Nije bio mačo tip; nikada joj nije ništa naređivao, daleko od toga – čak nije ništa ni zahtijevao od nje, jednostavno je puštao da stvari idu svojim tokom i prilagođavao im se. Tog petka u malu školu u seocetu u kojoj je on bio direktor, a ona učiteljica, došla je opštinska inspekcija. Inspektori su ujutro obavili posao zbog kojeg su došli, a poslije toga ih je on odveo u ribolov. Kroz seoce je tekla rječica, u jesen i zimu, a ljeti kad oplića na nekim je mjestima više ličila većem potoku. U sobu u kojoj su njih dvoje stanovali, u kući imućnijeg mještanina, on i inspektori nisu došli praznih ruku. U bijeloj najlonskoj kesi još su se koprcali klenovi i mladice. Spustio je kesu na sto i rekao, ustvari naredio: “Pripremi nam ovo za večeru, mi idemo malo prošetati.“
Ne zna da li ju je više povrijedio način na koji joj je to rekao, laž – jer znala je da će u seosku gostionu, ili to što nikada u životu nije čistila ribu, a ove su još uvijek žive. Sjela je na ulazne stepenice i zaplakala.
Onda se pribrala, pokucala na vrata vlasnika kuće i pozvala njegovu ženu – rekla joj svoju nevolju. Ova reče: “A draga moja, sad ćemo mi to nabrzinu. Ja ću ih očistiti na pumpi, nauljićemo ih i posoliti, staviti u tepsiju i među njih poredati krompira. Ne znaš kad će oni doći, to je sad sigurno u gostioni, a i kad dođe, to će doći pijano. Pa kad dođu, a ti uključi pećnicu i ubaci tepsiju unutra.“
Tako je i bilo – dođoše oni u neka doba, sjedoše za sto, a pred sebe flašu rakije. Ona ispeče ribu i ode spavati, oni su još dugo zveckali posuđem i mrmorili. Odvezoše se inspektori kući onako pijani, pa moglo je već biti i pred jutro.
On joj sutradan reče da neće taj vikend kući u obližnji gradić u kojem su živjeli, ima puno posla u školi, inspektori mu naložili da štošta uradi.
Ona se bez riječi spakovala i otišla na autobusku stanicu.
Kada je otišla, on pokupi sav ribarski pribor: dva štapa, jedan duži, tamno zeleni, za pecanje na plovak, za škobalje i plotice, i jedan kraći, svijetlo zelen – skoro sivkast, za blinkeranje, za mladice, klenove i pastrmke, pa onda udice, laks, varalice, olovo i plovke. Sve on to u ruke i ode do kuće školskog hausmajstora. Nikada mu nije bilo jasno zašto seljani ne pecaju – meso im nije bilo često na tanjiru, a rječica puna ribe. U hausmajstora puno djece, a plata mala, žena domaćica.
Dozva hausmajstora i reče mu: “Šta god posla imaš, ostavljaj. Idemo na rijeku, učiću te da pecaš.“
Uloviše nekoliko klenova i plotica, odmah ih tu na rijeci i očistiše. Dao je oba štapa i sav pribor hausmajstoru.
Na povratku ubra nekoliko cvjetova. U sobi preli iz flaše ostatak rakije u čašu – bilo je nekih dva deci – ispra na pumpi flašu, nali u nju vode i nagura tri cvijeta, pa stavi flašu nasred stola.
Izađe van sa čašom rakije u ruci, sjede na klupu iza kuće i zapali cigaru.
Polako je pijuckao rakiju i otpuhivao dimove dok je šumu koje su mu bile pune oči gutao mrak.
Ribolov
Nije bio mačo tip; nikada joj nije ništa naređivao, daleko od toga – čak nije ništa ni zahtijevao od nje, jednostavno je puštao da stvari idu svojim tokom i prilagođavao im se. Tog petka u malu školu u seocetu u kojoj je on bio direktor, a ona učiteljica, došla je opštinska inspekcija. Inspektori su ujutro obavili posao zbog kojeg su došli, a poslije toga ih je on odveo u ribolov. Kroz seoce je tekla rječica, u jesen i zimu, a ljeti kad oplića na nekim je mjestima više ličila većem potoku. U sobu u kojoj su njih dvoje stanovali, u kući imućnijeg mještanina, on i inspektori nisu došli praznih ruku. U bijeloj najlonskoj kesi još su se koprcali klenovi i mladice. Spustio je kesu na sto i rekao, ustvari naredio: “Pripremi nam ovo za večeru, mi idemo malo prošetati.“
Ne zna da li ju je više povrijedio način na koji joj je to rekao, laž – jer znala je da će u seosku gostionu, ili to što nikada u životu nije čistila ribu, a ove su još uvijek žive. Sjela je na ulazne stepenice i zaplakala.
Onda se pribrala, pokucala na vrata vlasnika kuće i pozvala njegovu ženu – rekla joj svoju nevolju. Ova reče: “A draga moja, sad ćemo mi to nabrzinu. Ja ću ih očistiti na pumpi, nauljićemo ih i posoliti, staviti u tepsiju i među njih poredati krompira. Ne znaš kad će oni doći, to je sad sigurno u gostioni, a i kad dođe, to će doći pijano. Pa kad dođu, a ti uključi pećnicu i ubaci tepsiju unutra.“
Tako je i bilo – dođoše oni u neka doba, sjedoše za sto, a pred sebe flašu rakije. Ona ispeče ribu i ode spavati, oni su još dugo zveckali posuđem i mrmorili. Odvezoše se inspektori kući onako pijani, pa moglo je već biti i pred jutro.
On joj sutradan reče da neće taj vikend kući u obližnji gradić u kojem su živjeli, ima puno posla u školi, inspektori mu naložili da štošta uradi.
Ona se bez riječi spakovala i otišla na autobusku stanicu.
Kada je otišla, on pokupi sav ribarski pribor: dva štapa, jedan duži, tamno zeleni, za pecanje na plovak, za škobalje i plotice, i jedan kraći, svijetlo zelen – skoro sivkast, za blinkeranje, za mladice, klenove i pastrmke, pa onda udice, laks, varalice, olovo i plovke. Sve on to u ruke i ode do kuće školskog hausmajstora. Nikada mu nije bilo jasno zašto seljani ne pecaju – meso im nije bilo često na tanjiru, a rječica puna ribe. U hausmajstora puno djece, a plata mala, žena domaćica.
Dozva hausmajstora i reče mu: “Šta god posla imaš, ostavljaj. Idemo na rijeku, učiću te da pecaš.“
Uloviše nekoliko klenova i plotica, odmah ih tu na rijeci i očistiše. Dao je oba štapa i sav pribor hausmajstoru.
Na povratku ubra nekoliko cvjetova. U sobi preli iz flaše ostatak rakije u čašu – bilo je nekih dva deci – ispra na pumpi flašu, nali u nju vode i nagura tri cvijeta, pa stavi flašu nasred stola.
Izađe van sa čašom rakije u ruci, sjede na klupu iza kuće i zapali cigaru.
Polako je pijuckao rakiju i otpuhivao dimove dok je šumu koje su mu bile pune oči gutao mrak.