Prvih par meseci svog života u Los Anđelesu proveo sam na adresi 1515 Brockton Ave u West LA-ju, na raskrsnici sa Santa Monika Bulevarom, žilom kucavicom koja povezuje zapadni i istočni deo ove poluurbane mrlje od grada. Najbolja stvar u stanu, koji je i u svom najsretnijem izdanju izgledao kao velika kutija šibica od zida do zida prekrivena jeftinim tepihom, bila je odlična zvučna izolacija, baš kako je pisalo na tabli FOR RENT okačenoj na kapiju zgrade. Odvrtao sam muziku do duboko u noć i dok god su prozori bili dobro zatvoreni, niko se nikada nije bunio.
Jedne večeri vrata od terase slučajno su ostala odškrinuta, pa sam u neko doba, tripujući sa omanjim društvom na dobrom domaćem chronicuiz Hollywood Hillsa, krajičkom oka primetio komšinicu iz zgrade sa druge strane malog dvorišta kako se naginje preko ograde u mom pravcu. Izgledala mi je kao da igra u ritmu muzike koja je tutnjala u stanu dok je mahala prema meni i pozivala me da igram sa njom. Ja polako ustanem i nabadajući između kose i tela rasutih po podu nekako dođem do terase. Čim sam otvorio vrata, shvatio sam da, kako to često ume u životu da se desi, nije baš sve onako kako je u početku izgledalo. Kada sam u bujici njenih reči obojenih teškim bliskoistočnim akcentom razaznao fuckin’ noise… same shit every night… I’m gonna call LAPD… osmeh mi odmah nestao sa lica. Ja joj mahnem iz kurtoazije i da ne bude da sam ustajao tek tako, okrenem se, ovoga puta proverim da su vrata skroz zatvorena, i lagano se vratim nazad u svoje toplo gnezdo. Šta da vam kažem, svakakvi ljudi su živeli u toj zgradi.
Među ostalim stanovnicima načičkanim po mom bloku bila je i jedna ptica rugalica koja je par meseci po mom dolasku svila gnezdo u krošnji velikog drveta ispred moje sobe. Kada sam je prvi put čuo, nisam znao šta me je to snašlo pošto je, pored uobičajenog cvrkuta, ptica fenomenalno imitirala sve što čuje oko sebe. Zbog jačine njene pesme i raznovrsnosti zvukova koji su odzvanjali po stanu bio sam ubeđen da iza te kakofonije stoji čitav ptičiji orkestar, tako da celu noć nisam mogao da spavam, ili bar tih par sati dok se prokleta ptica konačno nije umorila i prestala da pravi toliku buku. Sledeće jutro sam ustao ubeđen da je njena neobična pesma sigurno predskazivala zemljotres, pa sam uz jutarnju kafu svima koje znam javio da se pripreme za naš prvi kalifornijski veliki.
Par dana kasnije, pošto sam zaboravio na taj kasnonoćni teror i morao da priznam da sam pogrešio, zauvek izgubivši sav kredibilitet jednog predskazivača zemljotresa i stručnjaka za ptičije ponašanje, kad – evo ti nje opet. Naravno, ne u pet popodne ili u neko pristojno jutarnje vreme već u svoje uobičajeno gluvo doba, negde oko dva posle ponoći.
Par minuta pošto se ptica oglasila i krenula redom po svom uobičajenom repertoaru, negde iz pravca moje neprijateljski nastrojene komšinica odjednom se začula veoma glasna klasična muzika. Čitao sam knjigu na sofi i zatečen prepoznatljivom baroknom medijom odmah sam primetio da je moja pernata komšinica na trenutak zastala, kao da osluškuje da li joj se to javlja nekakav udvarač sa obližnjeg drveta. Ali njena tišina nije dugo trajala. Čim je muzika prestala, par minuta kasnije, ptica nastavi svoj poj sa ekstra guštom.
Kako su prolazile nedelje, naučio sam da živim sa svojim glasnim komšijama. Jedno vreme sam tačno znao kada će se ptica javiti i njeno glasno prisustvo je toliko postalo deo mog dana da bi mi smetala ta neočekivana i neprijatna tišina ako se ne bi oglasila nekoliko večeri za redom. Celu noć bih se prevrtao po krevetu i spavao gore nego pod torturom do skora neizdržive ptičije buke.
S vremena na vreme ponovo bi se čula i klasična muzika iz onog istog stana preko puta dvorišta. Kao i ptica, koncert bi obično počeo u neko zlo doba. Proveo sam dosta vremena razmišljajući ko li bi mogao biti moj misteriozni komšija. Muzika koju je puštao bila je neobična i ništa iole slično ne bih očekivao da čujem od ljudi koje sam viđao u dvorištu. U prvom od tri stana na gornjem spratu te jednostavne Kremenko dvospratnice živeo je jedan stariji gospodin maslinaste puti koji je, valjda zbog tesne Adidas trenerke koju je stalno imao na sebi, izgledao kao penzionisani gimnastičar olimpijac. Lica ispijenog od duvana, vreme je uglavnom provodio na terasi sa šoljom kafe u ruci, trudeći se da povuče još jedan dim između dva napada kašlja. Pored njega je živela ona nekulturna Persijka kojoj se nije sviđao moj izbor muzike, ali ni ona ni gimnastičar mi nisu delovali kao neko ko bi uživao u klasičnoj muzici. Pogotovo ne u sitne sate. Znači, muzika je morala da dolazi iz trećeg stana. Zaključio sam da misterioznog stranca još nisam video – ni sam ne znam zašto ali sam bio ubeđen da se radi u muškarcu a ne ženi.
Jedne večeri, pošto sam rasterao društvo i legao da spavam, ponovo je počela klasična muzika. Nežni, široki potezi čela poneli su me između realnosti jave i paperjastog sna, i već posle par taktova prepoznao sam Bahov končerto koji mi se često vrzmao po glavi. Vreme je stalo. Svaki ton sam jasno čuo, ovoga puta činilo mi se čak i glasnije nego obično. Video sam violine i moćne orgulje, osetio pokret, energiju i strast koja se skrivala iza varljive jednostavnosti dela.
Tada nisam mogao znati da više nikada neću čuti komšijinu klasičnu muziku. Ubrzo posle toga i ptica je prestala da peva, kao da je otišla za svojim nevidljivim udvaračem.
Par dana kasnijeujutro sam kroz prozor video četiri tipa u belim košuljama kratkih rukava sa identičnim tankim crnim kravatama i RayBan naočarima iz osamdesetih kako kucaju na ta misteriozna vrata. U gradu koji postoji zbog filma, čovek brzo počne da razmišlja u stereotipima, tako da su jeftini likovi iz filmova B produkcije na trenutak morali da ustupe binu radnom čoveku koji se oblači i sprema za posao, tako da sam tek praveći jutarnji kapućino kroz prozor uhvatio nastavak situacije. Jedan od njih četvorice popeo se uza stepenice sa velikom plastičnom kesom u ruci i ušao u stan čija sam vrata tada prvi put video otvorena. Dok sam silazio niz stepenice za garažu, crno-bela ekipa snosila je tu istu plastičnu kesu u kojoj su se sada jasno ocrtavali obrisi ljuskog tela niz te iste stepenice sa druge strane dvorišta.
Bio sam malo sporiji tog jutra i nisam ni shvatio šta se dešava dok nisam seo u kola parkirana ispred zgrade i upalio motor. Četiri jahača apokalipse prešli su ulicu ispred mene i stavili svoj zauvek upokojeni plen u veliki crni Suburban koji nije imao nikakvih oznaka. Rešio sam da ih pratim i kada smo par blokova kasnije stigli do raskrsnice sa Veteran Avenijom, skrenuli su levo, dok je mene uhvatilo crveno svetlo. Video sam kako veliki crni kombi pola bloka dalje daje žmigavac i nestaje iza rampe Bolnice za veterane.
Dobrodošao u grad usamljenih ljudi, pomislih u sebi, ispijajući poslednji gutljaj skoro hladne kafe, i kako se na semaforu upali zeleno svetlo, nastavih put Holivuda.
Ptica rugalica
Prvih par meseci svog života u Los Anđelesu proveo sam na adresi 1515 Brockton Ave u West LA-ju, na raskrsnici sa Santa Monika Bulevarom, žilom kucavicom koja povezuje zapadni i istočni deo ove poluurbane mrlje od grada. Najbolja stvar u stanu, koji je i u svom najsretnijem izdanju izgledao kao velika kutija šibica od zida do zida prekrivena jeftinim tepihom, bila je odlična zvučna izolacija, baš kako je pisalo na tabli FOR RENT okačenoj na kapiju zgrade. Odvrtao sam muziku do duboko u noć i dok god su prozori bili dobro zatvoreni, niko se nikada nije bunio.
Jedne večeri vrata od terase slučajno su ostala odškrinuta, pa sam u neko doba, tripujući sa omanjim društvom na dobrom domaćem chronicu iz Hollywood Hillsa, krajičkom oka primetio komšinicu iz zgrade sa druge strane malog dvorišta kako se naginje preko ograde u mom pravcu. Izgledala mi je kao da igra u ritmu muzike koja je tutnjala u stanu dok je mahala prema meni i pozivala me da igram sa njom. Ja polako ustanem i nabadajući između kose i tela rasutih po podu nekako dođem do terase. Čim sam otvorio vrata, shvatio sam da, kako to često ume u životu da se desi, nije baš sve onako kako je u početku izgledalo. Kada sam u bujici njenih reči obojenih teškim bliskoistočnim akcentom razaznao fuckin’ noise… same shit every night… I’m gonna call LAPD… osmeh mi odmah nestao sa lica. Ja joj mahnem iz kurtoazije i da ne bude da sam ustajao tek tako, okrenem se, ovoga puta proverim da su vrata skroz zatvorena, i lagano se vratim nazad u svoje toplo gnezdo. Šta da vam kažem, svakakvi ljudi su živeli u toj zgradi.
Među ostalim stanovnicima načičkanim po mom bloku bila je i jedna ptica rugalica koja je par meseci po mom dolasku svila gnezdo u krošnji velikog drveta ispred moje sobe. Kada sam je prvi put čuo, nisam znao šta me je to snašlo pošto je, pored uobičajenog cvrkuta, ptica fenomenalno imitirala sve što čuje oko sebe. Zbog jačine njene pesme i raznovrsnosti zvukova koji su odzvanjali po stanu bio sam ubeđen da iza te kakofonije stoji čitav ptičiji orkestar, tako da celu noć nisam mogao da spavam, ili bar tih par sati dok se prokleta ptica konačno nije umorila i prestala da pravi toliku buku. Sledeće jutro sam ustao ubeđen da je njena neobična pesma sigurno predskazivala zemljotres, pa sam uz jutarnju kafu svima koje znam javio da se pripreme za naš prvi kalifornijski veliki.
Par dana kasnije, pošto sam zaboravio na taj kasnonoćni teror i morao da priznam da sam pogrešio, zauvek izgubivši sav kredibilitet jednog predskazivača zemljotresa i stručnjaka za ptičije ponašanje, kad – evo ti nje opet. Naravno, ne u pet popodne ili u neko pristojno jutarnje vreme već u svoje uobičajeno gluvo doba, negde oko dva posle ponoći.
Par minuta pošto se ptica oglasila i krenula redom po svom uobičajenom repertoaru, negde iz pravca moje neprijateljski nastrojene komšinica odjednom se začula veoma glasna klasična muzika. Čitao sam knjigu na sofi i zatečen prepoznatljivom baroknom medijom odmah sam primetio da je moja pernata komšinica na trenutak zastala, kao da osluškuje da li joj se to javlja nekakav udvarač sa obližnjeg drveta. Ali njena tišina nije dugo trajala. Čim je muzika prestala, par minuta kasnije, ptica nastavi svoj poj sa ekstra guštom.
Kako su prolazile nedelje, naučio sam da živim sa svojim glasnim komšijama. Jedno vreme sam tačno znao kada će se ptica javiti i njeno glasno prisustvo je toliko postalo deo mog dana da bi mi smetala ta neočekivana i neprijatna tišina ako se ne bi oglasila nekoliko večeri za redom. Celu noć bih se prevrtao po krevetu i spavao gore nego pod torturom do skora neizdržive ptičije buke.
S vremena na vreme ponovo bi se čula i klasična muzika iz onog istog stana preko puta dvorišta. Kao i ptica, koncert bi obično počeo u neko zlo doba. Proveo sam dosta vremena razmišljajući ko li bi mogao biti moj misteriozni komšija. Muzika koju je puštao bila je neobična i ništa iole slično ne bih očekivao da čujem od ljudi koje sam viđao u dvorištu. U prvom od tri stana na gornjem spratu te jednostavne Kremenko dvospratnice živeo je jedan stariji gospodin maslinaste puti koji je, valjda zbog tesne Adidas trenerke koju je stalno imao na sebi, izgledao kao penzionisani gimnastičar olimpijac. Lica ispijenog od duvana, vreme je uglavnom provodio na terasi sa šoljom kafe u ruci, trudeći se da povuče još jedan dim između dva napada kašlja. Pored njega je živela ona nekulturna Persijka kojoj se nije sviđao moj izbor muzike, ali ni ona ni gimnastičar mi nisu delovali kao neko ko bi uživao u klasičnoj muzici. Pogotovo ne u sitne sate. Znači, muzika je morala da dolazi iz trećeg stana. Zaključio sam da misterioznog stranca još nisam video – ni sam ne znam zašto ali sam bio ubeđen da se radi u muškarcu a ne ženi.
Jedne večeri, pošto sam rasterao društvo i legao da spavam, ponovo je počela klasična muzika. Nežni, široki potezi čela poneli su me između realnosti jave i paperjastog sna, i već posle par taktova prepoznao sam Bahov končerto koji mi se često vrzmao po glavi. Vreme je stalo. Svaki ton sam jasno čuo, ovoga puta činilo mi se čak i glasnije nego obično. Video sam violine i moćne orgulje, osetio pokret, energiju i strast koja se skrivala iza varljive jednostavnosti dela.
Tada nisam mogao znati da više nikada neću čuti komšijinu klasičnu muziku. Ubrzo posle toga i ptica je prestala da peva, kao da je otišla za svojim nevidljivim udvaračem.
Par dana kasnijeujutro sam kroz prozor video četiri tipa u belim košuljama kratkih rukava sa identičnim tankim crnim kravatama i RayBan naočarima iz osamdesetih kako kucaju na ta misteriozna vrata. U gradu koji postoji zbog filma, čovek brzo počne da razmišlja u stereotipima, tako da su jeftini likovi iz filmova B produkcije na trenutak morali da ustupe binu radnom čoveku koji se oblači i sprema za posao, tako da sam tek praveći jutarnji kapućino kroz prozor uhvatio nastavak situacije. Jedan od njih četvorice popeo se uza stepenice sa velikom plastičnom kesom u ruci i ušao u stan čija sam vrata tada prvi put video otvorena. Dok sam silazio niz stepenice za garažu, crno-bela ekipa snosila je tu istu plastičnu kesu u kojoj su se sada jasno ocrtavali obrisi ljuskog tela niz te iste stepenice sa druge strane dvorišta.
Bio sam malo sporiji tog jutra i nisam ni shvatio šta se dešava dok nisam seo u kola parkirana ispred zgrade i upalio motor. Četiri jahača apokalipse prešli su ulicu ispred mene i stavili svoj zauvek upokojeni plen u veliki crni Suburban koji nije imao nikakvih oznaka. Rešio sam da ih pratim i kada smo par blokova kasnije stigli do raskrsnice sa Veteran Avenijom, skrenuli su levo, dok je mene uhvatilo crveno svetlo. Video sam kako veliki crni kombi pola bloka dalje daje žmigavac i nestaje iza rampe Bolnice za veterane.
Dobrodošao u grad usamljenih ljudi, pomislih u sebi, ispijajući poslednji gutljaj skoro hladne kafe, i kako se na semaforu upali zeleno svetlo, nastavih put Holivuda.