Za nas u kući, a verujem i za mnoge druge – ovo su najteži dani od ratova naovamo. Pritisak tuge i nemoći nas ne napušta. Svi govore samo o tome. Svi se nadaju da je u pitanju nepredvidljivi psihopatološki uzrok i da stoga oko takvih slučajeva ništa nismo mogli učiniti. Istovremeno osećamo da govorimo to sebi zato da se ne bismo zagledali u puno značenje tog događaja kojim je pređena granica i koji je označio kraj jedne i početak neke druge, strašnije epohe, prvo u našim dušama, a onda i u našem društvu.
Dan posle, pod užasnim unutrašnjim pritiskom koji ne popušta ni sad, napisala sam privatnu, roditeljski intoniranu objavu na ovoj mreži, iz potrebe da artikulišem u tom očajanju makar delić svog iskustva koje dovodim u vezu sa ovim užasom koji nam je pomerio živote. Taj roditeljski tekst je, za mene potpuno neočekivano – podeljen hiljadama puta i prenet na različitim mestima. Stoga sada moram dopuniti obrazloženjem.
Dragi, dobri moji, ja nisam stručno lice nikakve vrste. Ja sam majka, roditelj, koja u saradnji sa ocem svoje dece pokušava kako najbolje zna i ume da pomogne svojoj deci da odrastu u vremenu i okolnostima koje ne razumemo. Moj muž naše roditeljstvo opisuje rečenicom: “Znamo da vozimo samo fiću a sedimo u kokpitu prokletog aviona.”
Dakle mi smo samo ljudi koji pokušavaju i u tim su pokušajima osvestili svoje neznanje, svoje manjkavosti i neadekvatnosti, ali i kompleksnost društvenog trenutka u kom odrastaju naša deca – a kom mi nismo dorasli. Jer je jednostavno takav, revolucionarni trenutak, drugačiji od svega pre. Nije takav samo ovde – takav je za roditelje svuda i sve podele na istok i zapad u tom smislu više nemaju značenje – ukoliko niste baš pripadnik plemenske zajednice u Amazoniji.
Stoga ću – kao i dosad – svakoga ko me pozove da o ovoj temi javno govorim u medijima – morati odbiti. Biću ljubazna i predložiti tri stručnjaka, psihologa sa akademskim i terapeutskim kompetencijama kad su u pitanju deca i mladi. Moramo povratiti običaj odgovornosti da o određenim temama javno mogu govoriti određeni ljudi, koji su svoj vek na tome ostavili i koje i ja zovem i pitam šta mi je činiti – kad ne znam šta mi je činiti.
Moramo objašnjavati sebi i drugima, što staloženije, sa što manje ekstremizma u gledištima – šta je ovo što živimo. Moramo čitati, moramo pitati pametnije i obrazovanije, moramo ćutati dok oni govore, moramo im ponuditi našu perspektivu smireno i bez nametanja i pokušati nešto od onoga što kažu takvi ljudi – da primenimo.
U emisije treba zvati takve ljude, a ne nas kojima je preostala danas samo briga i strah za decu koju ćemo ispratiti u školu i na ulicu, i kojima je stoga podjednako potrebna reč takvih ljudi. Nas kojima je preostalo samo razdiruće saosećanje za roditelje koji su u zemlju spustili smisao svog života i svetlost svojih očiju – jer taj roditelj je mogao biti bilo ko od nas.
Citiraću jednu stručnu, a meni dragu osobu – pridržimo danas patnju jedni drugima.
Pridržimo patnju jedni drugima
Za nas u kući, a verujem i za mnoge druge – ovo su najteži dani od ratova naovamo. Pritisak tuge i nemoći nas ne napušta. Svi govore samo o tome. Svi se nadaju da je u pitanju nepredvidljivi psihopatološki uzrok i da stoga oko takvih slučajeva ništa nismo mogli učiniti. Istovremeno osećamo da govorimo to sebi zato da se ne bismo zagledali u puno značenje tog događaja kojim je pređena granica i koji je označio kraj jedne i početak neke druge, strašnije epohe, prvo u našim dušama, a onda i u našem društvu.
Dan posle, pod užasnim unutrašnjim pritiskom koji ne popušta ni sad, napisala sam privatnu, roditeljski intoniranu objavu na ovoj mreži, iz potrebe da artikulišem u tom očajanju makar delić svog iskustva koje dovodim u vezu sa ovim užasom koji nam je pomerio živote. Taj roditeljski tekst je, za mene potpuno neočekivano – podeljen hiljadama puta i prenet na različitim mestima. Stoga sada moram dopuniti obrazloženjem.
Dragi, dobri moji, ja nisam stručno lice nikakve vrste. Ja sam majka, roditelj, koja u saradnji sa ocem svoje dece pokušava kako najbolje zna i ume da pomogne svojoj deci da odrastu u vremenu i okolnostima koje ne razumemo. Moj muž naše roditeljstvo opisuje rečenicom: “Znamo da vozimo samo fiću a sedimo u kokpitu prokletog aviona.”
Dakle mi smo samo ljudi koji pokušavaju i u tim su pokušajima osvestili svoje neznanje, svoje manjkavosti i neadekvatnosti, ali i kompleksnost društvenog trenutka u kom odrastaju naša deca – a kom mi nismo dorasli. Jer je jednostavno takav, revolucionarni trenutak, drugačiji od svega pre. Nije takav samo ovde – takav je za roditelje svuda i sve podele na istok i zapad u tom smislu više nemaju značenje – ukoliko niste baš pripadnik plemenske zajednice u Amazoniji.
Stoga ću – kao i dosad – svakoga ko me pozove da o ovoj temi javno govorim u medijima – morati odbiti. Biću ljubazna i predložiti tri stručnjaka, psihologa sa akademskim i terapeutskim kompetencijama kad su u pitanju deca i mladi. Moramo povratiti običaj odgovornosti da o određenim temama javno mogu govoriti određeni ljudi, koji su svoj vek na tome ostavili i koje i ja zovem i pitam šta mi je činiti – kad ne znam šta mi je činiti.
Moramo objašnjavati sebi i drugima, što staloženije, sa što manje ekstremizma u gledištima – šta je ovo što živimo. Moramo čitati, moramo pitati pametnije i obrazovanije, moramo ćutati dok oni govore, moramo im ponuditi našu perspektivu smireno i bez nametanja i pokušati nešto od onoga što kažu takvi ljudi – da primenimo.
U emisije treba zvati takve ljude, a ne nas kojima je preostala danas samo briga i strah za decu koju ćemo ispratiti u školu i na ulicu, i kojima je stoga podjednako potrebna reč takvih ljudi. Nas kojima je preostalo samo razdiruće saosećanje za roditelje koji su u zemlju spustili smisao svog života i svetlost svojih očiju – jer taj roditelj je mogao biti bilo ko od nas.
Citiraću jednu stručnu, a meni dragu osobu – pridržimo danas patnju jedni drugima.
Pridržimo patnju jedni drugima.