Našim svetom leti mnogo ptica. Na Levantu, na lučke dokove i u ribarske postaje sleću pelikani, ptice velikog, dubokog kljuna a kad zinu, liče na čoveka koji se smeje; bejrutski galebovi, sitnog rasta, sleću na bejrutske ferale i kamena mola. U Luizijani, močvarice, tankih nogu i vratova – čaplje, gnjurci, liske, vodomari njuorleanški, a na severu američke zemlje drozdovi, tetrebi, kreje – mužjački zov zvuči kao saksofon džez majstora, te ptice izmiču oku posmatrača i ne daju se slikati. Gorske vrleti nadleću orlovi belorepani, jastrebovi i sokolovi, ptice žilave i sa malo mesa, krila im prhnu u tišini planine; stavljaju ih na ambleme, grbove, da čuvaju rod i stablo kao amajlije.
Po celom svetu lete još mnoge velike i male ptice, prateći čas svoj instinkt i volju ptičju, a onda osluškujući ritam vetra, kao što se plovi morem: nekad su obale i kopno pod nogama, nekad je nebo visoko i nisu plovne vode. Tako lete ptice, opirući se mrtvilu i mrtvaji svakoj, ispisuju rukopis sveta, damarje naše. A mi smo tek posmatrači ptica, i kada znamo mnogo o njima. Zato, kroz priče o pticama, počinju sve priče o ljudima.
I kao što ptice, kao one Atarove, lete svaka ka svome suncu, javljaju se u vreme svetske nevolje, preko Skajpa, prijatelji, sa raznih delova Zemljinog šara, svako svojim glasom, jer svako drugačije osluškuje lepet.
*
U Amherstu, na severu američke zemlje, ispred svoje kuće, geolog Majk gleda preko živice i dalje još, kroz redove sekvoja i tamnozelene grane, tamo je igralište za golf. Kaže, amherstske su ulice puste iako je nedelja, odgođen je i sajam meda, donose ga medari Amiši i pčelarska društva sa medonosnih polja kraj jezera Iri. Zato Majk, uvek zagledan u ptice, govori jutros više o drugom letećem stvoru Božjem – o pčeli, insektu kojeg smatraju za najvažnije biće na planeti:
– Čudo prirode, kukac debeljuškast i naizgled trom, malih krila, telo se opire zakonima aerodinamike, a opet leti brzo, spretno. Osim toga, pametan stvor. Pčele žive u kolonijama, i to kolonijama, upamti dobro ovo što ću reći: vi-so-kog stepena organizacije. Paze na potrošnju hrane tokom zime, stvaraju velike zalihe meda. Karakterom su dobroćudne i mirne. Jer kakve drugo mogu biti, kad daju med, tu plemenitu hranu koju čovek jede još od praistorije, uz to još mleč i polen, koji telo čovekovo štiti od alergije, virusa, klica?
Poslednjih sedmica, Majk je umoran od medija. Vesti, nametljiv ton dnevnika, slike agresivne i uvek iste, sve to unosi u ljudsku dušu neizlečiv virus straha. Politiku, svetska zbivanja, večne sukobe velikih i malih, Majk prati tek toliko da bude u toku. Ugasio je televizor i prinosi ekran kompjutera stranici bafalskih novina, velikih, tankih, šuškavih novina, što mirišu na svežu štamparsku presu. Pročita odeljak a zatim umeće komentar, brzo kao sportski izveštač:
– Savetuju: „Izbegavajte javne skupove“. Amherst pust, ali ovo je periferija Bafala, mimo grada i oduvek pomalo na svoju ruku. U centru grada, međutim, oko trga Lafajet – vrvi kao u košnici! Barem kod nas, Amerikanaca, postoji dostava hrane, to je naš izum, a frižideri su veliki, može se u njih staviti puno zaleđenih stvari, mesa, piva, jaja… Kada bi se čovek, bar malo, ugledao na pčele. Vidim već, zapečatiće kafeterije, i to voskom pčelinjim, kako se činilo nekad, u doba prohibicije, pa svi u kuće dok ovo ne prođe. – Tu Majk staje i pravi korake ka travnjaku, žustro kao rimski legionar, ali se brzo vraća ekranu i razgovoru.
U devetoj deceniji života, Majk još govori sa dečačkom zanesenošću o prirodi, o bilju i pčeli kao što se govori o čoveku koji radi, živi, spoznaje i oseća svet i sebe u njemu. Nose ga razmišljanja o klimatskim promenama, o lednicima što se tope, zalihama koje planeta ima i novim, koje će tek biti otkrivene. Vreme naše biće vreme seoba, premeštanja, obnavljanja sveta, kao što se iznova resetuje kompjuterska sprava.
U Africi će, kaže, biti velike seobe stanovištva, iz sušnih pustinjskih krajeva u one manje posne, zelenije. Govori o Sibiru, Aljasci, mineralima i nafti, opisuje krug svetom kao utabanu stazu, i stiže u svim svojim pričama, nazad kući, u Bafalo, u vrt i u kuću u kojoj je ceo život:
– Ovde je klima dobra, iako su zime duge i ima mnogo snega. A grad je po meri čoveka, ni prevelik ni premali, pun mesta za sport i porodični život: leti su tu kajaci, jedrilice, parkovi i biciklističke staze, zimi klizališta i hale za hokej. Velim ti, bafalska klima je dobra, zasadio sam u bašti povrće, meksički halapenjo, ta papričica je prava vitaminska bomba, kao i paradajz, sitni, sicilijansko seme, te lukovice cveća – lale i begonije za moju ženu. Nema većeg zadovoljstva za homo sapijensa, nego kad bere plod sa biljke.
Govori Majk svoje, i kao i svi stari koji vole živu reč, ponavlja rečeno, samo što kao svaki dobar pripovedač uvek dodaje u priču nešto novo a ponešto oduzme, kazujući o svetu koji će ipak nadjačati pošast i dalje krenuti pametnije, te kako će biti nade za naše, kako voli reći, mladunce. Govori, samo što mi svakim trenom, kako odmiču slike na kompjuterskom ekranu, deluje stariji, oko je sporije, glas umorniji.
Na kraju: – Još da ti kažem, za virus, pominjao sam ti još prošlog leta, iza brda se valja nešto loše za ovu planetu, neka se zna da sam ja prvi brinuo. Sad izvini, ostaj zdravo, idem postaviti hranilicu za ptice.
*
– Pochi giorni – počinje maestro, koristeći izraz koji znači „malo je dana, brojimo sitno“, kažu tako mornari, kad se na moru, iznenada, naoluji nebo a bura zaljulja brod. Pamtim te reči i sa jednog letovanja u Boki: peraški mornar pio je bevandu i gledao u pučinu prisećajući se mora i plovidbe na nekom jardanskom teretnjaku, te kako su, silazeći u potpalublje kad počne buraska, govorili: „Pochi giorni, valovi su ko peraška muntanja“.
Pochi giorni, kaže sad Đakomo Parimbeli, maestro gitare i laute, prijatelj iz Dalminea kraj Bergama. Nema u njegovom vrtu valova ni buraske. I nije maestro Đakomo čovek od velikih talasa, mada je plovio svetom, svirajući u evropskim koncertnim halama, predstavljajući italijansku muziku, posebno svoj grad, dela starih bergamskih majstora, samozatajnika kakav je i sam. Govori mi kako je sad Bergamo, uvek izmaknut i u senci Milana, u vestima, a u njegovom Dalmineu, malom mestu punom mira i svetla, nedostaje mu najviše ona slatka dokolica, kako vele Italijani dolce far niente, nedeljna jutra pred misu, miris rižota od šumskih gljiva i sveže ubranih šparoga, kako vole Lombarđani, uz trag šafrana.
– Kad putujem, žalim najviše što ne mogu vežbati, a sad, evo me u kući, ali ćute moje gitare i lutnje. Uzmem ih, očistim gitarske pragove i čivije, one na lutnji podmažem sapunom, odsviram skalu, propletem arpeđo, tek da se drvo ne sasuši poput kore bez soka. Znaš već, gitara, ako se dugo ne svira, truli, vene, a zvuk joj postane ustajao i težak, kao dah čovekov, kad ne izbiva iz kuće.
Maestro, inače od malo priče, sad govori, bez prekida, reči mu naviru kao slivajući tonovi na žicama, nakupljene tokom prošlih sedmica, kada je bolest odnela u Bergamu brojne živote. Kuva kafu, u kafetijeri, kako Italijani zovu aparat za kućnu kafu: iz donjeg, trapezastog dela, voda se pretvara u paru, greje kafeni prah a kroz filter polako šiklja napitak pun eteričnih ulja, čokoladnih, slatkih i onih oporih, iz kafenog zrna.
– Kafetijera je, kao i drveni instrument, sve bolja što se više koristi, nikad je ne peri deterdžentom već samo vodom, tako ni gitarske pragove ne treba prskati sprejevima, već samo čistiti orahovim ili lanenim uljem.
I maestro, kao Majk u Amherstu, pokazuje novine. Prelistava maestro Đakomo bergamske novine, pokazuje umrlice, govori kako Italijani imaju iskustvo epidemija, opisano je to u knjigama – Manconijev roman o kugi u Milanu, Bokačove novele. Pominje maestro knjige, ali se odmah, kao da je odsvirao pogrešan ton, vraća na lutnju, muziku, recituje pesmu iz svog Lirskog metoda za gitaru:
Da bi naučio čitati nevidljive note valja ti najpre nevidljive pročitati.
I još, uvek u znaku muzike:
Ako ne znaš pesme pragovi gitarski čine ti se poput sveta beskonačnog nedokučivog a razmak od žice do žice nepremostiva daljina.
Đakomo hoda ka mansardi svoje kuće, hteo bi da mi pokaže lautu, koju će, kad ovo vreme postane sećanje, restaurisati dobri bergamski majstori, liutai – italijanske reči, sad više nego inače, zvuče kao poezija, sonata iz mirnih predvečerja. Pokazuje kroz prozor svoj vrt, tu cvetaju narandža i magnolija i začinske biljke: bosiljak, majoran, smilje. Pokazuje mi još avion od balse koji je napravio njegov sin: – Lagan je kao pero, krila kao u čiope.
Maestro korača stepenicama, sve brže, na ekranu je sad zamrznuta slika njegovog stana, leluja njegov glas nalik zamirućem gitarskom akordu, samo se povremeno čuju reči: magnolija, ptice, lutnja. Zovem ga ponovo, zvono zvoni uprazno.
Ali javiće se moj bergamski amiko, sada je u carstvu svojih instrumenata, tamo gde dopire samo jedan signal – dah poezije i savršenog muzičkog sklada, koji je, kao i želja današnja Đakomova da govori, potreba naša da se odzemljimo, dalje od očinjeg vida, treperavi kao kolibri, laki kao jedrilica od balse.
*
Šarena afrička košulja jarkoplave boje a na njoj zlatne impale, zebre i antilope, kopita i uske noge spojene u niz, kao da igraju kolo. Osmeh širok, lice sjajno, kao da je premazano palminim uljem, reč vedra i čila: to je moj poznanik iz Gane, simpatični Kosmos Skaruh.
Upoznah ga u Akri, na pijaci Makola, gde se prodaju banane i plodovi manioke, pili smo pivo „star“ sa velikom zvezdom na etiketi. Kosmos, turistički vodič, govorio je o nacionalnim parkovima i etno-selima, tkačima raznobojnog platna kentea, opijajućem ritmu bubnja i svim egzotičnim stvarima koje će namamiti turistu u njegovu Ganu. Šalje nam svake godine, za praznike, slike svog, kako kaže, jata – desetočlane porodice, uz to panoramu Akre iz perspektive ptice i, sa novogodišnje trpeze, jarke boje sočnih kriški ananasa, manga i papaje.
U Akri sutona nema, mrak u tropskom pojasu dolazi u jednom trenu, i Kosmos govori kao onomad na Makoli, o sebi i svom životu punom želje i nade za dalje i bolje, o svome imenu koje znači „svet“, univerzum ceo. Turista je u Gani sve više, i njegova će turistička agencija rasti, samo da prođe ova bolest koja nosi ime po kruni – ne želi dobri, govorljivi Kosmos, ni izgovoriti pošasti ime.
Umesto toga, kao i uvek, poziva u Ganu, pominje afričke nošnje od voskiranog sukna, plaže i nacionalne parkove, u njima žirafe, oriks, zebra. Veli još, kako je kupio od plemenskog vrača neku smešu, od katrana i raznog afričkog bilja – to je namazao po tlu, opisavši krug oko svoje kuće, da štiti od malaričnih insekata i svega drugog što bi moglo nauditi njemu i jatu njegovome.
Slušam ga, afrički akcenat nosi ritam, kao ritam tam-tama, podigao je ekran i sad na ekranu, umesto Kosmosovog večno nasmejanog lica, vrvi Makola, središte Akre: žuti taksiji, kola sa kokosovim plodovima, brda banana, telesina morskog psa, u mesarama jareće meso.
Priča još Kosmos, kako je sanjao prošle noći san, tešku katastrofu koja se zapatila u svet. Kontinenti se odvajaju od Zemlje, odleću jedan po jedan, odmeću se od jezgra i lete u vasionu, sve leti u svemir: Evropa, Amerika, i njegova srcolika Afrika, prelivaju se okeani i mora, svuda oko njega. A u kući u Akri, navire voda, guši i davi, plavi avenije, pijace i plaže, preliva se i na Makolu, nosi tezge, kola, ljude. I sve nestaje sa ovog sveta, i Akra, i Makola, i impale i njegova kuća, ograda, krov. Košmar traje, ali Kosmos sanja dalje, sebe kako drži globus, poleće iz Akre u vazduh, šarena mu košulja leprša na vetru, nosi ga kao krila Ikarova, leti Kosmos i polako uzima jedan po jedan kontinent, kao da je dečji pazl, vraća svaki na svoje mesto, u snu: čuju se ponovo ptice, lete nebom nad Akrom marabui i ždralovi, a Makola pulsira ritmom života koji ne staje.
*
Pesnik može reći, „Evo me u oblacima“, ili „Evo me usred morske buraske.“ Pisac u priči, međutim, mora reći gde je u kojem je gradu, na kojoj obali reke, gde je on u priči koju piše, dok svet stoji a mi promičemo, prateći smene dana i noći, sutone i svitanja. Pre nekoliko dana, na granici, kraj Drine: ribari prodaju sveže upecane klenove, škobalje, mrene i sve druge ribe, što plivaju s jedne na drugu stranu, ne hajući za granice, kao što ih slobodno preleću ptice.
Svako ko je kretao na put zna: noć nije uvek iste boje i jednako tamna, a oči se postepeno prilagođavaju nestanku svetlosti. Samo oko polutara, tamo u Kosmosovoj Akri, nema sumraka već noć nastupi iznenada. Tako se u noći, lao lepet krila, čuju i drugi glasovi – iz Bejruta, sa opustele Hamre koja nosi ime po crvenoj boji zalazećeg sunca i koja je kucavica grada između visokih planina i mora. Dođe i slika pokoja iz berbernica sa Korajtema, koje su život sâm, jer brada raste i u teškom vremenu, u tim je berbernicama priča i pričanje ljudsko, smeh i govor, a sad, iako nisu ramazanski dani kada je pusto, čuje se samo zuj tišine. Stižu pozdravi od starih znanaca i barmena, iz kafana-brodova što uranjaju u priče i pričanje dok plove na svojim talasima.
Pred dane epidemije – a ti dani, iako blizu, deluju već udaljeno u vremenu – u sauni, u šeheru, valjda mislili da sam stranac, pričaju trojica Sarajlija, kao da nikog nema. Kaže jedan: „Sad, pred epidemiju, treba sve umjereno. Vježbanje umjereno, hrana umjereno, i u seksu – umjereno.“ Dosis venuum facit, količina čini otrov, govorahu Latini. Pan metron ariston – Heleni. A ovi momci: „Sve umjereno“. Vidim ih posle u gradu, prolaze i pevaju, bez straha, kao što trče šumom mladi jeleni; pesme su kao i mnoge što se ovde pevaju, brzog ritma a reči pune melanholije.
Sad, sve je zamagljeno, pod zaštitnom maskom: kroz paru stakala naočara razliva se grad, i više no ikad, osluškujemo ptice, glasaju se kao meleci, prenoseći duši našoj muziku prirode, i sveta svekolikog. Tako i Kosmos sanja svoj san, o Zemlji koja se raspada i topi, a on je, kao što dečak slaže slagalicu, razmeće i sastavlja, umeće delove, vraćajući svakog stvora na svoje mesto: pustinjsku biljku, crveni grm afrički, dugonogu impalu, lakokrilog ždrala. I zasvetli san, kad prođe zeman i ponovo začujemo na trgu smrtne i besmrtne korake života.
San Kosmosa Skaruha
Sarajevo, mart 2020.
*
Našim svetom leti mnogo ptica. Na Levantu, na lučke dokove i u ribarske postaje sleću pelikani, ptice velikog, dubokog kljuna a kad zinu, liče na čoveka koji se smeje; bejrutski galebovi, sitnog rasta, sleću na bejrutske ferale i kamena mola. U Luizijani, močvarice, tankih nogu i vratova – čaplje, gnjurci, liske, vodomari njuorleanški, a na severu američke zemlje drozdovi, tetrebi, kreje – mužjački zov zvuči kao saksofon džez majstora, te ptice izmiču oku posmatrača i ne daju se slikati. Gorske vrleti nadleću orlovi belorepani, jastrebovi i sokolovi, ptice žilave i sa malo mesa, krila im prhnu u tišini planine; stavljaju ih na ambleme, grbove, da čuvaju rod i stablo kao amajlije.
Po celom svetu lete još mnoge velike i male ptice, prateći čas svoj instinkt i volju ptičju, a onda osluškujući ritam vetra, kao što se plovi morem: nekad su obale i kopno pod nogama, nekad je nebo visoko i nisu plovne vode. Tako lete ptice, opirući se mrtvilu i mrtvaji svakoj, ispisuju rukopis sveta, damarje naše. A mi smo tek posmatrači ptica, i kada znamo mnogo o njima. Zato, kroz priče o pticama, počinju sve priče o ljudima.
I kao što ptice, kao one Atarove, lete svaka ka svome suncu, javljaju se u vreme svetske nevolje, preko Skajpa, prijatelji, sa raznih delova Zemljinog šara, svako svojim glasom, jer svako drugačije osluškuje lepet.
*
U Amherstu, na severu američke zemlje, ispred svoje kuće, geolog Majk gleda preko živice i dalje još, kroz redove sekvoja i tamnozelene grane, tamo je igralište za golf. Kaže, amherstske su ulice puste iako je nedelja, odgođen je i sajam meda, donose ga medari Amiši i pčelarska društva sa medonosnih polja kraj jezera Iri. Zato Majk, uvek zagledan u ptice, govori jutros više o drugom letećem stvoru Božjem – o pčeli, insektu kojeg smatraju za najvažnije biće na planeti:
– Čudo prirode, kukac debeljuškast i naizgled trom, malih krila, telo se opire zakonima aerodinamike, a opet leti brzo, spretno. Osim toga, pametan stvor. Pčele žive u kolonijama, i to kolonijama, upamti dobro ovo što ću reći: vi-so-kog stepena organizacije. Paze na potrošnju hrane tokom zime, stvaraju velike zalihe meda. Karakterom su dobroćudne i mirne. Jer kakve drugo mogu biti, kad daju med, tu plemenitu hranu koju čovek jede još od praistorije, uz to još mleč i polen, koji telo čovekovo štiti od alergije, virusa, klica?
Poslednjih sedmica, Majk je umoran od medija. Vesti, nametljiv ton dnevnika, slike agresivne i uvek iste, sve to unosi u ljudsku dušu neizlečiv virus straha. Politiku, svetska zbivanja, večne sukobe velikih i malih, Majk prati tek toliko da bude u toku. Ugasio je televizor i prinosi ekran kompjutera stranici bafalskih novina, velikih, tankih, šuškavih novina, što mirišu na svežu štamparsku presu. Pročita odeljak a zatim umeće komentar, brzo kao sportski izveštač:
– Savetuju: „Izbegavajte javne skupove“. Amherst pust, ali ovo je periferija Bafala, mimo grada i oduvek pomalo na svoju ruku. U centru grada, međutim, oko trga Lafajet – vrvi kao u košnici! Barem kod nas, Amerikanaca, postoji dostava hrane, to je naš izum, a frižideri su veliki, može se u njih staviti puno zaleđenih stvari, mesa, piva, jaja… Kada bi se čovek, bar malo, ugledao na pčele. Vidim već, zapečatiće kafeterije, i to voskom pčelinjim, kako se činilo nekad, u doba prohibicije, pa svi u kuće dok ovo ne prođe. – Tu Majk staje i pravi korake ka travnjaku, žustro kao rimski legionar, ali se brzo vraća ekranu i razgovoru.
U devetoj deceniji života, Majk još govori sa dečačkom zanesenošću o prirodi, o bilju i pčeli kao što se govori o čoveku koji radi, živi, spoznaje i oseća svet i sebe u njemu. Nose ga razmišljanja o klimatskim promenama, o lednicima što se tope, zalihama koje planeta ima i novim, koje će tek biti otkrivene. Vreme naše biće vreme seoba, premeštanja, obnavljanja sveta, kao što se iznova resetuje kompjuterska sprava.
U Africi će, kaže, biti velike seobe stanovištva, iz sušnih pustinjskih krajeva u one manje posne, zelenije. Govori o Sibiru, Aljasci, mineralima i nafti, opisuje krug svetom kao utabanu stazu, i stiže u svim svojim pričama, nazad kući, u Bafalo, u vrt i u kuću u kojoj je ceo život:
– Ovde je klima dobra, iako su zime duge i ima mnogo snega. A grad je po meri čoveka, ni prevelik ni premali, pun mesta za sport i porodični život: leti su tu kajaci, jedrilice, parkovi i biciklističke staze, zimi klizališta i hale za hokej. Velim ti, bafalska klima je dobra, zasadio sam u bašti povrće, meksički halapenjo, ta papričica je prava vitaminska bomba, kao i paradajz, sitni, sicilijansko seme, te lukovice cveća – lale i begonije za moju ženu. Nema većeg zadovoljstva za homo sapijensa, nego kad bere plod sa biljke.
Govori Majk svoje, i kao i svi stari koji vole živu reč, ponavlja rečeno, samo što kao svaki dobar pripovedač uvek dodaje u priču nešto novo a ponešto oduzme, kazujući o svetu koji će ipak nadjačati pošast i dalje krenuti pametnije, te kako će biti nade za naše, kako voli reći, mladunce. Govori, samo što mi svakim trenom, kako odmiču slike na kompjuterskom ekranu, deluje stariji, oko je sporije, glas umorniji.
Na kraju: – Još da ti kažem, za virus, pominjao sam ti još prošlog leta, iza brda se valja nešto loše za ovu planetu, neka se zna da sam ja prvi brinuo. Sad izvini, ostaj zdravo, idem postaviti hranilicu za ptice.
*
– Pochi giorni – počinje maestro, koristeći izraz koji znači „malo je dana, brojimo sitno“, kažu tako mornari, kad se na moru, iznenada, naoluji nebo a bura zaljulja brod. Pamtim te reči i sa jednog letovanja u Boki: peraški mornar pio je bevandu i gledao u pučinu prisećajući se mora i plovidbe na nekom jardanskom teretnjaku, te kako su, silazeći u potpalublje kad počne buraska, govorili: „Pochi giorni, valovi su ko peraška muntanja“.
Pochi giorni, kaže sad Đakomo Parimbeli, maestro gitare i laute, prijatelj iz Dalminea kraj Bergama. Nema u njegovom vrtu valova ni buraske. I nije maestro Đakomo čovek od velikih talasa, mada je plovio svetom, svirajući u evropskim koncertnim halama, predstavljajući italijansku muziku, posebno svoj grad, dela starih bergamskih majstora, samozatajnika kakav je i sam. Govori mi kako je sad Bergamo, uvek izmaknut i u senci Milana, u vestima, a u njegovom Dalmineu, malom mestu punom mira i svetla, nedostaje mu najviše ona slatka dokolica, kako vele Italijani dolce far niente, nedeljna jutra pred misu, miris rižota od šumskih gljiva i sveže ubranih šparoga, kako vole Lombarđani, uz trag šafrana.
– Kad putujem, žalim najviše što ne mogu vežbati, a sad, evo me u kući, ali ćute moje gitare i lutnje. Uzmem ih, očistim gitarske pragove i čivije, one na lutnji podmažem sapunom, odsviram skalu, propletem arpeđo, tek da se drvo ne sasuši poput kore bez soka. Znaš već, gitara, ako se dugo ne svira, truli, vene, a zvuk joj postane ustajao i težak, kao dah čovekov, kad ne izbiva iz kuće.
Maestro, inače od malo priče, sad govori, bez prekida, reči mu naviru kao slivajući tonovi na žicama, nakupljene tokom prošlih sedmica, kada je bolest odnela u Bergamu brojne živote. Kuva kafu, u kafetijeri, kako Italijani zovu aparat za kućnu kafu: iz donjeg, trapezastog dela, voda se pretvara u paru, greje kafeni prah a kroz filter polako šiklja napitak pun eteričnih ulja, čokoladnih, slatkih i onih oporih, iz kafenog zrna.
– Kafetijera je, kao i drveni instrument, sve bolja što se više koristi, nikad je ne peri deterdžentom već samo vodom, tako ni gitarske pragove ne treba prskati sprejevima, već samo čistiti orahovim ili lanenim uljem.
I maestro, kao Majk u Amherstu, pokazuje novine. Prelistava maestro Đakomo bergamske novine, pokazuje umrlice, govori kako Italijani imaju iskustvo epidemija, opisano je to u knjigama – Manconijev roman o kugi u Milanu, Bokačove novele. Pominje maestro knjige, ali se odmah, kao da je odsvirao pogrešan ton, vraća na lutnju, muziku, recituje pesmu iz svog Lirskog metoda za gitaru:
Da bi naučio čitati
nevidljive note
valja ti najpre
nevidljive pročitati.
I još, uvek u znaku muzike:
Ako ne znaš pesme
pragovi gitarski
čine ti se poput sveta beskonačnog
nedokučivog
a razmak od žice do žice
nepremostiva daljina.
Đakomo hoda ka mansardi svoje kuće, hteo bi da mi pokaže lautu, koju će, kad ovo vreme postane sećanje, restaurisati dobri bergamski majstori, liutai – italijanske reči, sad više nego inače, zvuče kao poezija, sonata iz mirnih predvečerja. Pokazuje kroz prozor svoj vrt, tu cvetaju narandža i magnolija i začinske biljke: bosiljak, majoran, smilje. Pokazuje mi još avion od balse koji je napravio njegov sin: – Lagan je kao pero, krila kao u čiope.
Maestro korača stepenicama, sve brže, na ekranu je sad zamrznuta slika njegovog stana, leluja njegov glas nalik zamirućem gitarskom akordu, samo se povremeno čuju reči: magnolija, ptice, lutnja. Zovem ga ponovo, zvono zvoni uprazno.
Ali javiće se moj bergamski amiko, sada je u carstvu svojih instrumenata, tamo gde dopire samo jedan signal – dah poezije i savršenog muzičkog sklada, koji je, kao i želja današnja Đakomova da govori, potreba naša da se odzemljimo, dalje od očinjeg vida, treperavi kao kolibri, laki kao jedrilica od balse.
*
Šarena afrička košulja jarkoplave boje a na njoj zlatne impale, zebre i antilope, kopita i uske noge spojene u niz, kao da igraju kolo. Osmeh širok, lice sjajno, kao da je premazano palminim uljem, reč vedra i čila: to je moj poznanik iz Gane, simpatični Kosmos Skaruh.
Upoznah ga u Akri, na pijaci Makola, gde se prodaju banane i plodovi manioke, pili smo pivo „star“ sa velikom zvezdom na etiketi. Kosmos, turistički vodič, govorio je o nacionalnim parkovima i etno-selima, tkačima raznobojnog platna kentea, opijajućem ritmu bubnja i svim egzotičnim stvarima koje će namamiti turistu u njegovu Ganu. Šalje nam svake godine, za praznike, slike svog, kako kaže, jata – desetočlane porodice, uz to panoramu Akre iz perspektive ptice i, sa novogodišnje trpeze, jarke boje sočnih kriški ananasa, manga i papaje.
U Akri sutona nema, mrak u tropskom pojasu dolazi u jednom trenu, i Kosmos govori kao onomad na Makoli, o sebi i svom životu punom želje i nade za dalje i bolje, o svome imenu koje znači „svet“, univerzum ceo. Turista je u Gani sve više, i njegova će turistička agencija rasti, samo da prođe ova bolest koja nosi ime po kruni – ne želi dobri, govorljivi Kosmos, ni izgovoriti pošasti ime.
Umesto toga, kao i uvek, poziva u Ganu, pominje afričke nošnje od voskiranog sukna, plaže i nacionalne parkove, u njima žirafe, oriks, zebra. Veli još, kako je kupio od plemenskog vrača neku smešu, od katrana i raznog afričkog bilja – to je namazao po tlu, opisavši krug oko svoje kuće, da štiti od malaričnih insekata i svega drugog što bi moglo nauditi njemu i jatu njegovome.
Slušam ga, afrički akcenat nosi ritam, kao ritam tam-tama, podigao je ekran i sad na ekranu, umesto Kosmosovog večno nasmejanog lica, vrvi Makola, središte Akre: žuti taksiji, kola sa kokosovim plodovima, brda banana, telesina morskog psa, u mesarama jareće meso.
Priča još Kosmos, kako je sanjao prošle noći san, tešku katastrofu koja se zapatila u svet. Kontinenti se odvajaju od Zemlje, odleću jedan po jedan, odmeću se od jezgra i lete u vasionu, sve leti u svemir: Evropa, Amerika, i njegova srcolika Afrika, prelivaju se okeani i mora, svuda oko njega. A u kući u Akri, navire voda, guši i davi, plavi avenije, pijace i plaže, preliva se i na Makolu, nosi tezge, kola, ljude. I sve nestaje sa ovog sveta, i Akra, i Makola, i impale i njegova kuća, ograda, krov. Košmar traje, ali Kosmos sanja dalje, sebe kako drži globus, poleće iz Akre u vazduh, šarena mu košulja leprša na vetru, nosi ga kao krila Ikarova, leti Kosmos i polako uzima jedan po jedan kontinent, kao da je dečji pazl, vraća svaki na svoje mesto, u snu: čuju se ponovo ptice, lete nebom nad Akrom marabui i ždralovi, a Makola pulsira ritmom života koji ne staje.
*
Pesnik može reći, „Evo me u oblacima“, ili „Evo me usred morske buraske.“ Pisac u priči, međutim, mora reći gde je u kojem je gradu, na kojoj obali reke, gde je on u priči koju piše, dok svet stoji a mi promičemo, prateći smene dana i noći, sutone i svitanja. Pre nekoliko dana, na granici, kraj Drine: ribari prodaju sveže upecane klenove, škobalje, mrene i sve druge ribe, što plivaju s jedne na drugu stranu, ne hajući za granice, kao što ih slobodno preleću ptice.
Svako ko je kretao na put zna: noć nije uvek iste boje i jednako tamna, a oči se postepeno prilagođavaju nestanku svetlosti. Samo oko polutara, tamo u Kosmosovoj Akri, nema sumraka već noć nastupi iznenada. Tako se u noći, lao lepet krila, čuju i drugi glasovi – iz Bejruta, sa opustele Hamre koja nosi ime po crvenoj boji zalazećeg sunca i koja je kucavica grada između visokih planina i mora. Dođe i slika pokoja iz berbernica sa Korajtema, koje su život sâm, jer brada raste i u teškom vremenu, u tim je berbernicama priča i pričanje ljudsko, smeh i govor, a sad, iako nisu ramazanski dani kada je pusto, čuje se samo zuj tišine. Stižu pozdravi od starih znanaca i barmena, iz kafana-brodova što uranjaju u priče i pričanje dok plove na svojim talasima.
Pred dane epidemije – a ti dani, iako blizu, deluju već udaljeno u vremenu – u sauni, u šeheru, valjda mislili da sam stranac, pričaju trojica Sarajlija, kao da nikog nema. Kaže jedan: „Sad, pred epidemiju, treba sve umjereno. Vježbanje umjereno, hrana umjereno, i u seksu – umjereno.“ Dosis venuum facit, količina čini otrov, govorahu Latini. Pan metron ariston – Heleni. A ovi momci: „Sve umjereno“. Vidim ih posle u gradu, prolaze i pevaju, bez straha, kao što trče šumom mladi jeleni; pesme su kao i mnoge što se ovde pevaju, brzog ritma a reči pune melanholije.
Sad, sve je zamagljeno, pod zaštitnom maskom: kroz paru stakala naočara razliva se grad, i više no ikad, osluškujemo ptice, glasaju se kao meleci, prenoseći duši našoj muziku prirode, i sveta svekolikog. Tako i Kosmos sanja svoj san, o Zemlji koja se raspada i topi, a on je, kao što dečak slaže slagalicu, razmeće i sastavlja, umeće delove, vraćajući svakog stvora na svoje mesto: pustinjsku biljku, crveni grm afrički, dugonogu impalu, lakokrilog ždrala. I zasvetli san, kad prođe zeman i ponovo začujemo na trgu smrtne i besmrtne korake života.