Matori senilni skriboman ima mali problem, pita se? Uopšte ne zna kako da se izbori sa vremenom, kako da se orijentiše u tekstu, tj. na životnom putu. Ali ko se još izborio sa vremenom!? Malo ono mari za naše časovnike. Postajanje, pretvaranje, nestajanje! A trajanje, šta je? U procepu sam. Protiče sporo, oteže se, pa onda stravično ubrza ili pravi skokove, preskače čitava desetleća. Kao da vreme može da preskače samo sebe? Šta je bilo pre, šta posle? Ipak, uporedno proticanje ili događanje je najprihvatljivije, ta koncepcija je najbliža pameti, iako, naravno, to nije istina vremena, pošto je vreme nepojmljivo. Sve se stalno pomera, čas u levo, čas u desno, čas gore, čas dole, izmešta se, tj. kreće se istovremeno u svim pravcima. Ali vreme nije prostor. Ili ipak jeste? Dakle, umesto kruga uvek imamo spiralu, a spirala je neka vrsta haosa. To su te strune ili špageti o kojima se toliko priča ovih dana. Iako mat sen skriboman zdravorazumski zadrto misli da je vreme nepovratno, srebrenički masakr, koji je neka vrsta crne rupe, zapravo će se tek dogoditi 1961. godine, devetka će se preokrenuti u šesticu, dakle, 34 godine ranije ili kasnije, ali niko o tome neće ništa znati, skrivaće se se to samo od sebe. Igra brojeva? Jedina stvarnost? Ipak, reći da je srebrenički masakr crna rupa, politički je nekorektno, pošto se tačno zna šta se tamo dogodilo, račun postoji i uvek će postojati, čak i kada sve nestane, ako nestane. Igraš se sa onim sa čim se nije igrati. Šezdeset prva godina i devedeset peta se preklapaju, uporedo traju, jedna pored druge, nema razlike, ili su razlike sasvim male, gotovo neprimetne. U dve hiljade petnaestoj smo godini ali stalno kao da nešto čujemo sa one druge strane okasnelog vremena, neku buku koja nas uznemirava, škrgut zuba, nešto vrlo neprijatno. Zapravo, vreme jezgužvano. Besmisleno je negirati da imam istovremeno i petnaest i sedamdeset godina. Postoji taj ponor sećanja. Kako se ne sećam svog rođenja, tako se ne sećam ni svoje smrti, tj. sećam ih se kao nečeg što se nikad nije ni dogodilo. Kažu ti: Rodio si se tamo, tad i tad, da im verujem na reč? Jedan te isti trenutak, samo što preti opasnost da se sve zgužva i da se pretvori u košmar. Isto mesto zauzimaju najmanje dve različite stvari, tj. dva slična događaja. To je ta večita dijahronija u životu, odvijanje sadržaja jednog preko drugog. Krečenje, prekrivanje zločina?! S pisanjem je isto. Orijentacija na životnom putu, orijentacija u štofu? Veselje! U štofu sam, u tekstu sam, a možda i u texet-u, živ sam i lutam! U kom pravcu idem, sam bog zna! Da li sam ovde, tj. tamo, već bio? Da li sam zaista bio u istočnoj Bosni? Eto! Kada sam pobegao u Bosnu, 1991. imao sam petnaest godinas, kada se posle četiri godine dogodio srebrenički masakr, imao sam skoro dvadeset, ali tada sam, 1995. imao zapravo pedeset godina, što znači da sam u vreme kada sam pobegao u Bosnu, zaprav, imao 46 godinas. A broj 46 označava godinu moga rođenja u dvadesetom veku. Kao da vidim četrdeset šestogodišnjeg dečaka, tek rođenog, kako beži šumskim puteljkom i vrišti. Petnaest godina sam imao 1961. Sada kada ovo pišem imam sedamdeset, 2015. je godina. Dečak-starec! U mladosti sam bio vižljast ali malo poguren sa sedim pramenom kose koji je povremeno nestajao pa se posle opet pojavljivao. Da li je taj sedi pramen govorio o stanju mojih moždanih vijuga? Pretnja brojeva se pretvorila u rat brojeva. Rat je ostao samo pretnja, nešto moguće.
Opet je Leto, opojno leto. Opasno opojno? Vatra se diže iz vode. Duše, mnogo duša hlapi u rajskom krajoliku istočne Bosne. Ali stabla miruju u akvarijumu vremena. Iako imam sedamdeset godina, osećam se kao da mi je sto. Ali kako to možeš znati? Sit sam ljudi, ali i sebe, iako više nisam ljudsko biće, željan sam još samo sunca, vode i svetlosti. Večnost! Sitnica? Ipak, postoji nešto što bitno kvari ugođaj iako je sve na okupu: petnaest, dvadeset, trideset, sedamdeset, sto. Nikada nećeš imati toliko godina. Samo neko ko će živeti sto godina, pouzdano može da zna i u pedesetoj, kako je to imati sto godina. Kada imaš petnaest, kao što ih još uvek i imaš, radostan si i bezbrižan, jer u tvojoj podsvesti postoji znanje da je još mnogo, mnogo godina pred tobom. Ali kad imaš sedamdeset, u tvojoj podsvesti je samo strepnja, ali i radost koja samo na tren proviri, još uvek si mlad. Nažalost, svi moji neprijatelji su živi. Da li baš svi? U stvari, nema neprijatelja, postoji samo ne-prijatelj, jedan, ili bolje reći, pre-prijatelj. Kako je to moguće? Zmija sa imenom i prezimenom! Ma ko to bio? Meta-teta! A? Baba Pitonka, proročica! Ipak, treba paziti da za neprijatelja ne steknemo onog čiku odgore čije ime ne znamo i sa kojim se ne može nikako izaći na kraj. Ali šta to znači, kada je neprijatelj, u stvari, pre-prijatelj? Prijatelji su pak davno poumirali, kao da ih nije ni bilo. Izgleda da samo prijatelji umiru. Duše prijatelja lebde u zraku, na zlatnim proplancima istočne Bosne, nad vodama drinskim osveštanim. Sam sam, nigde nikog. Čudo je da sam i ovoliko izdržao. Ponekom mlađem poznaniku uvek govorim, prosipam mudrost dok uveče sedimo u bašti nekog restorana: Pazite da ne steknete ne-prijatelja suviše rano, meni se upravo to desilo. Kada sam imao dvadesetak godina, uleteo sam vrlo nepromišljeno u neke konflikte koji i dan-danas traju: prijatelj se pretvorio u ne-prijatelja, postaoje pre-prijatelj. To je neminovnost, jednostavno, zlo je jače, kada vam kažem, a to nam govori i Lao Cu. Šta je zlo? Pa, sve što nije u ličnom interesu, tj. tuđi interes, tuđi interes je zlo. Dakle, i lični interes je zlo, jer lični interes je, u stvari, tuđi interes. Ja sam sam svoj neprijatelj. Večita potreba da se javno ponižavam, da se predstavim kao intelektualna šeprtlja ili čak kao moralna nakaza. Koje uzbuđenje!? Kakva je moja uloga u tzv. sveopštoj istoriji beščašća? Sasvim beznačajna ali utoliko je moja sramota veća. Odgovornost za nečinjenje, za nesuprotstavljanje zlu je mnogo veća, nego za činjenje. Zašto? Zato što je nečinjenje stvar odluke, a činjenje je moranje, teranje. Zapravo, pravi krivci, tj. zločinci su oni koji se nisu suprotstavili zlu. Stara neprijatna istina. Znam da se ovo nekima neće svideti, ali ugodno je biti zločinac-nečinilac, biti moralni ološ, ima u tome najprljavijeg suštinskog užitka, dionizijskog taloga, što bi se reklo. Grižnja savjesti će nas ubiti, jednostavno, poludećemo od toga. A i ludilo je najveća nagrada, najdublje iskustvo za koje ne smemo biti prikraćeni. Ipak, radost življenja, koja je opšti interes, sveukupnost naših života, plaža na kojoj smo okruženi samo prijateljima, prijateljskim dušama koje hlape, koje nestaju, dragim bićima, i gde neprijatelj, nema pristupa, jer, jednostavno, ne-prijatelj ne-postoji. Eto! Ali pijana bakica-ljudožderica je još uvek živa, preciznije rečeno, živ je, pošto je bakica-ljudožderica, u stvari, muško. Ne može više da stoji na nogama (tuđim), ali ima telefon. Doduše, može se stajati i na rukama (sopstvenim) ali ona to nikada nije mogla. Šteta! Ali ona, tj. on nije bitan, bitan je samo ujka Eter, mlakonja koji održava sveprisutnost praznine, nedodirljivost između bića. Zajedljiv si, opet? Ali Sveopšte teranje, bacanje semena, grabež, rat i na kraju pesma i plač. Užas! Prema tomu, svi oni koji nam zadaju bol, naši su pre-prijatelji, to je taj opšti interes, sveukupnost naših života, Radost Večnosti, o čemu sam već nešto natuknuo. Naš zajednički, ali nedostižni cilj jeste skriveni Bog, Deus absconditus. Ipak, postoji nada da je taj skriveni Bog, kao Vrhunsko Biće, čista Muzika u kojoj sudeluju sva pojedinačna bića, ili će sudelovati jednom kada postanu muzikalna. Neće bit većeg u-žitka od pjevanja. Neš mi vjerovat, prijatelju, muzika će postati osnovni oblik komunikacije, svjet će postati basnoslovna opera kako reče Artur Rêmbo, radost će postati sudbina čovječanstva. Radujte se milijuni, milijarde!
Ali ta diskretna romansa sa Abgelindom, kao i sve dobre i okrepljujuće stvari, vrlo brzo je dobila svoju senku, nešto je počelo da kvari ugođaj. Naime, ja sam u domu imao prijatelja koji je bio od mene stariji jednu godinu ili možda dve. Kada sam došao u dom, on mi se nametnuo kao neka vrsta zaštitnika, branio me je u nekim prilikama od drugih pitomaca koji su često znali da budu okrutni. Onako izrastao, mršav i nespretan, bio sam kao stvoren za žrtvu. Vaspitači nisu ništa imali s tim, gledali su svoja posla i od njih nisi mogao da očekuješ nikakvu zaštitu. Taj moj prijatelj bio je ratno siroče. Majka mu je umrla na porođaju, u zatvoru, a otac je poginuo u ratu, zapravo, na samom kraju rata, ali na pogrešnoj strani, kao četnik. Njegov otac kao pripadnik tzv. Ravnogorskog pokreta, moj pak kao pripadnik Ravničarskog. Zašto su to bile pogrešne strane? Valjda zato što su bile ružnije. Lobanja sa ukrštenim kostima ili trorogi šešir s peruškom, naspram petokrake. Crvena zvezda je bila neuporedivo estetičnija, apstraktnija. U stvari, bila je funkcionalnija, brža, modernija, dakle, morala je da pobedi. Prijatelj je stalno kukao za ocem, inače, bio je opsednut patrijarhalnim stereotipima: ratom, nacijom, religijom. Naslušao sam se njegovih priča na te teme da mi je bilo već muka. Ali trpeo sam ga s obzirom da mi je stvarno pomogao u jednom trenutku. Njegova omiljena pesma beše “Ja sam ja, Jeremija, prezivam se Krstić…”. Nikada on nije posumnjao u svoje poreklo ili u svoju ličnost, u to da je on možda neko drugi a ne Ljubovir Kurcinak. Kada se Abgelinda pojavila, on je, naravno, vrlo brzo primetio i njenu naklonost prema meni, sve je taj pratio, ništa nije moglo da mu promakne. Ona je inače bila tek koju godinu starija od nas, i to je izgleda počelo da ga muči, raspirilo je njegovu ljubomoru, tako da sam ubrzo počeo da osećam drugu stranu njegovog prijateljstva, naravno, mnogo neprijatniju. Počeo je sve češće da mi prebacuje da sam ohol, da sam se uobrazio, a u stvari ja sam počeo da se sklanjam, da ga izbegavam iz straha, što je u domskim prilikama bilo veoma teško izvodljivo, gotovo nemoguće. Onda sam pokušao da mu objasnim neke stvari, ali ubrzo sam uvideo da je sve to uzaludno, da je on potpuno zaslepljen. U stvari, ovo je sve više ličilo na nešto što se u nekim drugim vremenima obično rešavalodvobojem. Ipak, da li je u meni bilo dovoljno častoljublja i hrabrosti da bih bio spreman da poginem? Jer drugi ishod obračuna teško da je bio moguć s obzirom na moju urođenu trapavost. On je pak bio grabežljivi pauk, kratkog trupa sa dugačkim nogama i rukama, koje je klatio kao neki lutak, velter kategorija, rođeni udarač. Stalno se tukao, bio je u odličnoj fizičkoj kondiciji. Pokušavao je čak svoja grubijanstva teoretski da opravda pozivajući se na Bušido kodeks, izigravao je usamljenog samuraja, na sve strane je mahao tom knjižicom, koju je ukrao u nekoj antikvarnici. A i inače je krao gde je već šta stigao. Ukrao je čak jedan foto-aparat sa blicem. Ali sve te stvari je morao da krije od vaspitača. Za njega sam bio obična mešina koju je mogao za tren oka da ispraši, da ubije i ono malo boga, tj. života u meni. Međutim, stvar se odvijala u vrlo lošem pravcu. Taj moj nazovi prijatelj počeo je uskoro da se udvara Abgelindi, i to sve otvorenije, a pošto mu ona nije uzvraćala, bivao je iz dana u dan sve drskiji u svojim nasrtajima. Veoma lukavo je pazio da ne prekorači granicu, s obzirom da je ona ipak bila vaspitačica i da ga je mogla optužiti kod domskih vlasti za nedolično ponašanje. Na jedan uvijen način stalno joj je davao do znanja da želi fizički kontakt s njom, sklanjao joj je kosu sa čela ili bi je hvatao za ruke prilikom razgovora. Ona se izvlačila, ali bila je nemoćna, i s obzirom da nije mogla da ga optuži za nešto konkretno, morala je da trpi njegov bezobrazluk koji je bio neka vrsta perfidnog izvatavanja. Ja sam bespomoćno sve to posmatrao. Opet je počela da me spopada pomisao na bekstvo, drugo rešenje nisam video. Povremeno sam upadao kao u neko bezvremje u kom nisam osećao da sam ja ja, činilo mi se kao sa sam mogao biti bilo ko, što je veoma neprijatno i što mi se povremeno dešavalo i ranije dok sam još živeo sa roditeljima. Pošto je sigurno znala u čemu je problem, Abgelinda je počela prema meni drugačije da se ponaša, zahladnela je i skoro da mi više nije poklanjala nikakvu pažnju, verovatno je na takav način želela da mi pomogne, ali možda je bila i razočarana mojim kukavičlukom. Meni, naravno, nikada nije palo na pamet da bi naš odnos mogao da preraste u nešto konkretnije, nisam to nijednog trenutka poželeo, čaksam naslućivao da bi to srozalo čitavu stvar. Želeo sam samo da očuvamo taj platonski odnos koji je, međutim, sada bio teško narušen ponašanjem mog nazovi prijatelja i koji će uskoro biti definitivno upropašćen postupcima jednog ludaka.
Kada se dogodio taj užas u Srebrenici, u stvari, kada je senilni skriboman video neke snimke na televiziji, bio je u šoku nekoliko dana, plakao je. Doduše, to nije bilo ništa posebno za njega, mislim, to plakanje, pošto je on u životu plakao veoma često, ponekad i zbog nekih sitnica. Ipak, moram reći i da sam se svemu podsmevao. Takav sam bio, površan, vodnjikav, suviše jin, ali to ima opravdanje u činjenici da sam rano ostao bez roditeljske zaštite, nisam imao nikoga da me ohrabri. Dobar deo mladosti sam proplakao u domu. Bio sam najobičnija plačiprička, da izvinete na izrazu, tako su me i zvali. Osećao sam se žalosno zbog raznih stvari i onda je plač bio najbolji ventil, a posle plača, smeh, to je ustvari čista fiziologija, ništa više od toga. Plakao sam zbog nečega, pa bih to zaboravio i onda bih plakao zbog nečeg drugog, pa bih se smejao. Samo se obrišeš, pa teraj dalje. Verovatno je za sve bio kriv šećer i previše tečnosti. Na pameti su mi uvek bili neki slatkiši za koje nisam imao para. (I dan-danas matori senilni skriboman je siromašan, živi od bedne invalidske penzijice.) Uglavnom, išao sam iz jedne krajnosti u drugu. Toliko bih se rasplinuo da bi u jednom trenutku došlo do spontane kontrakcije, do stravičnog grča, a onda bih pukao i opet se rasuo na sve strane. Starenje nije donelo nikakve promene. Tako je bilo i sada, i u slučaju Srebrenice, posle nekoliko dana zaboravio sam na to i plač su naglo zamenile erupcije smeha. Na ulici bih iznedada počeo tako glasno da se smejem da bi prolaznici ili komšije pomislili da sam poludeo. Ipak, izgleda da je to bilo od radosti. Ali piškarajući, tj. životareći, tj. tumarajući, moja mašta me (posle toliko godina?) dovela na prag tame, na crnu pamparupu. (Opet mat sen skriboman poteže ovu kosmološku metaforu, ona mu izgleda nekako najprikladnija iako ne izražava na najbolji način suštinu srebreničkog slučaja. Crna rupa je singularitet, dakle, nešto nepojmljivo. Kada je pak srebrenički masakr u pitanju, sve je jasno, žrtve su samo žrtve i dželati su samo dželati. Ako je suditi po medijima, zna se tačno ko je počinio zločin a ko je stradao. Zapravo, svaka strana ima svoju istinu.) Danas uopšte ne znam koliko je vremena prošlo između stvarnog događaja i emitovanja tih snimaka na televiziji, ili koliko je vremena prošlo između mog plača povodom tog TV-iskustva i ponovnog susreta sa bolom, sa tim mrakom u meni. Tek piškaranje me odvelo tamo, kao nevino i naivno tumaranje. Kao što sam kao petnae(sto)godišnjak slučajno zabasao u te predivne krajeve, na čijim je zlatnim proplancima već odjekivala strava, samo ja to onda nisam mogao da čujem, da naslutim, tako sam i danas kao sedamdesetogodišnjak piskarajući zabasao, zalutao sam nekuda gde izgleda nisam imao šta da tražim. Moj bol je smešan naspram užasa žrtava, ili je on čak neka vrsta kvarnog užitka, neka vrsta nekrofilije ili čak maroderstva, pošto nema pisanja bez zadovoljstva, bez uživanja u pljački. Moglo bi se reći da sam ja saučesnik, dželat, otac onog šiljoglavca koji je pokosio rafalom dečake u onoj jaruzi. Užas! Ma, ne, sve je to samo igra, privid. Jaoj! Rugam se svetinji patnje, svetinji bola. Opet čujem, progoni me glas onog dečaka sa odjavne špice ili čak sa Ajfelovog tornjića u Riterovoj baštici: Upomoć, upomoć! Majčice mila, spasi me!
Najzad, matori senilni skriboman je odlučio da se malo više obavesti o srebreničkoj tragediji, da ipak zaviri u srce tame, makar da pokuša, iako ne zna da li će to biti dobro za njegovo ionako krhko zdravlje. Rado ide Srbin u vojnike, dva ga vuku, a četiri tuku. Lekarska komisija kaže: sposoban za vojnu službu. Dakle, jednog lepog avgustovskog jutra, zaputio sam se u Matičinu biblioteku da potražim pomoć od izvesnog Radivoja Raše Doderovića koga sam znao od ranije i koji mi je pomagao u nekim drugim prilikama kada su mi on i njegova koleginica Jelena Kovaček skidali potrebne podatke sa interneta. Pisao sam tada roman o Urvideku, tj. drugom Novom Sadu, i bili su mi potrebni članci iz štampe o aferama koje su potresale grad sedamdesetih godina prošlog veka. Sada je situacija bila mnogo delikatnija. Ipak, imao sam poverenja u čoveka. Svakako nisam želeo da se pročuje da pišem roman o srebreničkom masakru, pogotovo što mi to uopšte nije bila namera. Za tako nešto nisam apsolutno imao snage. Rekao sam Radivoju da su mi potrebni tekstovi ili čitave knjige koje se bave srebreničkom tragedijom, i da povodom toga događaja pišem nešto o odgovornosti i pravu pisca da se bavi nečim što nije lično iskusio, ili je to iskusio samo preko medija, dakle, ima na svojoj duši samo senku tragedije. Duša umetnika pati, a telo ne. Koliko je to licemerno? Da li je takav umetnik samo lepa duša, tj. gola prička ili gola kita, da izvinete na izrazu? Radivoj mi je odmah skrenuo pažnju da je Kiš-Nađ Daniel u nekim raspravama postavljao sličan problem povodom svoje knjige “Hobotnica za Borisa Daniloviča”. Na žalost, nisam čitao tu knjigu.
Za brisanje: (Svaka čast njegovoj književnosti, ali u životu je bio priličan pozer, mat sen skriboman ga se seća: afro-frizura, u džinsu od glave do pete. Izigravao je frajera a ustvari je štrebao, uvek okružen čoporom ždrebica, kao i celo to njegovo društvo, svi su oni bili tatini sinovi, na platnom spisku. Eto, šta ja mislim o njima, baš lepo! Kako sam zavidljiv? Nedavno sam slušao na radiju jednog pisca iz tog društva, koji se, pošto je počeo rat, preselio u zemlju Mađariju, pljuvao je po savremenoj domaćoj književnosti, navodno, posle njih nije bilo uopšte dobrih pisaca. Možda je i u pravu, ali nije lepo zvučalo. U stvari, ovo moje mišljenje o njima je samo izraz inferiornosti marginalca, uvek sam im zavideo, pakost koja njih uopšte nije doticala, pošto nikada nisu ni čuli za mene.)
Radivoj je seo za kompjuter i brzo ušao u bazu podataka bibliotečkog fonda. Zatim je odštampao šest listova na kojima je bilo stotinak naslova. Pregledali smo zajedno ponudu i izdvojili dva naslova: “Srebrenica, svedočanstvo o jednom zločinu”, dvojice autora, Jana Vilema Honiga i Norberta Bota i “Pokidani pupoljci Podrinja” od Mustafe Salihovića. Posle pola sata knjige su stigle. Radivoj ih je stavio u najlonsku kesu. Sedeli smo još čitav sat i pričali o nekim drugim stvarima. Kada sam došao kući, ostavio sam kesu s knjigama na stočiću pored kauča. Imao sam u planu da ih uveče prelistam, da počnem sa čitanjem, ali uveče sam bio umoran, čak nisam bio u stanju da knjige izvadim iz kese, pomislio sam: ovo ipak nisu knjige za čitanje pre spavanja, polako, ima vremena. Međutim, ni sutradan nisam pogledao knjige, ni prekosutra, prolazili su dani a knjige su dreždale u kesi na stočiću. Najzad sam shvatio da se izvlačim, da nemam hrabrosti da zavirim u to srce tame. Plašio sam se da se ne zarazim bolom. Šta će mi to? Ali moraš iskusiti sve. Ako ne iskusiš dno pakla, prikraćen si. Patnja se mora podeliti. Ali nije to za decu, za nežne ljude. Ipak, bežati od nečega od čega se ne može pobeći? Dakle, ne treba žuriti. Matori senilni skriboman veruje da je sveukupnost iskustva univerzalija, nešto što pripada svima. Niko nije samo dete, ili nežna biljčica. Zapravo, to je samo jednog trenutka, već sledećeg je, krvoločna zver, Belka-prasožderka, ili Zmija, ili bar pijana bakica-ljudožderica. Patnja kao i radost, ispunjavaju čitav univerzum, postoje nezavisno od pojedinačnih bića i samo povremeno provale u nekog stvora da ga sravne sa zemljom ili da ga podignu u nebesa. To je Pan, to je postojanje. Ipak, mislim da je ovakvo shvatanje samo bekstvo od odgovornosti, neka vrsta apstraktnog imoralizma. Ne može se izjednačavati krvnik sa žrtvom, ma koliko nam to jednog trenutka izgledalo logično, ipak, neko je samo krvnik, a neko samo žrtva, neko samo uživa a neko samo pati. Ta dijalektika, to pretvaranje u prostor-vremenu je privid, nema iskupljenja, patnja je zapravo večna, bol se diže do neba. Patnju možemo deliti, možemo saučestvovati samo kroz grižu savesti, koja je surogat patnje, sasvim razvodnjena patnja, dakle, podnošljiva je. Potrese me, razbije me taj glasić dečaka koji vapi za pomoć, ali brzo ja izađem na kraj s njim, ne dozvoljavam da me progoni, jednostavno, isključim televizor i ne mislim više na njega. Ipak moram da vodim računa o svom zdravlju, sedamdeset godina mi je i još uvek želim da živim. Odvratno!
Pre-prijatelj
Matori senilni skriboman ima mali problem, pita se? Uopšte ne zna kako da se izbori sa vremenom, kako da se orijentiše u tekstu, tj. na životnom putu. Ali ko se još izborio sa vremenom!? Malo ono mari za naše časovnike. Postajanje, pretvaranje, nestajanje! A trajanje, šta je? U procepu sam. Protiče sporo, oteže se, pa onda stravično ubrza ili pravi skokove, preskače čitava desetleća. Kao da vreme može da preskače samo sebe? Šta je bilo pre, šta posle? Ipak, uporedno proticanje ili događanje je najprihvatljivije, ta koncepcija je najbliža pameti, iako, naravno, to nije istina vremena, pošto je vreme nepojmljivo. Sve se stalno pomera, čas u levo, čas u desno, čas gore, čas dole, izmešta se, tj. kreće se istovremeno u svim pravcima. Ali vreme nije prostor. Ili ipak jeste? Dakle, umesto kruga uvek imamo spiralu, a spirala je neka vrsta haosa. To su te strune ili špageti o kojima se toliko priča ovih dana. Iako mat sen skriboman zdravorazumski zadrto misli da je vreme nepovratno, srebrenički masakr, koji je neka vrsta crne rupe, zapravo će se tek dogoditi 1961. godine, devetka će se preokrenuti u šesticu, dakle, 34 godine ranije ili kasnije, ali niko o tome neće ništa znati, skrivaće se se to samo od sebe. Igra brojeva? Jedina stvarnost? Ipak, reći da je srebrenički masakr crna rupa, politički je nekorektno, pošto se tačno zna šta se tamo dogodilo, račun postoji i uvek će postojati, čak i kada sve nestane, ako nestane. Igraš se sa onim sa čim se nije igrati. Šezdeset prva godina i devedeset peta se preklapaju, uporedo traju, jedna pored druge, nema razlike, ili su razlike sasvim male, gotovo neprimetne. U dve hiljade petnaestoj smo godini ali stalno kao da nešto čujemo sa one druge strane okasnelog vremena, neku buku koja nas uznemirava, škrgut zuba, nešto vrlo neprijatno. Zapravo, vreme je zgužvano. Besmisleno je negirati da imam istovremeno i petnaest i sedamdeset godina. Postoji taj ponor sećanja. Kako se ne sećam svog rođenja, tako se ne sećam ni svoje smrti, tj. sećam ih se kao nečeg što se nikad nije ni dogodilo. Kažu ti: Rodio si se tamo, tad i tad, da im verujem na reč? Jedan te isti trenutak, samo što preti opasnost da se sve zgužva i da se pretvori u košmar. Isto mesto zauzimaju najmanje dve različite stvari, tj. dva slična događaja. To je ta večita dijahronija u životu, odvijanje sadržaja jednog preko drugog. Krečenje, prekrivanje zločina?! S pisanjem je isto. Orijentacija na životnom putu, orijentacija u štofu? Veselje! U štofu sam, u tekstu sam, a možda i u texet-u, živ sam i lutam! U kom pravcu idem, sam bog zna! Da li sam ovde, tj. tamo, već bio? Da li sam zaista bio u istočnoj Bosni? Eto! Kada sam pobegao u Bosnu, 1991. imao sam petnaest godinas, kada se posle četiri godine dogodio srebrenički masakr, imao sam skoro dvadeset, ali tada sam, 1995. imao zapravo pedeset godina, što znači da sam u vreme kada sam pobegao u Bosnu, zaprav, imao 46 godinas. A broj 46 označava godinu moga rođenja u dvadesetom veku. Kao da vidim četrdeset šestogodišnjeg dečaka, tek rođenog, kako beži šumskim puteljkom i vrišti. Petnaest godina sam imao 1961. Sada kada ovo pišem imam sedamdeset, 2015. je godina. Dečak-starec! U mladosti sam bio vižljast ali malo poguren sa sedim pramenom kose koji je povremeno nestajao pa se posle opet pojavljivao. Da li je taj sedi pramen govorio o stanju mojih moždanih vijuga? Pretnja brojeva se pretvorila u rat brojeva. Rat je ostao samo pretnja, nešto moguće.
Opet je Leto, opojno leto. Opasno opojno? Vatra se diže iz vode. Duše, mnogo duša hlapi u rajskom krajoliku istočne Bosne. Ali stabla miruju u akvarijumu vremena. Iako imam sedamdeset godina, osećam se kao da mi je sto. Ali kako to možeš znati? Sit sam ljudi, ali i sebe, iako više nisam ljudsko biće, željan sam još samo sunca, vode i svetlosti. Večnost! Sitnica? Ipak, postoji nešto što bitno kvari ugođaj iako je sve na okupu: petnaest, dvadeset, trideset, sedamdeset, sto. Nikada nećeš imati toliko godina. Samo neko ko će živeti sto godina, pouzdano može da zna i u pedesetoj, kako je to imati sto godina. Kada imaš petnaest, kao što ih još uvek i imaš, radostan si i bezbrižan, jer u tvojoj podsvesti postoji znanje da je još mnogo, mnogo godina pred tobom. Ali kad imaš sedamdeset, u tvojoj podsvesti je samo strepnja, ali i radost koja samo na tren proviri, još uvek si mlad. Nažalost, svi moji neprijatelji su živi. Da li baš svi? U stvari, nema neprijatelja, postoji samo ne-prijatelj, jedan, ili bolje reći, pre-prijatelj. Kako je to moguće? Zmija sa imenom i prezimenom! Ma ko to bio? Meta-teta! A? Baba Pitonka, proročica! Ipak, treba paziti da za neprijatelja ne steknemo onog čiku odgore čije ime ne znamo i sa kojim se ne može nikako izaći na kraj. Ali šta to znači, kada je neprijatelj, u stvari, pre-prijatelj? Prijatelji su pak davno poumirali, kao da ih nije ni bilo. Izgleda da samo prijatelji umiru. Duše prijatelja lebde u zraku, na zlatnim proplancima istočne Bosne, nad vodama drinskim osveštanim. Sam sam, nigde nikog. Čudo je da sam i ovoliko izdržao. Ponekom mlađem poznaniku uvek govorim, prosipam mudrost dok uveče sedimo u bašti nekog restorana: Pazite da ne steknete ne-prijatelja suviše rano, meni se upravo to desilo. Kada sam imao dvadesetak godina, uleteo sam vrlo nepromišljeno u neke konflikte koji i dan-danas traju: prijatelj se pretvorio u ne-prijatelja, postao je pre-prijatelj. To je neminovnost, jednostavno, zlo je jače, kada vam kažem, a to nam govori i Lao Cu. Šta je zlo? Pa, sve što nije u ličnom interesu, tj. tuđi interes, tuđi interes je zlo. Dakle, i lični interes je zlo, jer lični interes je, u stvari, tuđi interes. Ja sam sam svoj neprijatelj. Večita potreba da se javno ponižavam, da se predstavim kao intelektualna šeprtlja ili čak kao moralna nakaza. Koje uzbuđenje!? Kakva je moja uloga u tzv. sveopštoj istoriji beščašća? Sasvim beznačajna ali utoliko je moja sramota veća. Odgovornost za nečinjenje, za nesuprotstavljanje zlu je mnogo veća, nego za činjenje. Zašto? Zato što je nečinjenje stvar odluke, a činjenje je moranje, teranje. Zapravo, pravi krivci, tj. zločinci su oni koji se nisu suprotstavili zlu. Stara neprijatna istina. Znam da se ovo nekima neće svideti, ali ugodno je biti zločinac-nečinilac, biti moralni ološ, ima u tome najprljavijeg suštinskog užitka, dionizijskog taloga, što bi se reklo. Grižnja savjesti će nas ubiti, jednostavno, poludećemo od toga. A i ludilo je najveća nagrada, najdublje iskustvo za koje ne smemo biti prikraćeni. Ipak, radost življenja, koja je opšti interes, sveukupnost naših života, plaža na kojoj smo okruženi samo prijateljima, prijateljskim dušama koje hlape, koje nestaju, dragim bićima, i gde neprijatelj, nema pristupa, jer, jednostavno, ne-prijatelj ne-postoji. Eto! Ali pijana bakica-ljudožderica je još uvek živa, preciznije rečeno, živ je, pošto je bakica-ljudožderica, u stvari, muško. Ne može više da stoji na nogama (tuđim), ali ima telefon. Doduše, može se stajati i na rukama (sopstvenim) ali ona to nikada nije mogla. Šteta! Ali ona, tj. on nije bitan, bitan je samo ujka Eter, mlakonja koji održava sveprisutnost praznine, nedodirljivost između bića. Zajedljiv si, opet? Ali Sveopšte teranje, bacanje semena, grabež, rat i na kraju pesma i plač. Užas! Prema tomu, svi oni koji nam zadaju bol, naši su pre-prijatelji, to je taj opšti interes, sveukupnost naših života, Radost Večnosti, o čemu sam već nešto natuknuo. Naš zajednički, ali nedostižni cilj jeste skriveni Bog, Deus absconditus. Ipak, postoji nada da je taj skriveni Bog, kao Vrhunsko Biće, čista Muzika u kojoj sudeluju sva pojedinačna bića, ili će sudelovati jednom kada postanu muzikalna. Neće bit većeg u-žitka od pjevanja. Neš mi vjerovat, prijatelju, muzika će postati osnovni oblik komunikacije, svjet će postati basnoslovna opera kako reče Artur Rêmbo, radost će postati sudbina čovječanstva. Radujte se milijuni, milijarde!
Ali ta diskretna romansa sa Abgelindom, kao i sve dobre i okrepljujuće stvari, vrlo brzo je dobila svoju senku, nešto je počelo da kvari ugođaj. Naime, ja sam u domu imao prijatelja koji je bio od mene stariji jednu godinu ili možda dve. Kada sam došao u dom, on mi se nametnuo kao neka vrsta zaštitnika, branio me je u nekim prilikama od drugih pitomaca koji su često znali da budu okrutni. Onako izrastao, mršav i nespretan, bio sam kao stvoren za žrtvu. Vaspitači nisu ništa imali s tim, gledali su svoja posla i od njih nisi mogao da očekuješ nikakvu zaštitu. Taj moj prijatelj bio je ratno siroče. Majka mu je umrla na porođaju, u zatvoru, a otac je poginuo u ratu, zapravo, na samom kraju rata, ali na pogrešnoj strani, kao četnik. Njegov otac kao pripadnik tzv. Ravnogorskog pokreta, moj pak kao pripadnik Ravničarskog. Zašto su to bile pogrešne strane? Valjda zato što su bile ružnije. Lobanja sa ukrštenim kostima ili trorogi šešir s peruškom, naspram petokrake. Crvena zvezda je bila neuporedivo estetičnija, apstraktnija. U stvari, bila je funkcionalnija, brža, modernija, dakle, morala je da pobedi. Prijatelj je stalno kukao za ocem, inače, bio je opsednut patrijarhalnim stereotipima: ratom, nacijom, religijom. Naslušao sam se njegovih priča na te teme da mi je bilo već muka. Ali trpeo sam ga s obzirom da mi je stvarno pomogao u jednom trenutku. Njegova omiljena pesma beše “Ja sam ja, Jeremija, prezivam se Krstić…”. Nikada on nije posumnjao u svoje poreklo ili u svoju ličnost, u to da je on možda neko drugi a ne Ljubovir Kurcinak. Kada se Abgelinda pojavila, on je, naravno, vrlo brzo primetio i njenu naklonost prema meni, sve je taj pratio, ništa nije moglo da mu promakne. Ona je inače bila tek koju godinu starija od nas, i to je izgleda počelo da ga muči, raspirilo je njegovu ljubomoru, tako da sam ubrzo počeo da osećam drugu stranu njegovog prijateljstva, naravno, mnogo neprijatniju. Počeo je sve češće da mi prebacuje da sam ohol, da sam se uobrazio, a u stvari ja sam počeo da se sklanjam, da ga izbegavam iz straha, što je u domskim prilikama bilo veoma teško izvodljivo, gotovo nemoguće. Onda sam pokušao da mu objasnim neke stvari, ali ubrzo sam uvideo da je sve to uzaludno, da je on potpuno zaslepljen. U stvari, ovo je sve više ličilo na nešto što se u nekim drugim vremenima obično rešavalo dvobojem. Ipak, da li je u meni bilo dovoljno častoljublja i hrabrosti da bih bio spreman da poginem? Jer drugi ishod obračuna teško da je bio moguć s obzirom na moju urođenu trapavost. On je pak bio grabežljivi pauk, kratkog trupa sa dugačkim nogama i rukama, koje je klatio kao neki lutak, velter kategorija, rođeni udarač. Stalno se tukao, bio je u odličnoj fizičkoj kondiciji. Pokušavao je čak svoja grubijanstva teoretski da opravda pozivajući se na Bušido kodeks, izigravao je usamljenog samuraja, na sve strane je mahao tom knjižicom, koju je ukrao u nekoj antikvarnici. A i inače je krao gde je već šta stigao. Ukrao je čak jedan foto-aparat sa blicem. Ali sve te stvari je morao da krije od vaspitača. Za njega sam bio obična mešina koju je mogao za tren oka da ispraši, da ubije i ono malo boga, tj. života u meni. Međutim, stvar se odvijala u vrlo lošem pravcu. Taj moj nazovi prijatelj počeo je uskoro da se udvara Abgelindi, i to sve otvorenije, a pošto mu ona nije uzvraćala, bivao je iz dana u dan sve drskiji u svojim nasrtajima. Veoma lukavo je pazio da ne prekorači granicu, s obzirom da je ona ipak bila vaspitačica i da ga je mogla optužiti kod domskih vlasti za nedolično ponašanje. Na jedan uvijen način stalno joj je davao do znanja da želi fizički kontakt s njom, sklanjao joj je kosu sa čela ili bi je hvatao za ruke prilikom razgovora. Ona se izvlačila, ali bila je nemoćna, i s obzirom da nije mogla da ga optuži za nešto konkretno, morala je da trpi njegov bezobrazluk koji je bio neka vrsta perfidnog izvatavanja. Ja sam bespomoćno sve to posmatrao. Opet je počela da me spopada pomisao na bekstvo, drugo rešenje nisam video. Povremeno sam upadao kao u neko bezvremje u kom nisam osećao da sam ja ja, činilo mi se kao sa sam mogao biti bilo ko, što je veoma neprijatno i što mi se povremeno dešavalo i ranije dok sam još živeo sa roditeljima. Pošto je sigurno znala u čemu je problem, Abgelinda je počela prema meni drugačije da se ponaša, zahladnela je i skoro da mi više nije poklanjala nikakvu pažnju, verovatno je na takav način želela da mi pomogne, ali možda je bila i razočarana mojim kukavičlukom. Meni, naravno, nikada nije palo na pamet da bi naš odnos mogao da preraste u nešto konkretnije, nisam to nijednog trenutka poželeo, čak sam naslućivao da bi to srozalo čitavu stvar. Želeo sam samo da očuvamo taj platonski odnos koji je, međutim, sada bio teško narušen ponašanjem mog nazovi prijatelja i koji će uskoro biti definitivno upropašćen postupcima jednog ludaka.
Kada se dogodio taj užas u Srebrenici, u stvari, kada je senilni skriboman video neke snimke na televiziji, bio je u šoku nekoliko dana, plakao je. Doduše, to nije bilo ništa posebno za njega, mislim, to plakanje, pošto je on u životu plakao veoma često, ponekad i zbog nekih sitnica. Ipak, moram reći i da sam se svemu podsmevao. Takav sam bio, površan, vodnjikav, suviše jin, ali to ima opravdanje u činjenici da sam rano ostao bez roditeljske zaštite, nisam imao nikoga da me ohrabri. Dobar deo mladosti sam proplakao u domu. Bio sam najobičnija plačiprička, da izvinete na izrazu, tako su me i zvali. Osećao sam se žalosno zbog raznih stvari i onda je plač bio najbolji ventil, a posle plača, smeh, to je ustvari čista fiziologija, ništa više od toga. Plakao sam zbog nečega, pa bih to zaboravio i onda bih plakao zbog nečeg drugog, pa bih se smejao. Samo se obrišeš, pa teraj dalje. Verovatno je za sve bio kriv šećer i previše tečnosti. Na pameti su mi uvek bili neki slatkiši za koje nisam imao para. (I dan-danas matori senilni skriboman je siromašan, živi od bedne invalidske penzijice.) Uglavnom, išao sam iz jedne krajnosti u drugu. Toliko bih se rasplinuo da bi u jednom trenutku došlo do spontane kontrakcije, do stravičnog grča, a onda bih pukao i opet se rasuo na sve strane. Starenje nije donelo nikakve promene. Tako je bilo i sada, i u slučaju Srebrenice, posle nekoliko dana zaboravio sam na to i plač su naglo zamenile erupcije smeha. Na ulici bih iznedada počeo tako glasno da se smejem da bi prolaznici ili komšije pomislili da sam poludeo. Ipak, izgleda da je to bilo od radosti. Ali piškarajući, tj. životareći, tj. tumarajući, moja mašta me (posle toliko godina?) dovela na prag tame, na crnu pamparupu. (Opet mat sen skriboman poteže ovu kosmološku metaforu, ona mu izgleda nekako najprikladnija iako ne izražava na najbolji način suštinu srebreničkog slučaja. Crna rupa je singularitet, dakle, nešto nepojmljivo. Kada je pak srebrenički masakr u pitanju, sve je jasno, žrtve su samo žrtve i dželati su samo dželati. Ako je suditi po medijima, zna se tačno ko je počinio zločin a ko je stradao. Zapravo, svaka strana ima svoju istinu.) Danas uopšte ne znam koliko je vremena prošlo između stvarnog događaja i emitovanja tih snimaka na televiziji, ili koliko je vremena prošlo između mog plača povodom tog TV-iskustva i ponovnog susreta sa bolom, sa tim mrakom u meni. Tek piškaranje me odvelo tamo, kao nevino i naivno tumaranje. Kao što sam kao petnae(sto)godišnjak slučajno zabasao u te predivne krajeve, na čijim je zlatnim proplancima već odjekivala strava, samo ja to onda nisam mogao da čujem, da naslutim, tako sam i danas kao sedamdesetogodišnjak piskarajući zabasao, zalutao sam nekuda gde izgleda nisam imao šta da tražim. Moj bol je smešan naspram užasa žrtava, ili je on čak neka vrsta kvarnog užitka, neka vrsta nekrofilije ili čak maroderstva, pošto nema pisanja bez zadovoljstva, bez uživanja u pljački. Moglo bi se reći da sam ja saučesnik, dželat, otac onog šiljoglavca koji je pokosio rafalom dečake u onoj jaruzi. Užas! Ma, ne, sve je to samo igra, privid. Jaoj! Rugam se svetinji patnje, svetinji bola. Opet čujem, progoni me glas onog dečaka sa odjavne špice ili čak sa Ajfelovog tornjića u Riterovoj baštici: Upomoć, upomoć! Majčice mila, spasi me!
Najzad, matori senilni skriboman je odlučio da se malo više obavesti o srebreničkoj tragediji, da ipak zaviri u srce tame, makar da pokuša, iako ne zna da li će to biti dobro za njegovo ionako krhko zdravlje. Rado ide Srbin u vojnike, dva ga vuku, a četiri tuku. Lekarska komisija kaže: sposoban za vojnu službu. Dakle, jednog lepog avgustovskog jutra, zaputio sam se u Matičinu biblioteku da potražim pomoć od izvesnog Radivoja Raše Doderovića koga sam znao od ranije i koji mi je pomagao u nekim drugim prilikama kada su mi on i njegova koleginica Jelena Kovaček skidali potrebne podatke sa interneta. Pisao sam tada roman o Urvideku, tj. drugom Novom Sadu, i bili su mi potrebni članci iz štampe o aferama koje su potresale grad sedamdesetih godina prošlog veka. Sada je situacija bila mnogo delikatnija. Ipak, imao sam poverenja u čoveka. Svakako nisam želeo da se pročuje da pišem roman o srebreničkom masakru, pogotovo što mi to uopšte nije bila namera. Za tako nešto nisam apsolutno imao snage. Rekao sam Radivoju da su mi potrebni tekstovi ili čitave knjige koje se bave srebreničkom tragedijom, i da povodom toga događaja pišem nešto o odgovornosti i pravu pisca da se bavi nečim što nije lično iskusio, ili je to iskusio samo preko medija, dakle, ima na svojoj duši samo senku tragedije. Duša umetnika pati, a telo ne. Koliko je to licemerno? Da li je takav umetnik samo lepa duša, tj. gola prička ili gola kita, da izvinete na izrazu? Radivoj mi je odmah skrenuo pažnju da je Kiš-Nađ Daniel u nekim raspravama postavljao sličan problem povodom svoje knjige “Hobotnica za Borisa Daniloviča”. Na žalost, nisam čitao tu knjigu.
Za brisanje: (Svaka čast njegovoj književnosti, ali u životu je bio priličan pozer, mat sen skriboman ga se seća: afro-frizura, u džinsu od glave do pete. Izigravao je frajera a ustvari je štrebao, uvek okružen čoporom ždrebica, kao i celo to njegovo društvo, svi su oni bili tatini sinovi, na platnom spisku. Eto, šta ja mislim o njima, baš lepo! Kako sam zavidljiv? Nedavno sam slušao na radiju jednog pisca iz tog društva, koji se, pošto je počeo rat, preselio u zemlju Mađariju, pljuvao je po savremenoj domaćoj književnosti, navodno, posle njih nije bilo uopšte dobrih pisaca. Možda je i u pravu, ali nije lepo zvučalo. U stvari, ovo moje mišljenje o njima je samo izraz inferiornosti marginalca, uvek sam im zavideo, pakost koja njih uopšte nije doticala, pošto nikada nisu ni čuli za mene.)
Radivoj je seo za kompjuter i brzo ušao u bazu podataka bibliotečkog fonda. Zatim je odštampao šest listova na kojima je bilo stotinak naslova. Pregledali smo zajedno ponudu i izdvojili dva naslova: “Srebrenica, svedočanstvo o jednom zločinu”, dvojice autora, Jana Vilema Honiga i Norberta Bota i “Pokidani pupoljci Podrinja” od Mustafe Salihovića. Posle pola sata knjige su stigle. Radivoj ih je stavio u najlonsku kesu. Sedeli smo još čitav sat i pričali o nekim drugim stvarima. Kada sam došao kući, ostavio sam kesu s knjigama na stočiću pored kauča. Imao sam u planu da ih uveče prelistam, da počnem sa čitanjem, ali uveče sam bio umoran, čak nisam bio u stanju da knjige izvadim iz kese, pomislio sam: ovo ipak nisu knjige za čitanje pre spavanja, polako, ima vremena. Međutim, ni sutradan nisam pogledao knjige, ni prekosutra, prolazili su dani a knjige su dreždale u kesi na stočiću. Najzad sam shvatio da se izvlačim, da nemam hrabrosti da zavirim u to srce tame. Plašio sam se da se ne zarazim bolom. Šta će mi to? Ali moraš iskusiti sve. Ako ne iskusiš dno pakla, prikraćen si. Patnja se mora podeliti. Ali nije to za decu, za nežne ljude. Ipak, bežati od nečega od čega se ne može pobeći? Dakle, ne treba žuriti. Matori senilni skriboman veruje da je sveukupnost iskustva univerzalija, nešto što pripada svima. Niko nije samo dete, ili nežna biljčica. Zapravo, to je samo jednog trenutka, već sledećeg je, krvoločna zver, Belka-prasožderka, ili Zmija, ili bar pijana bakica-ljudožderica. Patnja kao i radost, ispunjavaju čitav univerzum, postoje nezavisno od pojedinačnih bića i samo povremeno provale u nekog stvora da ga sravne sa zemljom ili da ga podignu u nebesa. To je Pan, to je postojanje. Ipak, mislim da je ovakvo shvatanje samo bekstvo od odgovornosti, neka vrsta apstraktnog imoralizma. Ne može se izjednačavati krvnik sa žrtvom, ma koliko nam to jednog trenutka izgledalo logično, ipak, neko je samo krvnik, a neko samo žrtva, neko samo uživa a neko samo pati. Ta dijalektika, to pretvaranje u prostor-vremenu je privid, nema iskupljenja, patnja je zapravo večna, bol se diže do neba. Patnju možemo deliti, možemo saučestvovati samo kroz grižu savesti, koja je surogat patnje, sasvim razvodnjena patnja, dakle, podnošljiva je. Potrese me, razbije me taj glasić dečaka koji vapi za pomoć, ali brzo ja izađem na kraj s njim, ne dozvoljavam da me progoni, jednostavno, isključim televizor i ne mislim više na njega. Ipak moram da vodim računa o svom zdravlju, sedamdeset godina mi je i još uvek želim da živim. Odvratno!