Ovu priču o efektima telepatije našao sam u zborniku na španskom “Las mas alucinantes historias de fantomas” (“Najneverovatnije istorije o duhovima”), koju sam letos izvukao iz prašnjave biblioteke advokata Hoze Luisa Avila. Gospodin Avila mi je širokogrudo predložio da prenoćim u njegovoj “vikendici” u Valdemosi gde sam, predvidljivo, želeo da posetim stari kartuzijanski manastir, u kome je smešten muzej Šopena i Sandove. Vikendica (zato sam je stavio pod navodnicima), zapravo je stara, kamena kuća, uobičajena za ovo planinsko mesto na Majorci, zakatančena teškom, lakiranom kapijom.
Iznutra je bilo tamno i možda su baš zbog toga projektovani specijalni otvori na krovu da bi se bar preko dana probijao snop sunčevih zraka koji je koliko-toliko osvetljavao prostor. Popodne u takvoj sfumato atmosferi pretraživao sam po policama biblioteke koja je prekrivala dva zida u trpezariji i među debelim pravnim i likovnim enciklopedijama, tik uz monografiju o Goji, otkrio knjigu o duhovima.
Prelistavao sam je uz ležerno interesovanje, više se zadržavajući na ilustracijama, nego na tekstu na španskom koji sam samo delimično razumeo. Tako da me je za istorijat o neobičnom eksperimentu pukovnika Tika privukla upravo ilustracija, odnosno crno-bela fotografija starije, sedokose, ali dobrodržeće dame, prema odeći slikane na početku prošlog veka: u beloj, izvezenoj bluzi, sa zatvorenom, visokom kragnom i sa bauš rukavima koji su se stešnjavali ka dlanovima. Videla se tamna suknja visoko strukirana, prava i sigurno duga do zemlje (iako se to na fotografiji nije moglo videti). Žena je imala posedelu, kovrčavu kosu sa razdeljkom na sredini, otpozadi uhvaćenu u punđu. Iako je fotografija bila stara i crno-bela, primetio sam da portretisana ima upečatljivo bledo lice.
Ko je bila ova bledolika gospođa? I na koji je način umešana u vezi misterije sa telepatijom? Čitanje mi je teško išlo, red po red, rečenica za rečenicom, uz veliku pomoć špansko-engleskog rečnika koji sam takođe pronašao u biblioteci. Ali priča koja mi se polako sve više i više otkrivala, prosto me je vezala za knjigu. Ostao sam tako čitajući, prevodeći i tumačeći tekst sve dok se unutra nije smračilo, a otvori koji su propuštali svetlost nisu mi više bili od pomoći. Bio sam tako zanet te sam iz ugla prostorije povukao masivnu lampu sa starinskim abažurom, uključio svetlo i odmah se vratio u prethodnu ležeću poziciju na podu, pred otvorenom knjigom i rečnikom. Tako sam ostao do kasno, dok nisam stigao do samog kraja priče, zatim, pod njenim uticajem, izašao sam iz kuće i dugo lutao valdemoskim uličicama.
Misteriozni događaj se desio u kasno leto 1917., za vreme velike ofanzive kanadsko-francuskih saveznika u močvarama oko sela Pašendala. Glavni lik, pukovnik Rudolf Tik sa svojom jedinicom upao je u neprijateljsku zasedu značajno brojnije savezničke vojske. Ukopane u blatnjavim rovovima, nemačke trupe su već tri dana bile izložene granatiranju. Protivnička armija generala Ipolita Konta uz neprestanu paljbu i povremene napade značajno je oslabila njihovu odbranu. Iz neba, nisko poleglog od sivih oblaka, pljuštale su silne kiše, zbog kojih su plitko zakopani leševi poginulih isplivavali iz blata. Francuzi, besni zbog sopstvenih gubitaka i stradanja, i silno poduprti svežim kanadskim trupama, pripremali su se za odlučni udarac. Bilo je samo pitanje sati kada će Nemci konačno kapitulirati.
Još godinama pre rata, kao pitomac Vojne Akademije, Rudolf Tik je bio opsednut telepatijom. Patriotske osećaje koje je nesumnjivo gajio i vojnička disciplina, koju je takođe posedovao, vrlo solidno su sarađivali sa njegovom posvećenošću prema telepatiji. Rudolfa Tika je rukovodila ozbiljna namera da bi korišćenje telepatske moći moglo da se iskoristi u službi njegove otadžbine!
I tako, uporno je dozivao duhove umrlih rođaka da bi ih teleportirao u sadašnjost. Iako u tome nije imao uspeha, on nije ni pomišljao, kao pravi pruski karakter, da se odrekne ove svoje strasti. A ta strast je pak bila direktno povezana sa jednom drugom fascinacijom – onom prema fotografiji. Od otkačenog otkrića, fotografija je evaluirala u sveprisutnu pojavu, te je u vreme pukovnika Tika i najmanji gradić imao svoj fotografski dućan, gde su se redovno i svečano, grupno ili pojedinačno, portretisali stanovnici i njihove porodice. U svojim eksperimentima, Rudolf Tik je imao na raspolaganju fotografije umrlih koje je pokušavao da “oživi”. Skoncentrisao bi se na lik sa fotografije, dozivajući časovima njegov duh, a kad se to ne bi dogodilo, on bi se ponovo i ponovo udubljivao u istu procedure, siguran da će nekada u tome uspeti.
Posle prethodnih napada savezničke vojske, koje su Nemci odbili sa krajnim naporom, bilo je jasno da će odbrana uskoro popustiti. Pritešnjen, pred neminovnim porazom, pukovnik Tik je bio svestan da samo telepatija može da mu pomogne. A za ovo je odjednom dobio čvrste argumente.
Naime, prethodnog dana, pri jednom od juriša neprijateljske vojske, Tik je primetio jednog neustrašivog kanadskog vojnika koji je sa isukanim bajonetom jedini uspeo da dođe do nemačkog rova i da uskoči u njega. Tu je posle žestokog okršaja bio ubijen. Posle bitke, u džepu okrvavljene i blatnjave košulje, pukovnik Tik je našao izgužvanu fotografiju na kojoj se video vojnik, sveže izbrijan i podšišan. Verovatno je pozirao pre polaska na front. Te večeri, osamivši se u svom improvizovanom šatoru u udubljenju jednog rova, pukovnik Tik poče telepatski da doziva poginulog Kanađanina. Ovoga puta, eksperiment je dao rezultat. Pukovnik Tik je začuo glasan uzvik “Stoj! Stoj! Pucaću!”, zatim pucanj. Istrčao je iz svog šatora, a prema njemu dotrča krajnje uzbuđen stražar. Zamuckujući je raportirao da je u mraku ugledao siluetu neprijateljskog vojnika sa ispruženim bajonetom. Kada je pucao u njega, silueta je iščezla. Primetio je jedino da je vojnik nosio ispeglanu uniformu, kao da dolazi sa parade, a ne sa blatnjavog bojišta.
Te noći, u šatoru pukovnika Tika, vojnik Hofman, tako se zvao stražar, bio je prenešen u misteriozni, ali prisutni paralelni svet, o čijem je postojanju, slušajući pukovnikov hipnotički govor, postajao sve svesniji. Kada mu je pukovnik, rano u zoru, predložio da učestvuje u njegovom telepatskom projektu, Hofman je odmah prihvatio. Naime, Hofman je bio Alzašanin i odlično je vladao francuskim. Tikov plan, i dan danas, posle stotinak viđenih filmova fantastičnog žanra, izgleda fantastično. Namera mu je bila da ubaci Hofmana u neprijateljske redove, sa jednim jedinim, na prvi pogled apsurdnim ciljem: krišom da uđe u šator generala Ipolita Konta i otuda da ukrade neku familijarnu fotografiju! Izjutro, preobučen u francusku uniformu, pod zaštitom neprekidne kiše, vojnik Hofman se primakao neprijateljskim redovima.
Može se samo zamisliti koliko su se pukovniku činili dugi sati i iščekivanju Hofmanovog povratka: – Bože, pomozi mu da uspešno završi zadatak – molio se uperenog pogleda ka protivničkoj strani. Ali se Hofman nije vraćao. Granatiranja su postala sve učestalija i dok je od eksplozija prštala razmekšana zemlja sa delovima tela pogođenih, pukovnik, ne obzirući se na opasnost, dvogledom je zurio prema liniji fronta. I tada, i pored umora i teških čizama, poskoči od radosti. Odmah izdade naređenje o prekidu paljbe. Jedna prilika se teturajući približavala, mašući belom košuljom. Bio je to Hofman, glavom i bradom, i što je najvažnije, sa ostvarenom misijom! Naime, sa sobom je doneo fotografiju jedne sredovečne dame bledog lica, koju je uzeo baš iz šatora generala Konta.
Fotografija, odmah mi je bilo jasno, bila je ista ona reproducirana u knjizi. Ali nisam mogao da vidim nežnu posvetu sa zadnje strane. “Mom jedinom, najmilijem Ipolitu, od ponosne mame Ženevijev”. Očigledno je žena sa fotografije, zaključi pukovnik Tik, niko drugi nego majka generala Konta.
Otkako je pohvalio Hofmana i odveo ga da se najede i koliko je moguće da otspava, pukovnik Tik se povukao u svoj improvizovan šator i otpočeo sa eksperimentom. Skoncentrisao se da svom neprijatelju pošalje lik sa fotografije. Što nije bilo nimalo lako i Tik je morao da uloži svo svoje umeće. Telepatija na daljinu od desetak metara, kao u slučaju kanadskog vojnika, bila je drugačija od ove na stotinu kilometara.
Ali te iste noći, savezničke trupe su izvršile napad sa neviđenom žestinom. I pored junačkog otpora, jedinica pukovnika Tika bila je uništena bez milosti. I jadni Hofman, premoren od izvršenog špijunskog zadatka, bio je jedan od poginulih, pogođen dok se klečeći krio pred napadačima. Samo dvadesetak Nemaca je bilo zarobljeno, među njima i Tik, ranjen u desnu ruku. Izveli su ih, govorila je priča, pravo pred generala Ipolita Konta, koji im je saopštio da će biti tretirani prema konvenciji za vojne zarobljenike.
Pukovnik Tik, sa zavojem oko vrata (u međuvremenu, ranu mu je previla jedna energična, zgodna francuska bolničarka), istupi iz stroja: – Izvinite, gospodine generale, na mojoj drskosti, ali bih vam postavio jedno pitanje. Zašto ste nas napali noćas? Naše informacije su bile da će se napad dogoditi sledećeg dana.
Kada je čuo pitanje, general Kont naredi svojim oficirima i vojnicima da ih ostave same. Zatim je zamolio Tika da uđu u šator: – Sedite, povređeni ste, ne morate da stojite. – onda, otkako Tik sede, napregnuto ga upita: – Otkuda vam ovo pitanje? – Imam svoje razloge – reče mu Tik. General vidno uzbuđen, posle napete pauze, produži: – Juče uveče mi se desilo nešto neobjašnjivo. Kada sam planirao napad za sledeći dan, doživeo sam viziju koja je izmenila sve moje planove…
Tik nije mogao da prikrije osmeh. Nije bilo nikakve sumnje da su njegovi napori urodili plodom, pa ne izdrža: – Ne razumem zašto niste poslušali svoju majku da se povučete sa bojišta, kako je ona od vas zatražila.
Kontov užasnut izraz lica govorio je sve: – Otkud… kako ste to doznali? – ne kontrolišući se, uhvati Tika za revere na uniformi i prodrma ga, tražeći objašnjenje. Ravnajući uniformu zdravom levom rukom, Tik smireno poče da mu objašnjava o svom iskustvu sa telepatijom i kako je uz njenu pomoć i uz pomoć ukradene fotografije poslao njegovu majku sa porukom da general povuče vojsku i tako mu pruži šansu da izvuče svoju jedinicu iz zasede. Dok je pod napetim generalovim pogledom otkrivao svoju zamisao, Tik pomisli da neispunjavanje njegove telepatske namere može biti jedino zato što je Kont, kao visoko vojno lice, svoje vojne obaveze stavljao čak i ispred želja svoje rodjene majke.
Zato je Kontov odgovor u početku bio i očekivan: – Pitate se zašto je nisam poslušao? Najpre zato što sam odgovoran prema svojoj patriotskoj dužnosti i svom činu generala – a i onda ga potpuno iznenadi: – Ali i iz još jednog razloga. Jer je moja majka, koju ste poslali sa određenim ciljem, otkako mi je prenela vašu otrovnu poruku, rekla da je na samrti i da čeka da me vidi za poslednji put.
Sada je došao red na Tika da se iznenadi: – I…šta…- zamuca.
– Otkako sam to čuo, rešio sam da napadnem što pre. Zapravo treba da vam se zahvalim, vama i vašem eksperimentu, jer mi omogućavate da vidim živu moju majku. Za koji trenutak odlazim za Pariz. Majčina ljubav je bila snažnija od vaše namere. Ali pre nego što ću krenuti, sad otkako sam čuo vaše priznanje, nemam izbor osim da razmislim kako da vas uklonim.
Od tada se pukovniku Tiku gubi svaki trag.
Da li je general Kont, što je vrlo izvesno, naredio da ga streljaju da bi izbegao dalju upotrebu njegovih eksperimenata protiv savezničke armije? Ili, što je teže poverovati s obzirom na čvrstinu njihovih karaktera, Kont je uspeo da ga natera (kao što su posle završetka II. svetskog rata naterali Vernera fon Brauna i njegove saveznike) da mu se pridruži, izmenjenog identiteta, sa svojim telepatskim eksperimentima, sada u korist saveznika.
Toga u knjizi nema. Ali piše da je general Kont uspeo da stigne na vreme, da oslušne poslednji uzdah svoje majke, dame bledoga lika.
Dok sam posle noćne šetnje sokacima Valdemose otključavao tešku, ulaznu kapiju kuće advokata Avila, setio sam se završne rečenice u tekstu o pukovniku Tiku: “A gospođa Ženevijev, majka generala Ipolita Konta, mirno je okončala život, u prisustvu sina, u 78-oj godini života”. – Zašto su ubacili ovu nepotrebnu rečenicu o uzrastu pokojnice?, pomislio sam i po svom običaju, počeo da računam i… zastao sam, tako sa ključem u bravi, na samom pragu poluotvorene kapije. Gospođa Ženevijev Kont, generalova majka, bila je znači rodjena 1839-te. U godini u kojoj je gospodin Dager promovisao svoj istorijski izum – otkriće fotografije.
Pukovnik Tik
Ovu priču o efektima telepatije našao sam u zborniku na španskom “Las mas alucinantes historias de fantomas” (“Najneverovatnije istorije o duhovima”), koju sam letos izvukao iz prašnjave biblioteke advokata Hoze Luisa Avila. Gospodin Avila mi je širokogrudo predložio da prenoćim u njegovoj “vikendici” u Valdemosi gde sam, predvidljivo, želeo da posetim stari kartuzijanski manastir, u kome je smešten muzej Šopena i Sandove. Vikendica (zato sam je stavio pod navodnicima), zapravo je stara, kamena kuća, uobičajena za ovo planinsko mesto na Majorci, zakatančena teškom, lakiranom kapijom.
Iznutra je bilo tamno i možda su baš zbog toga projektovani specijalni otvori na krovu da bi se bar preko dana probijao snop sunčevih zraka koji je koliko-toliko osvetljavao prostor. Popodne u takvoj sfumato atmosferi pretraživao sam po policama biblioteke koja je prekrivala dva zida u trpezariji i među debelim pravnim i likovnim enciklopedijama, tik uz monografiju o Goji, otkrio knjigu o duhovima.
Prelistavao sam je uz ležerno interesovanje, više se zadržavajući na ilustracijama, nego na tekstu na španskom koji sam samo delimično razumeo. Tako da me je za istorijat o neobičnom eksperimentu pukovnika Tika privukla upravo ilustracija, odnosno crno-bela fotografija starije, sedokose, ali dobrodržeće dame, prema odeći slikane na početku prošlog veka: u beloj, izvezenoj bluzi, sa zatvorenom, visokom kragnom i sa bauš rukavima koji su se stešnjavali ka dlanovima. Videla se tamna suknja visoko strukirana, prava i sigurno duga do zemlje (iako se to na fotografiji nije moglo videti). Žena je imala posedelu, kovrčavu kosu sa razdeljkom na sredini, otpozadi uhvaćenu u punđu. Iako je fotografija bila stara i crno-bela, primetio sam da portretisana ima upečatljivo bledo lice.
Ko je bila ova bledolika gospođa? I na koji je način umešana u vezi misterije sa telepatijom? Čitanje mi je teško išlo, red po red, rečenica za rečenicom, uz veliku pomoć špansko-engleskog rečnika koji sam takođe pronašao u biblioteci. Ali priča koja mi se polako sve više i više otkrivala, prosto me je vezala za knjigu. Ostao sam tako čitajući, prevodeći i tumačeći tekst sve dok se unutra nije smračilo, a otvori koji su propuštali svetlost nisu mi više bili od pomoći. Bio sam tako zanet te sam iz ugla prostorije povukao masivnu lampu sa starinskim abažurom, uključio svetlo i odmah se vratio u prethodnu ležeću poziciju na podu, pred otvorenom knjigom i rečnikom. Tako sam ostao do kasno, dok nisam stigao do samog kraja priče, zatim, pod njenim uticajem, izašao sam iz kuće i dugo lutao valdemoskim uličicama.
Misteriozni događaj se desio u kasno leto 1917., za vreme velike ofanzive kanadsko-francuskih saveznika u močvarama oko sela Pašendala. Glavni lik, pukovnik Rudolf Tik sa svojom jedinicom upao je u neprijateljsku zasedu značajno brojnije savezničke vojske. Ukopane u blatnjavim rovovima, nemačke trupe su već tri dana bile izložene granatiranju. Protivnička armija generala Ipolita Konta uz neprestanu paljbu i povremene napade značajno je oslabila njihovu odbranu. Iz neba, nisko poleglog od sivih oblaka, pljuštale su silne kiše, zbog kojih su plitko zakopani leševi poginulih isplivavali iz blata. Francuzi, besni zbog sopstvenih gubitaka i stradanja, i silno poduprti svežim kanadskim trupama, pripremali su se za odlučni udarac. Bilo je samo pitanje sati kada će Nemci konačno kapitulirati.
Još godinama pre rata, kao pitomac Vojne Akademije, Rudolf Tik je bio opsednut telepatijom. Patriotske osećaje koje je nesumnjivo gajio i vojnička disciplina, koju je takođe posedovao, vrlo solidno su sarađivali sa njegovom posvećenošću prema telepatiji. Rudolfa Tika je rukovodila ozbiljna namera da bi korišćenje telepatske moći moglo da se iskoristi u službi njegove otadžbine!
I tako, uporno je dozivao duhove umrlih rođaka da bi ih teleportirao u sadašnjost. Iako u tome nije imao uspeha, on nije ni pomišljao, kao pravi pruski karakter, da se odrekne ove svoje strasti. A ta strast je pak bila direktno povezana sa jednom drugom fascinacijom – onom prema fotografiji. Od otkačenog otkrića, fotografija je evaluirala u sveprisutnu pojavu, te je u vreme pukovnika Tika i najmanji gradić imao svoj fotografski dućan, gde su se redovno i svečano, grupno ili pojedinačno, portretisali stanovnici i njihove porodice. U svojim eksperimentima, Rudolf Tik je imao na raspolaganju fotografije umrlih koje je pokušavao da “oživi”. Skoncentrisao bi se na lik sa fotografije, dozivajući časovima njegov duh, a kad se to ne bi dogodilo, on bi se ponovo i ponovo udubljivao u istu procedure, siguran da će nekada u tome uspeti.
Posle prethodnih napada savezničke vojske, koje su Nemci odbili sa krajnim naporom, bilo je jasno da će odbrana uskoro popustiti. Pritešnjen, pred neminovnim porazom, pukovnik Tik je bio svestan da samo telepatija može da mu pomogne. A za ovo je odjednom dobio čvrste argumente.
Naime, prethodnog dana, pri jednom od juriša neprijateljske vojske, Tik je primetio jednog neustrašivog kanadskog vojnika koji je sa isukanim bajonetom jedini uspeo da dođe do nemačkog rova i da uskoči u njega. Tu je posle žestokog okršaja bio ubijen. Posle bitke, u džepu okrvavljene i blatnjave košulje, pukovnik Tik je našao izgužvanu fotografiju na kojoj se video vojnik, sveže izbrijan i podšišan. Verovatno je pozirao pre polaska na front. Te večeri, osamivši se u svom improvizovanom šatoru u udubljenju jednog rova, pukovnik Tik poče telepatski da doziva poginulog Kanađanina. Ovoga puta, eksperiment je dao rezultat. Pukovnik Tik je začuo glasan uzvik “Stoj! Stoj! Pucaću!”, zatim pucanj. Istrčao je iz svog šatora, a prema njemu dotrča krajnje uzbuđen stražar. Zamuckujući je raportirao da je u mraku ugledao siluetu neprijateljskog vojnika sa ispruženim bajonetom. Kada je pucao u njega, silueta je iščezla. Primetio je jedino da je vojnik nosio ispeglanu uniformu, kao da dolazi sa parade, a ne sa blatnjavog bojišta.
Te noći, u šatoru pukovnika Tika, vojnik Hofman, tako se zvao stražar, bio je prenešen u misteriozni, ali prisutni paralelni svet, o čijem je postojanju, slušajući pukovnikov hipnotički govor, postajao sve svesniji. Kada mu je pukovnik, rano u zoru, predložio da učestvuje u njegovom telepatskom projektu, Hofman je odmah prihvatio. Naime, Hofman je bio Alzašanin i odlično je vladao francuskim. Tikov plan, i dan danas, posle stotinak viđenih filmova fantastičnog žanra, izgleda fantastično. Namera mu je bila da ubaci Hofmana u neprijateljske redove, sa jednim jedinim, na prvi pogled apsurdnim ciljem: krišom da uđe u šator generala Ipolita Konta i otuda da ukrade neku familijarnu fotografiju! Izjutro, preobučen u francusku uniformu, pod zaštitom neprekidne kiše, vojnik Hofman se primakao neprijateljskim redovima.
Može se samo zamisliti koliko su se pukovniku činili dugi sati i iščekivanju Hofmanovog povratka: – Bože, pomozi mu da uspešno završi zadatak – molio se uperenog pogleda ka protivničkoj strani. Ali se Hofman nije vraćao. Granatiranja su postala sve učestalija i dok je od eksplozija prštala razmekšana zemlja sa delovima tela pogođenih, pukovnik, ne obzirući se na opasnost, dvogledom je zurio prema liniji fronta. I tada, i pored umora i teških čizama, poskoči od radosti. Odmah izdade naređenje o prekidu paljbe. Jedna prilika se teturajući približavala, mašući belom košuljom. Bio je to Hofman, glavom i bradom, i što je najvažnije, sa ostvarenom misijom! Naime, sa sobom je doneo fotografiju jedne sredovečne dame bledog lica, koju je uzeo baš iz šatora generala Konta.
Fotografija, odmah mi je bilo jasno, bila je ista ona reproducirana u knjizi. Ali nisam mogao da vidim nežnu posvetu sa zadnje strane. “Mom jedinom, najmilijem Ipolitu, od ponosne mame Ženevijev”. Očigledno je žena sa fotografije, zaključi pukovnik Tik, niko drugi nego majka generala Konta.
Otkako je pohvalio Hofmana i odveo ga da se najede i koliko je moguće da otspava, pukovnik Tik se povukao u svoj improvizovan šator i otpočeo sa eksperimentom. Skoncentrisao se da svom neprijatelju pošalje lik sa fotografije. Što nije bilo nimalo lako i Tik je morao da uloži svo svoje umeće. Telepatija na daljinu od desetak metara, kao u slučaju kanadskog vojnika, bila je drugačija od ove na stotinu kilometara.
Ali te iste noći, savezničke trupe su izvršile napad sa neviđenom žestinom. I pored junačkog otpora, jedinica pukovnika Tika bila je uništena bez milosti. I jadni Hofman, premoren od izvršenog špijunskog zadatka, bio je jedan od poginulih, pogođen dok se klečeći krio pred napadačima. Samo dvadesetak Nemaca je bilo zarobljeno, među njima i Tik, ranjen u desnu ruku. Izveli su ih, govorila je priča, pravo pred generala Ipolita Konta, koji im je saopštio da će biti tretirani prema konvenciji za vojne zarobljenike.
Pukovnik Tik, sa zavojem oko vrata (u međuvremenu, ranu mu je previla jedna energična, zgodna francuska bolničarka), istupi iz stroja: – Izvinite, gospodine generale, na mojoj drskosti, ali bih vam postavio jedno pitanje. Zašto ste nas napali noćas? Naše informacije su bile da će se napad dogoditi sledećeg dana.
Kada je čuo pitanje, general Kont naredi svojim oficirima i vojnicima da ih ostave same. Zatim je zamolio Tika da uđu u šator: – Sedite, povređeni ste, ne morate da stojite. – onda, otkako Tik sede, napregnuto ga upita: – Otkuda vam ovo pitanje? – Imam svoje razloge – reče mu Tik. General vidno uzbuđen, posle napete pauze, produži: – Juče uveče mi se desilo nešto neobjašnjivo. Kada sam planirao napad za sledeći dan, doživeo sam viziju koja je izmenila sve moje planove…
Tik nije mogao da prikrije osmeh. Nije bilo nikakve sumnje da su njegovi napori urodili plodom, pa ne izdrža: – Ne razumem zašto niste poslušali svoju majku da se povučete sa bojišta, kako je ona od vas zatražila.
Kontov užasnut izraz lica govorio je sve: – Otkud… kako ste to doznali? – ne kontrolišući se, uhvati Tika za revere na uniformi i prodrma ga, tražeći objašnjenje. Ravnajući uniformu zdravom levom rukom, Tik smireno poče da mu objašnjava o svom iskustvu sa telepatijom i kako je uz njenu pomoć i uz pomoć ukradene fotografije poslao njegovu majku sa porukom da general povuče vojsku i tako mu pruži šansu da izvuče svoju jedinicu iz zasede. Dok je pod napetim generalovim pogledom otkrivao svoju zamisao, Tik pomisli da neispunjavanje njegove telepatske namere može biti jedino zato što je Kont, kao visoko vojno lice, svoje vojne obaveze stavljao čak i ispred želja svoje rodjene majke.
Zato je Kontov odgovor u početku bio i očekivan: – Pitate se zašto je nisam poslušao? Najpre zato što sam odgovoran prema svojoj patriotskoj dužnosti i svom činu generala – a i onda ga potpuno iznenadi: – Ali i iz još jednog razloga. Jer je moja majka, koju ste poslali sa određenim ciljem, otkako mi je prenela vašu otrovnu poruku, rekla da je na samrti i da čeka da me vidi za poslednji put.
Sada je došao red na Tika da se iznenadi: – I…šta…- zamuca.
– Otkako sam to čuo, rešio sam da napadnem što pre. Zapravo treba da vam se zahvalim, vama i vašem eksperimentu, jer mi omogućavate da vidim živu moju majku. Za koji trenutak odlazim za Pariz. Majčina ljubav je bila snažnija od vaše namere. Ali pre nego što ću krenuti, sad otkako sam čuo vaše priznanje, nemam izbor osim da razmislim kako da vas uklonim.
Od tada se pukovniku Tiku gubi svaki trag.
Da li je general Kont, što je vrlo izvesno, naredio da ga streljaju da bi izbegao dalju upotrebu njegovih eksperimenata protiv savezničke armije? Ili, što je teže poverovati s obzirom na čvrstinu njihovih karaktera, Kont je uspeo da ga natera (kao što su posle završetka II. svetskog rata naterali Vernera fon Brauna i njegove saveznike) da mu se pridruži, izmenjenog identiteta, sa svojim telepatskim eksperimentima, sada u korist saveznika.
Toga u knjizi nema. Ali piše da je general Kont uspeo da stigne na vreme, da oslušne poslednji uzdah svoje majke, dame bledoga lika.
Dok sam posle noćne šetnje sokacima Valdemose otključavao tešku, ulaznu kapiju kuće advokata Avila, setio sam se završne rečenice u tekstu o pukovniku Tiku: “A gospođa Ženevijev, majka generala Ipolita Konta, mirno je okončala život, u prisustvu sina, u 78-oj godini života”. – Zašto su ubacili ovu nepotrebnu rečenicu o uzrastu pokojnice?, pomislio sam i po svom običaju, počeo da računam i… zastao sam, tako sa ključem u bravi, na samom pragu poluotvorene kapije. Gospođa Ženevijev Kont, generalova majka, bila je znači rodjena 1839-te. U godini u kojoj je gospodin Dager promovisao svoj istorijski izum – otkriće fotografije.