Robinzon s tovarom

Ako ste razvili oprez prema knjigama koje vam “baš svi” preporučuju, ne mogu vas kriviti: neretko je sasvim opravdan. Pa ipak, ni s tim ne treba preterivati: ponekad se naprosto radi o tome da je u pitanju vraški dobra knjiga, i to od one vrste koje lako zavole ljudi sasvim različitih ukusa i svetonazora. Kratak roman Ivice Prtenjače, koji je pobedio na godišnjem V. B. Z.-ovom konkursu za neobjavljeni roman, jedno je od takvih štiva.

Ako je već Brdo u pitanju, valja se na njega i popeti… Ko se, dakle, penje, i zašto? Umorni, zgađeni, ljudima prezasićeni čovek u krizi koja je mnogo više od „krize srednjih godina“, u svojevrsnom egzistencijalnom zastoju iliti čepu koji može postati trajan, ostao je ne samo bez svojih manje-više kratkotrajnih i neispunjavajućih poslova po redakcijama, izdavačkim kućama, knjižarama, “kulturnim institucijama” i sličnome, nego je još više ostao bez vere u to da neprestano vrćenje u tom krugu metropolitanske žabokrečine – naizgled ljubazne a suštinski kanibalske – može voditi bilo kuda osim u tupo ludilo dubinske promašenosti. Kako se nekako istovremeno razveo i od žene s kojom ne zna zašto je ikada i bio – a ona s njim još i manje – zapravo mu i nije bilo druge nego pokušati se izmestiti i osmotriti svoj život sa strane, presabrati se i presložiti kockice.

Naizgled bizarna ponuda da provede tri samotna letnja meseca na vrhu brdske osmatračnice malenog jadranskog otoka (sa samo dva sela) koji će tako čuvati od požara, čini se kao mogući izlaz. Ova će paradoksalna, ugovorna robinzonijada Prtenjačinog junaka odvesti, dakle, u najveću moguću avanturu: onu u kojoj se sopstveni život redefiniše tako što mu se promeni svaki do tada važeći “default”. Zvuči jednostavno, jel’da? Možda, ali malo ko se usudi…

Šta tako pleni u “Brdu”? Prtenjačin jezik, dubinski označen i ozračen njegovim pesničkim iskustvom, a savršeno lišen kvazipoetskog prenemaganja; malo, krotko majstorstvo serije ovlašnih portreta otočana, ali i naratorove ljubavi prema jednom magarcu i jednom psu, najboljim mu otočkim prijateljima; neskriveno gadljiva, a opet nimalo samoljubiva niti banalno mizantropska osvrtanja na život i ljude kakvi su ostali iza njega dole, to jest gore, u gradu gde vlada socijalni darvinizam i kultura paradno samouverenog mediokritetstva; na koncu, piščeva rezignirana, sumorna humanost i vedrina, ma kako ovo zvučalo kao popis sastojaka koji ne idu u isti lonac. Zar je to malo? Naprotiv, čudo je kako je sve to tako dobro stalo u ovih 148 stranica, takoreći savršeno izbalansiranih sastojaka, da se poslužim figurom koja piscu jedne visprene kuharice sigurno ne bi bila mrska.

Teofil Pančić 02. 02. 2015.