saznati ili shvatiti zašto je bilo tako.
Ili ćemo i o onom Sarajevu prestati da mislimo. Jer sad već i na to, protjerani iz ovoga Sarajeva, ili nesnađeni u njemu, imamo pravo.
Najtačnije je, što se mene tiče, o Sarajevu pisao Thomas Bernhard, pišući o Salzburgu, u kratkom romanu “Uzrok”. Evo:
“Grad je najednom odavao utisak zapuštenosti, iznenada je i on bio jedan od onih nemačkih gradova, izloženih vazdušnim napadima, što brzo menjaju svoje lice, u par nedjelja i meseci s jeseni četrdeset i četvrte, postajao je sve ružniji i ružniji, tako su u njemu još samo retki prozori ostali čitavi, mnogi redovi kuća više uopšte nisu imali prozora, samo kartonske poklopce i dašćane oplate, a izlozi su bili potpuno ispražnjeni. Sve je bilo još samo nužnoneophodno. Ali ružnoća i rasap, brzo uznapredovali u tom gradu nagrđenom ne samo bombaškim napadima i njihovim posledicama već i navalom hiljada izbeglica, učinili su ga skroz na skroz haotičnim, dali mu najednom ljudske crte, i tako sam u tom vremenu, ni pre ni kasnije, zapravo mogao svesrdno da volim taj moj zavičajni grad i svesrdno ga voleo. Sada u najvećoj bedi, taj je grad iznenada bio ono što nikad pre nije, jedna živa, premda očajna priroda kao gradski organizam, mrtav i lažljiv muzej lepote koji je bio uvek sve do tog trenutka svog najvećeg očajanja, odjednom se ispunio ljudskošću, okamenjena tupost kao mrtvo telo bila je u svom najvećem očajanju i bezizlazu najednom podnošljiva i ja sam je voleo. Ljudi su u tom gradu u to vreme živeli još samo od jedne takozvane prozivke životnih namirnica do druge, i više nisu mislili ni na šta drugo sem da prežive, kako, to im je već bilo sasvim svejedno. Više nisu imali prohteva i bili su potpuno ostavljeni na cedilu od svih, a tako su i izgledali.”
Kada o tom Sarajevu govorimo, mi govorimo o uspomeni. Uspomena je neusporediva, ne da se fiksirati, niti o njoj razgovarati.