Gledam sa svog prozora u beli dud, to drvo me fascinira i, između ostalog, zbog njega sam se ovde nastanila. Dud je izdašno drvo – čitavo proleće i leto svojim slatkim i zdravim plodovima prehrani na desetine ptičjih porodica. Sad je, međutim, dud bezlistan, vidim delić tihe ulice kroz koju retko ko prolazi na putu do parka. Vreme u Vroclavu gotovo je letnje, sunce sija da zaslepljuje, nebo je plavo, a vazduh čist. Danas sam za vreme šetnje sa psom videla dve svrake koje su proterivale sovu iz areala svog gnezda. Na razdaljini od jedva dva metra pogledale smo se u oči sova i ja.
Imam utisak da i životinje čekaju to što će se desiti.
Meni se već duže vreme čini da je svet preglomazan. Previše ga je, prebrz je, preglasan. Zbog toga ne osećam „traumu izolacije“ i ne patim zbog nesusretanja s ljudima. Nije mi žao što su zatvorili bioskope, svejedno mi je što su zaključali tržne centre. Brinem se samo kad pomislim na sve one koji su ostali bez posla. Kad sam saznala za preventivni karantin, osetila sam vrstu olakšanja i znam da mnogi ljudi osećaju isto, mada se toga stide. Moja introverzija, dugo gušena i mrcvarena diktatom hiperaktivnosti ekstrovertnih tipova, stresla je sada sa sebe prašinu i izašla iz ormara.
Gledam kroz prozor suseda pravnika, predanog radnika, još donedavno sam ga viđala izjutra kako s togom prebačenom preko ramena odlazi u sud. Sada je u vrećastoj trenerci i bori se sa granom u vrtu, verovatno se prihvatio generalke. Vidim dvoje mladih, izvode starog psa u šetnju, a on u poslednje vreme jedva hoda. Noge mu klecaju, a oni ga prate strpljivo, najsporijim korakom. Kamion gradske čistoće bučno odnosi smeće.
Ide život, i te kako, ali u potpuno drugačijem ritmu. Uzela sam da sređujem ormar i pročitane novine sam iznela napolje u kontejner za papir. Presadila sam cveće. Preuzela sam bicikl sa popravke. Uživam dok kuvam.
U sećanje mi uporno naviru slike iz detinjstva, kad je vremena bilo mnogo više, i kad simogao da ga „rasipaš“, satima zureći kroz prozor, posmatrajući mrave, ili ležeći ispod stola i zamišljajući da je to arka. Ili čitajući enciklopediju.
Zar se nismo, u stvari, vratili normalnom ritmu života? Zar nije pogrešno optuživati virus za remećenje norme, zar naprotiv – nije li baš ondašnji, predvirusni hektični svet bio nenormalan?
Virus nas je podsetio na ono što smo smo tako ostrašćeno poricali – da smo krhka bića, sačinjena od najdelikatnijeg gradiva. Da umiremo, da smo smrtni. Da nas naš „humanizam“ i naša posebnost ne odvajaju od sveta, nego da je svet vrsta velike mreže koja nas sve drži, u kojoj smo povezani s drugim bićima nevidljivim nitima uzajamne zavisnosti i uticaja. Da svi jedni od drugih zavisimo, i da bez obzira na daljinu zemlje iz koje dolazimo, na jezik kojim govorimo i boju kože koju imamo – svi podjednako podležemo bolestima, isto se bojimo i isto umiremo. I bez obzira na slabost i bespomoćnost koju osećamo u ovoj opasnosti, virus nam je doneo svest o tome da su oko nas još slabiji ljudi i da im treba pomoći. Opomenuo nas je na starost naših roditelja, na to koliko im sada mnogo znači naša briga. Pokazao nam je da naša grozničava mobilnost ugrožava svet. I evocirao je pitanje koje smo sami sebi retko smeli da postavimo: Šta mi to, u stvari, tražimo?
Strah od bolesti vratio nas je sa zamršenog puta, i nuždom prilika nas podsetio da postoje gnezda iz kojih smo potekli i u kojima se osećamo bezbedno. I da smo ne znam kako veliki putnici, u situaciji kao što je ova uvek ćemo gravitirati ka nekakvom domu.
Na taj način otkrile su nam se tužne istine – u vreme opasnosti ponovo počinjemo da mislimo u zatvorenim i isključujućim kategorijama naroda i granica. U ovako teškom trenutku pokazalo se koliko je u praksi slaba ideja evropske zajednice. Ovo je utakmica u kojoj je Unija prebacila vruć krompir nacionalnim državama. Zatvaranje državnih granica smatram za najveći poraz ovog zlodoba – vratili su se stari egoizmi i kategorizacija na „naši“ i „njihovi“, upravo ono što smo poslednjih godina suzbijali nadajući se da nam to više nikad neće formatirati pamet. Strah od virusa automatski je aktivirao najprostije atavističko uverenje da su krivi nekakvi stranci, i da su uvek oni ti koji odnekud donose opasnost. U Evropi je virus „odnekud“, nije naš, tuđ je. Tako su u Poljskoj postali osumnjičeni svi povratnici iz inostranstva.
Talas zatarabljenih granica, monstruozne kolone na graničnim prelazima za mnoge mlade ljude bio je šok. Virus svedoči: granice su žive i dobro se drže. Bojim se, takođe, da će nambrzo osvežiti sećanje na još jednu staru istinu – koliko je mnogo nejednakosti među nama. Jedni od nas odleteće privatnim avionima u kuću na ostrvu, ili u šumsku osamu, a drugi će ostati u gradovima da opslužuju vodovod i elektrane. Treći će rizikovati zdravlje radeći u prodavnicama i bolnicama. Dok će jedni na epidemiji da profitiraju, drugi će izgubiti sve što su u životu stekli. Kriza koja se sprema zasigurno će da podrije principe za koje smo mislili da su stabilni; mnoge države neće se s njom izboriti, i suočavanje s njihovim dekompozicijama probudiće nova ustrojstva, što je čest epilog ovakvih preloma. Sedimo kod kuće, čitamo knjige i gledamo serije, a u stvari traju pripreme velike bitke za novu stvarnost koju čak ne umemo ni da zamislimo, i polako shvatamo da ništa više neće biti isto kao što je bilo. Situacija prinudnog karantina u kojima su porodice kod kuće kao u kasarni mogu da nas otrezne od nečega što uopšte ne želimo sebi da priznamo: da nas porodica tišti, da su bračne veze odavno već izvehunjale. Naša deca će izaći iz karantina zavisna od interneta, a mnogi od nas neće osvestiti besmislenost i besplodnost stanja u koje se mehanički i po inerciji zakopao. A šta ako dođe do porasta broja ubistava, samoubistava i psihičkih bolesti?
Na naše se oči kao dim razvejava civilizacijska paradigma koja nas je poslednjih dvesta godina oblikovala: da smo mi gospodari stvaranja, da možemo sve i da nama svet pripada. Predstoje nam nova vremena.
(Tekst je autorka udostupila na svojoj fejsbuk stranici 1.4.2020, potaknuta diskusijom na internetu povodom njenog feljtona u listu Algemajne cajtung, zbog kontroverzi izazvanih citiranjem fragmenata istrgnutih iz konteksta.)
Prozor
Gledam sa svog prozora u beli dud, to drvo me fascinira i, između ostalog, zbog njega sam se ovde nastanila. Dud je izdašno drvo – čitavo proleće i leto svojim slatkim i zdravim plodovima prehrani na desetine ptičjih porodica. Sad je, međutim, dud bezlistan, vidim delić tihe ulice kroz koju retko ko prolazi na putu do parka. Vreme u Vroclavu gotovo je letnje, sunce sija da zaslepljuje, nebo je plavo, a vazduh čist. Danas sam za vreme šetnje sa psom videla dve svrake koje su proterivale sovu iz areala svog gnezda. Na razdaljini od jedva dva metra pogledale smo se u oči sova i ja.
Imam utisak da i životinje čekaju to što će se desiti.
Meni se već duže vreme čini da je svet preglomazan. Previše ga je, prebrz je, preglasan. Zbog toga ne osećam „traumu izolacije“ i ne patim zbog nesusretanja s ljudima. Nije mi žao što su zatvorili bioskope, svejedno mi je što su zaključali tržne centre. Brinem se samo kad pomislim na sve one koji su ostali bez posla. Kad sam saznala za preventivni karantin, osetila sam vrstu olakšanja i znam da mnogi ljudi osećaju isto, mada se toga stide. Moja introverzija, dugo gušena i mrcvarena diktatom hiperaktivnosti ekstrovertnih tipova, stresla je sada sa sebe prašinu i izašla iz ormara.
Gledam kroz prozor suseda pravnika, predanog radnika, još donedavno sam ga viđala izjutra kako s togom prebačenom preko ramena odlazi u sud. Sada je u vrećastoj trenerci i bori se sa granom u vrtu, verovatno se prihvatio generalke. Vidim dvoje mladih, izvode starog psa u šetnju, a on u poslednje vreme jedva hoda. Noge mu klecaju, a oni ga prate strpljivo, najsporijim korakom. Kamion gradske čistoće bučno odnosi smeće.
Ide život, i te kako, ali u potpuno drugačijem ritmu. Uzela sam da sređujem ormar i pročitane novine sam iznela napolje u kontejner za papir. Presadila sam cveće. Preuzela sam bicikl sa popravke. Uživam dok kuvam.
U sećanje mi uporno naviru slike iz detinjstva, kad je vremena bilo mnogo više, i kad si mogao da ga „rasipaš“, satima zureći kroz prozor, posmatrajući mrave, ili ležeći ispod stola i zamišljajući da je to arka. Ili čitajući enciklopediju.
Zar se nismo, u stvari, vratili normalnom ritmu života? Zar nije pogrešno optuživati virus za remećenje norme, zar naprotiv – nije li baš ondašnji, predvirusni hektični svet bio nenormalan?
Virus nas je podsetio na ono što smo smo tako ostrašćeno poricali – da smo krhka bića, sačinjena od najdelikatnijeg gradiva. Da umiremo, da smo smrtni. Da nas naš „humanizam“ i naša posebnost ne odvajaju od sveta, nego da je svet vrsta velike mreže koja nas sve drži, u kojoj smo povezani s drugim bićima nevidljivim nitima uzajamne zavisnosti i uticaja. Da svi jedni od drugih zavisimo, i da bez obzira na daljinu zemlje iz koje dolazimo, na jezik kojim govorimo i boju kože koju imamo – svi podjednako podležemo bolestima, isto se bojimo i isto umiremo. I bez obzira na slabost i bespomoćnost koju osećamo u ovoj opasnosti, virus nam je doneo svest o tome da su oko nas još slabiji ljudi i da im treba pomoći. Opomenuo nas je na starost naših roditelja, na to koliko im sada mnogo znači naša briga. Pokazao nam je da naša grozničava mobilnost ugrožava svet. I evocirao je pitanje koje smo sami sebi retko smeli da postavimo: Šta mi to, u stvari, tražimo?
Strah od bolesti vratio nas je sa zamršenog puta, i nuždom prilika nas podsetio da postoje gnezda iz kojih smo potekli i u kojima se osećamo bezbedno. I da smo ne znam kako veliki putnici, u situaciji kao što je ova uvek ćemo gravitirati ka nekakvom domu.
Na taj način otkrile su nam se tužne istine – u vreme opasnosti ponovo počinjemo da mislimo u zatvorenim i isključujućim kategorijama naroda i granica. U ovako teškom trenutku pokazalo se koliko je u praksi slaba ideja evropske zajednice. Ovo je utakmica u kojoj je Unija prebacila vruć krompir nacionalnim državama. Zatvaranje državnih granica smatram za najveći poraz ovog zlodoba – vratili su se stari egoizmi i kategorizacija na „naši“ i „njihovi“, upravo ono što smo poslednjih godina suzbijali nadajući se da nam to više nikad neće formatirati pamet. Strah od virusa automatski je aktivirao najprostije atavističko uverenje da su krivi nekakvi stranci, i da su uvek oni ti koji odnekud donose opasnost. U Evropi je virus „odnekud“, nije naš, tuđ je. Tako su u Poljskoj postali osumnjičeni svi povratnici iz inostranstva.
Talas zatarabljenih granica, monstruozne kolone na graničnim prelazima za mnoge mlade ljude bio je šok. Virus svedoči: granice su žive i dobro se drže. Bojim se, takođe, da će nam brzo osvežiti sećanje na još jednu staru istinu – koliko je mnogo nejednakosti među nama. Jedni od nas odleteće privatnim avionima u kuću na ostrvu, ili u šumsku osamu, a drugi će ostati u gradovima da opslužuju vodovod i elektrane. Treći će rizikovati zdravlje radeći u prodavnicama i bolnicama. Dok će jedni na epidemiji da profitiraju, drugi će izgubiti sve što su u životu stekli. Kriza koja se sprema zasigurno će da podrije principe za koje smo mislili da su stabilni; mnoge države neće se s njom izboriti, i suočavanje s njihovim dekompozicijama probudiće nova ustrojstva, što je čest epilog ovakvih preloma. Sedimo kod kuće, čitamo knjige i gledamo serije, a u stvari traju pripreme velike bitke za novu stvarnost koju čak ne umemo ni da zamislimo, i polako shvatamo da ništa više neće biti isto kao što je bilo. Situacija prinudnog karantina u kojima su porodice kod kuće kao u kasarni mogu da nas otrezne od nečega što uopšte ne želimo sebi da priznamo: da nas porodica tišti, da su bračne veze odavno već izvehunjale. Naša deca će izaći iz karantina zavisna od interneta, a mnogi od nas neće osvestiti besmislenost i besplodnost stanja u koje se mehanički i po inerciji zakopao. A šta ako dođe do porasta broja ubistava, samoubistava i psihičkih bolesti?
Na naše se oči kao dim razvejava civilizacijska paradigma koja nas je poslednjih dvesta godina oblikovala: da smo mi gospodari stvaranja, da možemo sve i da nama svet pripada. Predstoje nam nova vremena.
(Tekst je autorka udostupila na svojoj fejsbuk stranici 1.4.2020, potaknuta diskusijom na internetu povodom njenog feljtona u listu Algemajne cajtung, zbog kontroverzi izazvanih citiranjem fragmenata istrgnutih iz konteksta.)
S poljskog: Milica Markić