Nisam se usudio da putujem po zimi. A Šubertovo Zimsko putovanje? Pomisao na tu umetnost, nije mogla da me ohrabri. Kod kuće sam, moja soba, moj krevet. Ali gde je to? Nigde. Iluzija zaštićenosti. Snašla me je Platonova kazna: ne biti ljudsko biće, ne biti muškarac, ne biti Grk, tj. Evropljanin. Dakle: biti životinja, biti žena, biti varvarin, tj. palančanin. Moj intelekt se spušta na nivo deteta, tj. životinje, moje emocije su sasvim jin, suze mi krenu za čas, a nemam više ni stida, prikazujem javno svoju sramotu, svoj prostakluk.
Juče smo sedeli u Lipi, Siniša, Voja i onaj Surlin komšija, koji mi je saopštio tužnu vest da je Surlina mama umrla. Surla je nestao, komšiluk ne zna gde je on. Moguće je da su ga hospitalizovali. Ali moguće je i da je pobegao nekud. Setio sam se da mi je Surlić kada sam ga pitao ko mu kuva ručak, kratko rekao: Pa, keva mi skuva nešto. Jao, jao, jao! (Meni je isto mama kuvala kada sam imao četrdeset i koju godinu, bio sam bolestan. Ustajala je, sirota, svako jutro da mi napravi miso-supu, plakala je, mislila je da ću umreti.) Posle sam nešto raspredao o gnosticizmu, kao ja nešto znam o tome. Učinilo mi se da se Siniša skupio, nije mu izgleda prijalo to da sluša, pošto je vernik. Ne mislim o tome ništa loše. Možda je to jedino ispravno: Nemaš ti šta da razmišljaš o popovima, ovo ili ono, ne tiče te se kakvi su oni. Sabornost je možda jedina odbrana od oholosti, od ludila. Izvinio sam mu se i prekinuo, ali on je rekao da samo nastavim. Voja mi je odobravao pošto je i njemu bliska gnoza, prihvatljiv mu je bezimeni bog, apsolutno je, kao i ja, ubeđen da je ovaj svet pakao sačinjen po volji zlog demijurga. Dobro znamo da u Crkvi Boga nećemo naći. Naša jedina nada je transcendencija. Biti spreman za razliku, za ono Drugo, ma šta to bilo. Radost ili strava?
Al književstvu stati nogom za vrat…
Ako je čovek hrabar nije mu potreban nikakav Bog, imamo primere Ničea i Fukoa. Ali ako je plašljiv, kao ja, onda mu je Bog i te kako potreban, u velikoj je nevolji ako ne veruje, pogotovo kako se kraj približava. Naravno, kao što sam već rekao, jasno mi je da Boga ne mogu naći u Crkvi. Sve više me privlači gnosticizam, čitam Mirčea Elijadea, o Markionu, Maniju, o koptskim jevanđeljima. Jeresi su jedini pravi put do Boga, individualni pristup, to je još Kerkegor tvrdio, a ne dogma, svaka dogma je laž i zato konfesije ništa ne valjaju, u stvari, bave se politikom. Evo oholosti, evo ludila! U koptskim jevanđeljima kaže se da je Bog, u stvari, zli demijurg, da je ohol, lud i zao, da je čovek iznad Boga pošto nosi u sebi iskru svetlosti koja mu dolazi iz transcendencije, to bi mogao biti Kantov kategorički imperativ, osećanje dobrote, biti dobar u zlom svetu koji je stvorio i kojim upravlja zli demijurg, to je jedini smisao postojanja. Naravno, veliki deo čovečanstva nije svestan toga, živi u mraku prisile, teranja, ili straha, kao ja. Setio sam se moje baba Natalije, očeve majke, koja je bila veoma religiozna ali nije poštovala Crkvu. Kada je deda poginuo u Galiciji, kada se završio Prvi svetski rat, otišla je u manastir Krušedol da služi popove. Sa sobom je vukla i svog sina Ivana, mog oca. Posle je prešla u Karlovce, u Bogosloviju, radila je u Stefaneumu. Međutim, tamo joj se nešto nije svidelo pa se zaposlila u konviktu Karlovačke gimnazije gde je radila kao kuvarica. Govorila je da poštuje Bogorodicu i Jevanđelja ali ne i Stari zavet, na bogosluženje nije išla i nije se krstila. Da li je čitala Tolstojev spis Ispovest, ili roman Vaskrsenje? Ne verujem. Njeno devojačko prezime je bilo Kijački. Familija Kijački je bila poreklom iz Ukrajine, svi su bili beloputi, plavooki i plavokosi. Baba je bila lepotica, dobijala je kao udovica mnoge ponude, ali nije joj padalo na pamet da se ponovo uda. Kako ti to znaš, Trišmane?
Dragi moji neprijatelji…
Sinoć sam opet gledao Morgana Frimena na Dskaveri sajens. Najnovija pretpostavka je da postoji čak pet bozonskih čestica. U trenu kada je energija počela da se pretvara u materiju nastalo je bozonsko polje. Bozoni koji su sastavni deo atoma ažuriraju to polje dajući tako materiji masu, zapravo stvarajući materjalni vidljivi, tj. opipljivi svet. Ali šta je bozonsko polje, kako je nastalo u tom početnom magnovenju pretvaranja energije u materiju? Možda je bozonsko polje energetska senka. Da li se to kosi sa zakonom o očuvanju energije? Ali nisu problem čestice, da li ih ima ili nema. U ostalom, Higsov bozon je otkriven samo posredno, kao trag, upražnjeno mesto. Vrlo čudno, neuhvatljiv je ali ima ga, postoji. Problem je u deljenju, da li se može doći do nečeg nedeljivog, jednočlanog, do same suštine. Ili da li je moguće doći do praznine? To je problem koji je još davno postavio Zenon, svirepi iz Eleje, deljenje u beskonačnost, zbog čega Ahil ne može da prestigne kornjaču. To je suština vidljivog univerzuma, materijalnog sveta. Svakim deljenjem, cepanjem, manifestuje se praznina. Možda energija ipak nastaje iz praznine, iz ničega, izvan prostora i vremena, upada u svet? Da li je strašnija energija u svom nepojmljivom potencijalu ili materija u svojoj ogromnosti? Ali šta je delenje, a šta je sastavljanje? I kako je uopšte moguć dodir, prijanjanje? Demokrit je tvrdio da se materija sastoji od atoma, najmanjih nedeljivih čestica. Nauka je posle otkrila čestice koje je nazvala atomima, ali koje su ipak deljive, sastoje se od manjih čestica, koje su takođe deljive, zatim od kvarkova, koji su, izgleda, takođe deljivi, sastoje se od tzv. struna. Og čega se sastoje strune? Dakle, metafizika je ipak neizbežna, nema stvarnosti, tj. i ima je i nema je. Cepanjem čestica znamo šta se događa, oslobađa se energija. Ali kakva? Manifestacija gneva zlog demijurga? Da li je čovek kriv što se Zemlja pretvara u Pakao? Univerzum je Pakao, vatra i led na sve strane.
Pre teksta, pre pisanja, postoji trag (Da li?) i koji valja pisanjem otkriti ili pak praviti graške, odstupati. Šta je ispravno, šta je dobro pravo pisanje?
Što više gledam Diskaveri sajens sve više sam u ubeđenju, ma kakvom ubeđenju, imam doživljaj, snažan, koliko univerzum svojom datošću prevazilazi čoveka, tj. njegove moć. Političare bi trebalo naterati da svaki dan bar pola sata gledaju kosmička istraživanja, da se osveste. Svaka stvar u prirodi ima svoj parcijalni logos naspram kog stoji logos druge stvari koji hoće da ga bez ostatka preuzme i prevede, u stvari, hoće da ga uništi i to je nešto što mi kao ljudska bića poimamo iako nam je logos kao opšti princip nepojmljiv. Tehnologija će se možda izboriti sa prirodom, koja je neka mera haosa, one su sestre najrođenije, bliznakinje, urediće je ali to će biti bez čoveka. Kakav je smisao toga? Uvek se postavlja pitanje opstanka ljudskog roda u univerzumu, ali taj opstanak je samo privremen, tehnologija nam u tome pomaže ali bez konačnog rešenja. Večita zagonetka koja nas vodi iz jedne situacije u drugu. Otvore se jedna vrata ali već stojimo pred drugim vratima koja zahtevaju drugi ključ. Prevarna igra na koju pristajemo. Nemamo drugog izbora? Da li je put tehnološkog napretka, zapravo, praćenja tehnologije kao autonomnog procesa, pogrešan? Tehnologija nas je povela na put na kom će nas jednog trenutka ostaviti. Izgleda da je jedini izlaz u transcendenciji, u onostranosti, dakle, izvan univerzuma, izvan prostora i vremena. Da li ljudska bića nose u sebi tu iskru transcendencije, da li imaju u sebi nešto što nije od ovog sveta, nešto što prebiva u unutrašnjem nefizičkom prostoru i čega nema u spoljašnjem? Da li je to Kantov kategorički imperativ? Osećaj dobrote, biti dobar po svaku cenu! Kako je to nešto sasvim izuzetno!? Setio sam se Bruknerovih misa! Kada je u pitanju makrokosmos moglo bi se reći da ljudska bića imaju ekosistemsku inteligenciju, Njutn je to lepo pokazao a delimično i Ajnštajn, ona je po meri sveta, međutim kvantna mehanika koja funkcioniše u mikro svetu nam je otkrila svu faličnost ljudske inteligencije, zapravo, njenu nemoć da shvati neke stvari, shvata funkciju ali ne i princip, a kvantna mehanika je osnova tehnološkog napretka, pa samim tim i celog čovečanstva. Kako nešto može biti i talas i čestica i da li je jednog trenutka talas a drugog trenutka čestica ili je istovremeno i talas i čestica? Besmislena pitanja na koja nema odgovora. Luda nada! U tom svetu čovek se snalazi pipajući u mraku, od jednih vrata do drugih. Kuc, kuc. Ko je? Čovek! Ko
Teodor Adorno je u Plavoj svesci naveo primer nekoga mladića koji je bio demokratski orijentisan i bio čak član Socialdemokratske stranke, ali je povremeno sanjao san u kom pozdravlja Hitlera, divi mu se. Da li taj san dezavuiše njegov demokratski angažman? Adorno kaže: Ne! Bitno je ono što mislimo i što činimo. Na nivou svesti i stvarnog života mi smo moralna bića i to je ono što nas određuje kao individue. U snu, tj. u nesvesnom čovek je sve: i demokrata i fašista, i svetac i žločinac i ko zna šta još.
Danas mi je nešto palo na pamet: Čitanje bestselera, mislim na Knauzgora, Feranteovu, Murakamija, dakle, vrhunske svetske književnosti, čista je besmislica. Od sada čitam samo domaće pisce i to one nepoznate. Naročito one slabe loše pisce, intersuje me njihov jad, šta ih tera na pisanje i šta očekuju od njega, šta im ono znači. Objektivno, to je moj svet, tj. moj problem.
Jutros čujem u polusnu Miroslavov glas, zapravo, to je refren u prvim knjigama Ruže lutanja: Miroslave, budi dobar u svetu! U svetu koji je pun zla, Kantov kategorički imperativ je jedini smisao življenja. Nešto što nema veze sa univerzumom, nema veze ni sa čim, ali baš zato. Zapravo, to je doživljaj, osećanje Dobrote. Epifanija, blagovest iz transcendencije, sa trećeg neba, od bezimenog boga. Čista Radost Večnosti. Naravno, Kantov kategorički imperativ nije nikakav doživljaj dobrote, on je praktičan savet, preporuka za ponašanje u životu. Nalog uma. Ali kako to shvatiti kada znamo da je čovek zločinac, ljudsko društvo je lovačko društvo, družina lednokrvnih bledih ubica. Moralno je distancirati se ili baš učestvovati, prihvatiti krivicu. Izlaz iz ovog začaranog kruga je jednostavan: ne biti čovek. Ali kako? Čujem stalno reči onog popa: Budimo ljudi! Čitaj: Budimo ubice, podelimo krivicu! Zaprav, taj etički problem je nerešiv, čovek je u procepu. Oto Vajninger je bio u pravu, jedino rešenje je samoubistvo. Ne! Jedino rešenje je ne činiti zlo, tj. ne činiti ništa, uzdržavati se. Askeza. Ataraksija i afazija.
Asanž je uhapšen. Iako sam veliki ljubitelj Amerike, uvek ću biti na strani takvih ljudi kao što su Asanž i Snouden ili David Dragićević. Pojedinac protiv sistema, protiv bande. Osetio sam bol kada su Asanža izvodili iz ambasade. Šljam ljudski u službi sile, ili ološ koji ga je izručio, koji neće da se zamera sili. Ali dobro je što su ga uhapsili. Martirstvo je potrebno čovečanstvu, nas i onako ništa ne košta a i ne boli. Iako kažem da sam osetio bol, ali to je licemerno, prošlo me je za dve sekunde.
Video sam u časopisu Polja pesmu nekog novosadskog pesnika, naslov je Jedan je Tišma, naravno, reč je o Aleksandru. U pesmi se prikazuju pojedine situacije iz Tišminog života u kojima se pojavljuje i sam autor pesme. Ipak, ne spominje Tišminu reakciju na jedan njegov nečasni postupak. Naime, devedesetih godina u vreme sveopšteg nacionalističkog ludila koje, doduše, i dan-danas traje, dotični je kao predsednik Društva književnika Vojvodine skinuo višejezičnu tablu sa ulaza u zgradu Društva. Tišma mi je kada me je sreo na ulici rekao da je to postupak nitkova. Da li je Tišma isto to otvoreno, u lice, rekao ovom pesniku? Verovatno. No, ova pesma je i poruka meni: Postoji samo jedan Tišma, tj. Aleksandar. Ja ne postojim! Divno! Kao da ja to ne znam? Ali ovo je i neko otrežnjenje: Odvratno je to što pišem o Aleksandru, pogotovu, što on nije živ, što ne može da reaguje. Kešam se na njega, hranim se mrtvacem. Nisam ja ništa bolji od tog pesnika-rodoljuba. Ali svaka sakralnost se temelji na nekrofagiji. Sveto pričešće.
Opet problem sa vranama, kao i prošlog proleća. Čim izađem iz zgrade počnu u paru da se obrušavaju na mene pritom stravično grakćući. Brane teritoriju, imaju gnezdo sa mladuncima u krošnji jednog drveta u našem dvorištu. Zašto te ptice bude kod ljudi odvratnost, ili sujeverje da su vrane vesnici smrti. Posmatrao sam jednu na drvetu, grozno je graktala da ti se u utrobi stvarno nešto pomeri a i izgled, taj dugi crni kljun, na dugim tankim nožicama. A i agresivne su, rasterale su sve ptice. Nema više veselog keketanja svraka ili gugutanja golubova. Svako jutro odjekuje graktanje kao neko prokletstvo, prokletstvo vremena u koje smo uronjeni, i koje nas apsolutno satire.
Video sam se sa Ivanom Bevcom, glavnim urednikom izdavačke kuće Buka, koji me je pre sedam meseci mejlom zamolio da mu pokažem moj roman Grozota. Iako sam ga ubeđivao da to nije za njega, da mu se neće svideti, ponovio je molbu. Poslao sam mu roman, ali nikada mi se više nije javio. Nije mi padalo na pamet da ga išta u vezi toga pitam, pošto mu ja ništa nisam nudio. Na promociju knjige pripovedaka regionalne zvezde Rumene Božarovske, čiji je Bevc izdavač, čim me je primetio u gužvi, prišao mi je: Izvinite, još uvek nisam uspeo da se skoncentrišem da čitam roman, ali uskoro ću imati više vremena. Ma nema potrebe, ja sam ti to poslao tek da baciš pogled, u ostalom, ti si samo tražio da vidiš o čemu se radi, odvratio sam. Ne, ne, svakako ću čitati, dodao je. Ali ja sam ovih pola godine još radio na tekstu, dosta sam menjao. Molim vas, pošaljite mi tu novu verziju. Rekao sam: Svakako, a u sebi sam pomislio: Ne pada mi na pamet da ti išta više šaljem. Sedam meseci nije mogao da se skoncentriše!? Ipak, trebalo je otvoreno da mu kažem: Nemoj, molim te, da kvariš moje dobro mišljenje o tebi. Mnogo više bih te poštovao da si mi otvoreno rekao: Meni se to ne dopada. Ali baš je njemu stalo do toga šta ja mislim o njemu. Bilo mu je samo bitno da me skine s ….. Računao je: sad se vidimo i nikad više.
Mislim da Tišma svojim pisanjem nikada nikog nije povredio, a i Kiš. Takođe ni Žilnik svojim filmovima. Ali kako ti to znaš, Trišmane? Pre izvesnog vremena na radiju sam slušao Abdulaha Sidrana koji je govorio o tome kako uvek pazi kada piše da tekst ne sadrži bilo kakve konotacije u vezi njegovih savremenika. (Međutim, čuo sam da je u jednoj od svojih poslednjih knjiga potkačio onog čuvenog jalijaša koji ga je olešio. Ne plaši se da fasuje batine.) A šta ja radim? Svojim pisanjem povredio sam Žilnika, Zorana Mirkovića, Slavka Bogdanovića, rođake doktora Branka Ilića ili rođake Bernarda Bernardija, ako su uopšte živi. Naravno, nije mi to bila namera, mislim, da vređam te ljude, ali nisam mogao da se odreknem nekih stvari kada je moje pisanje u pitanju. Bio sam bezobziran. Iako mi je mnogo bitnije da budem dobar čovek, nego dobar pisac. Evo, sada vređam Aleksandra Tišmu, pišem o njemu bez dozvole, zaprav, veđam njegove poštovaoce, njegove rođake, vređam njihovu uspomenu na njega. Pa je li to u redu? Mogu da zamislim sa kakvim negodovanjem će čitati ovu knjigu. Ali sve to govori u kakvom sam stanju, koliko sam posrnuo, postao ološ. Kada sam krajem osamdesetih godina pisao “Pitoma religiozna razmišljanja” bio sam čist, sada sam se uprljao, valjam se u sopstvenim govnima. Eto šta mi je donela proza. Ali kada sam pisao PRR bio sam sam, živeo sam u aricijskom vrtu na obali lepog plavog Dunava, u univezumu pod zvezdama koje se udaljuju. Posle sam se umrežio, tako da kažem, počeo sam da komuniciram i to je rezultiralo katastrofom, lošim pisanjem, ali i prividom književnog uspeha i svim glupostima koje to prate. Za jadnog se molite, Kaspara!
Moj odnos prema biosu je problematičan, veoma. Sećam se, kada sam bio mlad živeo sam na Limanu, skoro na samoj obali Dunava. Namnožilo se tamo mnogo pasa lutalica kojih sam se plašio kada bih se kasno noću vraćao kući, često su napadali usamljene prolaznike. Jednog aprilskog jutra sam u polusnu čuo pucnje. Šinteri su ubijali pse. Shvatio sam to u trenutku i bilo mi je žao ali sam se i radovao, osetio sam zadovoljstvo, pošto je tako rešem problem koji sam imao sa psima. Eto, kakav sam komformist i licemer. Stidim se, uvek sam bio takav.
Ipak, Svet je nekoherentan, besmisao. Bitne stvari se uvek događaju na nekom drugom mestu. Lutanju nema kraja, slučaj je gospodar svega, makar da je Kant tvrdio da se sve odvija po pravilima, i ako nam se nekad čini da to nije tako, to je samo zato što mi ta pravila ne poznajemo. Ali zaludno je upinjati se oko bilo čega. Savet je: Ipak, budimo dobri, budimo pažljivi jedni prema drugima. Ali kako? Koliko ljudi sam povredio nehotično? Kada mi je nedavno prišao jedan ugledni pisac da se pozdravi sa mnom, rekao sam mu da bude oprezan, s obzirom na činjenicu da ja imam neprijatelje. I to se ne može jednostavno zanemariti, pripisati to samo ljudskoj zavisti, zlobi, jer ja snosim sigurno krivicu, ako ni zbog čeg drugog a ono zbog činjenice da sam primao nagrade, da sam dobijao novac za svoju umetnost. To je dovoljno za krivicu, za mržnju, bez obzira da li sam te nagrade zaslužio. Ne treba nikog izazivati. Pisac je samo kratko odgovorio: Ne mari. Koliko je on ljudi povredio zanemarujući tu činjenicu, povređujući tim odgovorom moje neprijatelje?
Šta je Kišu bilo važnije u životu, pušenje ili pisanje? Miroslav Mandić mi je jednom rekao kako je sa Tišmom razgovarao o tom problemu. Tišma mu je rekao da za svakog ozbiljnog pušača nema ničega važnijeg od pišenja, totalna posvećenost. Znači, pisanje je na drugom mestu. Inače, Tišma je prestao da puši pred kraj života. Možda je to značilo da je digao ruke od svega. Mislim da je pušenje i pisanje povezano, prepliću se. Ako je dobro pisao, morao je i istovremeno da puši, tj. kada je pušio, dobro je pisao. Ne kaže se za džabe u žargonu da neko puši, da se primio na nešto. To je kao kad dete sisa, ne postoji ništa osim sise, potpuno je skoncentrisano na objekat. Ja sam bio loš pisac između ostalog i zbog toga što sam ostavio pušenje pre nego što sam počeo da pišem prozu. Dakle, nije bilo konkurencije, pisanje mi je bilo glavno u životu, ali rezultat je baš zbog toga bio jadan.
Za neko književno delo, bolje reći parče teksta, pošto je reč delo veoma problematična, može se reći da je uspelo ako postoji želja čitaoca da se situira, da boravi u njemu. To je apsolutno najvažnije, to je suština. Kao u nekom predelu. Rajski vrt, Aricija? Ugođaj, u svakom slučaju. Možda je to jednako bitno i za onog koji piše. (Rolan Bart? Dosadno!) Kako se oseća u pisanju? Gradi environment. Iako, može to biti pustinja, neki pust predeo, ili nešto vrlo neprijatno, Pakao, ali postoji nešto što me drži, ne želim da ga napustim, osećam se dobro i u Paklu.
I ovog leta nikuda nismo mrdnuli, nemamo para. Raspinje me čežnja za morem, za Mediteranom. Slušam Monteverdijeve Madrigale da se malo utešim. Ne mogu sebi nikako oprostiti što sam čitav život proveo u Panonskoj ravnici. Previše je blata i prašine. Ljudi se ovde, u glavnom, hrane svinjskim mesom i piju komovicu i rakiju dudaru. Posledica toga je da su Lale niski rastom, debeljuškasti su, ali skočni, laki su na nogama. Todor Veselinović i Vujadin Boškov su bili najbolji vojvođanski fudbaleri, obojica su bili pilcike. Kao i sad da čujem oca kako mi govori dok gledamo utakmicu: Vujke je od sviju niži za glavu ali kad skaču u šesnaestercu na nabačenu loptu viši je od sviju za glavu. Toza je bio vihor, umeo je da krene sa centra i da petoricu naniže, loptu je proturao kroz noge ali nekada je uspevao i sam da se prodene kroz noge, pogotovo ako je igrač bio visok, krakat. Preterujem! Često je leti bila uteha i tzv. jugodlovenska kancelarijska garnitura kojom su bile opremljene prostorije Suda, gde je otac radio, naslon stolice je bio rebrast, što je podsećalo na šalukatre kroz koje se providilo ljubičasto more. Leto je u Panoniji kad spava čitav svet.
(Odlomak iz neobjavljenog romana Astal triš riba friš)
Pustinje ljubavi
Nisam se usudio da putujem po zimi. A Šubertovo Zimsko putovanje? Pomisao na tu umetnost, nije mogla da me ohrabri. Kod kuće sam, moja soba, moj krevet. Ali gde je to? Nigde. Iluzija zaštićenosti. Snašla me je Platonova kazna: ne biti ljudsko biće, ne biti muškarac, ne biti Grk, tj. Evropljanin. Dakle: biti životinja, biti žena, biti varvarin, tj. palančanin. Moj intelekt se spušta na nivo deteta, tj. životinje, moje emocije su sasvim jin, suze mi krenu za čas, a nemam više ni stida, prikazujem javno svoju sramotu, svoj prostakluk.
Juče smo sedeli u Lipi, Siniša, Voja i onaj Surlin komšija, koji mi je saopštio tužnu vest da je Surlina mama umrla. Surla je nestao, komšiluk ne zna gde je on. Moguće je da su ga hospitalizovali. Ali moguće je i da je pobegao nekud. Setio sam se da mi je Surlić kada sam ga pitao ko mu kuva ručak, kratko rekao: Pa, keva mi skuva nešto. Jao, jao, jao! (Meni je isto mama kuvala kada sam imao četrdeset i koju godinu, bio sam bolestan. Ustajala je, sirota, svako jutro da mi napravi miso-supu, plakala je, mislila je da ću umreti.) Posle sam nešto raspredao o gnosticizmu, kao ja nešto znam o tome. Učinilo mi se da se Siniša skupio, nije mu izgleda prijalo to da sluša, pošto je vernik. Ne mislim o tome ništa loše. Možda je to jedino ispravno: Nemaš ti šta da razmišljaš o popovima, ovo ili ono, ne tiče te se kakvi su oni. Sabornost je možda jedina odbrana od oholosti, od ludila. Izvinio sam mu se i prekinuo, ali on je rekao da samo nastavim. Voja mi je odobravao pošto je i njemu bliska gnoza, prihvatljiv mu je bezimeni bog, apsolutno je, kao i ja, ubeđen da je ovaj svet pakao sačinjen po volji zlog demijurga. Dobro znamo da u Crkvi Boga nećemo naći. Naša jedina nada je transcendencija. Biti spreman za razliku, za ono Drugo, ma šta to bilo. Radost ili strava?
Al književstvu stati nogom za vrat…
Ako je čovek hrabar nije mu potreban nikakav Bog, imamo primere Ničea i Fukoa. Ali ako je plašljiv, kao ja, onda mu je Bog i te kako potreban, u velikoj je nevolji ako ne veruje, pogotovo kako se kraj približava. Naravno, kao što sam već rekao, jasno mi je da Boga ne mogu naći u Crkvi. Sve više me privlači gnosticizam, čitam Mirčea Elijadea, o Markionu, Maniju, o koptskim jevanđeljima. Jeresi su jedini pravi put do Boga, individualni pristup, to je još Kerkegor tvrdio, a ne dogma, svaka dogma je laž i zato konfesije ništa ne valjaju, u stvari, bave se politikom. Evo oholosti, evo ludila! U koptskim jevanđeljima kaže se da je Bog, u stvari, zli demijurg, da je ohol, lud i zao, da je čovek iznad Boga pošto nosi u sebi iskru svetlosti koja mu dolazi iz transcendencije, to bi mogao biti Kantov kategorički imperativ, osećanje dobrote, biti dobar u zlom svetu koji je stvorio i kojim upravlja zli demijurg, to je jedini smisao postojanja. Naravno, veliki deo čovečanstva nije svestan toga, živi u mraku prisile, teranja, ili straha, kao ja. Setio sam se moje baba Natalije, očeve majke, koja je bila veoma religiozna ali nije poštovala Crkvu. Kada je deda poginuo u Galiciji, kada se završio Prvi svetski rat, otišla je u manastir Krušedol da služi popove. Sa sobom je vukla i svog sina Ivana, mog oca. Posle je prešla u Karlovce, u Bogosloviju, radila je u Stefaneumu. Međutim, tamo joj se nešto nije svidelo pa se zaposlila u konviktu Karlovačke gimnazije gde je radila kao kuvarica. Govorila je da poštuje Bogorodicu i Jevanđelja ali ne i Stari zavet, na bogosluženje nije išla i nije se krstila. Da li je čitala Tolstojev spis Ispovest, ili roman Vaskrsenje? Ne verujem. Njeno devojačko prezime je bilo Kijački. Familija Kijački je bila poreklom iz Ukrajine, svi su bili beloputi, plavooki i plavokosi. Baba je bila lepotica, dobijala je kao udovica mnoge ponude, ali nije joj padalo na pamet da se ponovo uda. Kako ti to znaš, Trišmane?
Dragi moji neprijatelji…
Sinoć sam opet gledao Morgana Frimena na Dskaveri sajens. Najnovija pretpostavka je da postoji čak pet bozonskih čestica. U trenu kada je energija počela da se pretvara u materiju nastalo je bozonsko polje. Bozoni koji su sastavni deo atoma ažuriraju to polje dajući tako materiji masu, zapravo stvarajući materjalni vidljivi, tj. opipljivi svet. Ali šta je bozonsko polje, kako je nastalo u tom početnom magnovenju pretvaranja energije u materiju? Možda je bozonsko polje energetska senka. Da li se to kosi sa zakonom o očuvanju energije? Ali nisu problem čestice, da li ih ima ili nema. U ostalom, Higsov bozon je otkriven samo posredno, kao trag, upražnjeno mesto. Vrlo čudno, neuhvatljiv je ali ima ga, postoji. Problem je u deljenju, da li se može doći do nečeg nedeljivog, jednočlanog, do same suštine. Ili da li je moguće doći do praznine? To je problem koji je još davno postavio Zenon, svirepi iz Eleje, deljenje u beskonačnost, zbog čega Ahil ne može da prestigne kornjaču. To je suština vidljivog univerzuma, materijalnog sveta. Svakim deljenjem, cepanjem, manifestuje se praznina. Možda energija ipak nastaje iz praznine, iz ničega, izvan prostora i vremena, upada u svet? Da li je strašnija energija u svom nepojmljivom potencijalu ili materija u svojoj ogromnosti? Ali šta je delenje, a šta je sastavljanje? I kako je uopšte moguć dodir, prijanjanje? Demokrit je tvrdio da se materija sastoji od atoma, najmanjih nedeljivih čestica. Nauka je posle otkrila čestice koje je nazvala atomima, ali koje su ipak deljive, sastoje se od manjih čestica, koje su takođe deljive, zatim od kvarkova, koji su, izgleda, takođe deljivi, sastoje se od tzv. struna. Og čega se sastoje strune? Dakle, metafizika je ipak neizbežna, nema stvarnosti, tj. i ima je i nema je. Cepanjem čestica znamo šta se događa, oslobađa se energija. Ali kakva? Manifestacija gneva zlog demijurga? Da li je čovek kriv što se Zemlja pretvara u Pakao? Univerzum je Pakao, vatra i led na sve strane.
Pre teksta, pre pisanja, postoji trag (Da li?) i koji valja pisanjem otkriti ili pak praviti graške, odstupati. Šta je ispravno, šta je dobro pravo pisanje?
Što više gledam Diskaveri sajens sve više sam u ubeđenju, ma kakvom ubeđenju, imam doživljaj, snažan, koliko univerzum svojom datošću prevazilazi čoveka, tj. njegove moć. Političare bi trebalo naterati da svaki dan bar pola sata gledaju kosmička istraživanja, da se osveste. Svaka stvar u prirodi ima svoj parcijalni logos naspram kog stoji logos druge stvari koji hoće da ga bez ostatka preuzme i prevede, u stvari, hoće da ga uništi i to je nešto što mi kao ljudska bića poimamo iako nam je logos kao opšti princip nepojmljiv. Tehnologija će se možda izboriti sa prirodom, koja je neka mera haosa, one su sestre najrođenije, bliznakinje, urediće je ali to će biti bez čoveka. Kakav je smisao toga? Uvek se postavlja pitanje opstanka ljudskog roda u univerzumu, ali taj opstanak je samo privremen, tehnologija nam u tome pomaže ali bez konačnog rešenja. Večita zagonetka koja nas vodi iz jedne situacije u drugu. Otvore se jedna vrata ali već stojimo pred drugim vratima koja zahtevaju drugi ključ. Prevarna igra na koju pristajemo. Nemamo drugog izbora? Da li je put tehnološkog napretka, zapravo, praćenja tehnologije kao autonomnog procesa, pogrešan? Tehnologija nas je povela na put na kom će nas jednog trenutka ostaviti. Izgleda da je jedini izlaz u transcendenciji, u onostranosti, dakle, izvan univerzuma, izvan prostora i vremena. Da li ljudska bića nose u sebi tu iskru transcendencije, da li imaju u sebi nešto što nije od ovog sveta, nešto što prebiva u unutrašnjem nefizičkom prostoru i čega nema u spoljašnjem? Da li je to Kantov kategorički imperativ? Osećaj dobrote, biti dobar po svaku cenu! Kako je to nešto sasvim izuzetno!? Setio sam se Bruknerovih misa! Kada je u pitanju makrokosmos moglo bi se reći da ljudska bića imaju ekosistemsku inteligenciju, Njutn je to lepo pokazao a delimično i Ajnštajn, ona je po meri sveta, međutim kvantna mehanika koja funkcioniše u mikro svetu nam je otkrila svu faličnost ljudske inteligencije, zapravo, njenu nemoć da shvati neke stvari, shvata funkciju ali ne i princip, a kvantna mehanika je osnova tehnološkog napretka, pa samim tim i celog čovečanstva. Kako nešto može biti i talas i čestica i da li je jednog trenutka talas a drugog trenutka čestica ili je istovremeno i talas i čestica? Besmislena pitanja na koja nema odgovora. Luda nada! U tom svetu čovek se snalazi pipajući u mraku, od jednih vrata do drugih. Kuc, kuc. Ko je? Čovek! Ko
Teodor Adorno je u Plavoj svesci naveo primer nekoga mladića koji je bio demokratski orijentisan i bio čak član Socialdemokratske stranke, ali je povremeno sanjao san u kom pozdravlja Hitlera, divi mu se. Da li taj san dezavuiše njegov demokratski angažman? Adorno kaže: Ne! Bitno je ono što mislimo i što činimo. Na nivou svesti i stvarnog života mi smo moralna bića i to je ono što nas određuje kao individue. U snu, tj. u nesvesnom čovek je sve: i demokrata i fašista, i svetac i žločinac i ko zna šta još.
Danas mi je nešto palo na pamet: Čitanje bestselera, mislim na Knauzgora, Feranteovu, Murakamija, dakle, vrhunske svetske književnosti, čista je besmislica. Od sada čitam samo domaće pisce i to one nepoznate. Naročito one slabe loše pisce, intersuje me njihov jad, šta ih tera na pisanje i šta očekuju od njega, šta im ono znači. Objektivno, to je moj svet, tj. moj problem.
Jutros čujem u polusnu Miroslavov glas, zapravo, to je refren u prvim knjigama Ruže lutanja: Miroslave, budi dobar u svetu! U svetu koji je pun zla, Kantov kategorički imperativ je jedini smisao življenja. Nešto što nema veze sa univerzumom, nema veze ni sa čim, ali baš zato. Zapravo, to je doživljaj, osećanje Dobrote. Epifanija, blagovest iz transcendencije, sa trećeg neba, od bezimenog boga. Čista Radost Večnosti. Naravno, Kantov kategorički imperativ nije nikakav doživljaj dobrote, on je praktičan savet, preporuka za ponašanje u životu. Nalog uma. Ali kako to shvatiti kada znamo da je čovek zločinac, ljudsko društvo je lovačko društvo, družina lednokrvnih bledih ubica. Moralno je distancirati se ili baš učestvovati, prihvatiti krivicu. Izlaz iz ovog začaranog kruga je jednostavan: ne biti čovek. Ali kako? Čujem stalno reči onog popa: Budimo ljudi! Čitaj: Budimo ubice, podelimo krivicu! Zaprav, taj etički problem je nerešiv, čovek je u procepu. Oto Vajninger je bio u pravu, jedino rešenje je samoubistvo. Ne! Jedino rešenje je ne činiti zlo, tj. ne činiti ništa, uzdržavati se. Askeza. Ataraksija i afazija.
Asanž je uhapšen. Iako sam veliki ljubitelj Amerike, uvek ću biti na strani takvih ljudi kao što su Asanž i Snouden ili David Dragićević. Pojedinac protiv sistema, protiv bande. Osetio sam bol kada su Asanža izvodili iz ambasade. Šljam ljudski u službi sile, ili ološ koji ga je izručio, koji neće da se zamera sili. Ali dobro je što su ga uhapsili. Martirstvo je potrebno čovečanstvu, nas i onako ništa ne košta a i ne boli. Iako kažem da sam osetio bol, ali to je licemerno, prošlo me je za dve sekunde.
Video sam u časopisu Polja pesmu nekog novosadskog pesnika, naslov je Jedan je Tišma, naravno, reč je o Aleksandru. U pesmi se prikazuju pojedine situacije iz Tišminog života u kojima se pojavljuje i sam autor pesme. Ipak, ne spominje Tišminu reakciju na jedan njegov nečasni postupak. Naime, devedesetih godina u vreme sveopšteg nacionalističkog ludila koje, doduše, i dan-danas traje, dotični je kao predsednik Društva književnika Vojvodine skinuo višejezičnu tablu sa ulaza u zgradu Društva. Tišma mi je kada me je sreo na ulici rekao da je to postupak nitkova. Da li je Tišma isto to otvoreno, u lice, rekao ovom pesniku? Verovatno. No, ova pesma je i poruka meni: Postoji samo jedan Tišma, tj. Aleksandar. Ja ne postojim! Divno! Kao da ja to ne znam? Ali ovo je i neko otrežnjenje: Odvratno je to što pišem o Aleksandru, pogotovu, što on nije živ, što ne može da reaguje. Kešam se na njega, hranim se mrtvacem. Nisam ja ništa bolji od tog pesnika-rodoljuba. Ali svaka sakralnost se temelji na nekrofagiji. Sveto pričešće.
Opet problem sa vranama, kao i prošlog proleća. Čim izađem iz zgrade počnu u paru da se obrušavaju na mene pritom stravično grakćući. Brane teritoriju, imaju gnezdo sa mladuncima u krošnji jednog drveta u našem dvorištu. Zašto te ptice bude kod ljudi odvratnost, ili sujeverje da su vrane vesnici smrti. Posmatrao sam jednu na drvetu, grozno je graktala da ti se u utrobi stvarno nešto pomeri a i izgled, taj dugi crni kljun, na dugim tankim nožicama. A i agresivne su, rasterale su sve ptice. Nema više veselog keketanja svraka ili gugutanja golubova. Svako jutro odjekuje graktanje kao neko prokletstvo, prokletstvo vremena u koje smo uronjeni, i koje nas apsolutno satire.
Video sam se sa Ivanom Bevcom, glavnim urednikom izdavačke kuće Buka, koji me je pre sedam meseci mejlom zamolio da mu pokažem moj roman Grozota. Iako sam ga ubeđivao da to nije za njega, da mu se neće svideti, ponovio je molbu. Poslao sam mu roman, ali nikada mi se više nije javio. Nije mi padalo na pamet da ga išta u vezi toga pitam, pošto mu ja ništa nisam nudio. Na promociju knjige pripovedaka regionalne zvezde Rumene Božarovske, čiji je Bevc izdavač, čim me je primetio u gužvi, prišao mi je: Izvinite, još uvek nisam uspeo da se skoncentrišem da čitam roman, ali uskoro ću imati više vremena. Ma nema potrebe, ja sam ti to poslao tek da baciš pogled, u ostalom, ti si samo tražio da vidiš o čemu se radi, odvratio sam. Ne, ne, svakako ću čitati, dodao je. Ali ja sam ovih pola godine još radio na tekstu, dosta sam menjao. Molim vas, pošaljite mi tu novu verziju. Rekao sam: Svakako, a u sebi sam pomislio: Ne pada mi na pamet da ti išta više šaljem. Sedam meseci nije mogao da se skoncentriše!? Ipak, trebalo je otvoreno da mu kažem: Nemoj, molim te, da kvariš moje dobro mišljenje o tebi. Mnogo više bih te poštovao da si mi otvoreno rekao: Meni se to ne dopada. Ali baš je njemu stalo do toga šta ja mislim o njemu. Bilo mu je samo bitno da me skine s ….. Računao je: sad se vidimo i nikad više.
Mislim da Tišma svojim pisanjem nikada nikog nije povredio, a i Kiš. Takođe ni Žilnik svojim filmovima. Ali kako ti to znaš, Trišmane? Pre izvesnog vremena na radiju sam slušao Abdulaha Sidrana koji je govorio o tome kako uvek pazi kada piše da tekst ne sadrži bilo kakve konotacije u vezi njegovih savremenika. (Međutim, čuo sam da je u jednoj od svojih poslednjih knjiga potkačio onog čuvenog jalijaša koji ga je olešio. Ne plaši se da fasuje batine.) A šta ja radim? Svojim pisanjem povredio sam Žilnika, Zorana Mirkovića, Slavka Bogdanovića, rođake doktora Branka Ilića ili rođake Bernarda Bernardija, ako su uopšte živi. Naravno, nije mi to bila namera, mislim, da vređam te ljude, ali nisam mogao da se odreknem nekih stvari kada je moje pisanje u pitanju. Bio sam bezobziran. Iako mi je mnogo bitnije da budem dobar čovek, nego dobar pisac. Evo, sada vređam Aleksandra Tišmu, pišem o njemu bez dozvole, zaprav, veđam njegove poštovaoce, njegove rođake, vređam njihovu uspomenu na njega. Pa je li to u redu? Mogu da zamislim sa kakvim negodovanjem će čitati ovu knjigu. Ali sve to govori u kakvom sam stanju, koliko sam posrnuo, postao ološ. Kada sam krajem osamdesetih godina pisao “Pitoma religiozna razmišljanja” bio sam čist, sada sam se uprljao, valjam se u sopstvenim govnima. Eto šta mi je donela proza. Ali kada sam pisao PRR bio sam sam, živeo sam u aricijskom vrtu na obali lepog plavog Dunava, u univezumu pod zvezdama koje se udaljuju. Posle sam se umrežio, tako da kažem, počeo sam da komuniciram i to je rezultiralo katastrofom, lošim pisanjem, ali i prividom književnog uspeha i svim glupostima koje to prate. Za jadnog se molite, Kaspara!
Moj odnos prema biosu je problematičan, veoma. Sećam se, kada sam bio mlad živeo sam na Limanu, skoro na samoj obali Dunava. Namnožilo se tamo mnogo pasa lutalica kojih sam se plašio kada bih se kasno noću vraćao kući, često su napadali usamljene prolaznike. Jednog aprilskog jutra sam u polusnu čuo pucnje. Šinteri su ubijali pse. Shvatio sam to u trenutku i bilo mi je žao ali sam se i radovao, osetio sam zadovoljstvo, pošto je tako rešem problem koji sam imao sa psima. Eto, kakav sam komformist i licemer. Stidim se, uvek sam bio takav.
Ipak, Svet je nekoherentan, besmisao. Bitne stvari se uvek događaju na nekom drugom mestu. Lutanju nema kraja, slučaj je gospodar svega, makar da je Kant tvrdio da se sve odvija po pravilima, i ako nam se nekad čini da to nije tako, to je samo zato što mi ta pravila ne poznajemo. Ali zaludno je upinjati se oko bilo čega. Savet je: Ipak, budimo dobri, budimo pažljivi jedni prema drugima. Ali kako? Koliko ljudi sam povredio nehotično? Kada mi je nedavno prišao jedan ugledni pisac da se pozdravi sa mnom, rekao sam mu da bude oprezan, s obzirom na činjenicu da ja imam neprijatelje. I to se ne može jednostavno zanemariti, pripisati to samo ljudskoj zavisti, zlobi, jer ja snosim sigurno krivicu, ako ni zbog čeg drugog a ono zbog činjenice da sam primao nagrade, da sam dobijao novac za svoju umetnost. To je dovoljno za krivicu, za mržnju, bez obzira da li sam te nagrade zaslužio. Ne treba nikog izazivati. Pisac je samo kratko odgovorio: Ne mari. Koliko je on ljudi povredio zanemarujući tu činjenicu, povređujući tim odgovorom moje neprijatelje?
Šta je Kišu bilo važnije u životu, pušenje ili pisanje? Miroslav Mandić mi je jednom rekao kako je sa Tišmom razgovarao o tom problemu. Tišma mu je rekao da za svakog ozbiljnog pušača nema ničega važnijeg od pišenja, totalna posvećenost. Znači, pisanje je na drugom mestu. Inače, Tišma je prestao da puši pred kraj života. Možda je to značilo da je digao ruke od svega. Mislim da je pušenje i pisanje povezano, prepliću se. Ako je dobro pisao, morao je i istovremeno da puši, tj. kada je pušio, dobro je pisao. Ne kaže se za džabe u žargonu da neko puši, da se primio na nešto. To je kao kad dete sisa, ne postoji ništa osim sise, potpuno je skoncentrisano na objekat. Ja sam bio loš pisac između ostalog i zbog toga što sam ostavio pušenje pre nego što sam počeo da pišem prozu. Dakle, nije bilo konkurencije, pisanje mi je bilo glavno u životu, ali rezultat je baš zbog toga bio jadan.
Za neko književno delo, bolje reći parče teksta, pošto je reč delo veoma problematična, može se reći da je uspelo ako postoji želja čitaoca da se situira, da boravi u njemu. To je apsolutno najvažnije, to je suština. Kao u nekom predelu. Rajski vrt, Aricija? Ugođaj, u svakom slučaju. Možda je to jednako bitno i za onog koji piše. (Rolan Bart? Dosadno!) Kako se oseća u pisanju? Gradi environment. Iako, može to biti pustinja, neki pust predeo, ili nešto vrlo neprijatno, Pakao, ali postoji nešto što me drži, ne želim da ga napustim, osećam se dobro i u Paklu.
I ovog leta nikuda nismo mrdnuli, nemamo para. Raspinje me čežnja za morem, za Mediteranom. Slušam Monteverdijeve Madrigale da se malo utešim. Ne mogu sebi nikako oprostiti što sam čitav život proveo u Panonskoj ravnici. Previše je blata i prašine. Ljudi se ovde, u glavnom, hrane svinjskim mesom i piju komovicu i rakiju dudaru. Posledica toga je da su Lale niski rastom, debeljuškasti su, ali skočni, laki su na nogama. Todor Veselinović i Vujadin Boškov su bili najbolji vojvođanski fudbaleri, obojica su bili pilcike. Kao i sad da čujem oca kako mi govori dok gledamo utakmicu: Vujke je od sviju niži za glavu ali kad skaču u šesnaestercu na nabačenu loptu viši je od sviju za glavu. Toza je bio vihor, umeo je da krene sa centra i da petoricu naniže, loptu je proturao kroz noge ali nekada je uspevao i sam da se prodene kroz noge, pogotovo ako je igrač bio visok, krakat. Preterujem! Često je leti bila uteha i tzv. jugodlovenska kancelarijska garnitura kojom su bile opremljene prostorije Suda, gde je otac radio, naslon stolice je bio rebrast, što je podsećalo na šalukatre kroz koje se providilo ljubičasto more. Leto je u Panoniji kad spava čitav svet.
(Odlomak iz neobjavljenog romana Astal triš riba friš)