Izgovoreno na Starome groblju u Rovinju 24. augusta 2013. u 11 sati
***
Dragi Mirko,
Nikako ne mogu da se pomirim sa neverovatnom i zastrašujućom činjenicom da si nas napustio, da si otišao zauvek.
Naš dijalog traje dugo, veoma dugo. Dopisivali smo se i svih ratnih godina i začudo pisma koja smo slali poštom redovno su stizala na odredište putujući preko ratišta, preko rovova, zapaljenih kuća i zgarišta, stizala su uvek i na vreme. Baš svako. Ali ovo pismo, koje ti šaljem, poslednje pismo, neće ti biti uručeno jer se isprečilo nešto jače, moćnije i strašnije od svake ljudske volje i želje. Ipak, ja ti ga šaljem, pa makar bilo zaustavljeno na nekoj neprelaznoj granici.
Dragi Mirko,
Naša sudbina odvijala se u jednom tragičnom vremenu, između velikog svetskog rata kada smo bila deca i ovih poslednjih, krvavih i zločinačkih ratova kada smo bili odrasli ljudi. Živeli smo u dobu sa mnogo nepravde, licemerja, zločina, kada su u rukama najgorih često bili i nož i pogača.
Dragi Mirko,
Teško je podnošljiva praznina koju osećam, praznina koja se više ničim ne može popuniti. Ne znam kako ću se privići na ovu tišinu koja nastupa. Čitavih pedeset godina razgovaramo na ovaj ili onaj način, razmenjujemo misli, komentare, utiske, razmenjujemo tekstove, knjige i filmove. Sa tobom ću ubuduće, kao i svi tvoji čitaoci i poštovaoci, razgovarati samo preko tvojih knjiga, sjajnih pripovedaka, romana i eseja. Gubim tu privilegiju da čujem tvoj glas, tvoje duhovite opaske, inteligentne komentare.
Bio si u pravu kada si govorio da smo poslednji dinosaurusi jednog shvatanja i razumevanja književnosti, poslednji koji veruju u isceliteljsku moć reči. Reči jesu izgubile svoja značenja, zavladala je inflacija reči, ali koji nam je drugi način preostao u suprotstavljanju bezumlju, histeriji, masovnom ludilu, svemu onome što je pratilo naše živote? Uostalom, dokazao si na svom primeru kako ništa nije izgubljeno dogod se čuje onaj snažan glas protiv, makar to bio glas vapijućeg u pustinji.
Tvoja ironija je uvek bila spasonosna. Sada kada je naš razgovor pretvoren u monolog, osećam gotovo fizički bol dok ti pišem ovo, poslednje pismo, osećam nedostatak te spasonosne ironije.
Znam koliko si značio Bobi i Boba tebi, koliko su izgubili Irina, Milena, Miodrag, tvoji bliski rođaci, koliko su izgubili tvoji mnogobrojni prijatelji.
Sa tobom, dragi Mirko, sa tvojim odlaskom, odlazi čitava jedna epoha, ti si poslednji veliki pisac nestale, potonule velike Jugoslavije. Sada si se pridružio našim prijateljima iz književne “grupe” Danilu Kišu i Borislavu Pekiću.
Neka ti je laka ova istarska zemlja, večito počivalište u Rovinju, gradu koji si toliko voleo.
Poslednji pozdrav Mirku Kovaču, drugu i prijatelju, divnom čoveku i divnom piscu.
Poslednje pismo Mirku Kovaču
Izgovoreno na Starome groblju u Rovinju 24. augusta 2013. u 11 sati
***
Dragi Mirko,
Nikako ne mogu da se pomirim sa neverovatnom i zastrašujućom činjenicom da si nas napustio, da si otišao zauvek.
Naš dijalog traje dugo, veoma dugo. Dopisivali smo se i svih ratnih godina i začudo pisma koja smo slali poštom redovno su stizala na odredište putujući preko ratišta, preko rovova, zapaljenih kuća i zgarišta, stizala su uvek i na vreme. Baš svako. Ali ovo pismo, koje ti šaljem, poslednje pismo, neće ti biti uručeno jer se isprečilo nešto jače, moćnije i strašnije od svake ljudske volje i želje. Ipak, ja ti ga šaljem, pa makar bilo zaustavljeno na nekoj neprelaznoj granici.
Dragi Mirko,
Naša sudbina odvijala se u jednom tragičnom vremenu, između velikog svetskog rata kada smo bila deca i ovih poslednjih, krvavih i zločinačkih ratova kada smo bili odrasli ljudi. Živeli smo u dobu sa mnogo nepravde, licemerja, zločina, kada su u rukama najgorih često bili i nož i pogača.
Dragi Mirko,
Teško je podnošljiva praznina koju osećam, praznina koja se više ničim ne može popuniti. Ne znam kako ću se privići na ovu tišinu koja nastupa. Čitavih pedeset godina razgovaramo na ovaj ili onaj način, razmenjujemo misli, komentare, utiske, razmenjujemo tekstove, knjige i filmove. Sa tobom ću ubuduće, kao i svi tvoji čitaoci i poštovaoci, razgovarati samo preko tvojih knjiga, sjajnih pripovedaka, romana i eseja. Gubim tu privilegiju da čujem tvoj glas, tvoje duhovite opaske, inteligentne komentare.
Bio si u pravu kada si govorio da smo poslednji dinosaurusi jednog shvatanja i razumevanja književnosti, poslednji koji veruju u isceliteljsku moć reči. Reči jesu izgubile svoja značenja, zavladala je inflacija reči, ali koji nam je drugi način preostao u suprotstavljanju bezumlju, histeriji, masovnom ludilu, svemu onome što je pratilo naše živote? Uostalom, dokazao si na svom primeru kako ništa nije izgubljeno dogod se čuje onaj snažan glas protiv, makar to bio glas vapijućeg u pustinji.
Tvoja ironija je uvek bila spasonosna. Sada kada je naš razgovor pretvoren u monolog, osećam gotovo fizički bol dok ti pišem ovo, poslednje pismo, osećam nedostatak te spasonosne ironije.
Znam koliko si značio Bobi i Boba tebi, koliko su izgubili Irina, Milena, Miodrag, tvoji bliski rođaci, koliko su izgubili tvoji mnogobrojni prijatelji.
Sa tobom, dragi Mirko, sa tvojim odlaskom, odlazi čitava jedna epoha, ti si poslednji veliki pisac nestale, potonule velike Jugoslavije. Sada si se pridružio našim prijateljima iz književne “grupe” Danilu Kišu i Borislavu Pekiću.
Neka ti je laka ova istarska zemlja, večito počivalište u Rovinju, gradu koji si toliko voleo.
Poslednji pozdrav Mirku Kovaču, drugu i prijatelju, divnom čoveku i divnom piscu.
Počivaj u miru, dragi moj Mirko.