Povod za ovo razmišljanje „u procesu“ je jedno moje antiuputstvo (br.89), od pre petnaesetak godina, inspirisano posetom Rijeci, Guvernerovoj palači i tamošnjim pričama o kratkotrajnoj Kvarnerskoj Republici (1919-21) i njenom vođi Gabrijelu Danunciju, piscu, avanturisti i diktatoru nekih od likova Hugo Prata. Podstaknut, pročitao sam roman „Danuncijada“ Viktora Cara Emina, u kome koristi pojam „kronisterija“ da označi, vrlo uspešno pisca sa hiperaktivnim političkim ekstremizmom. Odmah sam (kao i većinu antiuputstava) nešto zapisao, pijuckajući kafu na velikoj terasi Guvermerove palače, odakle je nekad Danuncio držao svoje gromoglasne govore. Da bi kasnije taj zapis prerastao u esej o odnosu pisca (umetnika) prema vlasti. Pri tom, pored kategorije Hronisterika, nametnule su se još dve – Tribun i Klovn. U podudaranjima kao i raznolikosti (podtipovi) sa stvaralačkim i ljudskim sudbinama konkretnih autora, figura Hronisterika se nadograđivala i dopunjavala, Tribun je najkomotnije „legao“, dok su se u ohrabrujućim prijemima kategorizacije neprestano provlačili upitnosti da objasnim pisca Klovna. Glavna nesaglasnost je bila što oznaka „Klovn“ ima urezano usko tumačenje koje ga stavlja često u cirkuski kontekst „smešnog čoveka“, iako je njegovo značenje u mojoj podeli na tri glavne kategorije pisca, puno kompleksnije. Pokušavao sam da pojasnim pisca (umetnika) Klovna preko palete sposobnosti koje su mnogo dublje od onih koje se podrazumevaju (često nepravedno!) pod cirkuskom osobenošću zabavljača. Figura Klovna ne bi smela da se jednostavno, još manje jednostrano tumači. Njegovi stavovi i ponašanje prema socijalnim i političkim izazovima savremenosti nisu onako oštri i radikalni kao kod Hronisterika (sa čijim od nekih njegovih osobenosti, u zavisnosti od istorijsko-političkih okolnosti se mogu odlikovati i pojedini klovnovi), niti proročki kao kod Tribuna, ali kod većine pisaca klovnova prepoznaje se osećaj pravde, humana nit kao dokaz njihove ljudske (nesavršene) prirode. Ipak, i pored mojih nastojanja i argumenata, postepeno sam shvatio da u imenovanju „Klovn“ postoje slabosti koje ne mogu da opravdam, pa sam zato rešio da ga zamenim prihvatljivijom i odgovarajućom figurom – Nomad.
Inače, dok sam pisao esej „Tribun, Hronisterik, Nomad“ kao da sam se vratio u vreme dok sam radio na novelama „Ona voli Čehova“ i „Zvirkalo“. Okupira me dugotrajno (što nije slučaj s kratkim prozama, pa i sa esejima); trebalo mi je vremena da ga razvijem, da ga doterujem i sad, kad još uvek nije završen, želeo bih: „T.H.N.“ kao uvodna ključna proza u knizi da potvrdi moju sklonost ka oslobođenoj, oglednoj, ali i nemirnoj, nespokojnoj misli, koju osećam kao važnog saveznika u mom pisanju. Ali, s druge strane, ta ubrzana misao je i moj suprostavljenik – lomi zamišljenu kompoziciju na odlomke, fragmente koji narastaju i žure da zažive sami za sebe, kao samostalne završene skice nezavršene celine. Tako i u ovoj knjizi, početni esej „T.H.N.“, i sam otvoren, inicirao je da ga spojim sa nizom srednih eseja, neki od njih pisani paralelno sa „T.H.N.“ (na primer, „Tribun Tolstoj“), a neki mnogo ranije (kao „Nomad Aco Šopov“). Od nekih, pak, zamišljenih ogleda, kao onom o Hajnrihu Hajneu, jednim osobitim hronisteričnim autorom, ostadoše par razbacanih rečenica, da bi bio zamenjen kraćim tekstom o Sviftu. Nisam napisao ni planirani deo o tribunu Andriću, hronisteriku Kišu i nomadu Crnjanskom (mada sam učestvovao u zbirnim knjigama posvećenim neospornoj književnoj vrednosti njihovih dela).
Pa ipak, iako se knjiga na neki način razvijala neplanski, pokušavao sam da održim elan početne, suštinske zamisli i kompozicije. Zato dajem prednost eseju pred naučnom studijom, jer se u njemu misao kreće slobodno, pa zaskita, umnožava se, i otuda, želeo bih, da zaliči na prozu. Tribun, Hronisterik, Nomad su moćne figure koje su omogućile, energizovale to kretanje.
Pre(imenovanje)
Povod za ovo razmišljanje „u procesu“ je jedno moje antiuputstvo (br.89), od pre petnaesetak godina, inspirisano posetom Rijeci, Guvernerovoj palači i tamošnjim pričama o kratkotrajnoj Kvarnerskoj Republici (1919-21) i njenom vođi Gabrijelu Danunciju, piscu, avanturisti i diktatoru nekih od likova Hugo Prata. Podstaknut, pročitao sam roman „Danuncijada“ Viktora Cara Emina, u kome koristi pojam „kronisterija“ da označi, vrlo uspešno pisca sa hiperaktivnim političkim ekstremizmom. Odmah sam (kao i većinu antiuputstava) nešto zapisao, pijuckajući kafu na velikoj terasi Guvermerove palače, odakle je nekad Danuncio držao svoje gromoglasne govore. Da bi kasnije taj zapis prerastao u esej o odnosu pisca (umetnika) prema vlasti. Pri tom, pored kategorije Hronisterika, nametnule su se još dve – Tribun i Klovn. U podudaranjima kao i raznolikosti (podtipovi) sa stvaralačkim i ljudskim sudbinama konkretnih autora, figura Hronisterika se nadograđivala i dopunjavala, Tribun je najkomotnije „legao“, dok su se u ohrabrujućim prijemima kategorizacije neprestano provlačili upitnosti da objasnim pisca Klovna. Glavna nesaglasnost je bila što oznaka „Klovn“ ima urezano usko tumačenje koje ga stavlja često u cirkuski kontekst „smešnog čoveka“, iako je njegovo značenje u mojoj podeli na tri glavne kategorije pisca, puno kompleksnije. Pokušavao sam da pojasnim pisca (umetnika) Klovna preko palete sposobnosti koje su mnogo dublje od onih koje se podrazumevaju (često nepravedno!) pod cirkuskom osobenošću zabavljača. Figura Klovna ne bi smela da se jednostavno, još manje jednostrano tumači. Njegovi stavovi i ponašanje prema socijalnim i političkim izazovima savremenosti nisu onako oštri i radikalni kao kod Hronisterika (sa čijim od nekih njegovih osobenosti, u zavisnosti od istorijsko-političkih okolnosti se mogu odlikovati i pojedini klovnovi), niti proročki kao kod Tribuna, ali kod većine pisaca klovnova prepoznaje se osećaj pravde, humana nit kao dokaz njihove ljudske (nesavršene) prirode. Ipak, i pored mojih nastojanja i argumenata, postepeno sam shvatio da u imenovanju „Klovn“ postoje slabosti koje ne mogu da opravdam, pa sam zato rešio da ga zamenim prihvatljivijom i odgovarajućom figurom – Nomad.
Inače, dok sam pisao esej „Tribun, Hronisterik, Nomad“ kao da sam se vratio u vreme dok sam radio na novelama „Ona voli Čehova“ i „Zvirkalo“. Okupira me dugotrajno (što nije slučaj s kratkim prozama, pa i sa esejima); trebalo mi je vremena da ga razvijem, da ga doterujem i sad, kad još uvek nije završen, želeo bih: „T.H.N.“ kao uvodna ključna proza u knizi da potvrdi moju sklonost ka oslobođenoj, oglednoj, ali i nemirnoj, nespokojnoj misli, koju osećam kao važnog saveznika u mom pisanju. Ali, s druge strane, ta ubrzana misao je i moj suprostavljenik – lomi zamišljenu kompoziciju na odlomke, fragmente koji narastaju i žure da zažive sami za sebe, kao samostalne završene skice nezavršene celine. Tako i u ovoj knjizi, početni esej „T.H.N.“, i sam otvoren, inicirao je da ga spojim sa nizom srednih eseja, neki od njih pisani paralelno sa „T.H.N.“ (na primer, „Tribun Tolstoj“), a neki mnogo ranije (kao „Nomad Aco Šopov“). Od nekih, pak, zamišljenih ogleda, kao onom o Hajnrihu Hajneu, jednim osobitim hronisteričnim autorom, ostadoše par razbacanih rečenica, da bi bio zamenjen kraćim tekstom o Sviftu. Nisam napisao ni planirani deo o tribunu Andriću, hronisteriku Kišu i nomadu Crnjanskom (mada sam učestvovao u zbirnim knjigama posvećenim neospornoj književnoj vrednosti njihovih dela).
Pa ipak, iako se knjiga na neki način razvijala neplanski, pokušavao sam da održim elan početne, suštinske zamisli i kompozicije. Zato dajem prednost eseju pred naučnom studijom, jer se u njemu misao kreće slobodno, pa zaskita, umnožava se, i otuda, želeo bih, da zaliči na prozu. Tribun, Hronisterik, Nomad su moćne figure koje su omogućile, energizovale to kretanje.