Doboj. Sitna dosadna kiša. Na četvrtom kolosijeku pet vagona putničkog voza. Davno su odslužili svoje, ali još su tu – drugih nema, a putovati se mora. Umjesto u 19,40 sati kako je po redu vožnje, voz kreće u 19,50, što na kraju ispada isto; ovaj voz niti će uraniti niti mnogo okasniti, svikao je da druge pušta i čeka na nekoj maloj stanici, a ovdje su sve stanice male, pa stigne na vrijeme, tu negdje oko…baš kako treba. Odmah se zapitam da li je Eduard Sam unosio i ove slučajeve u svoj čuveni vozni red? Je li o tome razmišljao Kiš?
U vozu nema mnogo putnika, meni preko puta sjedi omanji čovjek, onako spečen, bosanski, ne možeš mu odrediti godine, niti ustanoviti spava li ili je budan. Čas ti se čini da spava, čas opet da je budan ali ga mrzi da gleda.
Kroz voz prolaze neprekidno momci obučeni u džins odjeću, ali i djevojke koje u odjeći mnogo ne zaostaju za momcima. Ovi vagoni nemaju kao brzi vozovi odvojene kabine sa vratima, zvane valjda kupe, i hodnik, nego smo svi u jednom vagonu, na drvenim klupama. Onaj posljednji u grupi, od momaka, obavezno iz sve snage zalupi vratima tako da se vagon potrese, ali se vrata ne zatvore. Pitam se hoću li izdržati do Banjaluke, mada znam da hoću. Niko i ne pokušava da upotrijebi kvaku, ona ne služi nizašta, napravljena u druga vremena sada je potpuno suvišna. Vagon treba, kvaka ne treba.
Već od Ljeskovih Voda voz se naglo puni novom mlađarijom. Jednako kuljaju momci i djevojke kao da ovaj voz nema drugu namjenu nego da njih nekuda preveze.
Kuda narode, pitam ih? U Stanare, na igranku, odgovara mi jedan ljubazno. Kakva je tamo igranka? pitam dalje, jer volim ovaj lokalni voz, mogu da razgovaram s narodom. Odlična igranka, čisti disko, odgovara mi isti momak. Svira odličan bend, ostajemo do ponoći. Baš do ponoći, i dalje pitam? Tada imamo voz natrag, samo od noćaske toga voza više neće biti. Biće jedan voz ujutro u šest, a to je kasno.
Voz je sve krcatiji, mladih je toliko da se posmatraču čini kako je u pitanju ekskurzija ili neki naročiti voz koji je dio radne akcije. Kuda, pitam? U Stanare, na igranku, odgovaraju mi jednoglasno. Kolika je sala, pitam, sumnjajući gdje će toliki stati? Prosto me pomalo i strah. U meni odmah progovara pedagog. Ima mjesta, kažu mi. Šest stotina duša može da stane. Baš dobro, kažem, a ima li tuče i nereda? E, toga nema. Dobro paze, to je omladina iz rudnika, zbog njih igranka i sala postoje. Šta ćete kad se ukine onaj voz što vas vozi nazad, pitam postajući pomalo i dosadan? Ne znamo, odgovaraju, kao da su u školi na mom času matematike. Neće se valjda svi vozovi ukinuti.
Stvar je u tome, kaže mi moj spečeni saputnik, što ja neću moći nedjeljom da se vratim na posao u Osjek. Eto, to mene brine, a za ove je i bolje da nema voza. Ja mislim da se zbog njih i taj voz ukida. Šta mi kažeš, pitam začuđeno? Kako zbog njih? Ne ide ovaj voz samo subotom. Ne ide, ali u tim noćnim ponoćnim vozovima pravi se strašna šteta. Ne moreš ti to smagati, druže moj, vidiš li ti kako to lupa vratima, ko da je njihovo. Ne njihovo, kažem mu, jezički je pravilno – već ničije. I ja to isto mislim, kaže on i dalje žmiri.
U Stanarima kao da je narodni zbor. Zaposjela mladost željezničku stanicu. Voz ode dalje, gotovo pa prazan. Ali, već na sljedećoj stanici nova omladina. Ponovo se voz krca, ponovo pitam: Kuda, narode? U Vijačane, kažu, na igranku. Kako u Vijačae, kad je u Stanarima odlična igranka, pravim se obavješten?Jeste, znam i ja, kaže mi jedan s frizurom kao Momčilo Bajaga, ali nema voza nazad. Ne ide voz iz Doboja nego iz Banjaluke. U tome je problem, a i mi bismo voljeli živi bend, a ne ploće, kao u Vijačanima. Ali bolje išta nego ništa. Ali voz ukidaju, kažem im. Ukidaju, znamo, šta se može. Ne znam samo kako će se treća smjena iz Celuloze vraćati kući. Jer sve ovo, brate si moj dragi, od Ukrine naovamo, koristi voz. Puta nema, ne more se uvesti autobus. Šta će taj narod?! Mora za njega neko da misli.
U Vijačanima voz se prazni. Gledam kroz prozor, crveno svjetlo kafane, otvoreni vrata i prozor, ali to izgleda nije Društveni dom. Mladi idu dalje.
Vrata sada između vagona više miruju, iako se omladina ne može smiriti. Dvije grupe i dalje krstare, kao da traže nešto, svaki put novi udarac, novi zveket, novi moj strah za vrata.
Kondukter sjeda kraj nas, kao dvojice radnika. Mi smo dva noćna čuvara. Hoće da objasni šta je sa vozom i novim voznim redom. Eh, Danilo, ti si u Parizu umjesto u ovom vozu.
Ja o tome još ništa ne znam, kaže, gledajući u mene. A lokomotiva nema, druže, u tome je stvar. Jedna lokomotiva košta između pedeset i stotinu milijardi, pa ti vidi ko to može platiti. A treba prevesti rudu iz Omarske, u tome je problem. Tamo je brijeg rude, plan je napravila željeznica. Izvoli, radi, izvrši plan bez lokomotiva. A što se tiče ovih raubera, neće ni kartu da plaćaju. Dvojica kažu da nemaju, šta da radim, kako od drugih da tražim pare, a?! Na kraju ne znam šta ću. Za radnike ne znam, nisam još obaviješten.
Lako bi ja za njihovu zabavu, kaže onaj spečeni i mali, nisu oni ni zaslužili da imaju voz. Jednom, pred Osjekom, odem u bife da popijem kafu, mora se nekada i potrošiti, šta ćeš, kad tamo imaš šta viđeti. Krkljanac, ne zna se ko koga udara. Ja se stiso u ćošku, šta ću. U to uđu dva milicajca. To da vidiš, u jednome ima dva i po metra, taj red napravi odma. Ne boj se, čiko, kaže meni, samo srči svoju kavicu. Tako treba. Reda mora biti, boga mu njegova.
U Vrbanji se čeka brzi, pa da nastavimo put. Na kraju, zakašnjenje samo pet minuta, što je uobičajeno. Opet mislim na Eduarda Sama i njegov red vožnje.
Još noćas, ja u ovime nazad, kaže mi kondukter.
Laku noć, kažem mu. Laka ti noć, baćo, odgovara mi. Još noćaske. Više neće biti ovoga za Doboj u deset i četrdeset.
A za igranke u Vijačanima i Stanarima, ništa ne znam. Valjda će se nešto novo uvesti, smisliti, nije vrag da je izlaz u ukidanju, tako mislim i otvaram svoj stari kišobran. Ista ona dosadna kiša, kao u Doboju.
Putničkim vozom od Doboja do Banjaluke
Subota, 31. maj, 1986.
Doboj. Sitna dosadna kiša. Na četvrtom kolosijeku pet vagona putničkog voza. Davno su odslužili svoje, ali još su tu – drugih nema, a putovati se mora. Umjesto u 19,40 sati kako je po redu vožnje, voz kreće u 19,50, što na kraju ispada isto; ovaj voz niti će uraniti niti mnogo okasniti, svikao je da druge pušta i čeka na nekoj maloj stanici, a ovdje su sve stanice male, pa stigne na vrijeme, tu negdje oko…baš kako treba. Odmah se zapitam da li je Eduard Sam unosio i ove slučajeve u svoj čuveni vozni red? Je li o tome razmišljao Kiš?
U vozu nema mnogo putnika, meni preko puta sjedi omanji čovjek, onako spečen, bosanski, ne možeš mu odrediti godine, niti ustanoviti spava li ili je budan. Čas ti se čini da spava, čas opet da je budan ali ga mrzi da gleda.
Kroz voz prolaze neprekidno momci obučeni u džins odjeću, ali i djevojke koje u odjeći mnogo ne zaostaju za momcima. Ovi vagoni nemaju kao brzi vozovi odvojene kabine sa vratima, zvane valjda kupe, i hodnik, nego smo svi u jednom vagonu, na drvenim klupama. Onaj posljednji u grupi, od momaka, obavezno iz sve snage zalupi vratima tako da se vagon potrese, ali se vrata ne zatvore. Pitam se hoću li izdržati do Banjaluke, mada znam da hoću. Niko i ne pokušava da upotrijebi kvaku, ona ne služi nizašta, napravljena u druga vremena sada je potpuno suvišna. Vagon treba, kvaka ne treba.
Već od Ljeskovih Voda voz se naglo puni novom mlađarijom. Jednako kuljaju momci i djevojke kao da ovaj voz nema drugu namjenu nego da njih nekuda preveze.
Kuda narode, pitam ih? U Stanare, na igranku, odgovara mi jedan ljubazno. Kakva je tamo igranka? pitam dalje, jer volim ovaj lokalni voz, mogu da razgovaram s narodom. Odlična igranka, čisti disko, odgovara mi isti momak. Svira odličan bend, ostajemo do ponoći. Baš do ponoći, i dalje pitam? Tada imamo voz natrag, samo od noćaske toga voza više neće biti. Biće jedan voz ujutro u šest, a to je kasno.
Voz je sve krcatiji, mladih je toliko da se posmatraču čini kako je u pitanju ekskurzija ili neki naročiti voz koji je dio radne akcije. Kuda, pitam? U Stanare, na igranku, odgovaraju mi jednoglasno. Kolika je sala, pitam, sumnjajući gdje će toliki stati? Prosto me pomalo i strah. U meni odmah progovara pedagog. Ima mjesta, kažu mi. Šest stotina duša može da stane. Baš dobro, kažem, a ima li tuče i nereda? E, toga nema. Dobro paze, to je omladina iz rudnika, zbog njih igranka i sala postoje. Šta ćete kad se ukine onaj voz što vas vozi nazad, pitam postajući pomalo i dosadan? Ne znamo, odgovaraju, kao da su u školi na mom času matematike. Neće se valjda svi vozovi ukinuti.
Stvar je u tome, kaže mi moj spečeni saputnik, što ja neću moći nedjeljom da se vratim na posao u Osjek. Eto, to mene brine, a za ove je i bolje da nema voza. Ja mislim da se zbog njih i taj voz ukida. Šta mi kažeš, pitam začuđeno? Kako zbog njih? Ne ide ovaj voz samo subotom. Ne ide, ali u tim noćnim ponoćnim vozovima pravi se strašna šteta. Ne moreš ti to smagati, druže moj, vidiš li ti kako to lupa vratima, ko da je njihovo. Ne njihovo, kažem mu, jezički je pravilno – već ničije. I ja to isto mislim, kaže on i dalje žmiri.
U Stanarima kao da je narodni zbor. Zaposjela mladost željezničku stanicu. Voz ode dalje, gotovo pa prazan. Ali, već na sljedećoj stanici nova omladina. Ponovo se voz krca, ponovo pitam: Kuda, narode? U Vijačane, kažu, na igranku. Kako u Vijačae, kad je u Stanarima odlična igranka, pravim se obavješten?Jeste, znam i ja, kaže mi jedan s frizurom kao Momčilo Bajaga, ali nema voza nazad. Ne ide voz iz Doboja nego iz Banjaluke. U tome je problem, a i mi bismo voljeli živi bend, a ne ploće, kao u Vijačanima. Ali bolje išta nego ništa. Ali voz ukidaju, kažem im. Ukidaju, znamo, šta se može. Ne znam samo kako će se treća smjena iz Celuloze vraćati kući. Jer sve ovo, brate si moj dragi, od Ukrine naovamo, koristi voz. Puta nema, ne more se uvesti autobus. Šta će taj narod?! Mora za njega neko da misli.
U Vijačanima voz se prazni. Gledam kroz prozor, crveno svjetlo kafane, otvoreni vrata i prozor, ali to izgleda nije Društveni dom. Mladi idu dalje.
Vrata sada između vagona više miruju, iako se omladina ne može smiriti. Dvije grupe i dalje krstare, kao da traže nešto, svaki put novi udarac, novi zveket, novi moj strah za vrata.
Kondukter sjeda kraj nas, kao dvojice radnika. Mi smo dva noćna čuvara. Hoće da objasni šta je sa vozom i novim voznim redom. Eh, Danilo, ti si u Parizu umjesto u ovom vozu.
Ja o tome još ništa ne znam, kaže, gledajući u mene. A lokomotiva nema, druže, u tome je stvar. Jedna lokomotiva košta između pedeset i stotinu milijardi, pa ti vidi ko to može platiti. A treba prevesti rudu iz Omarske, u tome je problem. Tamo je brijeg rude, plan je napravila željeznica. Izvoli, radi, izvrši plan bez lokomotiva. A što se tiče ovih raubera, neće ni kartu da plaćaju. Dvojica kažu da nemaju, šta da radim, kako od drugih da tražim pare, a?! Na kraju ne znam šta ću. Za radnike ne znam, nisam još obaviješten.
Lako bi ja za njihovu zabavu, kaže onaj spečeni i mali, nisu oni ni zaslužili da imaju voz. Jednom, pred Osjekom, odem u bife da popijem kafu, mora se nekada i potrošiti, šta ćeš, kad tamo imaš šta viđeti. Krkljanac, ne zna se ko koga udara. Ja se stiso u ćošku, šta ću. U to uđu dva milicajca. To da vidiš, u jednome ima dva i po metra, taj red napravi odma. Ne boj se, čiko, kaže meni, samo srči svoju kavicu. Tako treba. Reda mora biti, boga mu njegova.
U Vrbanji se čeka brzi, pa da nastavimo put. Na kraju, zakašnjenje samo pet minuta, što je uobičajeno. Opet mislim na Eduarda Sama i njegov red vožnje.
Još noćas, ja u ovime nazad, kaže mi kondukter.
Laku noć, kažem mu. Laka ti noć, baćo, odgovara mi. Još noćaske. Više neće biti ovoga za Doboj u deset i četrdeset.
A za igranke u Vijačanima i Stanarima, ništa ne znam. Valjda će se nešto novo uvesti, smisliti, nije vrag da je izlaz u ukidanju, tako mislim i otvaram svoj stari kišobran. Ista ona dosadna kiša, kao u Doboju.