Nepredvidive su putanje knjiga, neočekivana mesta na kojima će se zaustaviti. Knjižare na železničkim stanicama i u muzejima nemačkih gradova, na primer, pravi su majdan izdanja za koja se uvek pitam kako su tamo dospela.Jer, teško je u šarenilu jednodnevne literature na stanici u Hanoveru jednog oktobarskog popodneva 1991. godine, među žurnalim i bestselerima – pravim i izmišljenim – objasniti pojavu knjige pesama Dereka Volkota, pa još u originalu na engleskom jeziku, i to čitavu godinu pre nego što je do tada nepoznatom Homeru sa Kariba dodeljena Nobelova nagrada.
Ili, šta traži poslednji telefonski imenik prestonice Trećeg Rajha u knjižari Muzeja egipatske umetnosti u Berlinu? Tamo gde je izložena bista žene faraona Amenhotepa, slavne Nefretiti, čije ime u prevodu znači: “lepotica je stigla”. Kako je među monografije, vodiče i stručne knjige iz egiptologije, stigla ta knjiga, tačnije samo jedan njen deo, gde je, pod naslovom Ljudi u Berlinu, profesor Hartmut Jekel ispratio životne priče oko dve stotine od 315 hiljada vlasnika telefonskih priključaka u Berlinu, 1941. godine? Jedne pored drugih našle su se ubice i žrtve, kukavice i odvažni, heroji i zaboravljeni. Koliko puta su se samo ukrstile njihove putanje na berlinskim ulicama, u pozorištima i bioskopima, u javnim institucijama i istražnim zatvorima.
Ljudi u Berlinu dobili su posebno mesto u mojoj biblioteci, tamo gde leže naslovi kojima se uporno vraćam, i koje ne prestajem u mislima da dopisujem. A telefonski imenik čuva među koricama bar onoliko nenapisanih romana koliko i brojeva telefona. Iza imena, adresa i telefonskih brojeva dišu čitavi svetovi. Koliko puta nam je ime neke osobe, ulice, grada ili kakvog toponima, od prvog trena kada smo čuli, zatreperilo u svesti nagoveštavajući sudbinsku povezanost. Recimo, meni Škofja loka oduvek ima nešto magijsko, poput “Sezame, otvori se!”. Nikada nisam otišao u to mesto. U međuvremenu sam izgradio čitavu jednu, mimo stvarnih činjenica, neutemeljenu egzistenciju jednog neviđenog grada. A gradovi su velike teme književnosti.
Pomenimo tek nekoliko: Berlin Aleksandarplac Alfreda Deblina, Projekat Arkade Valtera Benjamina, Menheten Transfer Džon Dos Pasosa ili Uliks Džejmsa Džojsa. Verujem da nema većeg izazova za demijurški potencijal jednog pisca nego što je to tema grada. Mnogo je autora kroz svoja dela pokušavalo da oživi duh mesta, genius loci; da kroz pojednačne sudbine ispriča deo onoga što ne beleži istorija sa velikim “I”. Bez tih priča nema prošlosti, a prošlost diše i menja se sa svakim novim slojem sadašnjosti, u jednom beskonačnom “sad”!
Od tog “sad” stvoren je i najnoviji roman Miljenka Jergovića, Sarajevo, mapa grada (Fraktura, 2015).
Jergovićeva knjiga je i roman, i hronika, i sanovnik, i vodič kroz grad rođenja i odrastanja, ali pre svega to je priča o nenapisanim romanima. Genius loci Sarajeva. Opis putanja kojima je pisac godinama prolazio svojim gradom. Merio ih koracima deteta, dečaka, mladića, odrasle osobe. To je ona pra-slika, prva verzija buduće knjige ispisana nevidljivim mastilom sećanja. Međutim, da bi tu knjigu, to Sarajevo svih Sarajeva i napisao, trebalo je otići iz Sarajeva. Jer, takve knjige se ne pišu bez iskustva izmeštenosti, bez lomova, bez onog kišovskog “gorkog taloga iskustva”. Tek u konačnoj odsutnosti, stiče se trajna prisutnost, i matična luka postaje neodvojiva od sudbine pisca.
U ovoj mapi grada Jergović je sebi dodelio dve uloge, onu sveznajućeg pripovedača i onu književnog lika. Sveznajući pripovedač povremeno se obraća piscu-liku, podseća ga na neke situacije i događaje koji su se mogli desiti drugačije, kao što je moglo biti da se uopšte ne dogode. Recimo, da je vispreni Esad Kulović, “taj rani bosanski Evropljan, potomak stare janjičarske porodice, sin kadijin”, čovek sav sazdan od kontrasta i snage, 1913. godine pokazao malo više častohleplja i oholosti, i po treći put prihvatio mesto gradonačelnika u Sarajevu, Velikog rata bi svakako bilo, ali bi naša uloga u tom ratu bila drugačija, a možda bi drugačiji bio i njegov tok. Pa da je umesto nesposobnog gradonačelnika Fehim efendije Ćurčića, koga je Ferdinand ispsovao, bio Kulović, da je on smirivao “Franju Ferdinanda, zadržao ga nekoliko minuta ispred Vijećnice, Gavrilo bi već kupio burek kod Latinske ćuprije, i otišao bi neobavljena posla. Ili nadvojvoda ne bi na mah i u bijesu mijenjao trasu puta, pa se ne bi zatekao na mjestu atentata. Ili češki šofer ne bi skrenuo u krivu ulicu… Tvoj gimnazijski drug Gavrilo bi se dvadeset i neke, mislim 1921. ili 1923, zatekao na brodu za Ameriku, zajedno s činovnikom tršćanskkog Generali osiguranja Franzom Kafkom. Eno ih na brodu koji isplovljava iz tršćanske luke… Neostvareni atentator na austrougarskog prestonasljednika i najveći neostvareni pisac te monarhije”.
Sarajevo, plan grada po strukturi podseća na Andrićevu Na drini Ćuprija. Kod Andrića je u središtu most. Sve priče i legende, sva predanja i istorijski događaji pletu se oko građevine koju je u Višegradu podigao Mehmed Paša Sokolović. Jergovićev roman za junaka ima grad, i u njemu sudbine ljudi koji su svojim imenima za neko vreme obeležili njegove ulice. Ali, tu su i ljudi koji su živeli u tim ulicama i po sarajevskim mahalama, kao i oni koji će tek kraće vreme provesti u gradu, poput ustaškog časnika Luburića, za čije su tromesečne vladavine Sarajevom ubijani Srbi, komunisti i poslednji gradski Jevreji. Činio je to Luburić temeljno i strasno. “Nije ubijao u svoje ime, ni u ime Isusa Hrista i ustaške Hrvatske, on je ubijao u ime svakoga onog tko je pokušavao biti drukčiji od njega… Luburić je simbolički, a možda i stvarno, ubijao sve one Hrvate koji nisu htjeli da budu ustaše. Ubijao je njihovu djecu i unuke, ubijao je mogućnost života u ovome gradu, i za sva je vremena čistio Sarajevo od njih”.
U povorci likova Jergovićevog romana, jedni pored drugih defiluju istorijske ličnosti i junaci urbanih legendi, ubogi oriđinali i viđenije Sarajlije svih konfesija, oni koji su se životom i delom upisali u tkivo grada. Neki su se našli u oglasima u telefonskom imeniku Sarajeva iz godine 194?., pa i tako saznajemo priče o pojedinim lekarima, advokatima, kafedžijama, trgovcima, zlatarima, pogrebnicima, obućarima, šeširdžijama…
Od stanara porodičnog stabla autora, posebno mesto dobila je Nona. Ona je Vergilije ovog romana. Godinama vodi svog unuka sarajevskim ulicama, sokacima i mahalama, u posete i kupovine, na grobove bližnjih da pale sveće, ali i onima koje su svi zaboravili. Nona govori i prećutkuje, upisuje sinkope u memoriju onoga koji će, kada odraste, proći paklom grada na Miljacki, obići svih devet krugova, popisati i dešifrovati. Hroničar niže činjenice istorije sa velikim “I”, a pisac beleži detalje privatne istorije, koja iako se piše malim “i”, ubedljivije svedoči o vremenu prošlom.
Ulicom Stake Skenderove tako ulazimo u život žene koja je sredinom 19. veka osnovala privatnu pravoslavnuškolu za devojčice, koju su pohađale čak i muslimanske, i jevrejske ćerke. Bilo jeto u vreme devetogodišnje vladavine Topal Šerif Osman Paše, koji je Staki Skenderovoj izdao ferman, čime je njena škola legalizovana. Iz tame istorije izranjaju takodve ličnosti koje su bile vesnici modernog doba u Bosni. A onda, Ulicom Stake Skenderove stižemo da stana Grete Milidrag, što je ujedno i njena radnjica za štopanje čarapa. Preživela je ta radnjica čak do osamdesetih godina prošlog veka, kad je malo ko pamtio da je takav zanat uopšte postojao, jer su Nona i nekolicina dobrih ljudi znali da Greta Milidrag samo od toga živi.
Završavam ovo nabrajanje malenim isečkom iz novina u noninoj kutiji za sitnice, sasvim kratkom vešću da je osmogodišnjeg dečaka T.J. iz doma za siročad pregazio kamion u ulici Bjelave. Godinama autor pokušava da iz inicijala T.J. domisli pravo ime nesretnog dečaka. Pamtiću tog osmogodišnjaka T.J. kao što pamtim ono Ciganče iz Andrićeve Na Drini Ćuprija, koje se prejelo vruće alve, pa umrlo.
I za kraj, oslušnimo Dereka Volkota: “Doći će vreme, kada ćeš ushićen, dočekati sebe koji stižeš na rođena vrata, u sopstveno ogledalo, i svaki od vas dvojice će se osmehnuti u znak dobrodošlice”.
Roman nenapisanih romana
Sva sećanja su sadašnjost.
Novalis
Nepredvidive su putanje knjiga, neočekivana mesta na kojima će se zaustaviti. Knjižare na železničkim stanicama i u muzejima nemačkih gradova, na primer, pravi su majdan izdanja za koja se uvek pitam kako su tamo dospela. Jer, teško je u šarenilu jednodnevne literature na stanici u Hanoveru jednog oktobarskog popodneva 1991. godine, među žurnalim i bestselerima – pravim i izmišljenim – objasniti pojavu knjige pesama Dereka Volkota, pa još u originalu na engleskom jeziku, i to čitavu godinu pre nego što je do tada nepoznatom Homeru sa Kariba dodeljena Nobelova nagrada.
Ili, šta traži poslednji telefonski imenik prestonice Trećeg Rajha u knjižari Muzeja egipatske umetnosti u Berlinu? Tamo gde je izložena bista žene faraona Amenhotepa, slavne Nefretiti, čije ime u prevodu znači: “lepotica je stigla”. Kako je među monografije, vodiče i stručne knjige iz egiptologije, stigla ta knjiga, tačnije samo jedan njen deo, gde je, pod naslovom Ljudi u Berlinu, profesor Hartmut Jekel ispratio životne priče oko dve stotine od 315 hiljada vlasnika telefonskih priključaka u Berlinu, 1941. godine? Jedne pored drugih našle su se ubice i žrtve, kukavice i odvažni, heroji i zaboravljeni. Koliko puta su se samo ukrstile njihove putanje na berlinskim ulicama, u pozorištima i bioskopima, u javnim institucijama i istražnim zatvorima.
Ljudi u Berlinu dobili su posebno mesto u mojoj biblioteci, tamo gde leže naslovi kojima se uporno vraćam, i koje ne prestajem u mislima da dopisujem. A telefonski imenik čuva među koricama bar onoliko nenapisanih romana koliko i brojeva telefona. Iza imena, adresa i telefonskih brojeva dišu čitavi svetovi. Koliko puta nam je ime neke osobe, ulice, grada ili kakvog toponima, od prvog trena kada smo čuli, zatreperilo u svesti nagoveštavajući sudbinsku povezanost. Recimo, meni Škofja loka oduvek ima nešto magijsko, poput “Sezame, otvori se!”. Nikada nisam otišao u to mesto. U međuvremenu sam izgradio čitavu jednu, mimo stvarnih činjenica, neutemeljenu egzistenciju jednog neviđenog grada. A gradovi su velike teme književnosti.
Pomenimo tek nekoliko: Berlin Aleksandarplac Alfreda Deblina, Projekat Arkade Valtera Benjamina, Menheten Transfer Džon Dos Pasosa ili Uliks Džejmsa Džojsa. Verujem da nema većeg izazova za demijurški potencijal jednog pisca nego što je to tema grada. Mnogo je autora kroz svoja dela pokušavalo da oživi duh mesta, genius loci; da kroz pojednačne sudbine ispriča deo onoga što ne beleži istorija sa velikim “I”. Bez tih priča nema prošlosti, a prošlost diše i menja se sa svakim novim slojem sadašnjosti, u jednom beskonačnom “sad”!
Od tog “sad” stvoren je i najnoviji roman Miljenka Jergovića, Sarajevo, mapa grada (Fraktura, 2015).
Jergovićeva knjiga je i roman, i hronika, i sanovnik, i vodič kroz grad rođenja i odrastanja, ali pre svega to je priča o nenapisanim romanima. Genius loci Sarajeva. Opis putanja kojima je pisac godinama prolazio svojim gradom. Merio ih koracima deteta, dečaka, mladića, odrasle osobe. To je ona pra-slika, prva verzija buduće knjige ispisana nevidljivim mastilom sećanja. Međutim, da bi tu knjigu, to Sarajevo svih Sarajeva i napisao, trebalo je otići iz Sarajeva. Jer, takve knjige se ne pišu bez iskustva izmeštenosti, bez lomova, bez onog kišovskog “gorkog taloga iskustva”. Tek u konačnoj odsutnosti, stiče se trajna prisutnost, i matična luka postaje neodvojiva od sudbine pisca.
U ovoj mapi grada Jergović je sebi dodelio dve uloge, onu sveznajućeg pripovedača i onu književnog lika. Sveznajući pripovedač povremeno se obraća piscu-liku, podseća ga na neke situacije i događaje koji su se mogli desiti drugačije, kao što je moglo biti da se uopšte ne dogode. Recimo, da je vispreni Esad Kulović, “taj rani bosanski Evropljan, potomak stare janjičarske porodice, sin kadijin”, čovek sav sazdan od kontrasta i snage, 1913. godine pokazao malo više častohleplja i oholosti, i po treći put prihvatio mesto gradonačelnika u Sarajevu, Velikog rata bi svakako bilo, ali bi naša uloga u tom ratu bila drugačija, a možda bi drugačiji bio i njegov tok. Pa da je umesto nesposobnog gradonačelnika Fehim efendije Ćurčića, koga je Ferdinand ispsovao, bio Kulović, da je on smirivao “Franju Ferdinanda, zadržao ga nekoliko minuta ispred Vijećnice, Gavrilo bi već kupio burek kod Latinske ćuprije, i otišao bi neobavljena posla. Ili nadvojvoda ne bi na mah i u bijesu mijenjao trasu puta, pa se ne bi zatekao na mjestu atentata. Ili češki šofer ne bi skrenuo u krivu ulicu… Tvoj gimnazijski drug Gavrilo bi se dvadeset i neke, mislim 1921. ili 1923, zatekao na brodu za Ameriku, zajedno s činovnikom tršćanskkog Generali osiguranja Franzom Kafkom. Eno ih na brodu koji isplovljava iz tršćanske luke… Neostvareni atentator na austrougarskog prestonasljednika i najveći neostvareni pisac te monarhije”.
Sarajevo, plan grada po strukturi podseća na Andrićevu Na drini Ćuprija. Kod Andrića je u središtu most. Sve priče i legende, sva predanja i istorijski događaji pletu se oko građevine koju je u Višegradu podigao Mehmed Paša Sokolović. Jergovićev roman za junaka ima grad, i u njemu sudbine ljudi koji su svojim imenima za neko vreme obeležili njegove ulice. Ali, tu su i ljudi koji su živeli u tim ulicama i po sarajevskim mahalama, kao i oni koji će tek kraće vreme provesti u gradu, poput ustaškog časnika Luburića, za čije su tromesečne vladavine Sarajevom ubijani Srbi, komunisti i poslednji gradski Jevreji. Činio je to Luburić temeljno i strasno. “Nije ubijao u svoje ime, ni u ime Isusa Hrista i ustaške Hrvatske, on je ubijao u ime svakoga onog tko je pokušavao biti drukčiji od njega… Luburić je simbolički, a možda i stvarno, ubijao sve one Hrvate koji nisu htjeli da budu ustaše. Ubijao je njihovu djecu i unuke, ubijao je mogućnost života u ovome gradu, i za sva je vremena čistio Sarajevo od njih”.
U povorci likova Jergovićevog romana, jedni pored drugih defiluju istorijske ličnosti i junaci urbanih legendi, ubogi oriđinali i viđenije Sarajlije svih konfesija, oni koji su se životom i delom upisali u tkivo grada. Neki su se našli u oglasima u telefonskom imeniku Sarajeva iz godine 194?., pa i tako saznajemo priče o pojedinim lekarima, advokatima, kafedžijama, trgovcima, zlatarima, pogrebnicima, obućarima, šeširdžijama…
Od stanara porodičnog stabla autora, posebno mesto dobila je Nona. Ona je Vergilije ovog romana. Godinama vodi svog unuka sarajevskim ulicama, sokacima i mahalama, u posete i kupovine, na grobove bližnjih da pale sveće, ali i onima koje su svi zaboravili. Nona govori i prećutkuje, upisuje sinkope u memoriju onoga koji će, kada odraste, proći paklom grada na Miljacki, obići svih devet krugova, popisati i dešifrovati. Hroničar niže činjenice istorije sa velikim “I”, a pisac beleži detalje privatne istorije, koja iako se piše malim “i”, ubedljivije svedoči o vremenu prošlom.
Ulicom Stake Skenderove tako ulazimo u život žene koja je sredinom 19. veka osnovala privatnu pravoslavnu školu za devojčice, koju su pohađale čak i muslimanske, i jevrejske ćerke. Bilo je to u vreme devetogodišnje vladavine Topal Šerif Osman Paše, koji je Staki Skenderovoj izdao ferman, čime je njena škola legalizovana. Iz tame istorije izranjaju tako dve ličnosti koje su bile vesnici modernog doba u Bosni. A onda, Ulicom Stake Skenderove stižemo da stana Grete Milidrag, što je ujedno i njena radnjica za štopanje čarapa. Preživela je ta radnjica čak do osamdesetih godina prošlog veka, kad je malo ko pamtio da je takav zanat uopšte postojao, jer su Nona i nekolicina dobrih ljudi znali da Greta Milidrag samo od toga živi.
Završavam ovo nabrajanje malenim isečkom iz novina u noninoj kutiji za sitnice, sasvim kratkom vešću da je osmogodišnjeg dečaka T.J. iz doma za siročad pregazio kamion u ulici Bjelave. Godinama autor pokušava da iz inicijala T.J. domisli pravo ime nesretnog dečaka. Pamtiću tog osmogodišnjaka T.J. kao što pamtim ono Ciganče iz Andrićeve Na Drini Ćuprija, koje se prejelo vruće alve, pa umrlo.
I za kraj, oslušnimo Dereka Volkota: “Doći će vreme, kada ćeš ushićen, dočekati sebe koji stižeš na rođena vrata, u sopstveno ogledalo, i svaki od vas dvojice će se osmehnuti u znak dobrodošlice”.
Novi Magazin, 12.11.2015.